Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
 


Piše: Aleksandar Đaja


Život Jevremov

- Komedija -

LICA:
JEVREM
STEVA (OTAC MAKSIMILIJAN – MAK)
MILE (DR. VASIĆ)
KRISTIN (ŽANA, ŽULIJEN)

SCENA 1.

Jevremova soba. On spava na krevetu i hrče. Kroz širom otvoren prozor dopire sjaj punog meseca. Negde daleko tužno zavija pas. Jevrem se sporo budi i polako prilazi vratima. Otvara ih. Ulazi Steva, sa putnom torbom u rukama.

JEVREM: Stevo?!... Otkud ti?
STEVA: Zdravo Jevreme... Pomeri se da uđem, šta si zinuo, ko da si ugledao vampira?
JEVREM: Znaš li koje je doba?
STEVA: Ne nosim sat...
JEVREM: Upravo je otkucala ponoć na crkvenom tornju!
STEVA: Uf, jezivo... Ko u filmovima strave i užasa.
JEVREM: Uz to je još i pun mesec!... A kurjak zavija na brdu!
STEVA: To nije kurjak, već nekakav džukac koji ronda po kontejneru... Nego, kako si mi, kume? Ne izgledaš najbolje?
JEVREM: Trgo si me iz najdubljeg sna!... Ma, jesi li to zaista ti?
STEVA: A, što ne bih bio ja?
JEVREM: Ko da smo te juče sahranili!
STEVA: Vreme leti, kume...
JEVREM: Ali – mi smo te zaista sahranili!
STEVA: Pa, šta je trebalo?... Da me ko Indijanci ostavite na nekom drvetu da se sušim na vetru? I da mi suri orlovi kljucaju po džigerici?
JEVREM: Taman posla! Nikome to nije padalo na pamet... Istina, "slinavi Mile" je predlagao da te uzidamo u temelje jedne kafane koja je počela da se gradi ispod Novog groblja, ali – gazda nije dozvolio!
STEVA: Ne mogu da verujem... Stvarno bi me sahranio ispod neke krčme?
JEVREM: Gluposti, Stevo, ja to pričam samo onako, figurativno... Sedi, raskomoti se. Hoćeš li nešto da popiješ?
STEVA: Daj mi čašu vode.
JEVREM: Od kad ti piješ vodu?
STEVA: I ti bi pio da si u mojoj situaciji. Stalno sam žedan!
JEVREM: Hoćeš reći da vi na nebu pijete samo vodu, a ne viski, votku, pivo...?
STEVA: Jevreme, mi smo na "onome svetu", a ne u kafani!... Istina, vodu pijemo samo mi koji smo u Paklu.
JEVREM: Šta pričaš, Stevo? Zar ti nisi u Raju?
STEVA: Bio sam... U međuvremenu, promenila se nebeska situacija.
JEVREM: Ne razumem?
STEVA: Šta tu ima da se razume? Došli novi i šutnuli me iz Raja u Pakao! Ko loptu!
JEVREM: Nemaš pojma koliko mi je žao... I dokle će to da traje?
STEVA: Koje?
JEVREM: Mislim, ta... situacija?
STEVA: Ne znam... Uostalom, ja sam odlučio: više se ne vraćam gore!
JEVREM: U Pakao?
STEVA: Ni u Pakao, ni u Raj! Ostajem ovde na Zemlji!... Neću, bre, da me šutiraju ko da sam vreća: malo u Pakao, malo u Raj, pa opet u Pakao. Kako se nekome gore digne, mene negde šutnu! Dosta je toga, vraćam se među žive...!
JEVREM: Pa, jel’ to može?
STEVA: A da tebi, kume, nije možda krivo što sam došao?... U redu, nema problema, samo reci: odoh ja na ulicu da plašim prolaznike!
JEVREM: Ćuti, bre Stevo! Sedi i ćuti! Zar sam ja imao boljeg prijatelja od tebe, dok si bio živ?
STEVA: Jevreme, da nisam mrtav, sada bih se rasplako ko kiša!... Ostavi patetiku, reci mi šta ima novo? Ideš li još uvek na pecanje?
JEVREM: Idem, tu i tamo... Inače, ništa se naročito ne dešava... Ponekad mi se čini da od tvog umiranja i sahrane nije bilo značajnijeg događaja u mom životu.
STEVA: Preteruješ, kume... Mada, kada se setim svoje sopstvene smrti, zbilja sam ponosan. Kakav sam samo fantastičan bol zadao svojim bližnjim!
JEVREM: Jesi, ali si nam zadao i trošak.
STEVA: Trošak? Ono malo venaca i čituljica po novinama...?!
JEVREM: Šta pričaš? Celu stranu u "Politici" smo zakupili!... A tek stihovi: "njegovo srce prestalo da kuca, zauvek prošla mu je životna karuca!"
STEVA: Ništa gluplje nisam pročitao, ni pre, a ni posle svoje smrti!
JEVREM: Kume, to je napisao naš najpoznatiji pesnik!
STEVA: U "Šumatovcu", znam... Za to ste ga platili pet vinjaka i deset s lukom.
JEVREM: "Deset s lukom"?! Taj je pojeo tri porcije krmenadli i oval pršute veliki kao slonovsko dupe! Jeftinije bismo prošli da smo angažovali Žaka Prevera!
STEVA: Ajde, ne cicijaši, jednom se umire...
JEVREM: Da, videću da li ćete se i za mene toliko otvoriti.
STEVA: Sad si me podsetio: kad umreš, mogao bih da te ubacim u jednu grobnicu, tamo do mene na parceli... Poznajem onog unutra, ima mesta...
JEVREM: More ostavi se ti mog umiranja!
STEVA: Ozbiljno ti kažem, grobnica je ko trosoban stan, ima sve: fotelje, vitrine, komode, televizor, kablovsku...
JEVREM: Stevo, ne seri više!
STEVA: Dobro, kume, kako hoćeš... Uostalom, nije lako živeti, znam ja to. Tek kad sam umro, shvatio sam koliko je teško biti živ.
JEVREM: (Sipajući sebi piće) Jesi li se predomislio za piće?
STEVA: Ajde, sipaj malo...
JEVREM: U zdravlje!
STEVA: U čije, bre, zdravlje, moronu jedan? Zar ne znaš da sam umro, treba li o tome da te obavestim "i – meilom"?
JEVREM: Izvini, zaboravio sam: za pokoj duše!
STEVA: Amin ... Znaš, Jevreme, dugo sam na nebu razmišljao o jednoj veoma važnoj stvari.
JEVREM: O kojoj?
STEVA: O tome da se čovečanstvo grdno zajebalo kada je zaključilo da je Zemlja okrugla!
JEVREM: Molim?
STEVA: Najozbiljnije, to je izuzetno značajna tema...
JEVREM: Možda za vas pokojnike, jer nemate druga posla! Mi ovde dole ne znamo gde nam je dupe, a gde glava, a ne da li je Zemlja okrugla ili ćoškasta!
STEVA: Stani malo, slušaj pažljivo: Zemlja nije ni okrugla ni ćoškasta. Ona je ravna!
JEVREM: Kako, bre, ravna? Misliš li da ja nisam išao u školu?
STEVA: Jesi kume, u tome i jeste poenta! U školi su nas prevarili. Tek sa neba može jasno da se vidi: Zemlja je ogromna ravna ploča koju na leđima nose četiri džinovske kornjače!
JEVREM: Kako da ne! Tako su govorili i u srednjem veku...
STEVA: I bili su u pravu!... Zašto mi ne veruješ? Pa, da je ona zaista okrugla, svi mi bi sa nje odavno poispadali u kosmos!
JEVREM: Čekaj, oladi malo... Da li je ona ravna ili okrugla, to je možda važno za astronaute kada se vraćaju iz svemira! Za mene koji se niotkuda ne vraćam, to je potpuno svejedno! Nisi, valjda, došao sa neba da me celu noć daviš kao zmija žabu? Uostalom, ne znam zašto pričam s tobom, a ne spavam...
STEVA: Što se mene tiče, možeš slobodno da se vratiš u krevet. Mi mrtvaci smo ionako uvek budni.
JEVREM: Ne mogu, sad si mi totalno razbio san!... Je li, kume, da li ti stvarno misliš da se više ne vraćaš tamo gore?
STEVA: Rekoh ti, ni slučajno!
JEVREM: Pa, gde ćeš da živiš?... Mislim, kako ćeš mrtav među žive? Nije to zbog mene, majke mi, što se toga tiče možeš ovde da ostaneš doživotno!
STEVA: Baš si velikodušan.
JEVREM: Nisi me razumeo: šta ako te napolju neko prepozna, a zna da si mrtav? On će živ da se prepadne kad te vidi!
STEVA: Zašto? Ličim li ja na vampira?
JEVREM: Ma ne, izgledaš bolje nego dok si bio živ!
STEVA: Eto vidiš... Prema tome, ako će neko da se prepada, to je njegov problem, a ne moj ... I ja sam se prepao kada sam video ponoćna izdanja vaših novina. Pa, to je strašno!... "DŽinovski asteroid udara u Zemlju 2019. godine"!... Koji, bre, asteroid? Jedino što od gore može da vas udari jeste neki kazan iz Pakla sa vrelim uljem!
JEVREM: Kume moj pokojni, ovde novinama veruju još samo odbegli pacijenti sa "F" odeljenja – i duhovi kao ti!
STEVA: Nemoj da vređaš, ja nisam duh!
JEVREM: Nego, šta si? Vampir?
STEVA: (Otvori širom usta) Vidiš li negde očnjake?
JEVREM: Ja nisam stomatolog...!
STEVA: A ja nisam Frankenštajn, ni Fredi Kruger – nego jedan običan pokojnik, koji zaslužuje mrvicu poštovanja, barem od svog kuma.
JEVREM: Sad ću se ja rasplakati...
STEVA: Nemoj, tek smo na početku komada. Ako sad počnemo da lijemo suze, sala će se do kraja pretvoriti u veštačko jezero!... (Izvuče štap za pecanje iz jednog ugla) Da li je moguće da još uvek imaš ovaj štap?
JEVREM: Ko što vidiš... Kad se danas pojavim s njim na obali, misliće da sam se dovezao vremeplovom.
STEVA: Nemoj da se sekiraš, ovdašnji pecaroši nemaju pojma! Imam gore na nebu jednog koji je ispao iz čamca i udavio se, dok je dovlačio šaranče od pola kile!
JEVREM: Sigurno je pre toga popio gajbu piva...
STEVA: Ma, ne! Nego je s njim u čamcu bila njegova žena, koja ga je otpozadi mlatnula veslom u glavu!
JEVREM: Jadan čovek...
STEVA: Jadna žena! Morala da prevesla pola Dunava, da bi on našao "pravo mesto za somove"! I, našao ga je, nema sumnje... U stvari, vi ste, zemljani, veoma nervozni! Ti ćeš, na primer, kad umreš, tako dobro moći gore da se relaksiraš, da prosto nećeš moći da prepoznaš samoga sebe!
JEVREM: Neka hvala, ostao bih još malo da se zlopatim među živima...
STEVA: Zašto?... Ko da nešto imaš u ovom životu? Proučavao sam sam ja sa neba šta vi radite: vi, kume, živite izuzetno nezdravo!
JEVREM: Šta je toliko nezdravo među nama, da su se i mrtvaci zabrinuli?
STEVA: Sve! Vi pijete, pušite, radite u prostorijama sa veštačkim svetlom, u kancelarijama su vam nad glavama jonizirajući uređaji za detekciju dima, a pogledaj samo malo ovde oko sebe?
JEVREM: (Osvrćući se po prostoriji) Gledam, pa šta?
STEVA: I ništa ne vidiš?
JEVREM: Vidim tebe!
STEVA: A nameštaj?
JEVREM: Šta je s nameštajem?
STEVA: Nameštaj od iverice!...
JEVREM: Pa šta?
STEVA: Nameštaj od iverice je pravi radioaktivni otpad!
JEVREM: Ne jedem nameštaj...! 
STEVA: A tek kućne biljke, akvarijumske ribice, prašak za sudove, insekticidi, pesticidi, suicidi, najlon kese, dezodoransi, fluor paste za zube... 
JEVREM: Stani malo! Na televiziji kažu da je fluor zdrav za zube? 
STEVA: Za zube da, ali je pogibeljan za srce, pluća, jetru, bubrege, potenciju... 
JEVREM: Dobro, dosta više! 
STEVA: A da ne pričam o peni za brijanje, naftalinu, teletabisima, tabletama za kontracepciju... 
JEVREM: Stevo, umukni! Ne koristim tablete za kontracepciju. 
STEVA: U redu, u redu, samo da znaš: život u pećini bio je i ostao najzdraviji način stanovanja u istoriji ljudske civilizacije. 
JEVREM: A, zašto si ti uopšte umirao? Zašto nisi ostao da se zlopatiš ovde sa nama, na ovome svetu, među tolikim silnim nezdravim uređajima? 
STEVA: Ko da je mene neko pitao kad ću da umrem? Stiglo me, i gotovo! To ti je to! 
JEVREM: Pa, dobro, i šta sad hoćeš? Da se umesto tebe ja vratim na nebo da igram basket sa mrtvacima? 
STEVA: Ma ne, ja sam, u stvari, hteo nešto drugo... 
JEVREM: Koje drugo? 
STEVA: Vidiš, ima još jedan razlog zašto sam došao na Zemlju. 
JEVREM: Znao sam da nešto mutiš, čim si mi rekao da piješ samo vodu.
STEVA: Nije stvar u piću. Reći ću ti iskreno: došao sam da se – oženim!
JEVREM: Molim?
STEVA: Moli Boga za zdravlje! Dobro si čuo: hoću da se ženim!
JEVREM: Gde da se ženiš?
STEVA: Ovde, normalno...
JEVREM: Kako to misliš, "ovde, normalno"?
STEVA: Šta je tu nejasno?
JEVREM: Čekaj, polako... Ti si, da kažemo, mrtav?
STEVA: Pa šta?
JEVREM: A, hteo bi da se oženiš sa... da kažemo, osobom ženskog pola, koja je živa?
STEVA: Ja ništa ne razumem o čemu ti govoriš... Molim te pređi na stvar.
JEVREM: Pa, kako, Bože mi oprosti, jebo te Bog blesavi, kako ti kao mrtvac da se oženiš sa živom ženom?
STEVA: Jevreme, ja sam zapanjen ovakvom tvojom diskusijom... Ne misliš, valjda, da sam sišao sa neba kako bih našao ženu – mrtvaca? Pa, toga gore imam na svakom ćošku!
JEVREM: Stani, stani, evo jedno praktično pitanje: na primer, nađeš ženu?
STEVA: Da, i?
JEVREM: Gde ćete da živite?
STEVA: Normalno, gore.
JEVREM: U Paklu?
STEVA: Šta fali?
JEVREM: Kako, bre, šta fali? Koja će žena danas pristati da živi u Paklu?
STEVA: Jevreme, moram nešto da ti priznam: nije ni Pakao više ono što je nekada bio...
JEVREM: Hoćeš da kažeš kako u njemu više nije vrućina?
STEVA: Jeste, samo, sada imamo bazene, a stanovi, samoposluge, kancelarije – sve je to, kume, danas u Paklu klimatizovano!
JEVREM: (Dugo ga i zapanjeno gleda) Pakao je klimatizovan, jel da...?
STEVA: Kao što ti rekoh – sto posto!
JEVREM: Mora da još uvek sanjam...
STEVA: Ma, kakvi sanjaš, budan si da budniji biti ne možeš! Samo si malo iznenađen.
JEVREM: Pa dobro, neka ti bude. Ne ženim se ja, nego ti, šta me briga, na kraju krajeva, samo se pitam: odakle ti uopšte ideja za ovakvu grandiozno – monumentalno – idiotsku budalaštinu?!
STEVA: Iz novina, kume!
JEVREM: Čitate gore novine?
STEVA: Pa šta? Ako smo mrtvi, nismo nepismeni! Ako baš hoćeš da znaš, na Nebu ima više učenih ljudi, nego među vama na Zemlji. Na primer, Homer, Ajnštajn, Josip Broz Tito...
JEVREM: Dobro, dobro ne želim da polemišem, ali, ipak mi reci: šta si to tako famozno pročitao da se odlučiš na takvu radikalnu promenu u svom posmrtnom životu?
STEVA: Pa, evo, biće da je to iz nekih novina, još od pre par godina. Čitao sam da je u nekom selu u Srbiji, mislim da se zvalo Gornja Dobrinja kod Požege... Dakle, u tom selu ima puno neoženjenih mladića, za koje je stigla grupa udavača iz Ukrajine.
JEVREM: I šta hoćeš? Da se oženiš Ukrajinkom?
STEVA: Kojom Ukrajinkom? O čemu ti pričaš?
JEVREM: Sam si rekao da si čitao...
STEVA: Da, čitao sam, ali, to mi je samo dalo ideju kako treba da se oženim.
JEVREM: Pa, s kojom bi ti to?
STEVA: Znaš ti vrlo dobro, kume...
JEVREM: Nemam pojma, čoveče...
STEVA: Hoću nju!
JEVREM: Koju "nju"?
STEVA: Moju Kristin...!
JEVREM: Stevane, ne samo što si mrtav, nego si i lud!
STEVA: A ti si zbog Kristin ljubomoran na mene, oduvek si to i bio!
JEVREM: Ja ljubomoran? Jesi li zaboravio zbog koga si otišao na onaj svet?
STEVA: Bilo pa prošlo... Uostalom, koliko se samo tek ona, jadnica, nasekirala.
JEVREM: (Ironično) Nasekirala se grdno...
STEVA: Šta se ti buniš? Ja se, barem, nisam ko ti ženio, pa se onda uspaničeno nakon tri meseca razvodio, ko da bežim ispred nabujale reke! I još sam ti, na nesreću, bio kum u toj kataklizmi.
JEVREM: Ali, ja nisam zbog toga pao sa kruške!
STEVA: Zato što se ti u životu nikuda nisi penjao, nisi stremio visinama – samo si čučao na obali i pecao ribu!
JEVREM: U redu, neću da polemišem sa mrtvacem. Hoćeš da se oženiš sa Kristin i da je povedeš sa sobom u Pakao?
STEVA: Baš tako.
JEVREM: E, neće moći
STEVA: Zašto?
JEVREM: Zato što se tvoja draga Kristin u međuvremenu udala.
STEVA: Kako udala?! Zar se nesrećnica nije nad mojim grobom, grcajući u suzama, triput zaricala da će otići u manastir?
JEVREM: Bože, Stevo, to je iz Šekspira! Pomešao si Hamleta, Ofeliju i Kristin! Zar ne znaš da se suze i reči nad grobom ne računaju, one su za medije i širu familiju... Udala se, kume, toliko se definitivno udala, da joj ne pada na pamet da ode, ne u manastir, nego ni do samoposluge!
STEVA: Jadnica, mora da je to učinila u trenucima najdubljeg očaja i samoće... I, za koga se udala?
JEVREM: Jesi li siguran da želiš da znaš?
STEVA: Samo ti meni reci, u dubini svoje hrišćanske duše ja sam joj već oprostio.
JEVREM: Udala se za – "slinavog Mileta"!
STEVA: Za Mileta?! Kurvo nad kurvama, dabogda crkla...!

