Početna Arhiva Kontakt
 


Piše: Zoran Spasojević

Moj ČOVEK

- lagana komedija -

Za moga unuka Pavla

LICA:

VIKTOR, besposleni politikolog
OLGA, Viktorova majka
AVRAM, Viktorov otac
DANICA, Viktorova baba
MIKAILO, Viktorov deda
MARIJA, Viktorova devojka, besposleni farmaceut
ADAM, Viktorov drug, besposleni filolog i pisac u nastajanju
PETAR, Viktorov drug, besposleni mašinski inženjer
MARKO, Viktorov drug, biznismen ČINOVNIK, TATA, GAZDA, MENADŽER, GDIN S TAŠNOM, ADAMOVA MAJKA, ADAMOV OTAC, SEKRETAR…
 

1. VIKTOROVA SOBA


(Mrak. Svetlo se lagano pali. Viktor spava. Sanja...)

GLAS NARATORA:
PETAK
Momci solo. Nakon dugo vremena planirani muški provod. Kola. Vikendica na plaži. 19:30. Crno vino. Šit. Crno vino. Crno vino... Vrištanje od smeha. Fali nam po jedna - zaključujemo. Crno vino + pljuga. 4:00. Mrak.
SUBOTA
Buđenje (1. put). Padanje u trans. 18:00. Buđenje (2. put). Kafa. Lep dan. Priča. Viski. Viski. Viski... Laprdanje. Nestalo viskija... Vodka. Pljuga na plaži. Mrak.
NEDELJA
14. avgust 2005. 15:00. Buđenje. Kafa. Kola. Kafana kraj puta. Jagnjeća čorba, jagnje na ražnju. Pivo. Grad. Razlaz. Kuća... Mrak.
Jebi ga, ništa nije savršeno.

(Čuje se "škljocanje". Radio-aparat časovnik na noćnom stočiću se uključuje, zatim muzika. Muzika se utišava... Radio-voditelj se oglašava.)

GLAS RADIO-VODITELJA: Ja u svoju glupost verujem. Još me nijednom nije izdala kao neke njihova pamet! (Malo muzike.) Šta vredi mozgu što je organ za razmišljanje kada stomak donosi zaključke.

(Muzika. Viktor se "teško" budi, proteže se. Muzika se utišava.)

GLAS RADIO-VODITELJA: Um caruje – snaga dobro dođe! (Malo muzike.) Pametniji popušta. živčano. (Malo muzike.) Svako zašto ima svoje... JEBI GA!

(Muzika. Viktor pojačava radio i iskače iz kreveta. Uzima tegove ispod kreveta, staje pred ogledalo i počinje da vežba.)
 

2. BIRO RADA


(Viktor stoji u redu pred šalterom, na ušima su mu slušalice: sluša muziku i nervozno žvaće žvaku. Prvi u redu razgovara sa činovnikom iza šaltera.)

ČINOVNIK: Izgubili ste posao?
ČOVEK: Da.
ČINOVNIK: I sada biste da radite?
ČOVEK: Da.
ČINOVNIK: Možete li da budete malo rečitiji?
ČOVEK: Šta još treba da kažem?
ČINOVNIK: Za početak kažite kakav posao tražite?
ČOVEK: Bilo kakav.
ČINOVNIK: Nećete da pogledate šta nudimo?
ČOVEK: Ne.
ČINOVNIK: Toliko vam je zapelo?
ČOVEK: Da.
ČINOVNIK: Ne razumem vas. Ništa strašno i ako ne nađete odmah posao. Država će da brine neko vreme o vama.
ČOVEK: Znam.
ČINOVNIK: Čemu onda žurba?
ČOVEK: Hoću da radim.
ČINOVNIK: Ovi što čekaju iza vas samo izvoljevaju. Ponekad pomislim da mole boga da ne nađu posao.
ČOVEK: Znate, ja volim da radim!
ČINOVNIK: Kako, kako ste kazali?
ČOVEK: Ja volim da radim.
ČINOVNIK: Objasnite mi, molim vas da mi to lepo objasnite.
ČOVEK: Ako jednoga dana umrem bilo bi mi teško da odem u raj. Ne mogu bez rada.
ČINOVNIK: Ovo je veoma zanimljivo. (Ustaje. Preko šaltera.) Dame i gospodo u redu, obratite pažnju, pred vama stoji čovek koji voli da radi.
ČOVEK: Šta ću. (Sleže ramenima.) Bole me živci.
 

3. KUHINJA


(Danica i Mikailo lepo su obučeni: ručaju za svečano postavljenim stolom. Mikailo je odmakao tanjir i prosipa po stolnjaku. Danica mu ćutke primiče tanjir.)

MIKAILO (Odmiče tanjir.)
DANICA (Primiče Mikailu tanjir.)
MIKAILO (Odmiče tanjir.)
DANICA (Primiče Mikailu tanjir.)
MIKAILO (Odmiče tanjir.)
DANICA (Primiče Mikailu tanjir.)
MIKAILO (Razbija tanjir.)
DANICA (Razbija svoj tanjir.)
MIKAILO (Razbija slanik.)
DANICA (Gužva čaršav.)

(Mikailo ustade i mirno izađe iz kuhinje. Danica ustade u krenu za njim. Sve bez reči.)
 

4. AUTO


(Viktor je upao u saobraćajnu gužvu. Nije nervozan: uživa u glasnoj muzici. Zaustavlja se posle izvesnog vremena, Petar ulazi u auto. Nastavljaju put.)

PETAR: Gde si, bre, dosad - otekoše mi jaja čekajući te.
VIKTOR: Jebi ga, zagušenje u saobraćaju. A i u birou rada nije bilo bolje. Sve sam ludak do ludaka.
PETAR: I ti među njima.
VIKTOR: I ja. Čim spadneš da zavisiš od drugog, znači da s tvojom glavom nešto nije u redu.
PETAR: Dadoše li neku dobru adresu.
VIKTOR: Dadoše. Raspitivao sam se malo naokolo, kažu da firma dobro stoji. Traže i moju struku. Zamisli, zove se "Firma".
PETAR: U, bre.
VIKTOR: U, bre. Osećam neku zajebanciju u vazduhu. Ako ponovo izvisim za posao, obrisaću dupe s mojom fakultetskom diplomom.
PETAR: U, bre.
VIKTOR: Mislim, ne mogu više. Čak su se i debili bolje snašli.
 

