Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT

 

 

 


Piše: Filip Mladenović

'Ajdukovići

(porodično - otadžbinska drama)

Lica i naličja:
Srboljub, KV intelektualni radnik
Ikonija, domaćica, supruga Srboljuba
Slobodan, osnivač fabrike transparenata, sin Srboljuba
Ceca, prijateljica noći, kći Srboljuba
Ratko, dobrovoljac, zet Srboljuba

Komšije, inkasanti, odžačari, majstori, službenici, akviziteri, kontrolori gradskog saobraćaja, inspektori i ostali pripadnici narodne populacije.


I ČIN

Scena 1.

(Kombinovana soba: regal, trosed, dve fotelje, sto i gobleni. Između kartonske kutije, platnene vreće, plastične kese, dva frižidera i zamrzivač.
Ceca sedi u fotelji i lakira nokte na nogama. Srboljub i Slobodan ulaze noseći, uz velike muke, džak brašna. Ikonija im pomaže.)


SRBOLJUB (pobeleo u licu, od brašna): Hleba i igara! U zdravom telu - zdrav dug. Za struju, za kiriju, za telefon…
SLOBODAN: Tata, važno je saučestvovati!
SRBOLJUB (spuštajući džak): Tako je sine: važno je saučestvovati, da bi oni pobedili. Preveli su nas žedne preko vode – u gladne! (Otresa brašno.)
IKONIJA: Ćuti crni Srboljube, sa tim džakom bićemo siti pola godine.
SRBOLJUB: Kakvi pola godine!? Sve ćete ovo da pokrkate za mesec dana. Pogledaj, ona lakira nokte, znaš koji je to napor. A ti Srbo samo vuci i nosi, dok te ne iznesu u lakiranom.
CECA: Oče, odelo ne čini čoveka, već nokti i laktovi.
SLOBODAN: Tata, šta ćemo s jajima!? Fale nam jaja!
SRBOLJUB: Fale ti jaja!? Ja da ti nađem jaja… More… Narod pokupov'o sve kokoške i potrp'o na terase. Napraviše od terasa konc-logore za pilež! Em nemaš jaja, em ne možeš da hrčeš na miru od tolikog kokodakanja i pijukanja.
CECA: Ko rano rani...
SLOBODAN: Za svoja se jaja grabi!
IKONIJA: Srboljube, narod više ne sme da drži kerove po terasama. Zakonom zabranili, pa meću kokoške zbog lopova. Sad ti je svaki stan k'o robna kuća, nema šta nema.
SRBOLJUB: Kad bre zabraniše?
IKONIJA: Onomad.
SRBOLJUB: I konje, i krave?
IKONIJA: Sve osim kokošaka i prasića!
SRBOLJUB: Tako i treba: kad ti godinama prodaju muda za bubrege, spadneš na jaja... S terase... Gde ja da držim kokoške? Na terasi su prasići, u predsoblju krompir, u spavaću sobu vaša majka turila šećer...
IKONIJA: I turšiju, i turšiju!
SRBOLJUB: U kupatilo sam stavio dve kante benzina, da se nađe. U špaizu je zejtin! Gde ću s kokoškama!?

(Zvoni telefon.)

IKONIJA: 'Alo... Šta kažeš? Stiglo znači... Pakovanje od dvesto grama... Dobrooo! 'Ajd zdravo! Ceco, sine, trči dole u mesaru, stigla vata! Sve po dvesto grama. Uzmi jedno kilo, nestaće!
SRBOLJUB: Kakvo kilo!? Šta će mi tol'ka vata, ne otvaram bolnicu!
IKONIJA: Srboljube, ne mešaj se u ženske stvari...
SRBOLJUB: Šta će tebi više vata?
IKONIJA: Srboljube, daj pare za vatu!
SRBOLJUB: Bože me sačuvaj! Pre samo sto godina žene ispod suknje nisu nosile ništa. A danas, najpre tampon, pa gaće, pa steznik, pa najlon čarape. Bože me prosti, napraviše bunker između nogu! Zato i ima toliko krvi, ne možeš vate da se nakupuješ.
CECA: Oče, nisi na mitingu.
SRBOLJUB: Ceco, sine, blago meni, evo tebi pare za jedno pakovanje od dvesto grama. Kad utrošite, strpajte u mašinu, pa nek se pere. Bez centrifuge, molim, inače će sve da ode dođavola.
IKONIJA (krsti se): Ko još pere vatu u mašini?
SRBOLJUB: Vata je od pamuka. Sto posto. Kad možeš da pereš flekave gaće u mašini, možeš i vatu. Turi je u neku staru jastučnicu, pa nek se vrti. A onda Jovo nanovo. Barem praška za pranje imamo dosta. Kupio sam sto kila!

(Zvono na ulaznim vratima. 'Ajdukovići u panici.)

SRBOLJUB: Stani! Ako je to onaj za pretplatu, reci mu da sam sa zetom na frontu. Da krvarim za otadžbinu.
IKONIJA: Ako je komšinica odozgo, kaži onih pola kile kafe vraćam sutra.
SLOBODAN: Ako je neko u uniformi, zalupi vrata!
CECA: Ako je neko u uniformi nemoj vrata ni da otvaraš!

(Zvono na ulaznim vratima ponovo.)

SRBOLJUB: Trči ženo, vidi ko je! Jebeš pola kile kafe.

(Ikonija odlazi, dok se ostali sakrivaju između kartonskih kutija i delova nameštaja.)

IKONIJA (vraćajući se sa gostom): Srboljube, evo našeg komšije!
SRBOLJUB (izlazeći iz svog zaklona): Gde si komšo, nema te sto godina!?
KOMŠIJA (vrlo zvanično): Komšija, ako možemo nasamo, u četiri oka?
SRBOLJUB (pokazujući ostalima da izađu): Sedi komšo, da popijemo po čašicu... hladne, pitke vode. Ženo, pusti vodu da malo oteče!
KOMŠIJA: Komšija, meni je jako neprijatno... ali ja sam u ime kućnog saveta došao po sijalicu.
SRBOLJUB: Kakvu, bre, sijalicu!?
KOMŠIJA: Onu što ste otoič skinuli iz lift-kabine.
SRBOLJUB: Skinuo sam je da je ne bi neko ukrao! Znate kakav je svet ovde!? Grabi sve što stigne.
KOMŠIJA: Zato je sada mrak u liftu. Od jutros dvoje je napadnuto. Oteli im sve što su nakupovali... Nego, da vi lepo vratite tu sijalicu, da je namestimo dok i grlo nisu zdipili.
SRBOLJUB: Jes', da vratim pa da je neko ukrade. Jok, bre!
KOMŠIJA: Komšija, zvaćemo policiju...
SRBOLJUB: Ko, bre, da zove policiju!? Onomad sam te gled'o kako raskivaš klupe po parku i nosiš daske u podrum.
KOMŠIJA (ustane): Komšija, ne dozvoljavam da me ponižavate. To su niski udarci.
SRBOLJUB: Kakvi bre niski udarci kad si koristio sekiricu.
KOMŠIJA: Komšija, raskivajući klupe ja sam obavljao patriotsku dužnost!
SRBOLJUB: Kakvu patriotsku dužnost!?
KOMŠIJA: Po odluci Kućnog saveta, broj taj i taj¸ kroz rimsko dva, ovlašćen sam da sve klupe u okolini raskujem kako bi obezbedili potpalu za predstojeću grejnu sezonu. Drveće u parku smo ostavili kao ratnu rezervu.
SRBOLJUB: Pazi bogati! Raskivate klupe, pa posle mlađarija nema gde da se ljubaka, nego mora da štrca po ulazima i stepenicama. Da se valja po hladnom betonu. Da guli farbu sa zidova. Drž, ne daj, žene posle dobijaju hroničnu upalu jajnika, muškarci kilu, i dok to izlečiš, izoperišeš, razaslaš po banjama i kojekakvim terapijama, pojeo vuk magarca. Ispadoše klupe u parku skuplje od čitave toplane. Lepo ste vi to izračunali, nema šta!

(Snažna eksplozija! Komšija beži pod sto, dok Srboljub ostaje potpuno miran.)

SLOBODAN (uleće u sobu): Tata, zemljotres!
IKONIJA (za Slobodanom): Crni Srboljube, da nije bombardovanje!?
SRBOLJUB: Kakvo bombardovanje, kakvi bakrači! Ovi pored nas sade voćnjak u stanu, pa probijaju plafon.
KOMŠIJA: Kakav voćnjak!?
SRBOLJUB: Voćnjak od kajsija. Dogovore se komšija iznad i komšija ispod da posade voćnjak. Zajednički probiju plafon, i sve što rodi dele napola. Lepo i ovima gore i ovima dole. Em imaju čistiji vazduh, em kuća puna zelenila, em deca imaju gde da se igraju.
KOMŠIJA: Mogli biste i vi nešto da zasadite. Vidim da volite da se propinjete, u lift-kabini pogotovo.
SRBOLJUB: Hteo ja, života mi, ali ne da moja žena. Natrpala u spavaću sobu džakove i džakove šećera, ne može da se prođe. Ovi ispod nas hteli da posade višnje, ali ova moja neće ni da čuje. Kaže, od višnje ostaju fleke na čaršafima. Cvrc, Milojka!
IKONIJA: Da je sreća da budu isflekani od nečeg drugog…
SRBOLJUB: Mene bi i lipa zadovoljila. Nežno stablo, lepi mirisi, a čaj melem za dušu. Komšo, ja noću, da prostiš, imam jake vetrove... Prohujale vihore! To mi je na nervnoj bazi i želudačnoj kiselini. Taman bi jedan mali drvored lipa izvršio značajnu ekološku misiju u našoj rezidenciji.
KOMŠIJA: Komšija, i mene to muči. Ne mogu sobu da izluftiram po dva sata. Sramota me od dece.
SRBOLJUB: Zašto se ljudi toliko ustručavaju da prde!? Reči su lažljive, otrcane, dok je prdež uvek spontan, iskren, od srca, posredstvom debelog creva. Reč hoće i da ubije, a ko je stradao od prdeža? Niko! (Sa terase dopire groktanje svinja.) Komšija, izvinite, moram prasićima da postavim. Ogladneli i ožedneli.
KOMŠIJA: Vi niste zastaklili i blindirali terasu?
SRBOLJUB: Jes', pa da napravim kokošinjac od terase. Mi smo kulturan i fin svet, na terasi držimo samo prasiće. Do skoro sam imao i psa čuvarkuću, al' ga baksuzi otrovaše. Baciše mu dnevnu štampu, on je zgrabi u zube i crče od otrovnih naslova. Bog da mu dušu prosti. Više noću ne smem da zaspim, da me lopovi ne ojade!
KOMŠIJA: Da sam na vašem mestu, ja bih prasiće naučio da laju! Mladi su, brzo kapiraju! Dajte im da jedu koske i lajaće na sve što se miče.
SRBOLJUB: Ta ti je dobra komšo! Baš dobra! Hvala ti komšo k'o bratu. Evo, popi ovu čašicu 'ladne vode, pa da se rastajemo. Treba nešto i da se radi!
KOMŠIJA: Živeli komšija, a sad onu sijalicu na sunce.
SRBOLJUB: Komšo, je l' smo rekli da nećemo o politici!? Ja sam glas'o za koga sam glas'o, ti si glas'o i kvit...
KOMŠIJA: Ali, sijalica...
SRBOLJUB: Komšo, politika me više ne zanima! Čuješ!? Ne interesuje me! Građansku dužnost sam obavio. Mirno i dostojanstveno. Okupao se, obrijao, stavio kolonjsku vodu i prošet'o se do glasačke kutije. Dobar dan, dobar dan, i gotovo...
KOMŠIJA: Ali mrak u liftu...
SRBOLJUB: Komunizam je rođen u bljesku topova, demokratija u mraku glasačkih kutija. Znači, i mrak ponekad ima svetliju stranu...
KOMŠIJA: Komšo, daj sijalicu dok mi nije pao mrak na oči!

(Mrak.)

Scena 2.


SRBOLJUB (ulazi sav zajapuren): Što ti je naš čovek!? Primiš ga u kuću, još ga poslužiš, a on te za srce ujede! Smeta mu mrak u liftu. Pazi molim te! Ne smeta mu mrak kad upali televizor, kad otvori novine!? Ne smeta mu mrak kad izađe na ulicu, kad se gura u autobusu, kad prevrće prazne džepove, a...

(Zvono na ulaznim vratima.)

IKONIJA: Nemoj Srboljube, k'o boga te molim! Ja ću da otvorim.
SRBOLJUB: Pusti mene da mu nanu naninu...
SLOBODAN: Tata, nemoj da robijaš zbog jedne sijalice...
SRBOLJUB: I to od 6O vati. 'Ajde da je od sto, pa da ga čovek razume. Ovako...

(Ikonija i Srboljub izlaze zajedno, dok Slobodan na brzinu prelistava porno časopis.)

SRBOLJUB (uletevši u sobu): Sine, beži negde, evo jednog uniformisanog na vratima!
SLOBODAN (panično): Tata, gde ću!? Gde da se sakrijem!?
SRBOLJUB: Uskači u taj zamrzivač! Samo pazi da mi ne izlomiš pileće krilca!

(Slobodan ulazi u zamrzivač. Na vratima se pojavljuje Ikonija sa jednim uniformisanim licem.)