Zatamnjenje.
 

SCENA 2.


Scena je zatamnjena. Na proscenijumu stoji Jevrem, osvetljen jednim reflektorskim topom.


JEVREM: (U publiku) O tome kako se postaje bogat u zapadnom svetu kruži otprilike ovakva priča: "Mali Rokfeler bio je veoma pametno, marljivo i preduzimljivo dete, još od malih nogu rešeno da se posveti velikom biznisu. Jednoga dana, šetajući se po Menhetnu, naiđe na jabuku otpalu sa grane. Gle, pomisli, od ovoga bi mogao da napravim kapital. Rečeno – učinjeno! Ode na pijacu i proda jabuku. Od tog novca kupi dva krompira. Onda trampi dva krompira za pola kese pirinča, pirinač za pola kese brašna, a brašno za dva zarđala eksera... Tada mu umre deda i ostavi milion dolara... Znate, kada sam upoznao Stevu, bio sam direktor velike firme i sve je izgledalo dobro, baš kao da ću i ja naići u životu na nekakvu "zlatnu jabuku"... naravno, tako je izgledao sve dok se Steva nije pojavio. Bio je to početak naše sigurne propasti, koja je njega odvela na nebo, a mene s neba spustila na zemlju. Ali, idemo redom: dakle, toga dana sedeo sam mirno u svojoj kancelariji, očekujući jednu važnu pošiljku, kad...

Scena se osvetli. Vidimo da je to direktorska kancelarija. Jevrem sedne za svoj direktorski sto, u direktorsku fotelju. Začuje se kucanje na vratima i uđe Steva!


STEVA:  Dobar dan.
JEVREM: Ej, stigao si. Uđi!
STEVA: Da uđem?
JEVREM: A, šta bi drugo?
STEVA: Mislio sam... da sačekam.
JEVREM: Koga?
STEVA:  Mislim, ako je gužva...
JEVREM: Nemam pojma o čemu govoriš!... Uđi i sedi! Gde si do sada, čekam te celo prepodne.
STEVA: Mene?!
JEVREM: Ne, već tvog brata blizanca!
STEVA:  Gužva u saobraćaju...
JEVREM: Gužva u saobraćaju, gužva na ulici, gužva na poslu, totalno sam izgužvan od ovog života! Kad će, bre, neko jednom da me ispegla kako treba?... Hoćeš li nešto da popiješ?
STEVA: Da popijem? Ne znam, možda...
JEVREM: Može viski?
STEVA: Može...
JEVREM: Kristin!...

Uđe Kristin, sekretarica. Steva skoči na noge buljeći netremice u nju!

KRISTIN: Izvolite, šefe.
JEVREM: Daj nam ovde malo viskija i dosta leda, za mene i mog kolegu, samo brzo! KRISTIN: Odmah, šefe. (Izađe. Steva sedne)
JEVREM: Šta kažeš za moju sekretaricu, Kristin? A?... Reci nešto?... Hoćeš li da je tucaš? STEVA: Ne... da...
JEVREM: Da ili ne?
STEVA: A?

Kristin ponovo uđe sa viskijem i ledom. Steva opet skoči na noge buljeći u nju. Ona posluži viski.