5. MARIJINA DNEVNA SOBA


(Za okruglim stolom sede Tata, Viktor i Petar: gledaju se iskosa, ćute i dobuju prstima po stolu.)

VIKTOR: Ona je trenutno gore u kupatilu?
TATA: Nego.
VIKTOR: Hmm...
TATA: Ti si taj famozni dečko. (Puca iz sve snage žvakom koju razvlači u ustima.) Toliko nam je pričala o tebi da smo pomišljali da si stigao iz svemira. (Pokazuje glavom na Petra.) A i drugar ti je izgleda s druge planete.
PETAR: Ha, ha...
VIKTOR: Hmm...
PETAR (privlači pepeljaru): Čudno, imam istu ovakvu kod kuće.
TATA: Nije čudno. Mogu da se kupe na svakom koraku.
VIKTOR (pripalivši cigaretu): Ako vaša ćerka uskoro ne siđe, pauk će da mi odnese kola. Otac bi me ubio.
PETAR: Ha, ha...
TATA: Pauk će prvo da ti odnese kola pa će onda Ona da siđe.
VIKTOR: Hmm...
PETAR: Ha, ha...
TATA: Poznajem svoju devojčicu.
PETAR: Izvin'te gospodine, je l' dozvoljeno pušenje?
TATA: Molim?
PETAR: Mogu li da zapalim pljugu?
TATA: Bože sačuvaj. A, to nikako. U našoj kući pušenje nije dozvoljeno.
PETAR (pokazuje rukom na Viktora): A Viktor? Kako on može da puši?
TATA: On me nije pitao.
 

6. ULICA


(Prometna ulica. Veliki ulaz u zgradu. Ispod table sa natpisom "Firma" zatičemo prosjaka: sedi na trotoaru oslonjen leđima na zid. Ulazu se približava Gdin s tašnom.)

PROSJAK (okreće se ka Gdinu s tašnom): Gospodine, udeli neki dinar.
GDIN S TAŠNOM (odmahnuvši rukom): A, to neću.
PROSJAK: Hvala gospodine. Sreća nek’ te prati.
GDIN S TAŠNOM: Sram te bilo!
PROSJAK: Zbog čega, gospodine?
GDIN S TAŠNOM: Mlad si. Prav si. Zdrav si.
PROSJAK (raširenih ruku): Ništa ne razumem.
GDIN S TAŠNOM: Prosiš! A vidi koliki si: konju rep bi mogao da iščupaš.
PROSJAK (raširenih ruku): Šta da radim kad sam bez posla?
GDIN S TAŠNOM (pokazujući kažiprstom u daljinu): Idi, kradi!

(Viktor im se žurno približava, zaobilazi ih i ulazi u "Firmu".)
 

7. KAFANA


(Danica i Mikailo sede za stolom postavljenim za ručavanje. Konobar im sipa piće. Posmatraju se zaljubljeno - bez reči.)
 

8. DNEVNA SOBA


(Viktor sedi u fotelji, gleda TV. )

VODITELJKA: Dobro, hajdemo polako. Sad da odamo tu tajnu, mi se večeras vidimo prvi put u životu, ovih nekoliko minuta dok su trajale reklame, obično gledaoci žele da znaju šta se događalo u međuvremenu. Eto, ništa se nije događalo u međuvremenu, nismo progovorili ni jednu jedinu reč. Vi ste listali svoju knjigu, a ja sam zapisala naredno pitanje za vas. Ono glasi: da li ste, pošto ste napisali tu knjigu, ikad pomislili da obmanjujete čitaoce?
GOST: Ne.
VODITELJKA: Jeste li sigurni?
GOST: Kako da ne.
VODITELJKA: A šta nije tačno?
GOST: Sve je nažalost tačno.
VODITELJKA: Onda zastrašujete čitaoce.
GOST: Istina uglavnom zastrašuje.
VODITELJKA: Dobro. Pročitaću poslednje rečenice, dakle, idemo od kraja. (Čita iz knjige.) Preko pet milijardi "beskorisnih izelica" nestaće sa lica zemlje. To će se postići ograničavanjem rađanja, organizovanim epidemijama smrtonosnih bolesti i izgladnjivanjem. U preostaloj milijardi idealnoj za "kontrolisanje" ogromnu većinu će činiti "naviknuti na poslušnost". Neće biti srednje klase, postojaće vladari i potčinjeni. Nacionalni ponos i rasni identitet biće uništeni. Pornografija, uključujući homoseksualnu i lezbijsku, obavezno će se prikazivati u pozorištima i bioskopima. Obavezna će biti i upotreba droge za "kontrolu uma".
VIKTOR: He, he… ovaj ga baš pretera. Običan kreten, kreten koji svira kurcu…

(Ulaze Danica i Mikailo držeći se za ruke.)

VIKTOR (ne odvajajući pogled od televizora): Video sam neki rusvaj u kuhinji. Opet ste izašli na ljubavni ručak, a?
MIKAILO: Pravi ručak.
VIKTOR: Meni to nije normalno. Čitav život pravite ista sranja. Zar vam godine ne govore da je vreme da se malo smirite?
DANICA: Ko se svađa, taj se voli. Tako se beše kaže?
MIKAILO: Je l’ si zadovoljan odgovorom? Zašto i ti to ne uradiš, ako imaš s kim?
VIKTOR: Da lupamo tanjire po kući?
MIKAILO: I to je bolje nego nemati nikog. Imaš li ti uopšte devojku? Primećujem da se danas mladi slabo mešaju: u kafanama muški sede zasebno, devojke isto. Meni to nije normalno. Niko se ne ženi, niko se ne udaje. Mnogo ste mi sumnjivi. Da nisi derpe? A?
VIKTOR: Mikailo, ne mogu da se ženim. Možda bih imao s kim, ali nemam čim. Ne radim, čoveče. Nemam pare, nemama stan, nemam kola, nemam...
DANICA: To nisu nikakvi razlozi. Mikailo i ja smo bili studenti kada smo se uzeli. Tvoji otac i majka napravili su te pre braka. Niko nije mislio samo na pare. U pitanju je bila čista ljubav - nažalost, danađnje generacije ne znaju šta je to...