INKASANT: Zdravo, živo! Ja sam iz odeljenja za pretplatu.
SRBOLJUB (sumnjičavo): Ikonija, deder, donesi one potvrde o TV pretplati.
INKASANT: Gospodine, pardoniram! Ja ne naplaćujem TV pretplatu. Došao sam po pretplatu na frižidere i zamrzivače.
SRBOLJUB (zabezeknuto): Pretplatu, na šta!?
INKASANT: Prema najnovijem službenom glasniku, odluka ta i ta, od datuma tog i tog, uvedena je pretplata na frižidere i zamrzivače.
IKONIJA: Otkud sad to!?
INKASANT: Vlada je ustanovila da se umesto televizije sve više gledaju frižideri i zamrzivači. Statistički podaci kazuju da naš čovek provede u proseku pola sekunde ispred knjige, pola minuta ispred pozorišta, pola sata ispred televizora, dva sata ispred ili na WC šolji, a čak tri sata ispred frižidera i zamrzivača.
SRBOLJUB (čačka nos): Voli naš čovek da čeprka...
INKASANT: To je toliko uzelo maha da više ne važi ona narodna "da komšiji crkne krava". Sad viču "da komšiji crkne zamrzivač"!
IKONIJA: Što ne uvedoste i pretplatu na WC šolje?
SRBOLJUB.: Vezanu pretplatu!
INKASANT: Taj predlog vlade nije prošao u parlamentu. Falilo je samo par glasova i nekoliko stenjanja.
SRBOLJUB: Šteta!
INKASANT: Da vidimo! (Lista papire.) Koliko ja mogu da primetim, vi posedujete dva frižidera i jedan zamrzivač.
IKONIJA: Kakva dva frižidera, kakav zamrzivač!?
INKASANT: Gospođo, ako me oči ne lažu, tu su frižideri i zamrzivač.
SRBOLJUB: Mladiću, treba da znate da je ova kuća oduvek imala samo jedan frižider. To što vi vidite to je vaš mladalački problem. Ja vas u potpunosti razumem. Ono tamo nije frižider, već najnoviji model električnog špaiza. Epohalan izum našeg čoveka, tu živi, preko puta. Sa ovim patentom osvojio je brojne nagrade na sajmovima i buvljim pijacama pronalazaštva širom sveta. Nama, to jest meni, u čast osobitog poštovanja, poklonio je eksperimentalni uzorak.
INKASANT: A onaj tamo zamrzivač?
SRBOLJUB: Kakav, bre, zamrzivač!? To je specijalan uređaj za skidanje suvišnih kilograma i bolju cirkulaciju krvi. To koristi cela moja porodica u interesu zaštite zdravlja. Trenutno je unutra moj sin na dopunskoj terapiji. Osniva privatnu firmu, prvu fabriku transparenata kod nas, što je poprilično uzdrmalo njegovo krhko psihofizičko stanje. (Prilazi zamrzivaču i otvara ga.) 'Ajde sine, gotovo je! Istek'o ti termin. (Iz zamrzivača drhteći proviruje Slobodan.)
SLOBODAN: Tatice, neću u uniformu, znaš da mi loše stoji!
SRBOLJUB: Sine, izlazi napolje, otopiće mi se škembići!
SLOBODAN (ridajući): Neću da ostanem bez ruke ili noge! Kako ću da nosim transparente!? Tata, neću u uniformu, od nje se postaje impotentan! Neću u rat, znaš da nemam talenta za biznis.
SRBOLJUB: Je l' vidite!? Pre par dana je počeo sa terapijom i već se bolje oseća. Prvog dana je imao usijanu glavu: bio je u ratnom agregatnom stanju. A vidite danas: beo k'o kreč, miran k'o bubica. Vala, ko izmisli ovu spravicu, svaka mu čast. Da se ranije setio ne bi bilo nijednog rata!
INKASANT: U redu, pišem pretplatu za jedan frižider.
IKONIJA: Za beli frižider! Znači, ni crno-beli ni kolor frižider, već samo beli. A to je valjda pola pretplate, ako sam dobro izračunala.
INKASANT: Dobro ste izračunali! Međutim, vi živite na osmom spratu, je l' tako? E, onda morate da plaćate i doplatu za visinu, što mu opet dođe na isto.
SRBOLJUB: Kak'u doplatu za visinu?
INKASANT: Prema odredbama zakona, evo, sve tu lepo piše, svaki vlasnik frižidera, koji stanuje iznad suterena, mora da plati i posebnu doplatu za visinu.
SRBOLJUB: Zašto, moliću lepo!?
INKASANT: Vidite, onome ko živi na visini uračunat je koeficijent rizika. Čovek na visini ima lep pogled, čistiji vazduh, manje buke, dakle besplatno uživa mnoge pogodnosti. Istovremeno, izložen je i brojnim iskušenjima, pogotovo samoubilačkim. Šta, na primer, ako vi sutra skočite sa terase? Ili se, nedaj bože, obesite!? Mi ostajemo bez jednog pretplatnika, a ako za vašim lošim primerom pođu i ostali, eto haosa i bezumlja! Zato smo uveli posebnu doplatu za visinu, kao opomenu da ljudi ne skaču za džabe. Znate, naš čovek je čudna sorta: umesto oporuke ili oproštajnog pisma najčešće ostavlja neplaćene račune.
SRBOLJUB: Dobro, de, ubedio si me. Ženo, daj pare.
IKONIJA: Je l' može to u više rata?
INKASANT: Na žalost, gospođo, ne može. Samo u gotovom. Ja vama priznanicu, vi meni pare i u zdravlje.
IKONIJA (pružajući pare): A je l' to svakog meseca ili na duže?
INKASANT: Svakog meseca kad su državni praznici. Kad su verski praznici ništa se ne plaća, jer kod je nas crkva odvojena od države.
SRBOLJUB: 'Ajd, 'ajd, ženo, svršuj s tim. Moram na terasu kod prasića, držim prvu lekciju iz lajanja. Treba danas i da se laje, a ne samo da se bleji… U frižider.
INKASANT: Tako treba, gospodine. Blejanje uvek više košta nego lajanje. Doviđenja! (Odlazi u pratnji Ikonije.)
SLOBODAN (cvokoćući zubima): Tata, hvala ti k'o bratu! Kad vidim uniformu sav se sledim!
SRBOLJUB: 'Ajd sa mnom na terasu, da se zahvališ onim prasićima. Da sam ih zakl'o za Dan Republike, ne bi imao gde da se sakriješ.

(Ulazi Ceca u pratnji Ikonije. Sva je zajapurena i raščupana. U rukama drži pakovanje vate i novine.)

CECA: Dajem neopozivu ostavku na sve ženske funkcije u životu! Neopozivu!
IKONIJA: Dete, smiri se, šta ti je!?
CECA: To, bre, navalilo k'o ludo, 'oće da ubije za komad vate. Sve se neke babe otimaju. Kažu, vuče ih nostalgija.
IKONIJA: Kakva nostalgija, to je neuralgija!
SRBOLJUB: Žene, žene, što me ne slušate!? Bolje da perete vatu u mašini nego da se tamo gurate i ponižavate. Još ćete glavu da izgubite.
CECA: Mama, naš život je jedna velika vatamorgana! Em prolivamo krv svakog meseca, em još moramo da platimo za to. Krvavo… Nego, uspela sam da kupim novine u pola cene. Stare su samo dva dana.
IKONIJA: Daj da ih prelistam, nisam uzela novine u ruke pola godine.
SRBOLJUB: Žene, žene, stalno govorim da više ne bacamo pare za toalet papir. Kupimo lepo novine, pročitamo između redova, ostavimo pola za prozore, a resto iskoristimo za toalet papir. Em je higijenska, em je antiinflaciona mera!
SLOBODAN: I patriotska mera!
SRBOLJUB: Pazite! Jedan toalet papir je širok 10 santimetara, a dugačak baksuznih 13 santimetara. A jedan list dnevnih novina je širok 32 santimetara, a dugačak 46 santimetara, skoro pola metra. Sad izračunajte koliko se rolni toalet papira može napraviti od samo jedne dnevne novine.

(Ikonija zaprepašćeno čita novine, a zatim pada u nesvest.)

SRBOLJUB: Ikonija, šta ti bi!? Šta buljite, dajte čašu vode! Ženo, slatka moja ženice, zar sad kad je jedan mrtvački sanduk koliko i dva frižidera, i to puna k'o oko, da me zauvek napustiš!? Nemoj to da mi radiš!
CECA: Mama, diši duboko! Evo, uzmi malo vode! (Slobodan dodaje čašu vode. Ikonija polako dolazi svesti i pokazuje na novine.)
SRBOLJUB: Da je štamparska boja nije ošamutila?
SLOBODAN (čita novine naglas): Kako se nezvanično saznaje vlada je pripremila paket zakona o uvođenju obavezne pretplate na sve vodokotliće i WC šolje i to počev od narednog meseca. Novac prikupljen od novouvedene pretplate slivao bi se u zajednički fond za otklanjanje šteta od elementarnih nepogoda kao što su poplave, požari, zemljotresi, redovi, brakovi… Istovremeno je povučen predlog u vezi sa uvođenjem pretplate na frižidere i zamrzivače. Stoga se građani upozoravaju da ne nasedaju brojnim prevarantima i špekulantima, koji se lažno predstavljaju kao inkasanti i uzimaju pare od lakovernih građana.
SRBOLJUB (posle kraće pauze): Za koliko nas je ojadio?
IKONIJA: Mogli smo da kupimo jedan džak šećera za te pare.
SRBOLJUB (snuždeno): Sine, upali radio da čujemo vesti. Da vidimo kol'ko će da nas oderu za vodokotlić i WC šolju!

(Slobodan uključuje radio. Trešti narodna muzika. Počinju vesti.)

SPIKER: Važno obaveštenje! Iz dobro obaveštenih izvora na ušću stiže vest da ubuduće neće dolaziti do ozbiljnijih nestašica vode i vazduha. Moguće su samo neozbiljne nestašice, pa se građani umoljavaju da ne prave nepotrebne zalihe pomenutih artikala u svojim stanovima.

(Mrak.)

Scena 3.


(Trešti narodna muzika. U sobu naglo ulazi vojnik u maskirnoj uniformi sa najlon čarapom na glavi i pištoljem u ruci. Ikonija ponovo pada u nesvest, dok Ceca pritrčava majci na podu. Vojnik pokazuje Srboljubu da ugasi radio.)

SRBOLJUB (ugasivši radio): Ne pucajte, mi smo goloruk i gologuz narod! (Diže ruke u vis.)
SLOBODAN: Tata, ne daj me!
IKONIJA (dolazeći sebi): Srboljube, pitaj ga 'oće li nešto da pojede i popije, tako s nogu.
CECA: Ne lupetaj mama! Vidiš da se blindir'o s najlon čarapom. Još ako je korišćena, teško nama! Onda je pod uticajem opojne droge.
SRBOLJUB: Slobodane, sine, da ipak nisu došli po tebe? U moje vreme se drugačije mobilisalo! Muški, s čizmom, a ne s najlon čarapom.

(Vojnik nešto mrmlja i pokazuje na Cecu.)

IKONIJA: Ćerko, on je bacio najlon oko na tebe. Izgleda da će ipak morati nešto s nogu.
CECA: Kako je uopšte ušao!? Pa skoro smo namestili šestu bravu na ulaznim vratima!
SRBOLJUB: U moje vreme manijaci su napadali po haustorima i liftovima… a sad zaređali po kućama… I po televizorima! Još ako su sa žena prešli na... (Hvata se za zadnjicu.)
SLOBODAN: Da nam nisu komšije ovo smestile!?

(Vojnik sa pištoljem pretura po stvarima.)

SRBOLJUB: Može biti. Znaju da jedini u kraju imamo oštro brašno, tip 5OO, pa nam zavide. Samo se tupadžije primaju na oštre tipove!
CECA (zavodljivo): Vojniče, ako nije tajna, gde ste nabavili najlon čarape?

(Vojnik i dalje prevrće stvari po stanu. Začuje se groktanje prasića sa terase.)

SRBOLJUB: Sve mogu da prežalim, samo ne prasiće. Već su počeli da lajuckaju. Od tako bistrih stvorenja uvek ispadaju sjajne pihtije.

(Vojnik gleda kroz prozor na terasu, a zatim skida najlon čarapu s glave.)

IKONIJA: Zete!
CECA: Ratko, Ratkiću, mužu moj! (Baca mu se u zagrljaj.)
SRBOLJUB: Evo mog zetonje s fronta, vratio se živ i zdrav.
RATKO: Živ, zdrav i bogat!
IKONIJA: Jao zete, baš si nas prepao! Nego, imaš li i drugu čarapu?
RATKO: To nam je jedna od združenih taktičko­pokaznih vežbi. Što reče moj major, baš neki načitan: Veni, vidi, video.
CECA: Pa kako je bilo, nema te dva meseca da se javiš?
RATKO: Mani me, čistili smo teren.
IKONIJA: Jao zete, a u kući nisi hteo da se prihvatiš ni metle ni usisivača!
RATKO: Kažite dragička… Dole sam parkirao kamion. Nov novcat. Dvotonac sa sedam rasnih krava! Plus par videorikordera u kabini.
SRBOLJUB: Zetonja, je l' si ti to išao u rat ili u šoping?
SLOBODAN: Tata, to je ratni plen... Naknada za pretrpljeni strah!
CECA: I za odvojeni život!
SRBOLJUB: U moje vreme posle rata si bio razgaćeniji nego pre rata, a ovo sada...
SLOBODAN: Tata, jedni su se obogatili na privremenom radu u inostranstvu, drugi u privremenom ratu u inostranstvu. Kako se kome zalomilo!
RATKO: Pričajte, šta ima novo, kako se ovde živi!?
CECA: Sve je u redu... Mislim, svaki dan moraš da provedeš pola dana u redu.
RATKO: Kuća je, vidim, puna svega, k'o u kasarni.
SRBOLJUB: To je civilni plen!
CECA: Ja šljakam noćne šihte... Kad pada kiša!
SLOBODAN: Ja sam uleteo u veliki biznis! Osnovao sam privatnu firmu - prvu fabriku transparenata u svetu.
RATKO: Znači, i ti radiš za vojsku!?
SLOBODAN: Izrađujemo transparente u svim bojama i oblicima, u pet standardnih veličina. Pravimo i stilske transparente. Sad upravo usavršavam električni transparent sa digitalnim slovima. Moj izum. Original!
RATKO: I kako ti ide?
SLOBODAN: Nikad bolje... Ofarbaš parče kartona, nakačiš ga na motku i prodaš nekoj budali koja s tim mlatara na mitingu...
CECA: Pa kad nema sa čim drugim da mlatara...
SRBOLJUB: Deco moja! Kad se jedan zadovoljava, to se zove onanija! Kad se dvoje zadovoljavaju, to se zove snošaj! Kad se troje ili više zadovoljava, to se zove grupni seks! A kad se pet hiljada i više zadovoljava, to se zove miting.

(Zvoni telefon.)