KRISTIN: Izvolite. (Stevi) Želite li sa jednom, ili sa dve...?
STEVA: Šta sa dve?
KRISTIN: Sa dve kockice leda?
STEVA: Može...!
KRISTIN: Može... sa koliko?
STEVA: Sa jednom... biće dovoljno.
KRISTIN: Izvolite. Prijatno. (Izađe. Steva sedne)
JEVREM: Ipak bi da je tucaš... Živeli, kolega!
STEVA: Živeli!... Uf, ala je jak ovaj viski. Ko lava iz škotskog vulkana!
JEVREM: Ha, ha, ha! Volim duhovite saradnike!... Jedino što u Škotskoj nema vulkana, ali ko ih jebe...
STEVA: Koga...?
JEVREM: Vulkane, bre!... A sad, hoćemo li o poslu?
STEVA: Da, naravno... Da vas pitam: ova vaša, gospođica Kristin, ona je verovatno... iz Švedske?
JEVREM: Razume se, odakle bi bila? Vitka, plava, visoka...
STEVA: A iz kog dela Švedske?
JEVREM: Iz Ljiga, naravno...
STEVA: Iz Ljiga... u Švedskoj?
JEVREM: Da, malo iznad Stokholma.
STEVA: Nisam čuo za Ljig kod Stokholma...
JEVREM: Jel ti to mene zajebavaš?
STEVA: Zašto?
JEVREM: Zato što ona nije prirodna plavuša nego farbana, zato što nije iz Ljiga kod Stokholma nego iz Ljiga kod Ljiga – i zato što se ne zove Kristin, nego Milovanka!
STEVA: A, tu grešite.
JEVREM: Gde grešim?
STEVA: Ona se zove Kristin, definitivno.
JEVREM: Čoveče, valjda ja znam kako se zove i iz kog sam je sela doveo. Dao sam joj ime Kristin, jer sam veliki ljubitelj onog mjuzikla: "Fantom londonske opere" Jel’ ti sad jasno?
STEVA: Jasno mi je od početka. Od momenta kad sam je prvi put ugledao!
JEVREM: Dobro, dobro, vidim da je tebi do zezanja, ali ja nemam vremena. Reci mi, koliko si doneo?
STEVA: Koliko?... Steva sve donosi do kraja.
JEVREM: Sve si doneo?
STEVA: Sve!
JEVREM: To je dobro. Vrlo dobro. Pare na sto!
STEVA: Evo, samo da izvadim novčanik: dvesta dinara, četiristo, šesto...
JEVREM: Čekaj malo, šta to radiš?
STEVA: Vidite, valjda, brojim pare.
JEVREM: Da li ti to mene zezaš?
STEVA: Ne razumem...
JEVREM: Koji, bre, novčanik, gilipteru jedan! Stavi na sto tu torbu koju si doneo sa sobom!
STEVA: Šta će vam moja torba?
JEVREM: Vadi lovu iz torbe!
STEVA: Ali... nema nikakve love u mojoj torbi.
JEVREM: O čemu ti to? Kako: nema love?... Šta imaš unutra?
STEVA: Jednu knjigu, novine, burek sa sirom...
JEVREM: (Nakon duže pauze) A da li ti hoćeš li da ovog trenutka od tebe napravim burek s mesom!? ... Seljačino jedna, misliš li ti zaista da mene možeš da isplatiš tim papirićima iz tvog bednog novčanika? Znaš li ti ko sam ja, bre? Čitaš li "tabloide"? Pratiš li žutu štampu?... Da li ti gledaš televiziju?
STEVA: Ne znam na koji kanal konkretno mislite....
JEVREM: Na kanal: "Horor – ti – vi"!
STEVA: Nikad čuo, ja gledam uglavnom porniće... Ali, ne razumem, koliko to zapravo košta? JEVREM: Tupamarosu jedan, rekao sam tvom gazdi jasno i glasno: sto hiljada na ruke, odmah, u kešu!
STEVA: Molim? Sto hiljada dinara za ... dva džaka cementa?
JEVREM: Kakvog, boga ti, cementa? Hoćeš da te zacementiram u neki most? Sto hiljada evra – i posao je vaš!
STEVA: Koji posao?
JEVREM: Dokle ćeš da se praviš lud? Ja sam ceo svoj mukotrpno stečeni ugled založio na najvišem mestu da tvom gazdi uguram taj tender – a ti mi dolaziš sa burekom u tašni! Jesi li ti, bre, normalan?

Uđe Kristin.

KRISTIN: Šefe, ima li dovoljno leda?
JEVREM: Marš napolje!
KRISTIN: Razumem, šefe. (Izađe)
JEVREM: Slušaj ti, kako se zoveš...
STEVA: Čekaj, čekaj... Kako možete ovako da izmarširate napolje gospođicu Kristin? JEVREM: Molim!?...
STEVA: To nije u redu. I ona je ljudsko biće i ima pravo makar na gram poštovanja i nežnosti.
JEVREM: Slušaj ti...
STEVA: Ime mi je Steva...
JEVREM: Drago mi je, moje je Jevrem – poslednji put te pitam: gde su pare?
STEVA: Rekoh, u novčaniku...
JEVREM: (Jevrem skoči, uhvati ga za grlo i počne da ga davi!) Umri muški, bedniče!
STEVA: (Pokušavajući očajnički da dođe do vazduha) Ali, zašto?... Ja sam samo hteo... da uplatim... za cement.
JEVREM: (Naglo ga pusti) Za šta?
STEVA: Za cement...
JEVREM: Za cement?!... Da li ovo tebi liči na cementaru?
STEVA: A, da li je ovo broj 96?
JEVREM: Ovo je 69, idiote jedan! I ovo nije cementara, nego ozbiljna firma!... Čekaj, kako reče da se zoveš?
STEVA: Steva.
JEVREM: Steva?!... Pa, što ćutiš? Ja čekam Gipsanog!... Marš na polje, klošaru jedan!

Ponovo uđe Kristin.

KRISTIN: Stigao je gospodin Gipsani...
JEVREM: Konačno, hvala bogu. Neka uđe!
KRISTIN: Razumem, šefe... Izvolite, gospodine Gipsani.

Kristin se okrene unazad i otvori vrata. U tom trenutku se kroz otvorena vrata ukaže cev automatske puške. Steva spazivši cev, munjevito skoči na Jevrema i obori ga na zemlju!

STEVA: Jevreme, pazi metak...!

Začuje se gromoglasna rafalna paljba iz automatske puške. Zatamnjenje.
 

SCENA 3


Jevrem je osvetljen jednim reflektorskim topom.

JEVREM: (U publiku) I tako smo se Steva i ja upoznali. Videli ste i sami: spasao mi je život, šta sam drugo mogao nego da ga prihvatim pod svoje okrilje. Naravno, ja sam ostao bez mogućnosti da se obogatim, jer su me nakon te pucnjave maknuli sa položaja, ali, takav je život: bolje bez fotelje, nego bez glave. Kristin je, razume se, odmah nestala bez traga i glasa, a Steva i ja smo počeli da idemo na pecanje. Čak mi je postao i kum na venčanju, zamislite! Istina, taj brak je trajao samo par meseci, da li zbog Steve, zato što je bio baksuz, ili zbog nepovoljnog položaja zvezda koji nas je pratio od samog početka, sada je svejedno. Bilo kako bilo, nakon razvoda nastavili smo da idemo na pecanje, kao da se ništa nije desilo. Čak je i riba radila bolje nego ikad! Onda nam se jednog dana priključio i moj drug sa ćoška, a sada dobrostojeći privatni ugostitelj, "slinavi Mile", koji nas je poveo na jedno svoje "specijalno mesto", na kome ćemo se "namlatiti ribe" kao nikada u životu!... Razume se, od ribe nije bilo ništa, a mi smo se, odmah nakon pecanja, gotovo još u rano jutro, vidno razočarani obreli u njegovom kafiću...

Scena se osvetli. Vidimo Stevu, Mileta i Jevrema za stolom u potpuno praznom kafiću. Mile donosi tacnu s pićem i stavlja čaše na sto. Tiha muzika iz uključenog televizora na zidu.

MILE: Plaćam šankericu ko da je direktor banke, a moram sam da donosim piće!
JEVREM: Još je rano, vidiš da nema žive duše.
MILE: Nije njen posao da procenjuje kad je rano, nego da bude ovde u devet sati!... Tako mi i treba: lepo mi je otac uvek govorio: Mile, sine, nemoj ništa da krešeš sa platnog spiska! Ali, eto, ko ne sluša oca, ovako prolazi... Živeli!
JEVREM: Živeli!
STEVA: Živeli... Mile, da te pitam nešto: imali na onom tvom mestu, na kome smo ceo dan kupali gliste, uopšte ribe?
MILE: Čega treba da ima u reci, ako ne riba?
STEVA: To sam baš hteo tebe da pitam. Koliko sam ja zapazio, plivale su samo najlon kese, automobilske gume i kurtoni!
JEVREM: I komarci, koji su mi isisali i ono malo krvi što mi je ova nova vlast još ostavila u organizmu!
MILE: Ona prethodna je kao bila mnogo bolja?
JEVREM: Ako ništa drugo, zaprašivala nas je triput dnevno, a komarca si mogao da vidiš samo u zoološkom vrtu.
MILE: Toliko su nas zaprašivali, da smo od sreće skakali u Dunav, i to sa Pančevačkog mosta!
JEVREM: Sada više nećete sami da skačete, nego će vas bacati u vodu kao prve mačiće!
MILE: Uf, sve se plašim... Od koga sam dobio kafić? Od onih, ili od ovih?
STEVA: Ako si dobio kafić, ne treba da dobiješ dizenteriju!!... Ceo dan si nas zavlačio u onoj baruštini: kao, sad će riba, samo što nije, udara čim izađe sunce – blebetao si ko da si jedino žive biće s jezikom na ovoj planeti!
MILE: Nisam ti ja kriv što ne umeš da pecaš ... (Izduva nos u maramicu)
STEVA: Kako da pecam pored tebe, kada si ceo dan izduvavao nos, ko slon!.. Treba SIDU da dobijem od tvojih slina!
MILE: SIDA se ne dobija od slina.
STEVA: Ne znam ja od čega se ona dobija... Ali, da si "slinavi Mile", jesi!
JEVREM: Dobro, oladite malo...
STEVA: Jevreme, da znaš: ako od njega navučem neku boleštinu, tebe ću da ubijem! JEVREM: Što si mi onda uopšte i spasavao život?
STEVA: Zato što nisam znao s kim se družiš... (Ustane) Idem da pišam. (Ode)
MILE: Gde si našao ovog romboida?
JEVREM: Šta mu fali?
MILE: Lud je.
JEVREM: I ti si lud, pa se družimo.
MILE: Jevreme, nemoj da mi staješ na muku. U očajnoj sam situaciji.
JEVREM: Rasplakaćeš me: dobio si kafić, dobio si novi stan, pun si love – šta ja treba da kažem?
MILE: Jevreme... dala mi je nogu.
JEVREM: Ko?
MILE: Moja žena. Spetljala se sa instruktorom vožnje!
JEVREM: Opet?
MILE: Kako: opet?
JEVREM: Pa, zar prošli put nije takođe pobegla sa instruktorom vožnje?
MILE: Ma, ne. Ono je bio instruktor baleta!...
JEVREM: Ali, vratila se.
MILE: Vratila se, jer je taj bio peder!
JEVREM: Možda je i ovaj peder?
MILE: Nije! Proverio sam: pre no što je postao instruktor vožnje, snimao je porno filmove. Da samo vidiš koliki mu je!
JEVREM: Koji te je đavo terao da je upisuješ u auto – školu?
MILE: Šta sam drugo mogao? Sve njene drugarice imaju i švalere i vozačke dozvole. Kako da se samo ona izdvaja iz Novog svetskog poretka?
JEVREM: Ako si sve to znao, zašto sad sliniš?
MILE: Zato što mu je veći od mog...!
JEVREM: Mile, tebi je potreban psihijatar.

Vraća se Steva zakopčavajući šlic. Sedne za sto.