(Ulaze Olga i Avram. Unose po dve velike putne torbe.)

MIKAILO: O, evo i naših torbara.
AVRAM: Mikailo, zajebavaš. Samo zajebavaš.
MIKAILO: Zajebavam. Nego šta bih drugo s tobom.
AVRAM: Grehota. Nije ti dosadilo da nam staješ na muku?
MIKAILO: Nimalo. Ne zaslužujete. Akademski građani koji dobra radna mesta zamenjuju torbarenjem ne izazivaju divljenje.
OLGA: Imam utisak da vam se ne sviđa naš posao, tata.
MIKAILO: Snajka, prodavanje gaća i čarapa po kućama za čolovane ljude pred penzijom nije normalno.
OLGA: Jesmo li Avram i ja krivi za to?
MIKAILO: Nego šta. Belosvetski mangupi su i uz vašu pomoć razvalili sređenu državu koja je brinula o svojim građanima, državu koju sam izgrađivao pedeset godina... (Pauza.) Sada ste spali da, te iste mangupe, molite za osnovna ljudska prava... Zajebali ste i Viktora, ne samo nas matore.
 

9. FIRMA


(Kabinet vlasnika Firme. Gazda sedi za radnim stolom, igra se cigarom i s velikim interesovanjem razgleda Viktora. Viktor stoji ispred stola pognute glave, krši ruke, lomi prste...)

GAZDA (ustaje, obilazi oko Viktora, zagleda ga): Može li nekako da se čuje vaše mišljenje o našoj firmi?
VIKTOR (ćuti i gleda ispod oka).
GAZDA (feminizirano): Znate, meni je baš stalo da čujem vaše mišljenje o našoj firmi.
VIKTOR: (ćuti).
GAZDA: Možda imate loše mišljenje o nama?
VIKTOR: (ćuti).
GAZDA: Možda nemate nikakvo mišljenje o nama?
VIKTOR: (ćuti).
GAZDA: Možda vam se ja ne sviđam pa nećete da mi kažete?
VIKTOR (još gleda ispod oka, nesigurno): Oprostite, ali ja ne mogu ništa da kažem.
GAZDA: A može li se znati zbog čega?
VIKTOR: Imam tremu. Veliku tremu, gospodine.
GAZDA: Ali zašto, molim vas?
VIKTOR: Piljite u mene.
GAZDA: To nije tačno.
VIKTOR: Ne skidate pogled sa mene.
GAZDA: Otkud znate? Pogled vam je sve vreme uperen u pod.
VIKTOR: Osećam. Imam utisak da ste se zagledali u moju zadnjicu i, sve se plačim, pružićete ruku da je pipnete.
GAZDA: E, to je sasvim tačno. U interesu Firme moram dobro da ocenim svakog ko traži posao od nas. Hm, to ne bi trebalo da vam smeta.
VIKTOR: Potpuno sam vas razumeo. Zahvaljujem se na objašnjenju.
GAZDA (vraća se za sto): Eto, sada možete slobodno da mi kažete vaše mišljenje o našoj firmi.
VIKTOR (uperivši pogled u gazdu, odlučno): Možda ne umem najbolje da se izrazim, ali sam siguran da neću da pogrešim ako kažem da je vaša Firma prava firma.
 

10. GIMNAZIJA


(Kancelarija direktora gimnazije, vrata su širom otvorena. Direktor i sekretarica razgovaraju. Adamova majka, sa školskim dnevnikom u ruci, stoji u dovratku.)

DIREKTOR (sekretarici): Šta ti tražiš?
SEKRETARICA: Zaista si bio dobar?
DIREKTOR: Ne veruješ mi?
SEKRETARICA (mazno): Pa, tvoj mali, slatki nosić je ogladneo sada.
ADAMOVA MAJKA (nakašljava se.)
DIREKTOR: Vera, šta vas sada muči?
ADAMOVA MAJKA: Čujte, direktore, ona mala usluga koju ste obećali...
DIREKTOR: Koja mala usluga?
SEKRETARICA: Strpi se, opet će da pomene svog sina.
DIREKTOR: Neće.
SEKRETARICA: Kažeš da neće? Videćeš!
DIREKTOR: Možda i hoće, ne deluje mi zadovoljna, uopšte.
ADAMOVA MAJKA: Moj sin nije čovek od akcije.
DIREKTOR: Znamo to.
ADAMOVA MAJKA: Moj Adam dopušta da ga gaze. A nije budala. Zapravo, veoma je pametan.
SEKRETARICA: Jao, što je vruće!
ADAMOVA MAJKA (šaljivo): On zna istoriju književnosti, napamet.
DIREKTOR: Rešili ste da me nasmejete?
ADAMOVA MAJKA: Probam. (Pauza.) Potreban mu je posao. Ima šest godina kako je diplomirao. Još uvek radi fizičke poslove.
DIREKTOR: Čuo sam da se zamlaćuje pisanjem nekakvih romana.
ADAMOVA MAJKA: Lepo rečeno. To nije posao, ali ja ne mogu da mu zabranim.
DIREKTOR (sekretarici koja se igra mobilnim): Nemoj, polomićeš ga!
SEKRETARICA (Adamovoj majci): Veoma mi je drag ovaj telefon kog mi je poklonio.
ADAMOVA MAJKA: Možete li da mu nađete posao? Znate toliko ljudi.
DIREKTOR: (Prati šta se dešava s mobilnim.)
ADAMOVA MAJKA: Obećavali ste. Čak sam i sanjala da ste mu našli posao.
DIREKTOR: Vera, ali ja sam sanjao da je ministar prosvete pobesneo i isterao nas obojicu na ulicu.
 