IKONIJA: 'Alo! Da... Da... Kol'ko? Da... Dobrooo! (Spušta slušalicu.) Slobo, sine, trči u trafiku, stiglo još škembića. Uzmi jedno pet kila! Da mi zet ne ostane gladan! (Slobodan uzima pare i užurbano odlazi.)
RATKO: Ceco, muči me jedan problem...
IKONIJA: 'Ajte vi deco u drugu sobu, znam ja šta je glad.
RATKO: Ima li mesta na terasi za jedno telence?
SRBOLJUB: Sve je puno k'o oko! Može samo suzavac da padne.
IKONIJA: Otkako su zabranili držanje kerova na terasama, dežuramo na smenu! Uveli smo i noćne straže.
RATKO: Što im kerovi smetaju!?
CECA: Zbog nestašice benzina ponovo su uveli konjske zaprege. Saobraćaj je postao gust, te konjski tramvaji, te konjski konvoji, te konj ekspresi te konjske trke! Psi laju, a karavani prolaze, psi laju, a karavani prolaze, i onda odjednom nastade saobraćajni kolaps! Konji se uplašiše od laveža i napraviše haos na ulicama. Zato su zabranili držanje pasa na terasama.
SRBOLJUB: Kupili smo par prasića sa pedigreom i sad ih svaki dan učim da laju! Sutra ih prvi put izvodim u šetnju.
RATKO: Što se lopova tiče, bez brige! Doneo sam sa fronta pun džak nagaznih mina. Lepo ću ih rasporediti po celoj terasi, pa čik da vidim nekog provalnika.
IKONIJA: Imaš li neku minu za pecaroše?
RATKO: Kakve pecaroše?
SRBOLJUB: Setili se mangupi pa sa udicama pecaju sa terasa šta im se svidi. Reke zagađene, ribe otkačene, pa se pecaroši bave novim hobijem. Popnu se na vrh zgrade i zabace udicu sabajle, dok svi spavaju. Pecaju terasu za terasom. Ne možeš im ništa!
RATKO: Pustićemo struju na terasu, ima da izgore zajedno sa štapovima za pecanje.
IKONIJA: Kakva struja, znaš pošto je sad jedan kilovat!?
RATKO: Ništa, onda ću da im pustim nervne otrove. Doneo sam s fronta duplu dozu.
SRBOLJUB: Je l' može to da se koristi dok stojiš u redu? Mislim, ako se red otegne. Ti onako slučajno ispustiš taj nervni gas, ljudi se ošamute, a ja lepo gas masku na glavu i hop, stanem prvi. Nema čekanja u redu, nema guranja i nerviranja. Samo nervni gas.
RATKO: Tu ti gas maska ne pomaže. Nervni gas deluje trenutno, k'o televizija. Imam ja nešto bolje i pouzdanije.
SRBOLJUB: Zete, reci pa da te poljubim!
CECA: Tata, ne preteruj!
RATKO: Treba baciti mrežu!
SRBOLJUB: Kakvu mrežu?ž
RATKO: Mrežu doušnika. Popiši sve poslovođe i vlasnike radnji u krugu od tri kilometra i naredi im, onako dobrovoljno, da ti jave telefonom čim stigne neka roba.
SRBOLJUB: E, moj zete, probalo se i to, ali slaba vajda. Svaki poslovođa unajmio po pet-šest telohranitelja. Kupili oklopne transportere i helikoptere sa kojima ujutro dolaze na posao. Oblače se u pancir košulje, ništa im ne možeš. Jedino Ceca može nešto da uradi, i to noću, kad pada kiša. Samo nikako neće da mi kaže kako joj to polazi za rukom. (Ceca mazi Ratka.)
RATKO: Znači, front je pomeren duboko u pozadinu.
SRBOLJUB: Ne u pozadinu, već otpozadi, zete moj. Ovaj narod je bio i ostao prvi u zadnjim namerama.
IKONIJA: Zete, molim te ne skidaj uniformu. Ovde kad vide uniformu i gaće bi ti dali. Džaba ti i novac i čekovi, džaba ti tačkice i bonovi. Uniforma je ovde najunosnija valuta.
RATKO: Meni ne gine bela uniforma! Sutra moram kod lekara. Došlo mi nešto, čim vidim ulazna vrata moram da ih šutnem i upadnem unutra. Davali mi neke lekove, ali ne pomaže. Ne mogu bez šutiranja i provaljivanja. K'o da sam progut'o neku drogu.
IKONIJA: Kuku, šta rat učini od čoveka!?
SRBOLJUB: Zete, ne brini! Ja sam u svoje vreme, posle onog, svetskog rata, šutir'o i vrata i ljude. Samo, onda me nisu slali kod lekara, već kod obućara, da mi popravi čizme.
RATKO: I kako ste se izlečili?
SRBOLJUB: Unapredili me u viši čin! Veća plata, posebna kantina, službeni auto, novi stan! To je prava terapija... Sada pričaju bajke kako su tamo neki rudari i udarnici prebacivali norme. Lažu, zete, lažu! Ako je ko prebacivao norme, to smo bili mi, u čizmama! Međutim, posle su u modu došle lakovane cipele! Čizme odleteše u šupu!
IKONIJA: Sa takvim čukljevima na nogama ti si Srboljube jedino čizme mogao da nazuješ! Ljudima obično propadne karijera zbog dugačkog jezika, a tebi ode zbog široke noge.
SRBOLJUB: Zbog čukljeva, žuljeva i šuljeva. Kad treba da pazarim cipele, sve mi se prevrće u stomaku. Duša 'oće, al' dupe klokoće. Potrčim u klozet, a ono šuljevi rovare li, rovare. Krv samo šiba! Kol'ko sam ja krvi prolio po WC šoljama širom voljene otadžbine, već bi' tri ordena trebalo da dobijem.
IKONIJA: A dobio si samo 50 kvadrata! Ko nema u nogama, nema ni u glavi!
SRBOLJUB: A ko nema u glavi, ima među nogama! Je l' tako zete il' nije!?

(Mrak.)

Scena 4.


(Srboljub i Ikonija srču kafu.)

SRBOLJUB: Sutra idemo na groblje.
IKONIJA: Kakvo te groblje spopalo!? Znaš pošto je buket cveća!?
SRBOLJUB: Sutra idemo u radnu posetu groblju.
IKONIJA: Ja sutra pravim ajvar, a ti radi šta 'oćeš!
SRBOLJUB: Idemo na groblje da odaberemo grobnicu.
IKONIJA: Kakvu grobnicu?
SRBOLJUB: Porodičnu!
IKONIJA: Hvala lepo! Već imam. Ovu u četiri zida!
SRBOLJUB: Tri zida! Tamo su prozori koje nikad ne pereš. Pogodiću se sa zetom da ugradimo brisače za prozore, k'o na kamionu.
IKONIJA: Ja sam već sahranjena. U krugu najuže porodice.
SRBOLJUB: Kad sam ti govorio da se dobro udaš nisi me slušala. Sad eto ti!
IKONIJA: Kakvu si grobnicu mislio da uzmeš?
SRBOLJUB: Naočitu! Od belog mermera.
IKONIJA: Crni mermer je elegantniji. Čini te vitkijim.
SRBOLJUB: Beli mermer se vidi iz daljine. Sutra kad me deca budu obilazila, da ne lutaju kojekuda.
IKONIJA: Znaš pošto je bela grobnica!?
SRBOLJUB: Skupa k'o crni đavo!
IKONIJA: Kol'ko?
SRBOLJUB: K'o dva kamiona. Natovarena s robom široke potrošnje.
IKONIJA: Crni Srboljube, kako ću ja sutra u crnini da se natakarim pored bele grobnice. Ne ide belo na crninu. Ima narod da mi se smeje!
SRBOLJUB: Ja da umrem bez grobnice neću. Ima da crknem, al' ću da kupim grobnicu. Četvorosandučnu!
IKONIJA: Od belog mermera, veliš?
SRBOLJUB: Od belog mermera, pa preko toga zlatna slova. Neću da cicijašim!
IKONIJA: Samo preko mene mrtve!
SRBOLJUB: Zar sve mora da bude po tvome?
IKONIJA: Godinama je sve bilo na tvome. Sad više nije.
SRBOLJUB.: Dobro, de! Onda ćemo kupiti grobnicu od sivog mermera.
IKONIJA: Odakle nam pare za grobnicu?
SRBOLJUB: Zadužićemo se do guše!
IKONIJA: Kud ćeš više, crni Srboljube?
SRBOLJUB: Jesmo dužni do moje i tvoje guše, al’ ima još guša u ovoj kući!
IKONIJA: Nemoj decu da mi gušiš!
SRBOLJUB: Godinama sam ulagao u njih. Da sam te pare davao u banku, sad bi’ od kamate mogao da kupim grobnicu... Ma kakvu grobnicu! Mauzolej!
IKONIJA: Gre'ota je da uzimaš pare od tako male dece. Slobodan je tek ušao u tri'estu, Ceca u tri'es treću.
SRBOLJUB: A zetonja!? Dobio je u miraz francuski krevet, sa sve ćerkom, a pravi se Englez. Kad se već nije setio da kupi sto grama kafe, može grobnicu!
IKONIJA: Da se ne potrese!?
SRBOLJUB: Sad ga treba uhvatiti. Dok je frišak iz rata. Posle može da se o'ladi. Il’ da ga o'lade.
IKONIJA: Još ako se istakao u borbi, možda dobije neki popust!?
SRBOLJUB: U moje vreme davala se džabe čitava aleja. Valjda sad može barem jedna grobničica.
IKONIJA: Ono tvoje je bila svetska stvar. Ko zna šta će dati za ovaj mali rat?
SRBOLJUB: Daće, daće! Draga moja, u ono vreme rat je bio nastavak politike, samo drugačijim sredstvima. A ovaj ratić je nastavak TV programa, samo drugačijim sredstvima. A televizija ima para, k'o pleve.
IKONIJA: Srboljube, možemo da igramo i LOTO. Rat je igra na nesreću, LOTO je igra na sreću, nešto mora da nam upali!
SRBOLJUB: Ne sekiraj se, upaliće nam čekovi!
IKONIJA: Čekove ne diraj, trebaće nam ogrev na zimu. S čim da se grejemo ako ne bude potpale!?
SRBOLJUB: Vidi kol'ko imaš parketa okolo. Šta će nam tol'ki parket? Kad ionako škripi! Noću mi probi uši, pogotovo kad idem da pišam!
IKONIJA: Kako da ne škripi kad imaš kamen u bubregu?!
SRBOLJUB: Nemam kamen, nego pesak. Dok sam imao kamen, imao sam i udarac. Pravi, muški! Žene su se prosto otimale. Padale su na mene kao meteori. Moj kamen u bubregu bio je kamen temeljac mog seksualnog života. A onda sam se oženio, i mic po mic, nastade pustinja. Sad sa ovim peskom mogu samo da ojačam grobnicu... Iznutra!
IKONIJA: A što ti Srboljube ne ne bi prodao jedan bubreg!? Danas je to unosan posao. Za te pare mogli bi’ da kupimo grobnicu. Resto stavimo u banku i živimo k'o bubreg u loju, od kamate.
SRBOLJUB: Hteo ja da prodam gušteraču. Nisam hteo ništa da vam pričam. Hteo sam da vas iznenadim. Samo se jedno jutro iskradem iz kreveta i odem da prodam gušteraču.
IKONIJA: I!?
SRBOLJUB: Oteg'o se red jedno pola kilometra. A ti znaš kol'ko sam alergičan na redove.
IKONIJA: Nisi imao neku vezu? Tol'ke ljude poznaješ!
SRBOLJUB: To su sve krupne ribe. Ne bakću se oni sa gušteračama. Oni preprodaju decu, tinejdžerke, žene kao belo roblje. Idu na te visoke tehnologije. Nemaju oni vremena za piljarske poslove.
IKONIJA: A šta misliš da se razvedemo, onako fiktivno?
SRBOLJUB: Šta bi time dobila?
IKONIJA: Dobila bi’ na vremenu. A vreme je novac.
SRBOLJUB: Dok platiš sudske troškove, pa taksu, pa taksi do suda i natrag, pa fizikalce koji će da podele stan i svu imovinu na pola, ispada da je brak čist ćar.
IKONIJA: Kakav ćar bog te ubio! Brak je nasledna bolest!
SRBOLJUB: Ženo, bolje ti je da skuvaš još jednu kaficu nego da buncaš!
IKONIJA: Brak je nasledna bolest koja se najpre manifestuje buncanjem: jesi li bacila smeće, da li je upaljen bojler, zašto peškiri nisu opeglani, ja treba stalno da gasim svetlo za vama, zakrpi mi čarape...
SRBOLJUB: Ikonija, šta ti je!?
IKONIJA: Gde mi je bela košulja, ko nije pustio vodu, ne idi obuven po kući, skini ono sa konopca, odneće vetar, operi terasu...
SRBOLJUB: Ikonija, 'oćeš vodu i šećer?
IKONIJA: Kakve su ovo splačine za večeru, ne diži prašinu, zatvaraj, ubi me promaja, je li dolazio majstor za slavinu, gde idu tol'ke pare, jesi li podigla bonove za zejtin...
SRBOLJUB: Ikonija, gde su ti lekovi za pritisak?
IKONIJA: Pazi, iskipiće ti mleko, baci dva jaja na oko, čije su ovo dlake u lavabou, dodaj mi toalet papir, zašto krevet nije razmešten, ne drži frižider otvoren, uzmi reš hleb, gde su računi od kirije, podgrej mi ručak, nemoj da piješ 'ladnu vodu...
SRBOLJUB: Ikonija, promeni ploču!
IKONIJA: Promeni osigurač na razvodnoj, curi topla u kujni, gde stoje rezervne sijalice, crko’ fen za kosu, ko mi je preturao po stvarima, jesu li vrata zaključana, ne zaboravi da zaliješ cveće, spusti roletnu, ide mi sunce u oči, kakav je ovo vašar po sobi, puk'o mi lastiš...
SRBOLJUB: Ikonija, vidi, otkinula mi se gajka na pantalonama!

(Mrak.)

Scena 5.


(Srboljub zaronio glavu u jednu od kartonskih kutija. Ikonija plete. Ulazi Slobodan u društvu sa odžačarem.)

SLOBODAN: Svi napolje iz klozeta! Stigao je majstor za vodokotlić!
ODŽAČAR: Dobar dan i dobru nuždu želim!
SRBOLJUB.: Majstor za vodokotlić!? Ja sam onda klavir-štimer!
ODŽAČAR: Majstor glavom i bez brade. Visokokvalifikovani štimer svih vrsta vodokotlića. Osim bešumnih.
SRBOLJUB: Ženo, je l’ ti ovaj liči na majstora?
IKONIJA: Da nije opet neki inkasant? Sine, gde si ga pokupio?
SLOBODAN: Naš'o sam ga u redu za roštiljski ćumur. Nema više posla za odžačare, pa se čovek prekvalifikov'o!
ODŽAČAR: Teško vreme, ljudi moji, teško. Ekonomska kriza! Evo, sad baš idem ulicom i gledam. Pre je po kontejnerima za smeće obično kopao samo po jedan klošar. Sad ih ima po deset. Postroje se ispred kontejnera i čekaju svoj red da prevrću po njemu. Naopako vreme došlo, naopako!
SRBOLJUB: Kakvo vreme, takvo ti i radno odelo. Nego, da se mi dogovorimo o merama koje treba preduzeti.

(Zvoni telefon. Ikonija pritrčava.)

SRBOLJUB (ljutito): Taj telefon ću da odjavim. Em te štreca, em moraš da đipaš, em ti psuju majku, em te prisluškuju, em još moraš da plaćaš za njega. Dušmanine, ime ti je telefon!
IKONIJA: 'Alo! Da... Nije moguće! Kako, bre!? Dobro, evo dolazi! (Spuštajući slušalicu.) Slobo Sine, trči dole, zetu se otele krave. Dav'o narodu da ih muze za pare, pa se jadne prepale od toliko prljavih ruku! 'Ajde, požuri!

(Slobodan istrčava napolje.)