STEVA: U tvojoj klonji samo što aligatori ne počnu da izlaze iz šolje... (Gleda u uključen televizor na zidu iz koga se čuju zvuci turbo-folka) Kolke noge, jebo te...! Nije ni čudo što dobro peva!
JEVREM: Ti kad vidiš ženske noge duže od pola metra, odmah ti skoči šećer!
STEVA: Noge kao što je imala Kristin, od onda još nisam nigde video...
JEVREM: Ne spominji Kristin...!
STEVA: U redu, ali nemoj ni ti da me zajebavaš za ženske noge. Ko da ne znam kakav si kad popiješ...
MILE: E, tu si, prijatelju, u pravu: Jevrem kad pije, ne zna koje je godišnje doba napolju.
JEVREM: Šta se ti javljaš? Nema bandere u ovom gradu o koju pijan nisi razbio glavu!
STEVA: (Netremice bulji u televizor) Ej , gledajte ovu: tanga!
MILE: Nije tango, nego turbofolk!
STEVA: Mile, dok ti nešto ukapiraš, na Zemlji će se ponovo pojaviti dinosaurusi.
MILE: Ostavi se ti zoologije...
STEVA: To je paleontologija!
MILE: Šta god da je, izumrlo je.
STEVA: Ono što ova plavuša ima među svojim nogama daleko je od umiranja!
MILE: Nisam ja ni mislio na njene noge.
STEVA: (Preteći ustane) Nego na čije?
JEVREM: Stevo, nemoj da se ložiš na Mileta... Sad ću ja tebi da opišem gospodina Mileta, pardon, druga Mileta. On ti je prava mačka, tačnije, čovek – mačor! Gde god ga baciš, uvek se dočeka na noge!
MILE: Nisam vas doveo ovamo da se vređamo.
STEVA: Poznajem ja takve... Jedan sličan njemu stanuje ispod mene. Totalni ludak, stalno mi šalje komunalne inspekcije! Kaže da mu, dok sedi na svojoj šolji, od gore iz mog stana kaplje voda na glavu. Šta ja imam s tim? Meni ne kaplje ništa, a njemu ako se ne dopada meteorološka situaciju, neka lepo nad klozetskom šoljom raširi kišobran!
MILE: Pa jeste, uvek treba vršiti veliku nuždu ispod kišobrana...
STEVA: Nemoj da se pravi pametan! Kladim se da je i tvoj tata bio neki mačor, kao i tata onog od ispod mene. Njegov otac, pokojni Šaranović, u to su se svi zaklinjali, 41–e je otišao u četnike! Kad ono, posle rata, ni manje ni više, matori Šaranović dobi "partizansku spomenicu"! A njegov sin, Šaranović mlađi, danas je "demokrata" i neustrašivi borac protiv "komunističke tiranije"! Da triput pobaciš, iako si muško!
MILE: Ja sam uvek bio čist i dosledan, kako u politici i u životu!
JEVREM: Dosledno si menjao stranke, ko kanale na televizoru!...
STEVA: (Naglo ustane) Izvinite, ali opet moram u tvoju klonju, da se borim s aligatorima! Šta si nam to dao da pijemo? (Izađe)
MILE: (Za njim) Ricinus – kolu, pametnjakoviću!
KRISTIN: (Off) Stigla sam, gazda...!

Uđe Kristin, ali, ovoga puta drugačije obučena, sa drugačijom frizurom i ofarbana u crno!

JEVREM: (Zgranut, skoči na na noge) Kristin...!?
KRISTIN: Ti, šefe...?
MILE: Kakva Kristin? To je Žana.
JEVREM: Kud si, kurvo, nestala?
MILE: Hej, kako se to ophodiš prema mom personalu?
KRISTIN: Nisam nestala, šefe, jednostavno sam morala da odem.
JEVREM: Je li? Zato što si namestila da me skenjaju?
KRISTIN: Nisam ja ništa namestila.
JEVREM: Ne laži, ološu, misliš da se posle nisam raspitao ko ti je dečko i za koga radi?
KRISTIN: Ostavi njega na miru, neka mu je laka zemlja. Skenjali su ga prošle subote.
MILE: Polako, bre, Jevreme, ne diraj mi šankericu Žanu...
JEVREM: Ako je ona Žana, ja sam Žozefina!... Pevaj, ptičice!
MILE: Ti si lud, Jevreme...
JEVREM: Stvarno? A, možda ću tek da poludim: i ti ćeš morati da mi objasniš odakle se vas dvoje znate.
MILE: Šta to tebe briga, pusti devojku na miru.
JEVREM: Briga me je, i te kako! Kancelariju su mi izrešetali kao švajcarski sir – a ja sam se spasao samo zahvaljujući Stevinom munjevitom reagovanju. Sam Bog ga je poslao toga dana kod mene...  (Dohvati bejzbol palicu sa zida i podigne je uvis)  Pričaj "Žana", inače ću da mu razlupam kafić, ko dete zvečku!
KRISTIN: Ja nisam ništa kriva!
JEVREM: Ne pitam ko nije, već ko jeste kriv? Kako su ušli od pozadi, kroz magacin, a?... Ko je, pored nas dvoje, još imao ključeve od tih vrata?
KRISTIN: Ne znam, šefe, kunem se u brata.
JEVREM: Kristin, znam da su ti brata skenjali u Budvi još pre sedam godina.
KRISTIN: Mislila sam na brata od tetke...
JEVREM: A ja mislim da ću ti glavu narendati ko kupus za salatu! Hoću ime, konju jedan...!
MILE: Jevreme ne možeš osobi ženskog pola da kažeš konj – nego kobila!
JEVREM: (Udari palicom po polici sa flašama na zidu, koje se razlete u paramparčad!) Kristin, pardon, "Žana", sledeće što je na redu, jesu tvoje veštačke trepavice!
KRISTIN: Stani, reći ću ti!... On je!
JEVREM: Ko?
KRISTIN: (Pokaže na Mileta) On!
MILE: Žana, koji ti je...?
KRISTIN: On mi je rekao da ih pustim otpozadi – ili će da nas skenjaju oboje!
MILE: Jevreme, poslednji si moron ako poveruješ jednoj kurvi...

Ulazi Steva sa, očigledno na brzinu navučenim pantalonama, sa pištoljem u ruci preteći uperenim, čas ka Miletu, a čas ka Jevremu.

STEVA: Reci još jednom da je kurva, prosviraću ti metak kroz levo oko!
MILE: Čoveče, nemoj u levo, na njega bolje vidim! Gađaj u desno!
STEVA: Ne može... Pištolj zanosi na levo. (Jevremu) A ti, odmah spuštaj tu močugu!
JEVREM: Stevo, nisi u toku, to je palica za bejzbol.
STEVA: I te kako sam u toku, Jevreme! Kristin je sam anđeo poslat sa neba da me spase od ovozemaljske bede i čamotinje. Puštaj je, inače...
JEVREM: Šta, inače? Zar ne vidiš šta se dešava? Ona se više ne zove Kristin, nego Žana; zatim: ona i "slinavi Mile" su u komplotu, njih dvoje su mi namestili onu pucnjavu. Hteli su da me ubiju, Stevo, kume moj!
MILE: Zar ti nisam rekao da ne veruješ jednoj... (Steva uperi pištolj na njega) Dobro, dobro, neću više da pričam, dogovorite se sami.
STEVA: Jevreme, poslednji put: spuštaj tu močugu za bejzbol!
JEVREM: Ali, oni su...
STEVA: (Repetira pištolj) Na koje oko slabije vidiš?
JEVREM: Jebo te, da li sanjam?
KRISTIN: Ne sanjaš, siledžijo, nego ne veruješ u ljubav na prvi pogled! Ti si čovek bez duše, bez emocija, ti si kao vreća napunjena vazduhom, kao "graftcepelin"! (Mazno priđe Stevi i privije se uz njega) Dušo, vodi me odavde. Odmah! Tvoja sam!
STEVA: Jevreme, zbogom!
JEVREM: Stevo, druže moj, prijatelju, stani, pokajaćeš se...!
MILE: Žana, Stevo, ne ostavljajte me sa ovim psihopatom.
KRISTIN: Snaći ćeš se ti gazda. Uostalom, znaš i sam da ti je kafić zreo za krečenje. (Stevi) Srce, kuda ćemo na medeni mesec?
STEVA: Kuda god ti poželiš, ljubavi. Još od onog dana kada sam te prvi put ugledao u Jevremovoj kancelariji, sanjao sam te svake noći. Konačno, san je postao java, i ja sam opet čovek, a ne duh. Kud god poželiš, ljubavi, Kristin, moja Kristin... Zbogom, Jevreme, "ostalo je ćutanje"...

Steva i Kristin krenu ka izlazu sa scene. Ona se na samom izlasku okrene i isplazi jezik obojici, prvo Jevremu, pa onda Miletu. Izađu.

JEVREM: Samo ti citiraj "Hamleta", glupi Stevane. Završićeš kao on...!
MILE: Neverovatno! Da sam juče umro, nikada ne bih poverovao da je ovako nešto moguće.
JEVREM: Svejedno ti je. Umrećeš danas.
MILE: Čekaj, da li ti još uvek misliš...?
JEVREM: Mislim, Mile, i te kako mislim!... (Krene s podignutom palicom ka njemu)

MILE: Ne! U pomoć! Policija, policija...!

Mile u panici istrči sa scene, histerično vrišteći. Jevrem se zaustavi, a onda počne da se smeje na sav glas.

JEVREM: Dobro, a sada da ovde napravimo neki red...

Dohvati podigne palicu i počne da ruši i lomi sve oko sebe. Zatamnjenje.

 

SCENA 4.


Jevrem je osvetljen jednim reflektorskim topom. Govori u publiku.

JEVREM: I tako, Steva je nestao s Kristin, Mile je iz razumljivih razloga prestao da mi se javlja, a ja sam ostao sam. Nakon par meseci, samoća mi postade nepodnošljiva. Shvatim: vreme je da posetim psihijatra...

Scena se osvetli. Vidimo da se Jevrem nalazi u psihijatrijskoj ordinaciji. Leži na kauču, dok je kraj njega doktor Vasić, koji ima dugačku bradu i naočare sa ogromnom dioptrijom. Po njegovim pokretima da se zaključiti da on kroz te naočare baš i ne vidi bog zna šta.