11. KAFIĆ


(Marija, Adam, Petar i Viktor sede. Piju "koka-kolu", razgovaraju.)

ADAM: Da li je on nervozan?
MARIJA: Da, možda je malo nervozan.
PETAR: Mnogo nervozan ako mene pitate. Mora da je nervozan. Ponovo su ga odjebali.
VIKTOR: Niko nije nervozan.
ADAM: Osete te, prepoznaju slabića u tebi.
PETAR: Ako ne ojačaš – šutiraće te i dalje u dupe i bacati na ulicu. Bez zezanja. Kako stvari stoje, onaj kontejner biće jednog dana tvoj novi stan. Kapiraš?
VIKTOR: Meri Popins je ovde nepotrebna. Odjebi! Zašto ti ne uradiš nešto? Zašto ti, kad tako pametno sereš, ne nađeš bar jednom nekakav "dobar" posao? Je li, mašinac? Seronja inženjerski.
PETAR: Izgubio si se, dušo? Bože.
ADAM: Niko nije nervozan.
PETAR: Što mu nisi ponudio bulju?
ADAM: Dobro pitanje. Treba da budeš u trendu ako ti je do posla. Dobra plata bi ti omogućila da imaš i za psihijatra (Pokazuje rukom na zadnjicu.) da ti zaleči povređeni ponos.
VIKTOR: Ko o čemu, pederi o dupetu.
PETAR: Ha, dečko se ljuti. ‘Oćeš da ti čika da "bonu"?
ADAM: Imam nešto bolje za njega. Pošto čuva bulju, vodiću ga kod mog matorog u Omladinsku zadrugu da mu nađe neki dobar posao: nošenje gajbi i džakova, okopavanje kukuruza, kopanje kanalizacije naprimer. Svi znamo da su se od toga neki obogatili.
PETAR: Kad smo već kod gajbi, što ti matori ne nađe nešto tako za stalno. Mislim do penzije.
ADAM: Nema potrebe. Keva mi reče da joj je direktor gimnazije čvrsto obećao da će da me primi na posao. Jedna profesorka književnosti odlazi u penziju.

(Ulazi Marko. Radoznalo prelazi pogledom preko prisutnih. Ozario se ugledavši Mariju i društvo. Staje ispred njihovog stola.)

MARKO: Zdravo proleteri. Nema vas, kao da ste u zemlju propali. Mora da su našli neku službu. Takvi stručnjaci! Kod koga služi poštena inteligencija? A? (Pozdravlja se sa svima.) Može li da se pričučne kod vas?
PETAR: Može.
MARKO (dok seda): Jebote, ja zaboravio načisto na vas. Daleko od oka, daleko od srca.
ADAM: Tebi izgleda slabo ide. Nešto si se zapustio, rekao bih.
MARKO: Kako to misliš?
ADAM: Vidim, ostao si bez kajli.
VIKTOR: A i sav si u dlaku zarastao. Nisi više ošišan "na opasno".
MARIJA: Prosto čovek da se sažali na tebe.
MARKO: Vi to mene zajebavate? A?
PETAR: Ma gde bi mi tebe. Od kuda ti to? Ti si naš školski drug.
MARKO: Ne znam, osećam neku zajebanciju u vazduhu. Sa vama nikada nisam načisto.
MARIJA: Mi smo samo zabrinuti za tebe.
MARKO: Nema potrebe. Samo sam promenio imix. "Opasni" nisu više u modi.
ADAM: A ti si stručnjak za modu. Šta je sad u modi?
MARKO: U modi je izgled ozbiqnog biznismena: mašna, tašna, lap-top. Prefinjena faca.
ADAM: A to si ti? Tvoje mućke nazivaš biznisom?
MARKO: Deco, ako niste znali: sve što donosi velike pare ozbiljan je biznis. (Pauza.) A i promenio sam delatnost. Sada je to sve na nivou.
VIKTOR: Baš bih to voleo da vidim.
MARKO: Videćete. ‘Ajde, vodim vas na hipodrom.
MARIJA: Šta ćemo tamo?
MARKO: Da vidite kako se prave pare. (Ustaje, vadi novac iz džepa i stavalja ga na sto.) Idemo, plaćam vaša pića. ‘Ajde.
(Ustaju i ostali.)
 

12. HIPODROM


(Marija, Marko, Adam, Petar i Viktor sede u bašti restorana, konobar im donosi pića, posmatraju trening konja.)

MARKO: Kupio sam u Engleskoj rasne konje. Držim ih na hipodromu dok ne nabacim neki ranč. Za sada tu treniraju. Idem da ih obiđem.
ADAM: Konji su skupa igračka. Ne verujem da ćeš moći da povadiš pare.
MARKO: A, pa uz konje idu kladionice: ništa bez njih. Uz kladionice idu još i fudbalski klubovi.
ADAM: Ti onda tako možeš da nameštaš rezultate i džepariš narod. Jesam li u pravu?
MARKO: Nisi. Nije to tako prosto kako mali Mikica zamišlja. Za džeparenje služe TV kvizovi. Kupio sam deset svetskih licenci – sve je po zakonu.
MARIJA: Džeparenje naroda je po zakonu?
MARKO: Po zakonu. Samo, narod je glup i alav. Greh bi bilo da se toliki potencijal ne iskoristi.
VIKTOR: Kladionice se otvaraju na svakom ćošku. Uvek su pune. Neviđeno bujanje kladionica kao mesta novog društvenog grupisanja, zavodljiva ponuda TV kvizova koji su postali neka vrsta sofisticiranog elektronskog džeparenja, obećanje brojnih nagrada koje će nas strefiti bez ikakvog ličnog angažmana, ludilo za lutrijama koje obećavaju bolji život i bezbrižnu budućnost, predstavljaju deliće mozaika koji formiraju novi društveni fenomen – kockanje.
MARKO: Sav sam se naježio. Kako si to samo lepo sročio, što ti je školovan čovek.
VIKTOR: Eto, pruža ti se prilika da nas zaposliš kod tebe. Svi smo školovani.
MARKO: Školovani jeste, ali ste neupotrebljivi. Nemate, što reče neki vaš visoko učeni kolega, socijalnu inteligenciju. Znate samo lepo da pričate. A to nije dovoljno za rad kod mene. Meni više odgovaraju ljudi bez škole i koji uopšte ne pričaju.
PETAR: Al’ nam ga objasni. Svaka čast.
MARKO: Ne znam šta bih s vama. Ni za štalu niste. Nema ljutnje? A?
PETAR: Nema. Bilo je iskreno.
MARKO: Ako vam treba neka kinta mogu da vam dam. Pa kad vratite...
(Ustaju…)
 