SRBOLJUB: Zete, zete, ne može i jare i pare!
ODŽAČAR: Recite, šta vam fali?
SRBOLJUB: Prvo i prvo, kad pustim vodu u klozetu, govno neće odmah da ode. Nećka se, pa moram još jednom da potegnem ručku. Ovde nas ima četvoro, pardon petoro, pa ti vidi kol'ko mi ode kubika vode samo na tzv. fekalije!
ODŽAČAR: Recite, koji model WC šolje imate: vodoravni ili vertikalni?
SRBOLJUB: Ne razumem!
ODŽAČAR: Kad vršite nuždu, da li izmet odmah sklizne dole u vodu ili ne?
SRBOLJUB: Odmah sklizne. U moje vreme pravili su finije WC šolje. Kad se posereš, govno se lepo nacrta ispod tebe, možeš da ga razgledaš do mile volje.
ODŽAČAR: U pravu ste. Mnoge bolesti se mogu prepoznati u izmetu od čoveka, naročito mentalne.
SRBOLJUB: Ne samo bolesti, već i sudbina. Kad sam ja bio mlad, nije bilo ovih horoskopa, ovih gledanja u dlan, u zvezde i u karte. Ja sam, brate, po obliku govneta tačno znao šta me u životu čeka. Po jutarnjem govnu se dan poznaje.
ODŽAČAR: Ma nemojte!?
SRBOLJUB: Ovi što gledaju u šoljicu od kafe, sve sam lažov do lažova. Sudbina se brajko moj čita u WC šolji, a ne u šoljici kafe. Kad ujutro poserem vijugavo govno, znači da ću tog dana finansijski dobro proći. Kad istrči pravo govance, e, to ti je maler. A kad se natežeš, pa izbaciš klikerčiće, k'o ovca, to znači da ćeš imati problema ili sa šefom ili sa policijom.
ODŽAČAR: Da prostite, a šta znači kad imate proliv?
SRBOLJUB: To znači da imate buran seksualni život. Zato vam buči u stomaku.
ODŽAČAR: A kad se pojavi krv u stolici?
SRBOLJUB: E, to vam je velika nesreća. Velika! Ili je čir na dvanaesto-palačnom, ili su unutrašnji hemoroidi... A sada dosta! Počeću da naplaćujem svoje proročanske usluge.
ODŽAČAR: Znači, vi ste ugradili najnoviji model WC šolje?
SRBOLJUB: Tako je. Sve se odmah sroza, ali ne odlazi. Zaudara. Ni govna više nisu k'o što su bila nekad!
ODŽAČAR: Biće da je problem u vodokotliću. Kakav je, bučan ili tih?
SRBOLJUB: Probi uši! Šišti, pišti, klokoće, brboće, grgoće, drnda, direktno u glavu bije. Samo pokvaren čovek može da bude gori od pokvarenog vodokotlića.
ODŽAČAR: Čuli ste da je uvedena pretplata na vodokotliće i WC šolje?
SRBOLJUB: Ne spominji je, k'o boga te ljubim!
ODŽAČAR: Znate li šta narod radi? Kako se snalazi?
SRBOLJUB: Mora da odjavljuje klozete i prelazi na poljske.
ODŽAČAR: Ima i toga...
SRBOLJUB: Štrajkuje glađu da ne bi išao u klozet!?
ODŽAČAR: Ma kakvi. Osnivaju države u svojim stanovima!
SRBOLJUB: Kakve države?
ODŽAČAR: Suverene i nezavisne. Do juče je bilo u modi osnivanje privatnih firmi. Sad je šik osnovati svoju državu. Na teritoriji svog stana osnuješ državu, izabereš himnu, grb, zastavu, uvedeš sopstveni novac i prijaviš se Ujedinjeni nacijama da te priznaju. Oni te tamo zavedu u njihove knjige, na listu čekanja. Ti uzmeš fotokopiju te liste i molim lepo, imaš svoju državu, na stend baju. Zavedeš svoje zakone, tuđe ne priznaješ. Kao kad se od žene razvedeš i daš oglas u novine: njene dugove ne priznajem.
SRBOLJUB: A vojska, a policija, a ministri?
ODŽAČAR: Od ukućana i rođaka. Bio sam skoro u nekim stanovima, 50­60 kvadrata. Po dvadeset njih živi unutra. Plus deca, bebe i kućni ljubimci. Čitava jedna armija. Sa pratećim službama. Njima sam morao da ugrađujem specijalne vodokotliće, dugoročne. Ovi obični crknu za par dana.
SRBOLJUB: Ti znači misliš da bi’ ja komotno mogao ovde da osnujem državu...
ODŽAČAR: I to kakvu državu! Za ove koje sam ja vid'o bili biste Monte Karlo, prava kneževina.
SRBOLJUB: Kraljevinu ne bi’ mogao da osnujem?
ODŽAČAR: Ako ste u bližem srodstvu sa nekom dinastijom, onda možete. A šta fali kneževini? Ili republici? Koliko ovde ima kvadrata?
SRBOLJUB: Preko pedeset!
ODŽAČAR: Iha! Za vas petoro ohoho!
SRBOLJUB: Plus terase sa prasićima!
ODŽAČAR: To neka bude pogranična zona. Tu možete da otvorite djuti fri šop, da nabavljate uvoznu robu po bagatelnim cenama. Viski, cigarete, parfeme... Tako su svi tajkuni počeli!
SRBOLJUB: Šta da radim sa šupom? Ona je dole, u podrumu!
ODŽAČAR: To može da posluži kao kulturno-informativni centar. Tamo možete da izbacite sve knjige iz stana. Em ovde dobijate više suverenog i nezavisnog prostora, em se više ne gušite od štamparske boje.
SRBOLJUB: Em Ikonija može više da isplete, umesto što noću čita svakojake gluposti. (Ikonija se udubila u pletenje.)
ODŽAČAR: Ma ko je vid'o neke vajde od knjige!? Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano. Trt! Zbog prvog sam odlež'o dve godine u zatvoru, a zbog drugog tri godine u ludnici.
SRBOLJUB: Moja žena navalila, što ne čitaš, što ne čitaš? Meni se smuči, pa put pod noge, pravo u elektrodistribuciju. Podnesem zahtev da ubuduće sam čitam svoj strujomer. Šta znam, kad oni čitaju, mogu da me ojade za koji kilovat više. I otkako sam postao samočitač, žena me više ne proganja. A za struju plaćam upola manje!
ODŽAČAR: I ja sam bio samočitač. Kad sam se načit'o, isekli mi struju, pa sam preš'o na ćumur i voštane sveće. Vraćam se majci prirodi. Svoj vodokotlić sam naštim'o tako da me njegov žubor podseća na rodno selo.
SRBOLJUB: Je l’ možeš da ga naštimaš da svira neku melodiju, narodnu, zabavnu, svejedno?
ODŽAČAR: Kako da ne, pod uslovom da je domaći vodokotlić. Uvozni nemaju takve glasovne mogućnosti. Takođe, ja mušteriji nudim nekoliko varijanti zavičajnih ugođaja: huk vodopada, zvuk vodeničnog točka, šum rečnih talasa, žuborenje potočića...

(U sobu ulazi Ratko i naglo se baca iza najbliže fotelje, vadeći pištolj na gosta.)

RATKO: Ruke uvis, bando!
ODŽAČAR (diže ruke): Predajem se!
IKONIJA (prekinuvši pletenje): Zete, dođi 'vamo da ti izmerim prednjicu!
SRBOLJUB: Zete, ja sam u tvojim godinama vik'o: noge uvis! Nego, ostavi čoveka na miru. On se bori da možeš na miru da sereš. Da budeš svoj na svome. Bez trajnog i stabilnog mira u klozetu nema stabilne ličnosti.
RATKO (vraća pištolj za pojas): Kad vidim crnu uniformu, ja više ne znam za sebe. Malopre sam dva popa prebio. Sve mi se neprijatelj priviđa.
SRBOLJUB: Čuj, zete, majstor mi je dao genijalnu ideju. Čim osnujem državu postaviću te za načelnika mog ratnog štaba... I za ministra stočarstva.
RATKO: Otom, potom! Jedva sam krave povat'o. Da ne beše crveno na semaforu, sve bi otišlo u pizdu materinu... Nego, don’o sam nagazne mine za terasu.
SRBOLJUB: Nema ništa od toga! Na terasi će biti djuti fri šop.
RATKO: Kakav fri šop! Ovo su domaće, nagazne. Sitne, k'o govno od svinje. Samo što ne smrde. I ne prljaju mnogo prozore. Nekoliko kapi krvi od lopova, tek da se lakše identifikuje baraba. Sve ostalo leti u vazduh.
SRBOLJUB: Na terasi će biti bescarinska zona sa uvoznom robom. Zaposliću noćnog čuvara i kvit!
ODŽAČAR: Ne može se država osnovati preko noći. Za to je potreban jedan mračan period.
SRBOLJUB: Na terasi je mračno, k'o u svinjcu...
RATKO: Da mi njih namestimo, pa ko hoće bolje, široko mu minsko polje!

(Mrak.)

Scena 6.


(Ikonija i Srboljub raspremaju trosed za spavanje.)

SRBOLJUB: E, moj Srboljube, na šta si spao!
IKONIJA: Ne kukaj k'o neka strina, nego zateži taj čaršaf!
SRBOLJUB: U spavaćoj sobi ispod kristalog lustera leškari šećer u kristalu, u radnoj sobi zet mi mobiliše ćerku, u predsoblju sin stražarči, a ja ovde među džakovima brašna i smrznutim pilićima. Budući predsednik države...
IKONIJA: Besan si ti, moj Srboljube, besan. Ljudi ubace krevet na dva sprata u klozet, pa spavaju k'o na iglama, puni im stanovi deficitarne robe. A ti zanovetaš zbog ovo malo brašna i mesa.
SRBOLJUB: Celog života sam se plašio da me iz bračnog kreveta ne izbaci neki drugi muškarac, a ono - izbaci me džak šećera!
IKONIJA: Zato ćemo dragi moj, dok svi drugi budu pili gorku kafu, mi piti slatku. I to sa šlagom. Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje...
SRBOLJUB: Ali zato dobija šećernu bolest!
IKONIJA: Vala, bolje da imam šećer u krvi, nego da budem malokrvna! Spremila je Ikonija i špriceve sa insulinom, ništa se ne sekiraj. Krkaćemo u venu čim zagusti.
SRBOLJUB: Samo se ti bockaj. Lep primer daješ deci. Sutra kad postanem predsednik ima sva štampa da bruji da mi se zakonita žena drogira.
IKONIJA: Na sve sam ja mislila. Spremila sam lekova dovoljno, ako ne za kliniku, onda sigurno za polikliniku.
SRBOLJUB: Ceo svet će preko satelita da vidi moju bruku. Zbog tvojih špriceva više neću smeti da popijem nijedan špricer u društvu.
IKONIJA: Kupila sam i jedan polovan nitroglicerin. Pola zetu za municiju, pola za srce, ako zanemoća u pola noći.
SRBOLJUB (iznervirano): Polovnjačo jedna!
IKONIJA: Šta reče… mlatislamo!?
SRBOLJUB: Jezičarko!
IKONIJA: More... Gulanferu!
SRBOLJUB: Opajdaro!
IKONIJA: Satrape!
SRBOLJUB: Faćkalice!
IKONIJA: Šonjo!
SRBOLJUB: Polegušo!
IKONIJA: Jebivetre!
SRBOLJUB: Dropljo!
IKONIJA: Drkadžijo!
SRBOLJUB: Oštrokonđo!
IKONIJA: Skote!
SRBOLJUB: Dronfuljo!
IKONIJA: Idiote!
SRBOLJUB: Buzdovanko!
IKONIJA: Uštvo, trute!
SRBOLJUB: Alapačo, alaprdo!
IKONIJA: Bagro, barabo!
SRBOLJUB: Ćurko, rospijo!
IKONIJA: Zevzeku, duduku!
SRBOLJUB: Gaćaro, prduljo!
IKONIJA: Pijavice, krpelju!
SRBOLJUB: Avlijaro, grebuljo!
IKONIJA: Alamunjo, vrdalamo!
SRBOLJUB: Mesečarko, padavičarko!
IKONIJA: Vrtirepu, dangubo!
SRBOLJUB: Šerpuljo, ševrdaljko!
IKONIJA: Bazalo, prišipetljo!
SRBOLJUB: Krevetaljko, dupetaro!
IKONIJA: Ispičuturo, ajlazu!
SRBOLJUB: Poganušo, torokušo!
IKONIJA: Budalino, kretenu!
SRBOLJUB: Ovco, kravetino!
IKONIJA: Vole, mazgo, majmune!
SRBOLJUB: Kučko, pizdo, kurvetino!
IKONIJA: Šta si rek'o!?
SRBOLJUB: To što si čula!
IKONIJA: Ti da mi kažeš kurvo!? (Juri ga oko troseda da ga udari.)
SRBOLJUB: Ne diži ruku na budućeg predsednika!
IKONIJA: Ja ti usrane gaće perem, a ti meni tako!
SRBOLJUB: Ikonija, to je pokušaj atentata!
IKONIJA: Ko ti fajta veš, ko ti riba i štirka košulje!?
SRBOLJUB (bežeći okolo): Kad postanem predsednik nećeš ti meni više ovako!
IKONIJA: Ko ti kuva i podgreva!?
SRBOLJUB: Imaću dva telohranitelja, pa čik mi se primakni!
IKONIJA: Ko te krpi i pegla!?
SRBOLJUB: Ženo, ponašaj se državnički!
IKONIJA: Da te više nisam čula da psuješ! Jesi li čuo!?
SRBOLJUB: Čuo sam. Psovaću samo po protokolu!
IKONIJA: Za kaznu, sutra ujutro ima da izvedeš grašak u šetnju!
SRBOLJUB: Ko, ja!? Da ustajem sabajle sa onim šalabajzerima što izvode pudlice da piške? Nikad!
IKONIJA: Oćeš, oćeš!
SRBOLJUB: Ne dolazi u obzir!
IKONIJA: Čitala sam u novinama, u rubrici mali veliki saveti: ako se grašak rano ujutro prošeta, brže se kuva, lakše vari, ne nadima stomak, čisti creva.
SRBOLJUB: Džaba ti sve! Šetaću grašak kad ustanem. Oko devet!
IKONIJA: U pet Srboljube, u pet! Ako te sramota, ti nemoj da ga šetaš po parku, nego 'ajd pored reke. Ostaće tako više hranljivih materija.
SRBOLJUB: Sutra bismo mogli da čalabrcnemo nešto iz konzerve. Predsednici država se voze u blindiranim limuzinama, a ja ću kao predsednik­pripravnik da počnem sa blindiranim viršlama!
IKONIJA: Grašak, Srboljube, grašak te čeka!
SRBOLJUB: Kupili smo pun špaiz konzervi, još ih nismo načeli.
IKONIJA: Dok se ne pojedu one konzerve iz šezdesetih nema ništa da se načinje.
SRBOLJUB: Ne spominji šezdesete, to su šašave godine. Kad god pojedem takvu konzervu u crevima mi zaigra rock 'n’ roll!
IKONIJA: Zato ti lepo ujutro grašak pod mišku i forsiranim maršem do reke. Tamo možeš i da se umiješ. Da obaviš veliku nuždu. Možeš i da se okupaš, da ne trošiš ovde vodu.
SRBOLJUB: Misliš jednim udarcem dve muve?
IKONIJA: Dve muve, jakako, ali ne one koje idu na govna, nego ove domaće, kućevne!

