i sve o aforizmu

 

Sadržaj

 
Zašto aforizmi?
Biblioteka
Ekskluzivno
Prevodi
U poseti kod...
Sećanje na...
Vaša strana
Počasni gost
Novo
 

 

 

 Prevodi

 

Prevodi naših aforizama na druge jezike


Vek aforizma

I Tom
Izbor: A. Baljak

A Century Of aphorism


AFORIZAM U VREMENU BEDE I BEZNAĐA

Vek aforizma

Satiričar nastoji da markira i žigoše izvor ljudskih zabluda, gluposti i zala. Što su socijalna i duhovna sredina više zagađeni, to je tle za procvat satire plodnije. U zemlji u kojoj je istina progonjena. Gde su vlastodršci nedodirljivi, gde ne uspeva demokratija, tamo odlično uspeva satirični aforizam. Nije slučajno što upravo za vreme despotije u Srbiji Beogradski aforističarski krug dostiže sam vrh svetske aforistike. Što je doba u kojem živimo tegobnije, beznadežnije, a represija, glupost i laž izrazitiji, to je i duhovni otpor aforističara žešći i plodniji. Ovu vezu sjajno izražava Baljak kada optimistički predviđa: naša najbolja satira / nastala je u ružnim vremenima, / a za savremenu dolaze bolji dani.

Satira razobličava našminkanu zbilju i otkriva njeno pravo, rugobno lice. Satiričar, za razliku od humoriste, ne samo da nije bolećiv prema objektu svoje kritike, već ga, s puno razloga, strasno mrzi ili prezire. Politički satirični aforizam predstavlja izrazito kratak, oštrouman, jezički efektan, ubojit komentar izvesnih značajnih društvenih pojava i političkih aktera.

Čitajući hronološkim redom, od Crnčevića do Simića, probrane aforizme četvorice naših velikih satiričara sabranih u ovoj knjizi, uočavamo jednu zakonitost: humor postaje vremenom sve oporiji i crnji, nestaje dobroćudne ironije a sve više prevladavaju gorka ironija, reska satira i sarkazam.

Slavni aforizam Brane Crnčevića (1933) Pre rata nismo imali ništa, / a onda su došli Nemci i uništili sve, predstavlja remek delo suptilne ironije ali u njemu ima i neke vedrine duha, pa i simpatije za predmet podsmeha. Njegova ironična kritika tzv. Boljeg života (opšte mesto komunističke demagogije), nastala šezdesetih godina dvadesetog veka, nije čista destrukcija, ima u njoj i skrivene ljubavi i razumevanja za ljudske zablude. Čitao sam da će sutra biti bolje, / a ja baš sutra neću biti ovde; Otišao sam u bolji život. / Vraćam se za pola sata.

Kod Radeta Jovanovića (1939), koji svoje najbolje aforizme objavljuje u poslednjoj deceniji ovog veka, takođe ima plemenite ironije i samoironije kada govori o našem mentalitetu. S komunizmom smo raščistili./ Čist račun - duga ljubav. Ali već kod njega probija ona bespoštedna, nemilosrdna kritika koja nema više samilosti za predmet poruge. Takav je, recimo, ona: Klaćemo se međusobno. / Nemamo nikog bližeg. Surovije vreme rađa suroviju satiru, što crnji dani to crnji i humor. Srbin više nikada neće pucati u Srbina - / odahnu poslednji Srbin. Naše vreme, u znaku orvelovske televizije, snažan je izazov za Jovanovićevu satiru. Možda je on još najbolje izrazio suštinu te stravične magične sprave za ispiranje mozga: Prošao sam ceo svet, / ali nigde narod ne živi lepše nego na našoj televiziji.

Kod Milivoja Radovanovića (1953), kao i kod krugih mlađih aforističara primećuje se zaokupljenost temama surovog građanskog rata, autokratskog Vođe i gušenja demokratije, dakle, našim sudbinskim problemima, koji nas pritiskaju i dave poput noćne more. U razaranju klišea ratne propagande on se uspešno služi ubitačnom ironijom koja dospeva do srži: Naši branioci nisu agresori. / Liniju odbrane prekoračili su zbog nepoznavanja terena. O ljubavi vođe prema demokratiji, ovaj aforističar kaže: Diktator je sve pokušao da uvede demokratiju, / ali je ljubav naroda prema njemu bila jača. U njegovoj gorkoj, subverzivnoj satiri nema mnogo razumevanja za oredmet kritičke žaoke: Bio je to demokratski postupak. / Linčovani je morao da poštuje volju većine.

U oštrini i razornosti kritike možda je još najdalje dospeo Slobodan Simić (1963), čiji su brižljivo izbrušeni, snažni aforizmi uspunjeni crnim humorom, razornim satiričnim nabojem i nemilosrdnim sarkazmom. U njegovim ciničnim aforizmima naslućuje se očaj, a ironija i crni humor prekrivaju krik koji dolazi iz najvećih dubina pobunjenog pojedinca. Komšiji nije crkla krava. / Morali smo da je ubijemo. Tipično simićevski je onaj brutalni, poput udarca malja stravični i ujedno otrežnjujući aforizam: A bilo je i skeptika koji su tvrdili/ da se dete iz mešovitog braka ne može podeliti. U ovim satiričnim aforizmima naša politička stvarnost je beskompromisno ogoljena. Sve ćemo opljačkati, silovati, poubijati. / Ima li ko bolji politički program? Simićev je i onaj antologijski aforizam o državnoj televiziji koji je nošen na Studentskom protestu 96-97: Gledam TV Dnevnik, / a počeo sam i da se drogiram.

Satira štipa, ujeda, peče, ali i spasava. Prarafrazirajući lorda Čestertona, možemo reći: Aforizam koji pogađa cilj je kao vađenje zuba: boli, ali koristi. Dobar satirični aforizam nije jevtina zabava dokonih, nego hrabar etički čin usmeren na razaranje svega što je nedostojno, rđavo i lažno u društvu, ali i u nama samima.

Dr Žarko Trebješanin


Nazad

 

Napomena: Svi prezentovani radovi vlasništvo su ovog sajta, i mogu se koristiti samo u privatne svrhe. Svako javno publikovanje bez navođenja izvora informacija, i imena autora preuzetog priloga, podleže zakonu o kršenju autorskih prava.


 



Optimizovano za IE 800x600

Vesna Dencic