13. ŽURKA


(Kao i na svakoj žurci: malo se pije, igra, zeza, pa i muva... Marija, Viktor i Petar igraju. Adam sedi sam i zabavlja se posmatrajući. Prilazi mu jedna od devojaka sa čašom u ruci... )

DEVOJKA (mazno): Ko si i šta si?
ADAM: Ja sam Adam. I pisac sam.
DEVOJKA: Pisac?
ADAM: Pisac.
DEVOJKA: Pisac?
ADAM: Da, pisac.
DEVOJKA: Lepi, pa ne ličiš na pisca.
ADAM: Kako ti zamišljaš pisca... sa kakvim likovima me upoređuješ?
DEVOJKA: Paaa.... ja sam mislila da svi pisci nose naočari i da izgledaju blesavo.
ADAM: Ako nabavim naočari ličiću na pisca.
DEVOJKA: Ne verujem da bi tu naočari mogle da pomognu. Nego, šta si do sada napisao, ako nije tajna?
ADAM: Dve knjige poezije, zbirku kratkih priča i dva romana.
DEVOJKA: Može li da se živi od toga?
ADAM: Ne može. Radim dodatne poslove. Uglavnom preživljavam od nošenja džakova i pomoći roditelja.
DEVOJKA: Blesavo. Ha, kako izgled može da vara.
(Odlazi.)
DEVOJKA (okrenuta leđima): Ćao.
ADAM: I ja tebi.
 

14. DNEVNA SOBA


(Danica i Mikailo sede zavaljeni na trosedu. Zabavljaju se gledanjem pornića na televizoru.)

DANICA: Daj, života ti, trepni ponekad. Osušiće ti se rožnjače, posle ćeš da me teraš da ti sipam kapi.
MIKAILO: Ova mala plavušica je rasna glumica.
DANICA: Nisam primetila.
MIKAILO: Pa šta onda gledaš?
DANICA: Gledam garavog, vidi šta sve zna. Ziher budući oskarovac.

(Ulazi Viktor. Seda u fotelju bez pozdrava. Neko vreme posmatra film s Danicom i Mikailom. Ćuti.)

MIKAILO: Ma, pojma on nema. Gotov je da cvrcne.
DANICA: Pazi šta pričaš pred detetom.
MIKAILO: (Ćuti.)
VIKTOR: Je l’ ovo neka večernja škola za odrasle?
DANICA: Jeste. Hoćeš li da se upišeš?
MIKAILO: Prerastao je on tu školu. Mladi su danas strašno napredni.
VIKTOR: Zar ne bi bilo korisnije da gledate nešto drugo? Ove lekcije sigurno znate napamet. Bojim se dosadiće vam staro gradivo.
DANICA: Ako, neka dosadi.
MIKAILO: Na ovom kanalu je bezbednije.
VIKTOR: Je l’?
DANICA: Bezbednije i za dušu i za mozak.
MIKAILO: Hoće da kaže da je na svim ostalim TV kanalima veća pornografija nego na ovom koji sada trenutno gledamo. Ovde bar nema ubijanja, nema laži, nema prevara...
DANICA: Čista poezija.
VIKTOR: Kod vas nikad nisam siguran da li govorite ozbiljno ili se zezate. Čini mi se da u tome uživate.
MIKAILO: Danas ne možeš da budeš siguran u ono što ti drugi govore. Takvo je vreme došlo.
DANICA: Promenila se moda.
MIKAILO: Nisi siguran ni da ćeš da pretekneš do sutra. To nema veze s godinama.
VIKTOR: (Ćuti i klima glavom.)
MIKAILO: Možda sam ja zastareo, možda pogrešno gledam na stvari...
VIKTOR: Izgleda da ja gledam pogrešno na stvari.
MIKAILO: Nisi ti kriv: neko drugi je postavio stvari naopako. Namerno. Novim generacijama zamućen je mozak šarenim lažama. Sada vidite samo ono što oni žele da vidite i dobijate samo ono što oni žele da dobijate.
VIKTOR: Ja još nisam dobio ništa.
DANICA: Udarili ti čežnju.
MIKAILO: Dobićeš kada budeš sazreo.
VIKTOR: A kako ću ja da znam da li sam zreo?
MIKAILO: Saznaćeš kada budu brisali patos s tobom.
VIKTOR: E?
MIKAILO: E.
 

15. OMLADINSKA ZADRUGA


(Velika kancelarija. Više stolova opremljenih računarima i zatrpanih papirima. "Defiluje" nekakav "narod". Za jednim od stolova sedi Adamov otac. Adam i Viktor prilaze stolu.)