(Mrak.)

KRAJ I ČINA


II ČIN

Scena 1.


(Kombinovana soba još krcatija kartonskim kutijama, džakovima i plastičnim kesama svih boja i veličina. Srboljub stoji na trpezarijskoj stolici sa komadom otkucanog papira u ruci, dok ga okupljeni ukućani pažljivo slušaju.)

SRBOLJUB: Dame i gospodo, drugarice i drugovi, braćo i sestre! U istoriji naše napaćene familije današnji trenutak ostaće zabeležen kao najsvetliji. Generacije i generacije mojih predaka i predaka moje poštovane supruge Ikonije, maštale su o ispunjenju vaskolikog sna o osnivanju sopstvene države. Malo je državotvornih familija na ovim brdovitim prostorima. Mogu se izbrojati na prste jedne čvrste ruke. Među tim državotvornim familijama je i naša, koja danas osniva vlastitu suverenu i nezavisnu državu, površine 54 kvadratna metra! Za početak! Porodica Ujedinjenih nacija biće od danas bogatija za još jednu državu – državu agilnih, poštenih i demokratski postrojenih stanovnika. Svršenim činom popunjavanja formulara i svečanim intoniranjem himne, naša država će zaživeti, čime automatski prestaju da važe zakoni koji su nam do sada bili spolja nametani. Od danas hrkanje i pričanje u snu više neće biti tretirani kao verbalni delikt ili kao izdajnički čin. To je velika pobeda demokratije u našoj mladoj državi, izloženoj okrutnom delovanju spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Takođe, više neće biti ni policijskih dosijea, jer sve što nam radi o glavi mi držimo u glavi. (Završava čitanje i silazi sa stolice.) Ikonija, daj ono 'ladno pivo iz frižidera da nazdravimo, pa da pređemo na formulare!
RATKO: Druže gospodine predsedniče, čestitam!
SLOBODAN: Tata, znači služiću vojsku u kući!?
CECA: Oče, kako da vas sad oslovljavam?
SRBOLJUB: Polako, polako. (Ikonija sipa pivo i deli čaše svima.) Da mi prvo popunimo formulare, pa ćemo se lako dogovoriti. Zete, daj hemijsku!
RATKO: Hemijsko oružje je zabranjeno međunarodnim konvencijama.
SRBOLJUB: Ama daj neki plajvaz da se upišemo u matičnu knjigu rođenih država.
IKONIJA: Podaj deci da popune, nisu džabe išla u školu!
SRBOLJUB: Formulare popunjava predsednik države svojeručno i svojeglavo, a potpisuju on i predsednik vlade, to jest ja i ti. Jasno!?
RATKO (salutira): Razumem!
SRBOLJUB (čita formular): Da vidimo. Prvo pitanje: naziv države?
CECA: Kol'ko slova?
SLOBODAN: Ne rešavamo ukrštene reči, već sudbinska pitanja svekolike budućnosti!
RATKO: Naziv naše države mora biti kratak i ubojit. Kao rafal. Da se neprijatelj usere u gaće čim ga čuje!
SLOBODAN: Naziv države mora biti otadžbinski i materinski u isto vreme.
CECA: Zašto materinski?
RATKO: Pa da možeš neki put i da je opsuješ!
IKONIJA: Ja sam za to da naša država ima što duži naziv. Je l’ vidite da svetom drmaju države sa puno slova u imenu!?
SRBOLJUB: Imaš pravo, ali ja tipujem na originalnost. Kad čuješ naziv da te ovde strefi! (Stavlja kažiprst na slepoočnicu.)
RATKO: Naziv države mora da se završava na ja. Nikako drugačije. Da se brate zna ko je gazda u kući!
CECA: Misliš ja-pa-ja!?
SRBOLJUB: Kako ćeš himnu da sročiš na to ja? Ličiće na neku dečiju pesmicu ­ ja, ja, ja, na, na, na!
RATKO: I himna mora biti originalna. Da ti odmah uđe u uši, a izađe ovde. (Pokazuje na potiljak.)
CECA: Ja sam za himnu bez muzike i bez reči.
SLOBODAN: Tebi izgleda udarilo pivo u glavu!?
CECA: Predlažem da naša himna bude minut ćutanja! A, šta kažete!?
SRBOLJUB: Originalno, nema šta! I domaćinski. Ne moraš da bacaš pare za orkestar.
IKONIJA: Kome je do pevanja, neka peva u sebi. I onako se svi jedemo u sebi, što onda ne bismo i pevali!?
CECA: Ima samo jedan problem. Šta da rade oni što nemaju sluha za ćutanje?
SLOBODAN: Ko nema sluha za ćutanje, ima pasoš! Daj šta daš!
RATKO (hvata se za futrolu pištolja): More, svi bi oni meni propevali. Na grani!
SRBOLJUB: U redu, u redu! O nazivu i himni ja ću kao predsednik odlučiti i o tome vas blagovremeno informisati. Idemo dalje: zastava?
IKONIJA: Ja sam za elegantnu crnu zastavu sa ucrtanim porodičnim grbom!
SLOBODAN: Kakav porodični grb?
SRBOLJUB: Spojićemo simbole moje i mamine porodice: kramp i lopatu sa srpom i čekićem.
IKONIJA: Kad se to lepo izveze na crnoj pozadini, biće zastava i po!
SRBOLJUB: Sledeće pitanje: uređenje?
SLOBODAN: Stereo ili mono?
SRBOLJUB: Političko uređenje: republika ili monarhija?
RATKO: Ja sam za slogu. Neka bude monarhistička republika!
SLOBODAN: Bolja je republikanska monarhija!
IKONIJA: Piši ti republika, a za monarhiju ćemo da vidimo kasnije, kad se malo oparimo.
SRBOLJUB: Novo pitanje: broj stanovnika?
IKONIJA (osvrće se oko sebe): Pet... Valjda...
SRBOLJUB: Čekaj ženo, da priupitamo decu. Bez kopulacije nema populacije. Svaka ozbiljna država ne može, jel'te, bez populacione politike. Možda zet ima nešto da doda?
CECA: Dodao bi on da se nije oduzeo!
SRBOLJUB: Ženo, kao prvog predsednika vlade molim te na stranu vanrednih budžetskih rashoda stavi izdatke za med i orahe. Zakon o tome da se usvoji po hitnom postupku! Slušaj sad 'vamo! (Čita.) Nacionalni dohodak po glavi stanovnika? Napomena: u dolarima.
IKONIJA: Kuku, šta ćemo sad!? Nit’ imam dolare, nit’ imam u glavi kol'ko sam evra zašila u dušek.
RATKO: Piši tri 'iljade zelembaća!
SRBOLJUB: Kako tri 'iljade?
RATKO: Kad ti kažem piši, onda piši!
CECA: Objasni čoveku lepo, da ne ide posle pred Ujedinjene nacije. Ko će da plati avion tamo i natrag, plus hotelski smeštaj!?
SRBOLJUB: Pare za podvoz još i nekako, al’ kako da platim prevodioca? Znate kakav je saobraćaj u tom Njujorku. Ko će da me prevede preko ulice?
RATKO: Tamo nema ulica, tamo su sve avenije i bulevari!
SRBOLJUB: Još gore! Onda su potrebna dva prevodioca! Jebi ga, ode ti ceo nacionalni dohodak na prevod i provod!
IKONIJA: Srboljube, metni u tu rubriku 'iljadu dolara. Da ne štrčimo. Za ono resto dolara videću sa zetom, da se prebaci u mermerni fond. Mora da mislimo i na malo sutra!
CECA: Mama, kakav je to mermerni fond?
IKONIJA: Sine, mermerni fond je glavna poluga naše ekonomske politike...
SRBOLJUB: Ali se vodi kao državna tajna. Mogu samo da vam kažem da će novac uložen u mermerni fond biti na sigurnom, što mu i samo ime kaže. Namenjen je vama mladima, da mnogo ne lutate... Pazi sad! (Pilji u formular.) Pitaju nas za vojni budžet!
RATKO: Zar to nije isto što i nacionalni dohodak?
SRBOLJUB: U principu jest, ali se deo novca mora odvojiti za plate poslanika. I za onu žgadiju od činovnika. Jebi ga, propisi su propisi.
IKONIJA: Srboljube, kuš! Rekla sam ti da ne psuješ!
SRBOLJUB: Ovo neka se izbaci iz osnivačkog zapisnika. Da nas potomci ne psuju što smo državu osnovali psovkama!
SLOBODAN: Ali tata, psovka nas je održala!
SRBOLJUB: Kao predsednik države donosim ukaz po kome se od danas na celokupnoj teritoriji strogo zabranjuje upotreba svih reči na slovo J!

(Zvoni telefon.)

IKONIJA: 'Alo! O, dobar dan komšija. Molim!? Ne znam. Ako bude slobodnih termina. Molim!? U protokolu! Šta ne razumete? Predsednik je preokupiran! Molim!? Preopterećen mu je protokol! Molim!? More nosite se! (Zalupi slušalicu.)
SRBOLJUB: Tako, samo oštro! Odsečno! I zvanično! Rođena si za doživotnog predsednika vlade!
IKONIJA: Navalili opet za onu sijalicu iz lifta. Sad šalju delegaciju.
SRBOLJUB: Bogami, bez ulaznih viza neće prekoračiti prag ove kuće... Pardon, države. Od izdatih viza kupiću im novu sijalicu, pa nek’ se nose. Nego, da mi svršimo sa ovim formularom. Pitanje glasi: ekonomski sistem?
RATKO: Piši berzanski!
SLOBODAN: Misliš na privatnike?
RATKO: Ama crna berza, na nju sam mislio!
SRBOLJUB: Crna berza u redu, ali to nije dovoljno. Evo, Slobodan ima fabriku transparenata...
CECA: Ja sam u sektoru usluga... Noćnih...
IKONIJA: Ja kuvam, fajtam, peglam. Hotelski se ponašam.
RATKO: Ja ću okolo da skupljam reket. I ostalu opremu, sportsku!
SRBOLJUB: Znači, mešovita privreda! I poslednje pitanje: kultura i umetnost?
RATKO: Ponovi!
SRBOLJUB: Kultura i umetnost?
IKONIJA: To su ti ovi gobleni, vezene stvari i tako to.
RATKO: U čemu je razlika?
SRBOLJUB: Kultura - to ti je kad se kulturno ponašaš u društvu starijih žena. Umetnost je to isto, samo u društvu mlađih žena.
IKONIJA: Kultura, to ti je kad ti ne smrdi iz usta. A umetnost je - kad si namirisan.
SLOBODAN: Kultura - to je kad stojiš u redu, a umetnost je kad čitaš između redova.
IKONIJA: Kultura, to su, bre, knjige. Ja sam do sada prelistala čak dve knjige: matičnu knjigu venčanih i knjigu recepata.
CECA: Mama, oni tvoji pišingeri onomad, to je nešto neponovljivo. Pravo remek­delo!
SRBOLJUB: Dobrooo! Sve sam zapis'o! Sad lepo da nazdravimo i da saslušamo našu novu himnu. (Podiže kriglu piva.) Živeli mi!
RATKO: Živelo živeli! (Kucaju se kriglama, čašama i flašama.)
SRBOLJUB: Pažnja, pažnja! Sledi intoniranje državne himne: minut ćutanja!

(Svi su se ukipili. Sa terase dopire groktanje svinja.)

SRBOLJUB: Majku im, ovo mora da su separatističke svinje.

(Mrak.)

Scena 2.


(Srboljub i članovi njegove familije okupljeni oko okruglog stola, odnosno oko plastičnog bureta za ostavljanje kupusa.)