DR. VASIĆ: Šta vas muči: strah, nesanica, stezanje u grudima, anksioznost, hipohondrija...
JEVREM: Molim...?
DR. VASIĆ: Želite li da ponovim?
JEVREM: Da, ako vam nije teško... Samo polako, molim vas, proživeo sam užasne trenutke usamljenosti i očaja dok nisam zakucao na vrata vaše ordinacije.
DR. VASIĆ: Nema problema, dakle: strah, stezanje u grudima, anksioznost...
JEVREM: Uzgred, doktore, samo jedno pitanje: zašto su vam vrata ordinacije tako... kako da kažem, muzgava?
DR. VASIĆ: Ne razumem...
JEVREM: Muzgava, štrokava... pere li neko ta vrata u ovoj ustanovi, ili ona služe samo zato da po njoj seru muve?
DR. VASIĆ: Vi niste normalni, gospodine...
JEVREM: Naravno da nisam, zato sam i došao u vašu ludnicu! A, vi ste prljavi i nemate pojma! Kako ste uopšte dobili tu diplomu šizofrenije?
DR. VASIĆ: Psihijatrije, gospodine!
JEVREM: Na to sam i mislio! Kakav, bre, strah, kakav doktor Fjord...
DR. VASIĆ: Doktor Frojd!
JEVREM: Zašto vičete? Ako sam lud, nisam gluv!
DR. VASIĆ: Uopšte ne vičem, samo vas molim da pređete na stvar. Imam sastanak sindikata.
JEVREM: Valjda je važniji pacijent od vašeg pišljivog sindikata. Sećate se šta je govorio drug Tito: "Pacijent je naše najveće bogatstvo"!
DR. VASIĆ: To je govorio drug Lenjin – i nije rekao "pacijent", nego čovek!
JEVREM: U čemu je razlika? Čovek, pacijent... još je Šekspir rekao: "Ceo svet je ludnica..."
DR. VASIĆ: Rekao je: "Ceo svet je pozornica!"
JEVREM: Od kad se vi lekari razumete u pozorište?
DR. VASIĆ: Oduvek! Skoro svaki moj pacijent ima neke veze s pozorištem. Jedan je glumac, drugi je reditelj, a tek pisaca što ima – od njih naprosto ne mogu da se odbranim! Stalno mi donose svoje tekstove, ko da sam dramaturg pozorišta, a ne psihijatar!
JEVREM: Doktore, da se razumemo: nisam ovamo došao da me zamajavate s pozorištem, nego da predočim svoj slučaj: strašno sam usamljen.
DR. VASIĆ: To ste mi već rekli.
JEVREM: Usamljen sam ko ova naša jadna i napaćena zemlja na brdovitom Balkanu!.. Kakva je ovo zemlja, doktore? Šta se ovo događa? Neko radi kao mrav i nema ni za kiselu vodu, a drugi ne radi ništa – a letuje na Balegarskim ostrvima!
DR. VASIĆ: Balearskim, gospodine...
JEVREM: Ne prekidajte me, doktore, ja sam pacijent i ne smete da me nervirate!
DR. VASIĆ: Ne smete ni vi mene! Šta mislite da je lako svaki dan slušati vaše žalopojke? Dosta mi je toga! Kad god neko od pacijenata počne da priča o Srbiji, meni počne da se koči vrat. Ajde da mi se koči nešto drugo, ali vrat – za koji će mi to?... Išao sam kod fizijatra, on me poslao reumatologu, a reumatolog – psihijatru!... Čekajte malo, kažem, ja sam psihijatar!... Nema problema, kaže reumatolog, zato vas i šaljem psihijatru... (Zvoni telefon. Dr. Vasić podigne slušalicu) Molim?... Recite, sestro... Šta pita primarijus Prpić?... Da me upiše, za šta?... Za svinju?... Kakvu svinju?... Holandsku, belu?!... Sestro, jeste li vi pri sebi?... Ma, koji sindikat, kakva živa vaga? Jesam li zato proveo dvadeset godina u ovoj ludari da me upisujete za svinju, i uz to još i holandsku?...Ako već hoćete da me za nešto upisujete, upišite me za običnog srpskog vola!... (Zalupi slušalicu) Jeste li videli, gospodine, šta mi rade? Definitivno ću da podilkanim od njih!
JEVREM: Lezite vi ovamo, a ja ću da se uvalim u tu fotelju.
DR. VASIĆ: Ne može! Ja sam doktor, a vi ste ludak... to jest, pacijent! Opet vas pitam: zašto ste došli kod mene? Jel’ ne može da vam se digne?
JEVREM: Svašta! Diže mi se i na promaji!
DR. VASIĆ: Onda je sve u redu.
JEVREM: Ništa nije u redu!... Bolestan sam, doktore, da bolesniji ne mogu biti!
DR. VASIĆ: Ako je tako, idite odmah na Novo groblje, zašto da gubite vreme... Jedan moj kolega se tako premišljao: da li da se leči, ili da umre. I, na kraju, šta bi: odapne mu teča, on izgubi mesto u grobnici, vozaše ga od groblja do groblja – i napokon ga sahraniše na nekoj čuki do koje možeš da stigneš samo helikopterom!
JEVREM: Kako vi umete da smirite čoveka... Ko da ste psihijatar.
DR. VASIĆ: Ako sam psihijatar, nisam lažov. Retko ko umre, a da prethodno ne poludi... Eto, na primer, Hemingvej: kažu da je pred kraj života razgovarao s jednim drvetom, na kraju livade iza svoje kuće u Ajdahu. Dolazio bi svog omiljenog drveta, sedao u hlad i počinjao s njim da govori. Kad su ga pitali zašto se tako ponaša, Hemingvej je odgovorio: Pošto sam u životu razgovarao sa toliko ljudi i uvideo da to ničemu ne služi, šta mi je drugo preostalo nego da pričam s drvetom?
JEVREM: Potpuno razumem Hemingveja... Nas dvojica imamo puno sličnosti.
DR. VASIĆ: I vi pišete?
JEVREM: Ne, ja razgovaram s tramvajima!
DR. VASIĆ: Kakvim tramvajima?
JEVREM: Običnim, praznim tramvajima!
DR. VASIĆ: Zanimljivo... Preferirate li neku posebnu liniju, ili...  
JEVREM: Ne, samo mi je važan razgovor, ništa više. Može da bude "dvojka", "sedmica", "desetka", sasvim svejedno. Ako je tramvaj komunikativan, onda je super... Mada, ponekad, ni oni nisu raspoloženi za priču. Ćute, ko zaliveni... Jedino se čuje brujanje trafoa... To me, zaista, oneraspoloži... Ipak, najtužnije je u garaži. U njoj se ne čuje ništa. Jeziva, mukla, tišina. Kao na groblju slonova.
DR. VASIĆ:  Da niste, možda, bili na groblju slonova?
JEVREM: Doktore, ti mene zajebavaš?.. Ja se izražavam u metaforama!
DR. VASIĆ: Razumem, izvinite... Samo nemojte da se uzrujavate, sve će biti u redu... I, o čemu pričate sa tramvajima?
JEVREM: Uglavnom o rezervnim delovima, šinama, trolama i tako to...
DR. VASIĆ: Aha... da li, možda, razgovarate i sa trolejbusima?
JEVREM: Ne, samo s tramvajima...
DR: VASIĆ: Zanimljivo... A, spominjete li u tim razgovorima i ljude?
JEVREM: Ne... U stvari, jedan stari tramvaj pohvalio mi se kako je jednom prilikom pokosio njih četvoro!
DR. VASIĆ: Pregazio četvoro ljudi?! I, on se time hvalio?
JEVREM: Ko ih jebe, prelazili su na crveno.
DR. VASIĆ: Vi me zapanjujete!?... Tek tako ubiti četvoro ljudi, i nikom ništa...
JEVREM: Rekao sam vam: prelazili su na crveno!
DR. VASIĆ: Kakve to ima veze?
JEVREM: Ima veze! Kako će se ikada uspostaviti red u saobraćaju, ako se na licu mesta ne likvidiraju oni koji krše propise!
DR. VASIĆ: Monstruozno... Vi ste, gospodine, otuđeni.
JEVREM: Molim?
DR. VASIĆ: Otuđeni ste, jer razgovarate s metalnim konzervama, a ne s ljudima!
JEVREM: Nemojte da vređate tramvaj – on nije konzerva!
DR. VASIĆ: (Zvoni telefon. Dr. Vasić nervozno podigne slušalicu) Šta je opet, sestro?... Nisam zainteresovan ni za krastavce!... Recite doktoru Mihajloviću da te krastavce nabije sebi u... Da!! Ovde imam težak slučaj pacijenta koji se zaljubio u tramvaj!
JEVREM: U prazan tramvaj!
DR. VASIĆ: Molim?... Sestro, posao mi je da razgovaram s ludacima, a ne da kupujem krastavce koji se dele u hirurškoj sali!... I vi možete da ga nabijete u... Jeste! (Zalupi slušalicu) Gospodine, ovako ćemo: ja ću da vam prepišem ove tablete, pa ćete prestati da se družite s tramvajima.
JEVREM: Neću tablete, moram s nekim da razgovaram!
DR. VASIĆ: Razgovarajte s kondukterkama! Znate, s onim devojkama što prodaju karte. JEVREM: To nije isto...
DR. VASIĆ: Naravno da nije! Kondukterku u gužvi možeš da štipneš po dupencetu, a šta ćeš s praznim tramvajem? Da polomiš prste?
JEVREM: (Zapanjeno ga gleda) Doktore, vi niste normalni!
DR. VASIĆ: Ko mi kaže...
JEVREM: Ne pričam ja s tramvajima da bi ih hvatao za dupe. Nisam ja seksualni manijak, bre! Meni je potrebno razumevanje!
DR. VASIĆ: Pa, o tome vam sve vreme i govorim...
JEVREM: Razumevanje, a ne kondukterka koja cepka karte i koju štipam za dupe!
DR. VASIĆ: Rekao sam: za dupence.
JEVREM: Doktore, zreli ste za ludnicu!
DR. VASIĆ: Zato ovde i radim...!

U taj čas se otvore vrata ordinacije i uđe Kristin, sa drugačijom frizurom i drugačijom bojom kose, obučena kao medicinska sestra, noseći u jednoj ruci napola odgrižen veliki krastavac. Žvaće. Jevrem je zapanjeno gleda.


JEVREM: Kristin?!
KRISTIN: (Vrisne) Jevreme...!

Dr. Vasić zapanjeno ustane, skine naočare i ko da tek sada ugleda i Jevrema i Kristin!