ADAMOV OTAC: Ha, momci ustali rano. (Adamu.) Da mi je da znam ko mi to probudi dete. Sto posto neko bez duše. Sve je više onih koji ne shvataju da mladi treba da se odmaraju a starci da rade.
ADAM: Matori, trebaju nam pare.
ADAMOV OTAC: Trebaju i meni, od pogrešnog ste našli da tražite. Mogu samo da vam ponudim neki lep poslić. (Gleda u papire.) Hm, hm... Evo nešto za intelektualce: utovar, istovar i istezanje betonskog gvožđa. Odlična zamena za dizanje tegova i trčanje po parkovima. A i lova nije loša. Može?
ADAM: Koliko nije loša?
ADAMOV OTAC: Ako izdržite mesec dana moći ćete da odete deset dana na more. Može?
VIKTOR: Može.
ADAMOV OTAC: Je l’ književnik zadovoljan?
ADAM: Nije.
VIKTOR: Kad se proslaviš možeš ovo da ubaciš u biografiju. To je dobro za "imidž".
ADAMOV OTAC: Tačno. S tim podatkom ziher postaješ nobelovac.
ADAM: Dobro, dobro. Ubedili ste me.
ADAMOV OTAC: Odlično, takve vas volim. Sutra se javite u fabriku betona. U sedam ujutru.
VIKTOR: Hvala vam. Baš sam ostao bez kinte.
ADAMOV OTAC: Viktore, koji si fakultet beše završio?
VIKTOR: Političke nauke. Ja sam diplomirani politikolog za međunarodne poslove. Ali sam se zeznuo: to izgleda nikome ne treba.
ADAM: Ni za svetsku književnost se ne grabe.
VIKTOR: Politikolog, izgleda, nikome ne treba.
ADAMOV OTAC (razgleda papire na stolu): Izgleda da ipak treba jedan politikolog. Jutros sam video konkurs Ministarstva inostranih poslova, zalutao je kod nas. Aha, evo ga. Dobro je da ga nisam bacio. (Gleda u papir.) Koji prosek imaš na studijama?
VIKTOR: 9,86.
ADAMOV OTAC: Odlično. Traže deset pripravnika sa odličnim prosekom i odličnim znanjem engleskog jezika i poznavanjem rada na računaru za diplomatsku službu.
VIKTOR: Odlično govorim i nemački. A računar razbijam od malih nogu.
ADAMOV OTAC (pruža Viktoru papir): Napiši dobar CV. Imaš vremena, konkurs traje još tri dana. Jebi ga, tamo ne poznajem nikoga. Držaću ti palčeve.
VIKTOR: Hvala vam.
ADAM: Matori, hvala za betonsko gvožđe. Nikada ga neću zaboraviti.
 

16. PARK


(Sunčan dan. U parku je živo: ljudi šetaju, sede na klupama, izležavaju se po travnjaku... deca se igraju... Marija i Viktor sede na klupi, pijuckaju "koka-kole" iz konzervi i posmatraju sve to. Marija se najednom uznemiri.)

VIKTOR: Šta ti je? Vidi kako je lepo. Nemoj da upropastiš još jedan lep dan. Opusti se malo.
MARIJA: Ne mogu. Poseta hipodromu me je uznemirila. (Pauza.) Imam 29 godina i lepo se pitam da li da uzimam tridesetu, mislim, šta će mi još jedna ovakva godina života? Pet godina živim i čekam da neko primeti da se meni ne sviđa život besposličara. (Pauza.) Ne umem da se pomirim sa neradom kao sudbinom, ne znam šta više da uradim da on nestane iz mog života i da dođu neke godine koje ću proživeti u radu. (Pauza.) Neću da se selim, hoću ovde da živim, a da ne budem stalno zabrinuta, premorena i iznervirana neverovatnom količinom bahatih likova koji se ponašaju kao da teskobe tranzicije ne postoje. (Pauza.) Radim na crno. Gledam u belo kad vidim da mi ne ide radni staž, da sam osigurana preko oca, da sam diplomirala sa odličnom ocenom i da sam zbog toga, kako nam zalepi u lice i Marko, suviše kvalifikovana. (Pauza.) Ne mogu više da pišem bezuzspešne prijave za konkurse. Ne odlazi mi se više na razgovore na kojima me pitaju razne bezobrazluke neki likovi koji žive u istoj zemlji sa mnom, ali su se nekako snašli...

(Iza klupe je drvo, iza je velika kartonska kutija. Iz kutije izlazi Gdin iz Kutije, pocepan, prljav i iznuren: upreda veliki prljavi krevetski čaršav. Vezavši ga jednim krajem za najnižu granu, od drugog kraja pokušava da napravi omču, ali slabo mu ide. Klupi prilazi Gdin s tašnom: seda na klupu, neko vreme posmatra neuspešno pravljenje omče. Kada shvati da od tog posla nema ništa, nervozno se obraća Gdinu iz Kutije.)

GDIN S TAŠNOM: Šta će vam čaršav? Konopac je za bešenje. Znate li vi čemu služi čaršav?
GDIN IZ KUTIJE: Za bešenje.
GDIN S TAŠNOM: Ma kakvo bešenje. Nema šanse da se pomođu njega obesite. (Ustaje, uzima čaršav u ruke.) Znate li vi šta je ovo?
GDIN IZ KUTIJE: Znam. Čaršav.
GDIN S TAŠNOM: A čemu služi čaršav?
GDIN IZ KUTIJE: Za bešenje.
GDIN S TAŠNOM: Au! Imate li vi kuću?
GDIN IZ KUTIJE: Nemam.
GDIN S TAŠNOM: Nemate kuću? Pa gde onda živite? Nije valjda u ovoj kutiji?
GDIN IZ KUTIJE: Imam.
GDIN S TAŠNOM: Znači imate kuću. Imate li u kući sobu?
GDIN IZ KUTIJE: Nemam.
GDIN S TAŠNOM: Onda spavate u kuhinji?
GDIN IZ KUTIJE: Imam.
GDIN S TAŠNOM: Dobro, imate sobu. A imate li u sobi krevet?
GDIN IZ KUTIJE: Nemam.
GDIN S TAŠNOM: Nije valjda da spavate na podu?
GDIN IZ KUTIJE: Imam.
GDIN S TAŠNOM: Znači imate krevet. Onda sigurno imate na krevetu čaršav.
GDIN IZ KUTIJE: Nemam.
GDIN S TAŠNOM: Ma mora da imate bar neki mali čaršav, ne spavate valjda na golom dušeku?
GDIN IZ KUTIJE: Imam.
GDIN S TAŠNOM: I čemu onda služi čaršav?
GDIN IZ KUTIJE: Za bešenje.
 

17. VIKTOROVA SOBA


(Viktor sedi za računarom. U sobu ulazi Avram, nosi dve umućene "nes"kafe u dubokim čašama sa pobodenim slamkama. Jednu čašu dodaje Viktoru i seda na tabure pored stola.)