CECA: Neću i neću! Ja retko kažem neću, al’ kad kažem, onda reknem!
SRBOLJUB: Kad ja reknem, onda dreknem! Ovo više nije porodična stvar, već patriotska dužnost.
IKONIJA: Sine, ovo radimo za tvoje dobro. Mi smo od usta odvajali...
CECA: Ne, ne, i ne!
SLOBODAN: Ali ti si se već uhodala u tome...
CECA: Rekla sam ne!
SRBOLJUB: Dobro, ako odbijaš dužnost ministra za ratne i lake robne rezerve, onda te imenujem za ministra za spoljne poslove. I kvit. A ti Ratko od danas imaš dve funkcije. Pored toga što si moj telohranitelj, bićeš i spoljni momak, to jest ministar za unutrašnje poslove. Je l’ jasno!?
RATKO (salutira): Razumem!
CECA: Ja ništa ne razumem!
IKONIJA: Deco, baš lepo. Jedno za spoljne, drugo za unutrašnje poslove, treće će sigurno baki za kućne poslove. Ako da Bog i četvrto...
CECA: Dabogda jezik pregrizla!
SRBOLJUB: Kao novi ministar za spoljne poslove morala bi da povedeš računa o svom rečniku. Ne kaže se "dabogda jezik pregrizla", već onako fino, diplomatski: nije dozvoljeno mešanje u unutrašnje stvari jednog suverenog braka!
SLOBODAN (gleda na sat): Tata, žurim! Reci šta će biti sa mnom!?
SRBOLJUB: Ne kaže se "žurim" već: danas mi je preopterećen protokol. Sine, tebi sam namenio vrlo odgovoran resor: ministar za kulturu. A, šta kažeš? Pismen si, načitan si, umeš da praviš stilske transparente, prema tome imaš stila. Voliš stripove, lakovane cipele, bele čarape, pulovere i džempere sa narodnim motivima, dakle uvek si sa narodom. Voliš kaubojske filmove, švarglu, gurabije, pasulj sa kolenicom, znači od kolenovića si. Sve bre imaš za ministra kulture!
SLOBODAN: Tata, ako može ministar za kulturu i sport?
SRBOLJUB: Kad razgovaramo o službenim stvarima, molim te da mi se obraćaš kulturno, a ne sportski!
SLOBODAN: Uvaženi predsedniče, da li bih pored portfelja kulture mogao da figuriram i za portfelj sporta?
IKONIJA: Šta ti je, šta frfljaš?
SRBOLJUB: Šta će ti sport, kad nisi sportski razvijen?
SLOBODAN: Kupio sam nove patike. (Pokazuje svima.) Poslednji krik mode. Šteta da se taj krik medijski ne iskoristi!
SRBOLJUB: O tvom predlogu raspraviću sa predsednikom vlade, pa ću te na narednoj sednici upoznati sa detaljima zaključka.
IKONIJA: Malo nas je, Srboljube, malo. Ima još mnogo nepopunjenih ministarskih fotelja!
SRBOLJUB: More, daću ja vama fotelje. Imate gajbe piva, hoklice, tronošce, trpezarijske stolice, pa žuljajte guzice.
IKONIJA: Crni Srboljube, nećemo moći sve da postignemo!
SRBOLJUB: Kako, bre!?
IKONIJA: Tako lepo!
SRBOLJUB: Ja ću pored dužnosti predsednika države vršiti i poslove ministra za zalihe, ministra za svinjogojstvo, ministra za prosvetu i javnu rasvetu, ministra za ratni plen i ministra za igre na sreću. Prema tome, ono najvažnije je tu!
IKONIJA: A finansije, a informisanje!?
SRBOLJUB: Kao predsednik vlade otaljavaćeš i te posliće.
RATKO: Mog'o bi’ ja da pripomognem.
SRBOLJUB: Fondovi za tajnu policiju se ne diraju.
RATKO: Nisam mislio na pare, nego na... Kako vi ono rekoste?
IKONIJA: Informisanje, zete! Leci, bilteni, zidne novine, zidni televizori...
RATKO: Pa da, to, to! Ja sam pred zidom k'o zapeta puška. Napunim šaržer i udri. Rke, koke, rke, koke, i svi su informisani, pravo u glavu.
SRBOLJUB: Zete, treba biti suptilniji. Moderno informisanje više ide na dušu nego na glavu.
RATKO: E, to je onda noćni program. Za to smo koristili prigušivače. Istina je bila i ostala naše najjače vatreno oružje!
SLOBODAN: I hladno!
SRBOLJUB: Srp i čekić su hladna, a puška i pištolj su vatrena oružja. Transparent i mikrofon su nešto između.
SLOBODAN: Tata, zašto mikrofon? Dokle te tuđe reči!? Zar nije lepše ono naše: "pojačani gajtanski glasoraspršivač"!?
SRBOLJUB: Sine, čestitam! Od danas si ministar za kulturu i sport. Zasluženo... Nego, moramo da se pozabavimo i ljudskim pravima.
IKONIJA: Ne samo ljudskim, nego i ženskim pravima!
SRBOLJUB: Kao što vrlo dobro znate, naša država je pravna u svakom pogledu. Poštuju se svi prirodni zakoni, je l' tako!?
SLOBODAN: Poštuju se ne samo ljudska, nego i životinjska prava. Pogledajte kako žive oni tamo prasići na terasi. Dali smo im i blato, i praznu slamu, i ogradu od nerđajućeg čelika.
SRBOLJUB: I besplatni kurs iz lajanja! Šta ćeš više!?
IKONIJA: Srboljube, gde ćeš primati zvanične i prijateljske posete? Pogledaj na šta liči ovo okolo! Ćumez!
SRBOLJUB: Pošto smo osnovali državu, predlažem da stan preuredimo, to jest da srušimo sve pregradne zidove.
CECA: I kupatilo!?
SRBOLJUB: Kupatilo sa klozetom neka ostane eksteritorijalna zona. Daćemo im specijalan status – OF ŠOR! Sve ostalo ­ ruši!
SLOBODAN: Tata, čekaj! Ima ovde i nosećih zidova. Može cela zgrada da se sruši.
SRBOLJUB: To nije naš problem. Mi smo suverena i nezavisna država i na teritoriji svoje otadžbine, gde smo toliko puta prolili krvavo zarađenu kafu na tepih, možemo da radimo šta 'oćemo!
SLOBODAN: Ali tata, strovaliće se svi gornji spratovi!
IKONIJA: Srboljube, propašće nam sva roba!
SRBOLJUB: Ništa onda, pregovaraćemo sa komšijama. Ako ne legnu na rudu, izbacićemo ih iz zgrade. Istina je na našoj strani, je l’ tako zete!?
RATKO (hvatajući se za pištolj): I pravda, i pravda!
IKONIJA: Crni Srboljube, šta ćemo posle!?
SRBOLJUB: E, onda ćemo proglasiti sjedinjene države. Pozvaćemo tvoje i moje rođake u našu zgradu, u sve napuštene stanove. Da jednom svi budemo na okupu!
CECA: Koje rođake, dalje ili bliže?
SRBOLJUB: Najpre dalje, oni su puni para. Na krovu zgrade treba izgraditi poletno-sletnu stazu i kupiti predsednički avion. A to košta k'o svetog Petra kajgana!
CECA: Šta ćemo sa bližim rođacima?
SRBOLJUB: Oni mogu da farbaju fasadu… I da postave antenu za državnu televiziju! Pardon, za javni servis!
RATKO: Bližnje ćemo za vojsku. Na svaki prozor po jedan snajperista, u podrumu laka, na krovu teška artiljerija i svršen pos'o. Sa bližim rođacima možeš da izađeš na kraj samo ako ih odmah strpaš u uniformu.
CECA: A sa daljim rođacima?
SRBOLJUB: E, sa njima moraš lukavije. Malo meze, malo narodne pesme, one junačke, malo rakijice i ljute papričice, malo pričice o ognjištu i odrešiće kesicu!
SLOBODAN: To se u biznisu zove marketing.
SRBOLJUB: Marke, dolari, funte, nije važno, samo da kaplje!
RATKO: I da šiklja!
IKONIJA: Od čega ćemo da živimo? Ne možemo se oslanjati samo na rođake.
SRBOLJUB: Ne brigaj! Razvićemo javni i privatni sektor!
RATKO: I vojni sektor!
SRBOLJUB: Javni sektor, to su ti javne kuće i prateći objekti, a privatni sektor su privatne kockarnice, privatne kladionice i privatne posete.
IKONIJA: Crni Srboljube, gde ti je proizvodnja?
SRBOLJUB: Imamo već fabriku transparenata. Napravićemo i projekat za punionicu flaša našim izvornim vazduhom. Da ljudi mogu slobodno da dišu, na flaše. Ubacićemo i jednu liniju sa ugljen dioksidom, pa ćemo prodavati flaše sa kiselim vazduhom, za sladak život.
RATKO: Imaćemo i punionicu flaša bojnim otrovima!
SRBOLJUB: Tako je zete! Razvićemo ratnu industriju. Umesto uvoznog suzavca, za koji su izdvajane devize, proizvodićemo sasvim nov bojni otrov, čiji je radni naziv - "prdavac". Imamo dovoljno i sirovina i proizvodnih pogona.
RATKO: Zrno po zrno ­ pogača, metak po metak ­ imetak!
SLOBODAN: Granata po granata – palata… Mama, gde stoji ona crna putna torba?
IKONIJA: U spavaćoj sobi. U njoj držim peršun, bosiljak, lovorov list i ostali reprodukcioni materijal.

(Slobodan izlazi.)

CECA: Tata, tebe će sigurno neko da ucmeka kao predsednika države.
IKONIJA: Moramo da smislimo nešto za obezbeđenje!
SRBOLJUB: Ništa se ne sekirajte! Mogu da proizvedem dovoljno bojnog otrova u svakom trenutku i tako ošamutim mrskog neprijatelja.
RATKO: To nije dovoljno. Mogu da vas kidnapuju, pa posle da ucenjuju.
SRBOLJUB: Ako me otmu, ja ću da se otimam!
CECA: Kako da ti priteknemo u pomoć?
RATKO: Imam ideju! Ugradićemo mu auto alarm. Čim ga neko dodirne, uključi se alarm. Pišti, čuje se na kilometar! (Vadi iz jedne kutije auto alarm.) Staviću na najjače, za slučaj najteže provale. (Pokušava da namesti Srboljubu auto alarm u pantalone.)
IKONIJA: Zete, da ga struja ne drmne!?
RATKO: Malo će da ga pecka, to je sve... Da vidimo kako radi? Gospođo, priđite i dodirnite ga.
IKONIJA (bojažljivo): Peckaće me savest.
SRBOLJUB: Ženo, ne zanovetaj, slab je tu napon!
IKONIJA (hvata Srboljuba između nogu): Izgleda da ne radi!?
RATKO: Da vidim. (Ponovo namešta.) Izbio je kurcšlus zbog vlage!
SRBOLJUB: Upaljena mi je prostata!
IKONIJA: E, moj Srboljube, čim ti se upali prostata, crkne produžni kabl!
RATKO: Gospođo, 'ajmo opet.
IKONIJA: Dvaput Bog pomaže! (Hvata Srboljuba između nogu. Čuje se prodoran zvuk alarma.)
SRBOLJUB: Bravo zete! Prvo odlikovanje naše novorođene države uskoro će zablistati na tvojim ponositim grudima!
SLOBODAN (upada u sobu sa crnom putnom torbom): Tata, opet nam obijaju kola!
SRBOLJUB: Sine, dođi da te poljubim. Takva briga o rođenom ocu... Ostao sam bez reči!
RATKO: Predsedniku smo ugradili najmoderniji sistem samozaštite. Niko mu više ništa ne može.
SRBOLJUB: Zete... A kako ću da legnem? Mislim... Znaš već, bračne dužnosti i tako to...
IKONIJA: To je jednom godišnje. Eventualno dva puta, kad je prestupna godina.
RATKO: Taman da proverite ispravnost alarma.
SLOBODAN: Tata, mama, da se izljubimo, pa da krenem.
RATKO: Šta je, opet neka šverc tura preko grane?
SLOBODAN: Ma kakvi! Idem u red za benzin!
RATKO: Šta će ti putna torba za benzin?
SLOBODAN: Tu mi je presvlaka i suva 'rana. U redu za benzin čeka se po nedelju dana. Pod uslovom da imaš svog čoveka na pumpi.
RATKO: Ako nemaš?
SLOBODAN: Onda čekaš duplo! Ljudi prave svadbe u redu, ispraćaje u vojsku, peku prasiće, završavaju fakultete. Prvu bračnu noć provode u redu. Neki čak prave decu. Mada lekari ne preporučuju, pošto su takva deca jako nervozna. Pišaju u krevet do pedesete godine.
SRBOLJUB. Najbolje je praviti decu u redu za hleb. Takva deca su najlakša za održavanje.
CECA: Neki kažu da ako čekaš u redu za cigarete garantovano dobijaš sina. Ako želiš ćerku, onda moraš da staneš u red za mleko i mlečne prerađevine.
SRBOLJUB: To su puste vradžbine. Tebe sam napravio u redu za meso, a svi su govorili sin, sin!
IKONIJA: Kad smo posle dva dana i neprospavane noći došli na red, više nije bilo šnicli, već samo mlevenog mesa za sarmu. Odma’ sam znala da će biti žensko!
SRBOLJUB: Al’ zato sam u redu za lož ulje popravio rezultat… Sine, srećan ti put i nemoj slučajno da se oženiš dok čekaš benzin. Tamo se mota puno udavača, otvori četvoro očiju. 'Oću bre snajku sa pedigrom, a ne neku napaljenu… na benzin!

(Mrak.)

Scena 3.


(Sa terase dopire groktanje svinja i lavež Srboljuba. U sobu ulazi Ikonija.)

IKONIJA: Srboljube! Ej, Srboljube, imaš posetu. Na visokom nivou!
SRBOLJUB (sa vrata terase): Šta je, bre!?
IKONIJA: Stigle ti komšije sa viših spratova. Eno, čekaju na ulazne vize pred vratima!
SRBOLJUB: Kakve bre komšije!? Ne mogu tek tako prekidati pedagoški proces!
IKONIJA: Tu je onaj za sijalicu iz lifta. Sa predsednikom kućnog saveta!
SRBOLJUB: Opa, bato! Za posetu tog ranga moram da stavim kravatu.
IKONIJA: Pusti kravatu, spremi sijalicu kako znaš i umeš.
SRBOLJUB: Jes', pa da posle zapišavam dasku u klozetu. Da ne vidim prst pred okom, a kamoli onu stvar. Stvarčinu!
KOMŠIJA 1: Dobar dan, komšo! Evo, ja doveo predsednika kućnog saveta. K'o velim, on će pravo da presudi.
SRBOLJUB: Gospodo drugovi, je l’ ste došli da uložite notu il’ da odmah pređem na ključ? Francuski!
KOMŠIJA 2: Komšija, došli smo na otvorenu razmenu mišljenja. Vi ste verovatno u neznanju ili u stanju smanjene uračunljivosti otuđili jednu sijalicu...
SRBOLJUB: Veliki grad, velika otuđenost!
KOMŠIJA 2: Pa smo stoga na kućnom savetu rešili da u skladu sa principima aktivne miroljubive koegzistencije i u interesu razvoja daljih, dobrosusedskih odnosa, zatražimo od vas povraćaj iste. Otkako ste pomenutu sijalicu dislocirali, u liftu se desilo više nemilih scena: dva silovanja, jedan protivprirodan blud, tri otimačine i osam teških razbojništava!
SRBOLJUB: Da li je pala krv?
KOMŠIJA 2: Za sada nije. Ispalo je nešto zuba, par proteza i jedna perika. Međutim, lift-kabina se sve više koristi kao javni klozet. Čak je primećena jedna neidentifikovana osoba, u narodu poznatija kao baba sera, kako naplaćuje korišćenje lift kabine za veliku i malu nuždu.
IKONIJA: Čula sam i da se neko pokušao useliti unutra.
KOMŠIJA 2: Dobro ste čuli. Jutros došao čovek sa ženom i decom, ubacio viseću kujnu, par čiviluka, dušek i bez rešenja se uselio u lift kabinu. Jedva smo ga isterali.
SRBOLJUB: U moje vreme lift je bio čist luksuz. Išlo se lepo stepenicama, gore-dole, uzbrdo-nizbrdo, uz dlaku - niz dlaku. Em zdravija nacija, em manje krvnih i seksualnih delikata.
KOMŠIJA 1: Stepenice su ograđene i pretvorene u priručne magacine za smeštaj deficitarnih proizvoda.
SRBOLJUB: Eto vidite! Sijalicu sam skin'o u znak protesta zbog blokade stepeništa. Napunili ste stanove svim i svačim, napunili ste šupe, terase, lođe, haustore, špaize, niše, potkrovlja, suterene, sušionice, pa vam ni to nije dosta, nego ste okupirali i stepenice. E, ne dam!
KOMŠIJA 2: Polako komšo, smirite se!
SRBOLJUB: Neću da se smirim. I da vam kažem. Od juče je teritorija mog stana suverena i nezavisna država. Svršili smo sa svim procedurama oko međunarodnog priznavanja. Od sutra, dragi moji, možemo da razgovaramo samo na nivou otpravnika poslova.
KOMŠIJA 1: Komšo, ako sijalicu ne vratite u roku od 24 časa bićemo prinuđeni da vam isečemo struju.
SRBOLJUB: Šta, bre, da isečete?
KOMŠIJA 2: Prema odluci kućnog saveta br. taj i taj, kroz rimsko to i to, biće vam uskraćeno korišćenje električne energije do daljneg.
SRBOLJUB: Je l’ tako!?
KOMŠIJA 1: Tako i nikako drukčije. Vrći natrag sijalicu!
SRBOLJUB: More, ja ću tebi šiju da zavrnem. I da te metnem na električnu stolicu.
IKONIJA: Kad je jeftinija struja!
SRBOLJUB: Ima da budeš svetleća reklama za Elektrodistribuciju!
KOMŠIJA 1: Vidi, vidi, još i preti!
KOMŠIJA 2: Komšija, ovo ne miriše na dobro!
SRBOLJUB: Otkako sam postao predsednik daleko se osećam! A sad marš napolje! I nemoj slučajno da palim sveće zbog vas!
KOMŠIJA 1 (izlazeći napolje): Molićete vi da vam pustimo struju!
SRBOLJUB: Sve ću ja vas u šatore! Vojničke! Niste vi za ciglu i opeku, a kamoli za lift. Juče sišli s planine na asfalt, al’ ne mogu bez blata i blaćenja. Iš, bre! (Komšije beže napolje.)
IKONIJA: Srboljube, skočiće ti pritisak!
SRBOLJUB: Umesto da se bavim odgovornim državničkim poslovima, ja se bakćem s bagrom. "Pokatkad sebi udes kuje čovek sam: do naših zvezda, Brute, nema krivice, no do nas samih što smo ološ kukavan."
IKONIJA: Srboljube, šta ti je, šta buncaš!?
SRBOLJUB: Rešio sam da više ne psujem. Odsad ću samo da citiram Šekspira!