DR. VASIĆ:  Šta?... Ko?... Jevreme?... Sestro Žulijen?
JEVREM: O, čestitam, sada si Žulijen, nisi više Žana!
DR. VASIĆ: Žana... da li je to moguće?
JEVREM: (Priđe bliže doktoru) Ko si, bre, ti?
DR. VASIĆ Ja sam... doktor Vasić.
JEVREM: (Zagleda mu se u lice) Neće biti... (Naglo mu sa lica strgne veštačku bradu sa brkovima) ... Znao sam – "slinavi" Mile!
KRISTIN: Mile!?... Ti?
MILE: Ja, pa šta?
KRISTIN: Kako sam mogla da te ne prepoznam? Šest meseci radim na ovom odeljenju!
MILE: Ni ja tebe nisam prepoznao... (Pokaže na Jevrema) Pa ni njega!
JEVREM: Šta se ovde događa? Odakle vas dvoje na klinici? Kako su vas uopšte primili? Koga ste prevarili?
MILE: Kao prvo: ja nemam ništa s njom. Kao drugo, ja nisam nikoga prevario. Završio sam fakultet...!
JEVREM: Završio si ti više fakulteta – i to, u Zabeli!
MILE: Nemoj da vređaš, ja sam pošten čovek. Uostalom, šta se tebe tiče kako sam ja postao psihijatar?
JEVREM: Tu si u pravu, tiče me se nešto drugo... Kristin, gde je Steva?
KRISTIN: Nemam pojma.
JEVREM: Šta si uradila s njim?
KRISTIN: Postavljaš glupa pitanja, Jevreme. Nije on maloletan! Bolje me pitaj: šta je on uradio sa mnom?
JEVREM: Ne vidim da ti nešto fali.
KRISTIN: A zašto misliš da njemu fali?
JEVREM: Zato što poznajem tebe!
MILE: Hej, vas dvoje, mogu li i ja da se uključim u razgovor?
JEVREM: Bolje ti je da ćutiš, Mile, i da se čistiš sa ove klinike dok te nisu uhapsili! Kako te nije sramota: predstavljaš se ko psihijatar, a ni ludak ne bi mogao da budeš!
MILE: To su gluposti! Personal me obožava, a pacijenti prosto opsedaju moju ordinaciju... Uostalom, evo je i diploma na zidu, vidiš je?
JEVREM: Koliko si platio tu... "diplomu"?
MILE: Iskreno da ti kažem: jeftino. Psihijatar, zapravo, može da bude svako. Samo sediš i slušaš pacijenta kako kenja, kenja, kenja... a onda kažeš: vi ste otuđeni.
JEVREM: To mi je poznato.
MILE: Hirurške diplome su nešto skuplje, i tu zaista treba da imaš nekakvo prethodno znanje. Makar da si kasapin, ili nešto slično...
JEVREM: Mile, ćuti, zaboga!... Kristin, molim te, neću ti ništa: samo mi reci gde je Steva?
KRISTIN: Šta će ti on?
JEVREM: Nedostaje mi, Kristin... od kad je otišao iz mog života, sebe ne mogu više da prepoznam: razgovaram sa tramvajima, sa klupama u parku, psujem majku svakom avionu koji leti na nebu! Pogledaj gde sam na kraju dospeo: u ludnicu!
MILE: Nemoj da vređaš ovu eminentnu zdravstvenu ustanovu, u kojoj najsavremenijim metodama lečimo...
KRISTIN: Mile – zaveži!... Jevreme, moram nešto da ti priznam, iako mi, možda, nećeš verovati. Ti si oduvek bio i ostao muškarac mog života. Čak i onda, kada sam u Miletovoj kafani pomislila da ćeš mi onom palicom razbiti glavu – bila sam vlažna! Vlažna sam i sada. Vlažna sam kao što nikada nisam bila, vlažna sam da vlažnija ne mogu biti...! (Počne da ga grli)
JEVREM: (Oslobodi se njenog zagrljaja) Kristin, Žana, Žulijen – jesi li razmišljala nekada da se zaposliš u Meteorološkom zavodu?
KRISTIN: Jevreme, da li je moguće? Ne uzbuđujem te kao nekada?
JEVREM: (Preteći) Gde je Steva – Milovanko iz Ljiga?!
KRISTIN: Šta će ti Steva? Ja sam tu...
JEVREM: (Dohvati nekakav ogromni špric i štrcne iz njega malo tečnosti. Ludačkim tonom)
I ja sam.
KRISTIN: (Uplašeno) Šta ćeš s tim špricom? Mile, učini nešto: šta je naumio s tom iglom? MILE: Ne znam, meni se ovde ne priznaje diploma...
JEVREM: Još malo vlage ti neće škoditi.
KRISTIN: (Potrči ka vratima) Manijak, upomoć...! (Međutim, vrata su zaglavljena i ne mogu da se otvore!)
JEVREM: (Prilazi joj s podignutim špricom) A sad da vidimo, čija mačka crnu vunu prede?
KRISTIN: Ne kaže se "čija mačka", nego: čija majka!
JEVREM: Ne zamajavaj me. Reci: kroz koju rupu da ti povećam vlažnost?
KRISTIN: Jevreme, nemoj, molim te, sve ću ti priznati! Evo, ja sam muško, boga mi!
JEVREM: Ne seri, Kristin – samo mi reci: gde je Steva? Šta si uradila tom čoveku?... Gde si ga zakopala? Da ga nisi zacementirala u temelje nekog mosta?... Govori, Kristin!
KRISTIN: Mile, kakva je tečnost u tom špricu?!
MILE: Mislim da je lozovača.
KRISTIN: Jevreme, ja nisam ništa kriva! Sam je tako odlučio.
JEVREM: Šta je odlučio, Kristin?
KRISTIN: Da ode...
JEVREM: Kuda da ode?
KRISTIN: U manastir, Jevreme...!
MILE: (Prekrsti se) U manastir?! Ludog li čoveka... mogao sam da mu nabavim diplomu ginekologa, gotovo za džabe!
JEVREM: Steva otišao u manastir? Lažeš!
KRISTIN: Ne lažem, Boga mi... Bio je u dilemi: da li da skoči sa Savskog mosta, ili da ode u manastir. Eto, da je skočio sa mosta, možda bi isplivao, ovako, jebi ga...
JEVREM: Ne seri, Kristin: znaš dobro da je plivao ko sekira!
KRISTIN: Da, ali bismo u tom slučaju tačno znali gde je. Kako sad da ti pomognem?
JEVREM: Hoćeš reći kako ne znaš u kom je manastiru?
KRISTIN: Nemam pojma! Znam samo da je u nekoj bestragiji, visoko u brdima!
JEVREM: Svi su manastiri u brdima...!
MILE: Nije tačno, mene su kao bebu krstili u nekom manastiru, u ravnici.
JEVREM: Tebe su krstili u Gradskoj pivnici!... Kristin, nemam vremena za zamajavanje. Razmisli dobro: kako se zove ta bestragija i koliko je visoko to brdo?
KRISTIN: Bože, Jevreme, jedva da sam imala dvojku iz geografije...
JEVREM: (Podigne špric u ruci i štrcne iz njega malo tečnosti) Onda je vreme za popravni, draga Kristin... Poslednji put: gde je taj manastir?
MILE: (U publiku) Ovo je zaista ludnica, definitivno!

Zatamnjenje.

 

SCENA 5.


Isto kao u Sceni 1. Jevrem spava na krevetu i hrče. Kraj njega sedi Steva i besciljno bulji kroz otvoren prozor. Vidimo da već uveliko sviće. Polako se pojačavaju zvuci gradske vreve. Najednom se Jevrem trgne, kao da je nešto loše sanjao, podigne se naglo na krevetu i pokuša da ustane... a onda shvati da mu je jedna ruka lisicom vezana za krevet. Pokuša da se oslobodi, ali, bez uspeha.


JEVREM: A? Šta je ovo? Stevo, šta si mi ovo uradio?
STEVA: Vezao sam te lisicama za krevet.
JEVREM: To vidim, nisam ćorav! Ali, zašto?
STEVA: Nemoj da se uzbuđuješ, objasniću ti.
JEVREM: Kako da se ne uzbuđujem?! Primim mrtvaca u kuću, a umesto zahvalnosti, on me veže za krevet ko običnog kriminalca! A sve to za vreme dok spavam mirno ko jagnje i sanjam naš prvi susret u mojoj kancelariji...
STEVA: Da sam znao o čemu sanjaš, odmah bi te probudio!
JEVREM: Naravno, ja sam kriv. Trebalo je odmah da mi postane jasno da si lud, čim si uspeo da padneš sa kruške! Odmah me odveži ili ću da zovem policiju!
STEVA: Kao prvo, da ti objasnim ono s kruškom: to je bio čitav splet nesrećnih okolnosti. Baš na dan branja krušaka ti si došao u manastir.
JEVREM: Došao sam čim sam saznao gde si. Uostalom, zar te nisam nagovarao da se odmah vratiš sa mnom? A, ti zapeo: kruške, pa kruške!
STEVA: Ne razumeš, to je manastirska tradicija duga šest vekova! Uvek se na taj dan kaluđeri penju na kruške i beru plodove.
JEVREM: Ali, za šest vekova još se nijedan kaluđer nije ubio na taj način!
STEVA: Jebi ga, kvrcnula grana – i gotovo!
JEVREM: Idiote, odvezuj me odavde!
STEVA: Ne dolazi u obzir... dok se svi ne okupimo!
JEVREM: Koji svi?
STEVA: Znaš: ti, ja... i Kristin!
JEVREM: Jesi li pio nešto dok sam ja spavao?
STEVA: Kako si ti, kume, prozaičan? Misliš da je sve u jelu, piću, podrigivanju... Ne, moramo da se okupimo, jer došlo je vreme okupljanja, baš kao u "Hajlenderu".
JEVREM: U čemu?
STEVA: U filmu "Hajlender".!... A, tamo, sećaš se: može da postoji samo jedan!
JEVREM: Nisam gledao taj film.
STEVA: Nisi gledao "Hajlendera"?!
JEVREM: Jok!
STEVA: Neverovatno!... Pa, "Hajlendera" su na DVH – u gledali čak i ljudožderi sa Nove Gvineje!
JEVREM: Nemam DVH i nisam sa Nove Gvineje!... A, uostalom, odakle ti ideja da će se Kristin ovde pojaviti?
STEVA: Malo sam pročeprkao po tvom telefonskom imeniku...
JEVREM: Našao si njen broj?
STEVA: Ne samo našao... nego sam s njom i razgovarao.
JEVREM: O čemu?
STEVA: O dugoročnoj vremenskoj prognozi...
JEVREM: Stevo, jedi govna..!
STEVA: Zahvaljujem!... De fakto, samo sam se predstavio kao tvoj sveštenik i pozvao sam je da dođe. Naravno, da mi ti ne bi pravio smetnje, morao sam da te vežem.
JEVREM: Kao moj sveštenik?! Šta si joj, uopšte, rekao?
STEVA: Rekao sam joj – da si umro!
JEVREM: Ti zaista hoćeš da nas ubiješ, zar ne?
STEVA: Kume, ti si neverovatan bukvalista! Zar ne vidiš da se zezam? Ja sam došao da se ženim, a ne da ubijam!
JEVREM: Zašto, onda, spominješ "Hajlendera" i vreme okupljanja?
STEVA: Zato što je danas moderno diskutovati o filmu! Nećeš, valjda, da pričam o Kafki?
JEVREM: Ako je tako, odveži me. Neću ništa da ti pokvarim.
STEVA: Ma nemoj? Ako sam moderan, nisam glup!... Čekaćemo. Kao u filmu "Odavde do večnosti".
JEVREM: Misliš na "Čekajući Godoa"?
STEVA: Jevreme – umukni! Nikada se nisi razumevao ni u film, ni u pozorište!
JEVREM: A ti si se oduvek bavio samo sakralnim temama! Kako si mogao da joj kažeš kako sam umro, dobiće infarkt kad me ugleda živog!
STEVA: Ko kaže da će te ugledati živog?... Ha, ha, ha, šalim se, bre, kume! Ti znaš da sam oduvek voleo neobične zaplete. Da li sam ti ikada rekao da sam ja, zapravo, hteo da postanem pisac?
JEVREM: Bolje što nisi. I ovako si dovoljno lud.
STEVA: Ne slažem se s tobom. Božanski je to dar: biti pisac. Sedneš, pišeš, onda ustaneš, skuvaš kaficu, prošetaš po sobi... a misli teku, teku, teku...
JEVREM: Stevo, zavrni slavinu i odveži me!
STEVA: Ali, nisam postao pisac. A, zašto nisam? Zato što me mrzeo profesor iz srpskog i zalepio mi keca unapred, do kraja godine! A, zašto?
JEVREM: Uopšte me ne zanima.
STEVA: Zato što sam rekao da su Krležine drame dosadne, jer se u njima dvoje samo svađaju, dok treći za to vreme popuši paklo cigareta!
JEVREM: Šta sam ja bogu zgrešio te moram da slušam tvoje dramaturške opservacije?
STEVA: Moraš – jer si vezan, a ja imam potrebu da pričam!
JEVREM: Ali, dosadan si! I publici si dosadan!
STEVA: Ma, nemoj? A, šta bi publika? Možda da otputuje... malo u Nepal?
JEVREM: Kakve sad ima veze Nepal s dramskom radnjom?
STEVA: Ima, kume, slušaj samo... Pre desetak godina, dvoje naših ljudi, možda baš mladenaca, osudili su u Nepalu na jedanaest godina robije, jer su im istekle vize!
JEVREM: Izuzetno sam se potresao...
STEVA: Časna reč, kume, takav je tamo zakon! Ako ti u Nepalu istekne viza, bolje da odmah sečeš vene!... Dobro, pustiše posle to dvoje nesrećnika, ali, naravoučenije jeste da moraš biti obazriv: jer, ako kreneš nekuda u inostranstvo, treba dobro da se raspitaš koji zakoni tamo važe? Šta ako, na primer, otputuješ u Lihtenštajn – a u Lihtenštajnu je za švercovanje u tramvaju predviđena doživotna robija!?
JEVREM: Ama, Stevo, ostavi me s tramvajima, skidaj mi ove lisice dok ona nije došla!
STEVA: Polako, kume, polako... Pitao si me kakve veze ima Nepal sa ovom radnjom? E, pa ima: videćeš kada se pojavi Kristin!
JEVREM: Dobro... Ali, dok se ne pojavi, jesi li završio sa ovom onanijom?
STEVA: Nisam, jer sad sledi ono najvažnije.
JEVREM: A, to je?
STEVA: A, to je, da si ti, kume, najgluplji glupi čovek na svetu!
JEVREM: Zašto, moliću lepo?
STEVA: Zato što si zaista poverovao – da sam sišao sa neba!
JEVREM: Kako to misliš?
STEVA: Kako ti misliš?!... Da se sa neba dolazi i odlazi kako se kome digne, kao metroom, tamo – ovamo!
JEVREM: Ne razumem... Šta hoćeš time da kažeš?
STEVA: Pogledaj me dobro: da li ti ja, zaista, ličim na mrtvaca?
JEVREM: Ne, to sam ti rekao još na početku komada: izgledaš bolje nego dok si bio živ!
STEVA: Ja jesam živ, Jevreme!
JEVREM: Ne verujem ti.
STEVA: Čoveče, imam puls, pritisak, diže mi se...!
JEVREM: Šta ti se diže?
STEVA: Ona stvar!
JEVREM: Koja stvar?
STEVA: Ona! Ne mogu o tome da govorim, ima dece u sali.
JEVREM: A, "ta stvar"? Pa šta? Diže se i vampirima.
STEVA: Ne lupetaj, gde si to video?
JEVREM: Na filmu, kume! Tamo se vampiri satiru od tucanja.
STEVA: Ne od tucanja, nego od ujedanja za vrat!
JEVREM: Dobro, polako, nemoj da se nerviraš... Ako si zaista živ, koga smo onda sahranili na Novom groblju?
STEVA: Onoga dana kada si me pronašao u manastiru, a zatim otišao kući – još jedan kaluđer je pao s drveta!
JEVREM: Ha, ha, očekuješ da ti poverujem kako postoje dve budale na ovome svetu koje će istovremeno da padnu s kruške?
STEVA: Ne, s kruške... Drugi kaluđer je pao – s jabuke!
JEVREM: Stevo, odvezuj me odavde, jer ako nastaviš da me zajebavaš, ubiću te još jedanput!
STEVA: Ovo je, Jevreme, prava istina, kunem ti se: odvezli su nas u lokalnu bolnicu u varošici – i tamo nam zamenili imena!
JEVREM: Kako mogu kaluđerima da zamene imena?
STEVA: A kako mogu da zamene bebe nakon porođaja?
JEVREM: Bebe ne padaju s drveta!
STEVA: Ne donose ih ni rode, ali mnogi u to veruju! Ništa prostije: on se zvao otac Justinijan, a ja otac Maksimilijan. Šta znaju medicinske sestre o Vizantiji?
JEVREM: Znaju više od tebe!
STEVA: Dobro, o tome neću da polemišem. Želim da kažem samo sledeće: otac Justinijan je umro pod mojim imenom i vi ste ga sahranili na Novom groblju!
JEVREM: To je spektakularna izmišljotina!
STEVA: Zašto? Jeste li otvarali kovčeg?
JEVREM: Nismo, ali...
STEVA: Nema "ali" – to je to, kume!
JEVREM: To je to, kažeš?... Pa, da je i tako, šta je bilo s tobom?
STEVA: Mesecima sam ležao u toj bolnici ne dolazeći svesti. Kada sam se najzad probudio, nisam mogao da se setim ni ko sam, ni odakle sam. A onda, odjednom, pre desetak dana, sve mi je puklo pred očima! Shvatio sam da je s jabuke pao otac Justinijan, bog da mu dušu prosti, a sa kruške otac Maksimilijan – to jest, ja! Ceo moj prethodni život otvorio mi se pred očima, ko na dlanu. Prvi put sam zaista znao ko sam, i šta želim! I tako sam došao na tvoja vrata. Ovde sam, kume. Živ i zdrav.
JEVREM: Živ... i zdrav? Ako je stvarno tako, čemu onda ona priča da si došao sa neba?
STEVA: A, šta bi ti, kume, rekao čoveku koji te je sahranio pre nekoliko meseci? Da si došao sa krstarenja po Mediteranu?... Evo, skinuću ti lisice, a ti razmisli: šta sam drugo mogao?