VIKTOR: Baš mi treba predah. Smućkao si nam po jednu?
AVRAM: "Nes" kafu samo ti i ja pijemo, ostali ne napštaju "tursku" - ni za živu glavu.
VIKTOR: Nazadni ljudi. Ne vole promene.
AVRAM: Ha, ovo ti je dobro.
VIKTOR: Po glasu bih rekao da sam te dirnuo u žicu. A?
AVRAM: Jesi. Hteo sam promene i dobio sam ih. Sada uživam. Tako mi i treba.
VIKTOR: Pa, Avrame, neki vaši puleni postadoše nedodirljivi milioneri. Vas su izgleda zaboravili. Ti i dalje "torbariš".
AVRAM: Jebi ga. Hteli smo bolje, ali smo ispali naivni.
VIKTOR: Niste pazili.
AVRAM: Lepo rečeno. I eto, popušismo ga.
VIKTOR: Ma, pusti to.
AVRAM: Većina nas "prvoboraca" sada je na ulici. ‘Ajde što sjebasmo sebe nego sjebasmo i sve oko sebe. Izvini.
VIKTOR: Nemoj da se izvinjavaš. Nije bilo namerno, osećam to.
AVRAM: Svađao sam se malopre sa Mikailom. Još uvek za sve krivi Amere i imperijaliste. Ne kapiram u kom filmu on živi. Baš sam ga izvređao.
VIKTOR: Izvini se onda samo njemu.
AVRAM: Ne mogu.
VIKTOR: Zašto?
AVRAM: Prosto rečeno: sramota me je.
VIKTOR: Pusti to. Hajde da popijemo ove kafe.
AVRAM: Važi. (Pauza.) Jesi li poslao CV?
VIKTOR: Nisam. Upravo sam ga ukucao u računar. Posle ću da ga odštampam.
AVRAM: Tu bi bilo dobro da te prime.
VIKTOR: Uf. Isplatile bi mi se sve ove godine čekanja.
 

18. KOLA


(Večernja vožnja gradom. Viktor vozi lagano, Marija pojačava radio, uživaju u muzici i vožnji.)

VIKTOR: Pola deset je.
MARIJA: Nestrpljiv?
VIKTOR: Malo.
MARIJA: Koliko malo?
VIKTOR: Dovoljno.
MARIJA: Dovoljno? Da opipam. (Dodiruje Viktora u predelu prepona.) Oh, izgleda da si u pravu.
VIKTOR: Hoću da puknem.
MARIJA: Sačekaj sekundu, dok stignemo.
VIKTOR: Dok stignemo do Petrove gajbe, ta sekunda ima da se rastegne na više od minut.
MARIJA: Bogami, strašno.
VIKTOR: Bogami jeste. Muda će da mi oteknu. Ima da poplave načisto.
MARIJA: Lečićemo. Imaš sreće da je pored tebe diplomirani farmaceut.
VIKTOR: Ali bez radnog iskustva...
 

19. PETROV STAN


(Viktor navlači zavese, pušta radio, počinje da se svlači. Marija ženski radoznalo razgleda stan: kuhinju, kupatilo...)

MARIJA (staje ispred Viktora): Odakle Petru ovakav stan kada nigde ne radi?
VIKTOR: Nasledio ga je od tetke koja se nije udavala i nije imala decu. Ali ga ne koristi, još uvek se češe o roditelje. Ponekad dovede neku žensku ili ga pozajmi drugarima.
MARIJA (počinje da se svlači): Zašto ga ne izdaje?
VIKTOR: Njegovim roditeljima se to ne bi dopalo.
MARIJA: Šta oni imaju sa tim?
VIKTOR: Tetka je bila sestra Petrove majke...
MARIJA: I?
(Goli su. I uzbuđeni.)
VIKTOR: Ne vole da se stranci muvaju...
MARIJA: (Utršava u kupatilo.)
(Viktor ulazi žurno u kupatilo za Marijom. Mešaju se zvuci muzike s radija i tuša iz kupatila.)
VIKTOROV GLAS: Šta ćemo sad, a?
MARIJIN GLAS: Samo da uhvatim ovo.
VIKTOROV GLAS: Vidi šta ona zna.
MARIJIN GLAS: Sad malo ćuti.
VIKTOROV GLAS: Uuuuuu….
 

20. MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA


(Kabinet ministra. Sekretar Ministarstva sedi u ogromnoj fotelji za velikim pisaćim stolom, igra se paketićem. Viktor stoji ispred stola.)

SEKRETAR: Dobro si nakitio CV. Sposoban dečko. A?
VIKTOR: Nadam se, gospodine.
SEKRETAR: Slušaj me pažljivo. Čuo si me?
VIKTOR: Čuo sam, gospodine.
SEKRETAR: Ja naređujem gomili potčinjenih. Gomili kretena. Gomili problema. Ti bi mogao da budeš dodatni. Nikog neću da vodim za ruku. Sad imaš da mi pokažeš šta znaš. Ako ti se ne bude svidelo, odjebi iz mog kabineta... Traži drugi posao, čisti govna. Jesi li me čuo?
VIKTOR: Čuo sam, gospodine.
SEKRETAR: Okej. Zašto hoćeš da radiš kod nas?
VIKTOR: Da služim državi. Mislim da bih tako mogao najviše da postignem.
SEKRETAR: Dobro, ali zašto kod mene?
VIKTOR: Hoću da postanem diplomata.
SEKRETAR: Budi uz mene, uspećeš. Zaboravi sranja s fakulteta. Nemoj ovde da ih koristiš. Mogla bi da te unište.
VIKTOR: Radiću sve što kažete.
SEKRETAR: Moj čovek. Počni sad. Otvori prozor.

(Viktor odlazi do prozora. Prozor se teško otvara.)