(Zvono na ulaznim vratima.)

SRBOLJUB: Ako su opet oni opančari, obavesti ih da je strujomer miniran. Mislio je Srboljub na sve! (Ikonija izlazi napolje, dok Srboljub zagnjuruje glavu u jednu od kartonskih kutija.)
IKONIJA (vrativši se): Srboljube, stigao je službenik osiguravajućeg društva!
SRBOLJUB (iz kartonske kutije): Kakvog društva!?
SLUŽBENIK: Osiguravajuće društvo "SA NAMA NEMA DA NEMA"! Pravo društvo za sve vaše strahove, fobije i drhtavice.
IKONIJA: Baš lepo, da osiguramo stvari od lopova!
SRBOLJUB: Je l’ osiguravate i domaće životinje?
SLUŽBENIK: Poštovana gospođo, cenjeni gospodine, vi očigledno niste u toku. Više niko ne osigurava stvari. Ni život se više ne osigurava. Sve je inflacija pojela!
SRBOLJUB: Života ti, šta se onda osigurava!?
SLUŽBENIK: Naše osiguravajuće društvo osigurava delove tela pod najpovoljnijim uslovima.
IKONIJA: Kuku meni, kakve delove tela!?
SLUŽBENIK: Od glave do pete. Što se ide više prema glavi, premije su sve veće i veće.
SRBOLJUB: I kažete, isplati se!?
SLUŽBENIK: Još kako! Ako čovek izgubi nogu dok se gura u redu, ili oko, uvo, jezik, lakat, svejedno. Ili ako ostane bez leve ili desne ruke u tuči za nekom deficitarnom robom, nema šta da brine. Čim prizdravi, dođe kod nas i naplati štetu. Dobija silne pare na ruke. Ili na noge, sve zavisi!
SRBOLJUB: Nema gore kombinacije: sakat i bogat!
SLUŽBENIK: Ima, gospodine: sakat i rogat!
IKONIJA: Pa još nogat! Ovoliki čukljevi!
SRBOLJUB: Recite mi, pošto obrazi. Kolike su premije za obraze?
SLUŽBENIK: Zavisi od zanimanja. Za intelektualce su najviše premije!
SRBOLJUB: A šta ako ja prodam bubreg, pa posle dođem kod vas da naplatim štetu?
SLUŽBENIK: Dobijete po bubrezima!
IKONIJA: Da vas ja pitam nešto! Da li osiguravate i ono?
SLUŽBENIK: Koje ono?
IKONIJA: Mislim... Ono... Kako se medecinski kaže?
SLUŽBENIK: Mislite na genitalije? Osiguravamo, kako da ne. U ovakvim vremenima treba imati muda, ali osigurana.
IKONIJA: Srboljube, možda ne bi bilo loše...
SRBOLJUB: Čekaj, prvo da vidim kakvi su uslovi.
SLUŽBENIK: Uslovi su u strogoj diskreciji. Mogu samo da vam kažem da se premije ne isplaćuju onom ko je zanemoćao, već isključivo partneru. Za pretrpljenu bol i strast!
IKONIJA: Srboljube, što se ranije ne osigura, postala bih vlasnica banke od tih silnih premija.

(Ulaze Ceca i Ratko.)

SLUŽBENIK: Dobar dan, dobar dan! Osiguravamo i vojna lica. Po duploj tarifi!
CECA: To nije vojno lice, već vojno naličje!
RATKO (pokazuje maskirnu uniformu): Gospodine, ovo je moj novi hobi! Ovo je 28. uniforma u mojoj kolekciji. Jedina neuflekana!
CECA: Da izvinete, moj čovek kad skine uniformu prosto podetinji. Samo traži kolače i crtane filmove!
IKONIJA: Crna ćeri, osiguravaj ti to dok si mlada i držeća... Ako želiš da postaneš noseća!
SLUŽBENIK: Ako se slažete, primenićemo dečiju tarifu. To vam je onda trideset odsto popusta!
SRBOLJUB: Zar mog zeta i telohranitelja po dečijoj tarifi?
CECA: Ne, ovako ćemo! Od pojasa na gore po duploj tarifi, a od pojasa na niže po dečijoj tarifi!
SLUŽBENIK: Na žalost, gospođo, ne može. Takvo polovično osiguranje predviđeno je samo za hendikepirana lica, za poslanike i akademike.
RATKO: Turite vi mene u to, nemojte da se ženirate.
SLUŽBENIK: U hendikepirana lica!?
RATKO: Tako je! Taj sam! Nesrećno zaljubljen! U svoju naciju. Mnogo sam hendikepiran. Mnogo!
SLUŽBENIK: Ako je dotle došlo, dolazim sutra sa lekarskom komisijom. Da svršimo pos'o na licu mesta. I ne zaboravite parolu našeg osiguravajućeg društva: "Ud po ud, osiguran trud!" Doviđenja!
SRBOLJUB (gleda na sat): Poštovani i uvaženi predsedniče vlade, budite ljubazni, uzmite ceger. Odlazimo u službenu posetu samoposluzi.
IKONIJA: Vaša svetlosti, naša trenutna bilansna pozicija je u blokadi. Predlažem da našu posetu prolongiramo.
SRBOLJUB: Ženo, uzmi ceger i ne zajebavaj! Naša ilegalna štamparija novca i bonova opet šljaka, kao u najboljim danima okupacije. Ratko, 'ajde ti ispred mene. Da neko ne pokuša atentat. Može da mi pogodi sujetu i ode sve dođavola!

(Mrak.)

Scena 4.


(Ratko čisti pištolj, Ceca čita modni časopis i jede jabuku.)

RATKO: Dugo je moj narod ćutao i gutao. Trpeo i strepeo. Stiskao i pištao. Godinama se moj narod zlopatio. Jahao ga je i Kurta i Murta. Ali sada jok! Djilitnuo se moj narod. Digao se i zanjištao veliko ne. Do neba. Setio se moj narod svetle prošlosti. Kad nema struje, tu je svetla prošlost. Kad nema grejanja, tu je vekovno ognjište. Kad nema prevoza, tu su seobe mog naroda. Ceco, samo da znaš kol'ko volim moj narod... Kol'ko me samo privlači... Kol'ko me uzbuđuje!
CECA (ljutito): Ako ti se ide u klozet, samo izvoli. Druga vrata levo.
RATKO: Moj narod je prvi na svetu koristio klozet. I to sa tekućom vodom. Izvorskom. Dok su se drugi narodi kojekuda praznili, moj narod je onako fino, kulturno, samo za sebe vršio nuždu. Najpre malu nuždu, a onda sve veću i veću.
CECA: 'Oćeš već jednom da pustiš vodu!?
RATKO: I krv ako treba. I krv ću da pustim za moj narod!
CECA: Moj narod, moj narod. Dva meseca si ratovao i šta si doneo? Kamion pun telića! Drugi su se snašli, s fronta doneli zlato, devize, uređaje, a moj čovek se u'vatio za stoku. Samo životinja može da se grabi za domaće životinje.
RATKO: Ljubavi, daćemo oglas u novine, otvorićemo stočnu farmu. Više nećemo morati da radimo do kraja života. A i posle!
CECA: Rintam k'o stoka svake noći. Vodim pasji život, majmunišem se, da ne bi’ bila krava. A ispadnem ovca!
RATKO: Šta ti fali? Obilaziš hotele, upoznaješ strance sa našim natprirodnim lepotama, širiš... istinu o našem napaćenom narodu.
CECA: Ko te 'rani i poji!? Ko te duvani!? Ko ti dovlači gajbe piva!? A!?
RATKO: Kaži Bogu hvala! Bolje da mi to donosiš u krevet nego u zatvor!
CECA: Krevet je moj najgori zatvor! Moja ćelija samica!
RATKO: Polako. Sve će leći na svoje. Čim prođe terapija. Biću ja opet onaj stari, to jes' mladi. Važniji je sad moj narod!
CECA: Kakav, bre, narod!? Da bi ovde živeo na visokoj nozi najpre moraš da budeš nečija produžena ruka. Da ne spominjem ostale udove.
RATKO: Vidiš ova dva prsta. (Pokazuje palac i kažiprst.) Ovo ti je kažiprst. Šta kaže moj kažiprst? (Savija ga kao da puca iz pištolja.) Ima, bre, da ga pozlatim. Neko ceo život rinta sa svih deset prstiju, i ništa! (Pokazuje šipak.) Neko drugi sve ima u malom prstu. Pa šta!? (Čačka nos sa malim prstom.) Nema ravna mom kažiprstu! Kažiprst je zaštitni znak mog naroda. Njegova najveća amajlija! Moj glavni putokaz! Da nije kažiprsta, ne bismo imali šta da kažemo kroz istoriju!
CECA: Kakva kičma, takav i kažiprst! I sve ostalo što počinje na slovo K!
RATKO: Ceco, lepo sam ti rek'o da me više ne začikavaš!
CECA: Ama slušaj bre! Dojadilo mi da to radim za pare i bonove. Imam i ja dušu. 'Oću da uživam, onako džabe. Fraj! Da se ne opterećujem. Da budem k'o sve ostale žene. Sa ispucalim rukama od praška za suđe. Sa plastičnim kesama do lakata. Sa proširenim venama na nogama. Sa celulitom, sa strijama, sa miteserima, sa spuštenim matericama, sa upaljenim jajnicima, sa plombiranim zubima, sa podočnjacima...
RATKO: Sad je vreme dizanja ustanka. Biće vremena za dizanje nogu!
CECA: Kad će biti vremena? Dok sam bila neudata, svi su me pitali: "Šta čekaš?". Sad kad sam udata, bez kučeta i mačeta, svi me pitaju: "Šta čekaš?". Sve moje školske drugarice životare od dečijeg dodatka, samo ja moram da se smucam po hotelima i otmenim restoranima.
RATKO: Ceco, ne vređaj najstariji zanat na svetu. Moj narod je narod zanatlija, a ne lezilebovića!
CECA: Ako mi još jednom spomeneš tu psovku, dobićeš batine!
RATKO: Koju psovku?
CECA: To što svaki čas sikćeš: moj narod, moj narod!
RATKO: Je l’ ti to meni!?
CECA: Tebi, govnaru jedan!
RATKO: Nisam govnar, nego fekalista. I to ka-ve fekalista!
CECA: Nosila sam te na grbači dok si se motao po aerodromu i čistio avionske klozete. Čekala sam, sve se nadala postaćeš jednog dana pilot, stjuard, otmen čovek. Ali, jok! Sad si mi opet zaseo. I preseo. Kad ne znaš da se penješ!
RATKO: Popeo bi’ se ja, al’ ne mogu da dođem na red!
CECA: Šta si rek'o, smradu maskirani!? (Počinje da ga udara.)
RATKO: Ceco, smiri se, to je stilska figura... Figura veneris...
CECA: Povuci figuru ili ću ti iščupati jezik sa sve mostovima! (Udara ga sve jače i jače.)
RATKO (bežeći naokolo): Ne diraj moje mostove... To su mi zlatne rezerve... Jebeš državu bez zlatnih rezervi!
CECA: Marš tamo na rezervni položaj! (Pokazuje prema klozetu.) Od danas ima da plaćaš troškove hotelskog smeštaja ovde. Pun pansion. Sa boravišnom taksom. Plus trideset odsto za sobu sa pogledom na, na... narod.

(U sobu ulazi Slobodan, besan, raščupan i bos, bez novih patika.)

CECA: Hej, šta ti je? Da ti nisu ukrali auto!?
SLOBODAN (zadihano): Auto nisu dirali!
RATKO: Ukrali ti benzin, majku im lopovsku!?
SLOBODAN: Nisu ga ni omirisali!
CECA: Da te udavače nisu spopale?
SLOBODAN (ridajući): Ukrali mi nove patike!
CECA: Kako? I to nove novcate!
SLOBODAN: Dvojica me digli u vazduh, a treći samo fike, fike, i gotovo. Hteli su i čarape, al’ me znoj spasao. Kažu da otvaraju prodavnicu razgažene obuće. Specijalnu prodavnicu za mušterije koje muče žuljevi i čukljevi.
RATKO: Ma jebeš patike, čuvaj stan! I pokućstvo. Pre, kad su obijali stanove, odnosili su samo vredne stvari. Sad jok! Promenili taktiku. Obiju ti stan, pa još donesu svoje stvari. Nema teorije da ih isteraš. Samo promene pločicu na vratima i puj pike ne važi. Niko i ništa ­ to je najčešće ime i prezime ovde. Onomad se čovek vratio s posla kući i ne može da nađe svoj stan. Izgubio se. Mangupi zazidali vrata, pa ih probili na drugom mestu. Natakarili svoju pločicu. A ti se slikaj!
CECA: Ima još gore! Počeli su stanove da dižu u vazduh. Kad se posvađaš sa komšijama, više nema pičkaranja, k'o nekad. Odmah se minira stan. Ako ti nećeš njemu, on će tebi. Dođeš kući i samo zatekneš gomilu cigli. Nekad ni to: kradu cigle za izgradnju bunkera i porodičnih grobnica.
SLOBODAN: Pa gde živi taj silan svet bez stanova?
RATKO: Oni koji nemaju para u pećinama oko grada. Srednja klasa odlazi u podzemlje. A lovatori podižu nove kuće kao bunkere. Okolo, umesto cveća, zasade nagazne mine, u ogradu puste struju, na krov postave radioaktivni gromobran i pancirne TV antene. Nema šanse da im priđeš. Kad im prijatelji dolaze na kafu, saleću ih samo blindiranim limuzinama i helikopterima.

(U sobu, uz pomoć Ikonije, ulazi Srboljub okrvavljene glave. Pod miškom nosi omanji džak.)