Steva priđe Jevremu i otključa mu lisice. Jevrem oslobodi ruku, protrlja je, zatim polako ustane, priđe Stevi i bojažljivo mu stavi ruku na puls. Onda pogleda u svoj sat... Broji...

JEVREM: Jebo te, ne samo da si živ, nego imaš i tahikardiju!
STEVA: To je od uzbuđenja što te vidim!

Jevrem odjednom skoči do ugla prostorije i dohvati odatle onu poznatu bezbol palicu i počne s njom da vija Stevu po sceni!

JEVREM: (Jureći za Stevom) A, ovo je od uzbuđenja što ja tebe vidim!... Šta si mogao, je li? Mogao si da izabereš hiljadu drugih načina da se pojaviš – a ti si baš hteo da od mene napraviš magarca!
STEVA: (Bežeći od njega) Nisam hteo, kume, kunem ti se u decu!
JEVREM: Bitango, ti nemaš decu!
STEVA: Kunem se u svu decu na svetu!
JEVREM: Nije ovo "Radost Evrope"! Stani, ako boga znaš!
STEVA: Neću, razbićeš mi glavu!
JEVREM: (Polako se zaustavi i sedne, teško dišući) Uf, ne sekiraj se, nemam više snage da razbijem ni uskršnje jaje, a kamol i tvoju tvrdu glavudžu... (Odloži palicu) Iako nisi mrtav, ipak si lud.

Začuje se zvonce na ulaznim vratima! Steva dohvati svoju putnu torbu, izvuče iz nje kaluđersku odoru i počne brzo da je navlači na sebe! Zatim zalepi i lažnu bradu.

STEVA: To je ona! Jevreme, odmah lezi u krevet i pravi se da si mrtav!
JEVREM: Čekaj, šta to radiš?
STEVA: Kostimiram se u oca Maksimilijana!
JEVREM: Ali, zašto?
STEVA: Bože, ti baš ništa ne razumeš? Ja sam bio ovde s tobom i negovao te do tvog poslednjeg časa! (Ponovo zvonce!) Brzo, Jevreme, stavi malo pudera da izgledaš ko leš!
JEVREM: Ne dolazi u obzir!
STEVA: Kako ti nije jasno? Hoću Kristin, i sve ću učiniti da je dobijem! Ali, ona se uvek vlažila na tebe, iako se ti nisi vlažio na nju. I, konačno, kada shvati da si mrtav, zaboraviće te, ostaviće Mileta – i zauvek će biti samo moja!
JEVREM: Stevo, jesu li ti snimili mozak nakon pada s kruške?... Zar si zaboravio da si zbog nje pobegao u manastir?

Ponovo zvonce, još jače.


STEVA: Bilo pa prošlo, Jevreme, volim je! Ne mogu da živim bez nje! Učini mi to, kume, molim te, ko brata rođenog! (Počne da ga puderiše. Zvonce zvoni sve jače!)
JEVREM: (Zakašlje se) Polako s tim puderom, ugušiću se!
STEVA: Jevreme, kume moj, brate moj, sestro moja, seti se: ko ti je, onda, u kancelariji spasao život? Ko je reagovao munjevito, ko se bacio na tebe i uzvikom: "Jevreme, pazi metak!" – promenio istoriju čovečanstva?
JEVREM: Kako možeš toliko da sereš...?

Zvonce zvoni besomučno jako.

STEVA: Pomozi mi, Jevreme – u ime Hrista!
JEVREM: Zašto Hrista petljaš u ovo?
STEVA: Zato što ne mogu da smislim ništa potresnije!
JEVREM: (Prekrsti se) Bože mi oprosti, sada znam kako je teško biti glumac. (S teškom mukom najzad legne u krevet. Steva ga pokrije, prekrsti mu ruke na grudima, nastavi da ga puderiše, zvonce zvoni bez prekida...!) Stevo, dosta lickanja, mrtav sam! Otvori vrata, dok nije razbudila ceo komšiluk!...

Steva u svešteničkoj odori, sa bradom na licu, priđe vratima i polako ih i skrušeno otvori. Na njima je Kristin, kao iz scene 2. U crnini je. Plače i grca u suzama. Uđe na scenu. Poljubi Stevi – Ocu Maksimilijanu ruku.

KRISTIN: Ah, oče...
OTAC MAK: Otac Maksimilijan, gospođo.
KRISTIN: Ah, oče Maksimuse, kakva strašna vest!
OTAC MAK: Zbilja, strašna... Maksimilijan, gospođo.
KRISTIN: (Priđe postelji u kojoj leži "mrtav" Jevrem. Baci se na kolena) Jevreme, Hirošimo – ljubavi moja!
OTAC MAK: Kakva potresna dramska situacija!... Mora da ste ga neizmerno voleli, gospođo, čim ste odmah obukli crninu i dojurili ovamo, na krilima vetra...
KRISTIN: Kao prvo, oče Minimuse, dojurila sam u taksiju, a što se crnine tiče... (Ponovo se jako zaplače) ... ja sam udovica, crna kukavica!
OTAC MAK: Kako? A, gos’n Mile "slinavi?
KRISTIN: Skenjali su ga zlikovci, oče Maksimilijane!
OTAC MAK: Bravo, pogodili ste...
KRISTIN: Njega su pogodili...!
OTAC MAK: Hoću da kažem, pogodili ste mi ime, gospođo Kristin...
KRISTIN: Naravno! Ako sam u žalosti, nisam mentol?... (Ponovo počne da rida) Kakav je to čovek bio...!
OTAC MAK: Mile, da...
KRISTIN: Ma, kakav Mile – Jevrem! Samo sam se na njega vlažila, oče Maksimilijane.
OTAC MAK: Da, razumem... Ali, šta možete, sudbina je tako htela. Jevrema više nema, a vi ste ostali suvi, mislim, sami...
KRISTIN: (U očajničkom plaču) "O, crni dane, o crna sudbino, o kukavno srpstvo ugašeno...!
OTAC MAK: Ovo mi je nekako poznato...
KRISTIN: (Gleda u "mrtvog" Jevrema) Jevreme, kako si lep. Kao da ćeš ovog trena ustati i zagrliti me svojim snažnim muškim rukama.

Kristin se okrene od postelje zaronivši uplakano lice u šake. Jevrem se pomeri u krevetu i kao da hoće da ustane, ali mu Steva oštro zapreti rukom i Jevrem se ponovo "umrtvi".

OTAC MAK: Na žalost, to se više nikada neće dogoditi. Kakav je to čovek bio... Ma, ne čovek – bio je spomenik!
KRISTIN: Veliki i čvrst! Takvih danas više nema.
OTAC MAK: Nema. Ja sam ga negovao do samoga kraja, a njegove poslednje reči bile su upućene vama.
KRISTIN: (Ponovo počne da plače) Kako je to melodramatično...!
OTAC MAK: Slažem se, ali, ako stalno plačete, nećete ih nikada saznati.
KRISTIN: U pravu ste... (Briše oči i nos maramicom) Šta je rekao moj dragi, blaženopočivš i Jevrem?
OTAC MAK: Rekao je poslednjim šapatom: "Priđi, oče Maksimilijane..."
KRISTIN: Da, i...?
OTAC MAK: Pa, priđite, gospođo, ako želite da čujete... (Kristin se nagne k njemu) Tako... Dakle, svojom poslednjom snagom, dok mu je duša napuštala telo i odlazila put Raja, rabin božiji, Jevrem, prozborio mi je na uvo: "Oče Maksimilijane, pronađi Stevu i reci mu: Stevo, oženi se s Kristin, voli je i pazi do kraja svog života. Amin!"

Jevrem se u krevetu u očajanju uhvati za glavu.