VIKTOR: Uh!
SEKRETAR: Sviđa mi se to "uh!". Sviđa mi se kako se snalaziš. Dobro si uvežban. (Gleda u otvoreni paketić na stolu.) Vidi ovo. Loša vutra. Vidi dlake, nerazvijeno seme. (Pokazuje travu.) Vidiš koliko je nezrelo. To je klasično albansko đubre. Vidi šta su mi doneli. Jebaću ih ružno!
VIKTOR: (vraća se na mesto ispred stola, ćuti i gleda ispod oka).
SEKRETAR: Staro je. Verovatno prošlogodišnje. Majku im jebem! (Zavija cigaretu, pripaljuje je.)
VIKTOR (zapanjeno): Šta, popušićete to?
SEKRETAR: Ne, ti ćeš.
VIKTOR (odlučno): Neću!
SEKRETAR: Nećeš?
VIKTOR: Ne.
SEKRETAR: Zašto? Jesi li ti časna sestra?
VIKTOR: Ja sam ovde došao po konkursu, po posao.
SEKRETAR (pruža cigaretu preko stola): Ovo je tvoj posao. Popuši to.
VIKTOR: Ne.
SEKRETAR: Hajde, uzmi kad ti kažem.
VIKTOR: Ah, vi me sigurno testirate, gospodine.
SEKRETAR: Ovo nije test. Hajde, rokni se.
VIKTOR: Znate, ja to ne radim.
SEKRETAR: Ma, hajde, nije ovo kokain. Povuci.
VIKTOR: Ne, gospodine. Ja to ni za živu glavu ne bih uradio.
SEKRETAR: Siguran si?
VIKTOR: Da, siguran sam.
SEKRETAR: Da sam kojim slučajem diler, ti bi me znači odbio! Zar mene?
VIKTOR: (Ćuti i gleda ispod oka).
SEKRETAR: Hoćeš da radiš za mene?
VIKTOR: Hoću.
SEKRETAR: Ako ne uzmeš ovo sranje, ostaješ bez posla.
VIKTOR: Ali ja posao još nisam dobio, gospodine.
SEKRETAR: Znaš, ne želim te u svom kabinetu. Nisi moj čovek. Izlazi iz mog kabineta, seronjo.
VIKTOR: Seronjo?
SEKRETAR: Čemu dalje sedenje? Mrdaj! Naćićeš ti posao na drugom mestu.
VIKTOR (uplašeno): Dajte mi to, gospodine.
SEKRETAR: Znači, hoćeš posao. Baš je zapelo, a?
VIKTOR: Popušiću ga. Dajte mi to, molim vas.
SEKRETAR: Ako tako hoćeš.
VIKTOR: Popušiću to. (Prihvata cigaretu. Uvlači. Kašlje.)
SEKRETAR: Ha, devičanska pluća. Uvlači. Uvlači, seronjo. Uvlači. Samo napred. Uvuci to.
VIKTOR: Ne mogu više!
SEKRETAR: Uduvaj se, jebote! Završi to sranje! Budi moj čovek. Idemo. Idemo.
VIKTOR (puši, kašlje i guši se): Oh, užas!
SEKRETAR: Dobro si, klinac? Roknuo si se baš dobro. Kada si zadnji put pušio vutru?
VIKTOR: Nisam...
SEKRETAR: Nemoj mene da lažeš ako hoćeš ovaj posao. Laži druge, posle ako postaneš diplomata. Laganje bi ti bilo u opisu radnog mesta. Kada si zadnji put pušio vutru?
VIKTOR: Zadnji... U drugom razredu srednje škole. Bili smo.... Pa, mi smo....
SEKRETAR: Pušili vutru.
VIKTOR: Da. Da.
SEKRETAR: To si izostavio u svojim podacima. Kapiram, imaš tajni. Svako nešto krije.
VIKTOR: (prilazi stolu, gasi pikavac u pepeljari).
SEKRETAR: Bilo je jako. Do daske. Tako si sad duvao.
VIKTOR: Užas! Gospode, šta sam uradio.
SEKRETAR: Zašto si to uradio?
VIKTOR: Vi ste me terali da pušim.
SEKRETAR: To ti nije opravdanje. Nisam ti prislanjao pištolj na glavu.
VIKTOR: Niste.
SEKRETAR: Moj čovek. Sam si doneo odluku. Punoletan si. Živi sa tim.
VIKTOR: Čoveče.... Oh, čoveče.
SEKRETAR: Daj, saberi se. Uradio si ono što si mislio da treba. Hajde, idi sad do prozora, nagni se kroz njega i laj.
VIKTOR: Da lajem, gospodine?
SEKRETAR: Dabome, da laješ. Još uvek želiš posao?
VIKTOR: (naginje se kroz prozor, počinje da zavija kao vuk).
SEKRETAR: Nemoj da zavijaš, ti nisi vuk. Rekao sam da laješ. Laj!
VIKTOR: (laje).
SEKRETAR: To, psu! Dobar si ti, psu. Možda ćeš biti moj čovek. Dobro je bilo, priđi sad.
VIKTOR: (prilazi prema sekretaru, plače).
SEKRETAR: Ako hoćeš da budeš moj čovek nemoj da plačeš. Moraš da kontrolišeš i radost i suze.
VIKTOR: (Ćuti, briše maramicom suze).
SEKRETAR: Dobro je, dobro je. Vidiš koliko je bilo lako.
VIKTOR: Vidim, gospodine.
SEKRETAR: Moj čovek. Sad mi ga popuši.

ZAVESA.

______________
Napomene:
*Komedija je proširena verzija autorove istoimene kratke drame objavljene u knjizi "Rezervat Srbija". Iz iste knjige preuzeti su i delovi nekih kratkih drama.
*Grafiti – iz knjige "Epruveto, srećan ti 8. mart", Darka Kocjana.
*Meri Popins - vaspitačica kakvu bi svako dete poželelo da ima. Kada su sa njom, nestvarno postaje stvarno, nema krutih pravila ponašanja i sve postaje moguće. Uronite u čarobni svet u kome vlada mašta Meri Popins!
*Pojedine rečenice su preuzete iz nekih novinskih tekstova i s manjim ili većim izmenama ugrađene u ovaj tekst.

- 16 -