KRISTIN: Kakav, bre, Steva?! On je u manastiru pao sa kruške i razbio glavu! Sahranili smo ga na Novom groblju.
OTAC MAK: Gospođo Kristin, sedite... (Ona sedne) Mogu li da vas ponudim pićem?
KRISTIN: Ja ne pijem, oče... Jedan dupli vinjak!
OTAC MAK: (Natoči vinjak i pruži joj čašu) Izvoli, drago dete... (Kristin uzme čašu, prospe jednu kap iz nje za pokoj duše, prekrsti se, a zatim je sjuri u grlo!) Dakle, poštovana gospođo, ucveljena udovice – ja sam ispunio pokojnikovu poslednju želju: pronašao sam Stevu. Tačnije, Steva stoji pred tobom!

Steva svuče kaluđersku odoru, odlepi lažnu bradu i stane pred Kristin u donjem vešu: u majici i dugim gaćama! Ona ga zabezeknuto gleda, iza njih se Jevrem, takođe zapanjeno, uspravi u krevetu... Kristin vrisne, dohvati flašu vinjaka i prisloni je na usta. Otpije polovinu njenog sadržaja, a zatim je tresne o sto! Istog trena i Jevrem se ponovo sruči u krevet, kao da se onesvestio.

KRISTIN: (Obriše rukom usta) Pa, dobro, Maksimilijane, Stevo, hohštapleru, zar se ovako postupa s jednom udovicom – pička mu materina?!
STEVA: (Na brzinu oblačeći civilno odelo iz Scene 1) Kristin, slušaj me pažljivo: nema više nikoga! Jevrem je mrtav, Mile je skenjan... ostali smo samo ti i ja. Ko u "Hajlenderu"!
KRISTIN: U "Hajlenderu" može da ostane samo jedan!
STEVA: To smo mi, Kristin! Dva tela u jednoj duši, odnosno, dve duše u jednom telu... u stvari, dve... ma, šta je to bitno? Sudbina nas je sastavila, Bog nas je sastavio, pisac nas je sastavio – ko smo mi da se tome odupiremo?
KRISTIN: Polako, bre... Koga smo mi, onda, sahranili na Novom groblju? Nad kim sam se ja onoliko isplakala?
STEVA: Ljubavi moja, došlo je do greške.  
KRISTIN: Do greške, kažeš? Ma, nemoj?! Za tvoju sahranu sam planirala pola paketa papirnih maramica, a potrošila sam tri! I, to za koga? Možda je umesto tebe sahranjen serijski ubica, silovatelj žena – a ja ga ožalila i oplakala! Ko će da mi nadoknadi toliki nepotreban odliv emocija?
STEVA: Kristin, ja sam živ – i ja te volim! Sve drugo je mračna prošlost koju treba što pre zaboraviti.
KRISTIN: Čekaj, ako me zaista voliš, zašto si onda pobegao od mene u manastir, glavom bez obzira, ko da te juri pobesneli aligator?
STEVA: Mladost, ludost...
KRISTIN: Kakva mladost, bio si mator ko konj!
STEVA: Onda, samo ludost... Ali, zar je to još uvek bitno? Kristin, ja sam te uvek voleo, voleo sam te i onda kada sam hteo da te potopim u azotnu kiselinu – udaj se za mene i bićeš srećna do kraja svog života!
KRISTIN: A, zašto ne i do kraja tvog života?
STEVA: Pa, to se, Kristin, valjda, podrazumeva...
KRISTIN: Ništa se danas ne podrazumeva! Sve mora da bude jasno, crno na belo.
STEVA: Hoćeš crno na belo? (Izvadi iz džepa dve avionske karte) Evo ti: dve avionske karte i obezbeđene vize za naše svadbeno putovanje. Pogledaj!
KRISTIN: (Uzme karte u svoje ruke, gleda u njih) Nepal?!.. Gde ti je to?
STEVA: Daleko, ljubavi moja: u Aziji! Nepal, Himalaji, najviši vrhovi na svetu: K–1, K–2, K–3, K–4...
KRISTIN: Neću da se pentram ni na kakve planinčuge!
STEVA: Ne moraš, samo ćeš da ih gledaš i da se diviš toj ledenoj lepoti...
KRISTIN: Šta? Hoćeš da me uguraš u neki vašljivi hotel bez grejanja?
STEVA: Ma, ne, Kristin, tamo je leto. Hladno je samo na vrhu Himalaja.
KRISTIN: U redu. Ti se onda pentraj na tvoje Himalaje, a ja ostajem dole u Nepalu da landram po buticima.
STEVA: Znači... pristaješ?
KRISTIN: Šta mi drugo preostaje? Jedan skenjan, drugi mrtav, treći lud – ali živ! Na kraju krajeva, ja sam samo žena. "Slabosti, tvoje je ime žena" – rekao mi je jednom moj kasapin – i bio je u pravu!
STEVA: Kristin, najdraža moja, polazimo odmah, iz ovih stopa!
KRISTIN: A Jevrem? Ko će njega sahraniti?
STEVA: Javićemo nekom telefonom da dođe. Ne brini, niko nije ostao nesahranjen, a mnogi su zakasnili na avion!
KRISTIN: Da znaš da si u pravu, Stevo, srce moje! Bože, tek sad vidim kako si pametan i pitam se: gde su mi bile oči? (Ponovo nategne iz flaše sa vinjakom)
STEVA: Ostavi flašu, draga, nemamo vremena! Služe piće i u avionu.
KRISTIN: Tolike godine sam proćerdala sa ovim ovde "lešom", koji me je u kancelariji kinjio ko da sam okupator, a onaj skenjani Mile bio je prava slina od čoveka! A, u stvari, obojica su samo hteli da me tucaju! Šta sam ja bila: žena, ili gumena lutka za muškarce sa vaginom od prirodnog kaučuka?
STEVA: (Vukući je ka vratima) Šta god da si bila, s tim je svršeno. Od sada si zauvek moja!
KRISTIN: Ne volim reč: zauvek. Podseća me na Novo groblje.
STEVA: (Dohvati je grubo za ramena i gurne kroz vrata) Kristin, marš napolje...!
KRISTIN: Uf, kako si ti grub... (Izlazeći) Stevo, počela sam da se vlažim i na tebe.

Kristin izađe kroz vrata, a Steva malo zastane i okrene se ka Jevremu.

STEVA: Hvala ti, kume... Zbogom. Ostalo je ćutanje. (Izađe za njom)

Kako njih dvoje izađu, tako odmah uđe Mile, kao iz Scene 2, osvrćući se za njima. Priđe krevetu u kome je onesvešćeni Jevrem.

MILE: Jevreme, probudi se! Otišli su!
JEVREM: (Trgne se iz nesvesti) A? Ko?... Mile?... Nisu te skenjali?
MILE: Ko što vidiš: živ sam i zdrav.
JEVREM: Ne dolaziš.. s onog sveta?
MILE: Šta ti pada na pamet? Ja sam ozbiljan čovek s ozbiljnim namerama, a ne zajebant kao Steva, koji pada s kruške!
JEVREM: Jesi li znao da smo, u stvari, oplakali onog drugog, koji je pao s jabuke?
MILE: Saznao sam tek pre neki dan. Toliko sam bio besan na Stevu, da sam hteo vrat da mu polomim!
JEVREM: Neverovatno: toliko vremena provedeš s nekim čovekom, a da ga, zapravo, uopšte i ne poznaješ.
MILE: Jevreme, potpuno si u pravu. Eto, moj slučaj...
JEVREM: Šta je s njim?
MILE: Ništa naročito, samo, eto, razmišljam: tolike se godine poznajemo, a da ti, zapravo, tako malo znaš o meni.
JEVREM: O tebi znam više nego što moj želudac može da podnese!
MILE: Možda se varaš? Šta ako ja više nisam ono što sam bio?
JEVREM: Stani: ipak su te skenjali?
MILE: Ma, ne...
JEVREM: Ti si, zaista, mrtav – i dolaziš sa onog sveta!?
MILE: Ne! Uopšte nije u tome stvar!
JEVREM: Nije? U redu, ako te nisu skenjali, gde si, onda, bio sve ovo vreme?
MILE: Bio sam – na operaciji!
JEVREM: Na kakvoj operaciji?
MILE: Na tajnoj operaciji!... Zato sam i pustio buvu da su me skenjali, kako me niko ne bi našao, dok sve ne bude gotovo.
JEVREM: Znači, tebe su operisali? Od čega?
MILE: Od svega!
JEVREM: I, kako se sada osećaš... tako, operisan od svega?
MILE: Osećam se fantastično. Kao da sam se ponovo rodio!
JEVREM: Baš mi je drago da to čujem. Jedino što ništa ne razumem, ali, ko šiša Jevrema? Njemu je, valjda, u ovom komadu i suđeno da bude jebena strana... (Osvrće se oko sebe) Jesu li ono dvoje otišli?
MILE: Otišli su – definitivno! Konačno smo sami, Jevreme. Samo ti i ja!... Kristin i Steva su otperjali za Nepal, dabogda im tamo istekle vize!... Nijedna prepreka više ne stoji na putu našoj ljubavi!
JEVREM: (Polako se, još uvek pomalo teturajući, pridigne iz kreveta i uspravi na noge) Molim?...
MILE: Sve ove godine pokušavao sam da ti priđem, ali je uvek neko stajao između nas... Bila je to Kristin, pa onda Steva... Čak sam i pokušao da te ubijem iz ljubomore!... Ništa nije vredelo... Preoteo sam ti i Kristin... Ništa... I dalje sam mislio samo na tebe... Ali, sada, konačno, došao je trenutak istine. (Načini korak ka njemu)
JEVREM: (Odmaknuvši se od njega) Mile, o čemu ti govoriš?
MILE: Ja te volim, Jevreme! (Pokuša da ga zagrli)
JEVREM: (Izmakne se) Marš od mene, pederčino jedna! (Ponovo dohvati bezbol palicu i preteći je podigne uvis)
MILE: Nisam peder.
JEVREM: Nego šta si?!
MILE: Sve ću ti objasniti... Zbog tebe sam bio na operaciji.
JEVREM: Zašto zbog mene? Ja ti nisam postavio nikakvu dijagnozu!
MILE: Još uvek ne razumeš?
JEVREM: Razumem da me zajebavaš još od treće scene u ovom komadu!
MILE: Nije istina, Jevreme, ja sam samo želeo da ti se dopadnem. I to ne od treće scene, nego oduvek u životu!... Zbog tebe sam sve ovo uradio. Zbog tebe sam se operisao. Zbog tebe sam izmenio, ne samo svoju formu, nego i svoju suštinu!... Jevreme, pogledaj me dobro: ja sam sada žena!

Mile skine kačket sa glave i ukaže se dugačka i bujna crna kosa! Zatim polako svuče i mantil: on je bez ičega na sebi, osim tanga – gaćica i prslučeta ispod koga kipe grudi! Jevrem ga, u potpunom šoku, zapanjeno gleda, dok mu bejzbol palica samo isklizne iz ruke. Zatim polako dohvati onu flašu s vinjakom koju je Kristina dopola popila, nategne je i isprazni do kraja! Odloži je na sto, a onda se samo zavrti oko svoje ose – i ponovo padne u nesvest.
MILE: (U publiku) U čemu je ovde stvar?... Ako si muško, imaš problem sa ženom... Ako si žena, imaš problem s muškarcem... Šta, zapravo, jedna skromna i dobro vaspitana žena kao što sam ja, treba da učini u ovom jebenom životu, kako bi onoga koga voli, mogla da ubedi – da ga zaista voli?
JEVREM: (Na kratko se povrativši iz nesvesti) Mile, ne tupi više, reci "kraj", – pa da odemo na piće!
MILE: Hoću, mili!... (U publiku) Čuli ste ga, tipičan muškarac! Ali, žena mora uvek da posluša muža... Narode moj (što bi rekao Kralj Ibi), ovo je bio "Život Jevremov"... Laku noć i dođite nam opet!... Zatamnjenje. Kraj.

Zatamnjenje.

KRAJ

- 16 -