SLOBODAN: Tatice! Slatki moj tatice!
RATKO: Predsedniče, ko se to usudio da puca na vas bez mog pitanja!?
CECA: Mama, šta se desilo!?
IKONIJA: Ništa nije bilo deco, ništa. Došlo je do opštenarodnog napada na samoposlugu. Ima pet poginulih i dvadesetak ranjenih. Poslovođa i njegovi telohranitelji su zarobljeni. Narod je ono malo robe u samoposluzi obrstio dok si rek'o keks. Mi smo uzeli piškote. I džak kukuruznog brašna, za proju. Dvoje njih je palo za tezgom sa kukuruznim brašnom, kukala im majka! Vaš otac je hrabro jurišao, nije žalio sebe. Ja sam mu držala odstupnicu. Nekako smo se probili daljinskim upravljačem. Menjali smo programe i to nas je spaslo.
SLOBODAN: Šta ga je ovo zakačilo po glavi?
SRBOLJUB (zaplićući jezikom): Govorio sam joj... Jooj! Ne okreći prvi program... Jooj! Tamo je neki ratni film... Jooj! Ili TV dnevnik! Ali tvoja majka zapela baš za prvi program... Jooj! Ja joj vičem okreći drugi, tamo je narodna muzika... Jooj! A ona prvi, pa prvi. I eto, okrznu me po glavi... Vala, iduće godine ću celu spavaću sobu da posejem sa kukuruzom. Da okusim pravu domaću proju. Sa čvarcima! Sa terase! (Čuje se groktanje svinja.)

(Mrak.)

Scena 5.


(Ojađeni, namrgođeni, goropadni i zatečeni Srboljub zavijene glave u krugu svoje državničke familije.)

SRBOLJUB: Av, av, av!
IKONIJA: Frrr, frrr, frrr!
CECA: Elem, belem, buf, trif, traf, truf!
SLOBODAN: Anguli, banguli, fir koči, čiči, biči, serberaka, tika, taka!
RATKO: Strašim, plašim, šuškam, zveckam, elem, belem, nožem peckam, sve dušmane reckam!
SRBOLJUB: Svi su protiv nas! Svi! Svi do jednog!
IKONIJA: I više od toga! A toliko smo činili...
SRBOLJUB: Tukli decu da govore svima dobar dan!
IKONIJA: Izlazili na vrata kad god su pozvonili!
SRBOLJUB: Gasili svetlo na hodniku!
IKONIJA: Plaćali sve članarine!
SRBOLJUB: Poštovali kućni red od dva do pet!
IKONIJA: Kačili veš na pristojnu visinu!
RATKO: More, sve bi’ ja to poveš'o!
SRBOLJUB: Tresli tepihe diskretno, da ne zagadimo okolinu!
IKONIJA: Bacali smeće isključivo u kontejner!
SRBOLJUB. Kiselili kupus kad i svi ostali!
IKONIJA: Ukrašavali terasu za svaki državni praznik!
SRBOLJUB: A oni nama tako!
RATKO: Sve to treba po kratkom postupku!
SLOBODAN: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, ali bajatim!
SRBOLJUB: I buđavim, i buđavim!
CECA: Oko za oko, zub za zub, maska za lice, mleko za telo, lak za nokte!
SRBOLJUB: Od danas okrećemo list. Ko ostane s druge strane, ima da plati. Papreno!
IKONIJA: Neka puknu svi naši dušmani!
RATKO: K'o falični prezervativi!
SRBOLJUB: Nema nam večnog mira bez rata!
RATKO: Prvo ću s napalm bombama da im popalim sve zalihe!
CECA: Sve ću ih zaraziti neizlečivim bolestima!
SLOBODAN: Polomiću im sve TV antene na krovu, da se više ne drogiraju!
SRBOLJUB: Zapušiću im kanalizaciju, pa nek’ govna u govnima do guše plivaju u govnima!
IKONIJA: Otfikariću im telefone!
RATKO: Zavešću policijski čas!
CECA: Istresaću im đubre pred vratima.
SLOBODAN: Nateraću ih da čitaju knjige!
SRBOLJUB: Ima da mi se peru sapunom svaki dan!
IKONIJA: Slaću im preteća pisma!
RATKO: Slaću im pozive za vojsku!
CECA: Cepaću im najlonke i hula­hopke!
SLOBODAN: Guraću im žvake u brave!
SRBOLJUB: Kakve žvake, dinamit ću da im turim!
IKONIJA: Bacaću im kore od banane!
RATKO: Poskidaću sve prekidače u hodnicima, pa nek’ se stoka 'vata za gole žice! I zvonca ću da poskidam! Ugradiću sirene, pa nek’ se štrecaju i danju i noću!

(Zvono na ulaznim vratima.)

SRBOLJUB: Mi o vuku, a čopor na vratima!
RATKO (vadeći pištolj): Ja idem na prvu liniju, a vi udrite kose i tanke, na dve strane!

(Izlazi. Ostali traže zaklon.)

SRBOLJUB: Svako na svoje mesto. Ako zet padne na braniku otadžbine, dočekaćemo vekovne neprijatelje na karoseriji!
IKONIJA (iza troseda): Jooj, šta ako krenu na zadnje sedište?
SRBOLJUB: Reci im da imaš povratnu kartu za spavaća kola!

(Ratko ulazi gurajući ispred sebe oniže stvorenje sa velikim crnim koferom.)

RATKO: Akviziter, majku li mu njegovu! Doš'o ovde da provocira!
SRBOLJUB (iz zaklona): Koji čin ima?
AKVIZITER: Imam grčke tragedije u pet činova, domaće komedije u tri čina, imam brošure, priručnike, memoare, udžbenike...
SRBOLJUB: Zete, taj je pun municije! Postupi po naređenju i dobro ga pretresi.
RATKO: 'Ajde, vadi sve što imaš u koferu!
AKVIZITER: Imam veliki izbor knjiga. Povoljni uslovi prodaje. Otplata na 1O, 2O i 3O godina, a može i doživotna.

(Srboljub i ostali izlaze iz svojih zaklona.)

IKONIJA: Imaš li nešto sa viklerima?
AKVIZITER: Imam gospođo! (Pokazuje jednu debelu i drečavu knjigu.) Unutra su vikleri sa fenom za kosu. Praktično je za putovanja i kad se nekome udvarate. Zgodno je i zbog lopova. Misle da je knjiga, pa beže k'o đavo od krsta!
SRBOLJUB: Šta još imaš?
AKVIZITER: Šta vas zanima? (Vadi jednu po jednu knjigu iz kofera i čita naslove.) Evo, imam ovu jako zanimljivu brošuru "Kako preurediti pećinu?". Zatim, "Kako adaptirati bunker?", pa "Šupa na 1OO načina", pa "Šupica u cveću", pa "Šupa na dva sprata". Tu je i ovaj koristan priručnik "Kako da ne pokvarite stomak hranom iz kontejnera?", pa "Kako koristiti toalet papir sa obe strane?", pa "Kako bezbedno demontirati bombonjeru?", pa "Kako najviše okamatiti bonove i tačkice?". Zatim, imamo čitavu ediciju u više tomova pod naslovom "Kako da komšiji crkne krava?".
SRBOLJUB: To, to me zanima!
CECA: Šta se najviše kupuje?
AKVIZITER: Bestseler je knjiga recepata "Korenje i kopriva na hiljadu kulinarskih i sto kulovskih načina".
RATKO: Ima li tu nešto o mojoj voljenoj naciji?
AKVIZITER: Ne držim lako kvarljivu robu!
RATKO: Šta si rek'o!? Je l’ ti to mene zajebavaš!?
AKVIZITER: Gospodine, ja prodajem knjige već trideset godina, ali do sada nisam nijednu pročitao. Zar vam onda ličim na zajebanta?
SRBOLJUB: Zete, pusti čoveka, on krvavo zarađuje svoj hleb. A pošto ne podnosim krv, molim te, isprati ga!
RATKO: 'Ajde, 'ajde, na levo krug! Do sada sam 'vato zjale i čup'o im krilca, al’ ću da pređem na knjiške moljce.

(Izlazi sa akviziterom.)

SRBOLJUB: U moje vreme knjige su se prodavale na metar. Moj pokojni otac, Bog da mu dušu prosti, uvek je uzimao dva metra knjiga za potpalu. To se, bre, nekad znalo, a ovo sad? Ništa! Jadac! Otkako uvedoše ovo centralno grejanje narod se pokvari. Umesto da pazari knjige, suši gaće i čarape na radijatorima.
SLOBODAN: Tata, iduće nedelje su velike demonstracije za decentralizaciju grejanja i za uvođenje reda u redove. Naručili su mi dve hiljade transparenata!
SRBOLJUB: Fala bogu da se narod opametio... Da ne kidiše samo na nas... Sine, nisi mogao da uvališ više transparenata? Makar u pola cene.
SLOBODAN: Mogao sam, al’ policija ne da više. Doušnici štrajkuju već mesec dana zbog mizernih honorara. Još im ukinuli besplatnu popravku mašina za otkucavanje.

(Ratko se vraća sav skrušen, u pratnji dvojice uniformisanih radnika gradskog saobraćaja.)

SLOBODAN (bežeći u zaklon): Tatice!

(Srboljub ustaje i povlači se prema zidu.)

CECA: Znala sam da imam konja za muža, al’ ne baš trojanskog...
RATKO: Čekaj, nisu oni...
IKONIJA: Ćerko, teraj ti to odma’ na sud. Na preki sud istorije!
RATKO: Ama ljudi, ovo su kontrolori gradskog saobraćaja. Traže one bez vozne karte.
SRBOLJUB: Zete, rek'o sam ti da čestitke ne primam. Samo pozdravne telegrame. Silne državničke obaveze i urođenička skromnost mi to ne dozvoljavaju.
IKONIJA: Izvin'te, ako smem da primetim, što se vi ne motate po autobusima i tramvajima?
KONTROLOR 1: Gospođo, velika je gužva, pa ne možemo da kontrolišemo...
KONTROLOR 2: Ne možemo ni da priđemo! Zato su nadležni odlučili da se zaređa po kućama i prekontrolišu vozne karte. Em je komotnije, em je sigurnije!
KONTROLOR 1: I svet je manje nervozan. U kućnoj atmosferi, natenane… Nude nas kafom, rakijom, ratlukom...
CECA: Šta ako nemam kartu?
KONTROLOR 2: Drugarice, morate da platite mandatnu kaznu. Putnik koji se zatekne bez vozne karte plaća doplatnu kartu i troškove izlaska ekipe na teren.
SRBOLJUB: Ma nemoj!
KONTROLOR 1: Sa potvrdom o naplaćenoj kazni možete da se vozite besplatno jednu vožnju.
SRBOLJUB: Je l’ tako!?
KONTROLORI (uglas): Baš tako!
SRBOLJUB: E, onda slušajte: mi se uopšte ne vozimo autobusima i tramvajima. Ne pada nam na pamet!
IKONIJA: Mi držimo do sebe!
KONTROLOR 1: Kako, kad vam viri iz očiju. A i kičma vam je savijena u pravcu sredina malo napred.
KONTROLOR 2: Za lažno svedočenje obračunava se zatezna kamata. Samo da znate!
SRBOLJUB: Gospodo kontrolori, moja porodica i ja već godinama koristimo metro!
KONTROLOR 2: Kakav metro?
SRBOLJUB: Metro, gospodo, metro!
KONTROLOR 1: Kakav vas metro spopao kad još nije izgrađen!?
SRBOLJUB: Izgrađen je, izgrađen! Gospodo, moj metro je kanalizacija. Ako godinama živim kao pacov, onda imam pravo i da se krećem kao pacov! Je l’ tako!?

(Mrak.)

Scena 6.


(Srboljub ozbiljna lica prebira po jednoj kartonskoj kutiji, dok Ikonija plete.)

SRBOLJUB: Pampuri, ekseri, šajbne, gumice, šrafovi, sajle, biksne, freze, muštikle, rajsnedle, špenadle, cvikcangle, burgije, tiplovi, gurtne, virble, pertle, pajgle, trice i kučine. To je sve što sam godinama predano sakupljao za dobrobit svih nas. Da se nađe! Zlu ne trebalo... Ikonija, ako se meni, ne daj Bože, nešto desi, znajte da je sve ovde, u ovoj kutiji.
IKONIJA: Jezik pregriz'o!
SRBOLJUB: Ova kutija, sve što sam u nju sa velikom ljubavlju slagao, neka se prenosi sa kolena na koleno. Nije teška. Neka ona priča umesto mojih memoara. Neka naši potomci iz prve ruke vide kako se u moje vreme pošteno živelo i radilo. Kako se ništa nije bacalo! Ništa pod milim Bogom!
IKONIJA: Šta ćeš s onim na terasi? Još tuce kutija možeš na napuniš!
SRBOLJUB: To sam spremio ćerki za miraz! Nek’ joj se nađe za crne dane. Znaš pošto je sad kilo eksera!?
IKONIJA: Ćerki, pa ćerki. Ti k'o da nemaš sina!
SRBOLJUB: Njemu sam namenio šupu. Tamo su veći komadi. Grandiozniji delovi! Ratkapne, rozbratne, kanisteri, kileri, flaše, tegle, slivnici, šrafcigeri, sajtne, pajseri, bremze, rende, bonseci, sulundari, kaca za kupus, ofingeri, garnišne, bojleri. Moja celokupna sabrana dela!
IKONIJA: U više fondova i arhiva!
SRBOLJUB: U tvrdom povezu! (Zatvara kartonsku kutiju.)
IKONIJA: Srboljube, gde nam se deca dedoše?
SRBOLJUB: Cecu i zeta sam poslao da mi kupe cigare, nema ni dve nedelje. A Slobodan je na nekom mitingu, ispituje tržište!
IKONIJA: Šta rade dve nedelje? Za cigarete se obično čeka dan-dva!
SRBOLJUB: Nešto ih je sigurno zadržalo. Znaćemo čim se navrši devet meseci... Nego, jesi li napojila prasiće?
IKONIJA: Iha, otkad sebe!
SRBOLJUB: I?
IKONIJA: Šta i?
SRBOLJUB: Laju li?
IKONIJA: Slabo. Više reže i skiče, onako grokćući.
SRBOLJUB: Mora da su se prehladili. Večeras im skuvaj čaj od kamilice. I stavi obloge od sirćeta na nogice.

(Zvono na ulaznim vratima.)

IKONIJA: Ete su deca!
SRBOLJUB: Nisu to naša deca. Ona tako ne zvone.
IKONIJA: 'Ajd da se kladimo da su deca! (Diže se da otvori vrata.)
SRBOLJUB: Ženo, u ime viših nacionalnih interesa pitaj ko je!
IKONIJA (viče sa vrata sobe): Ko zvoni!?
INSPEKTOR 1: Ovde je služba za dezinfekciju i deratizaciju!
SRBOLJUB: Pitaj ih šta 'oće!
IKONIJA: Ne treba, ne treba! Onomad smo uzeli na rasprodaji!
INSPEKTOR 2: Gospođo, mi uništavamo štetne insekte.
SRBOLJUB: Šta uništavate?
INSPEKTOR 1: Tamanimo žute mrave, crne mrave, pauke, stonoge, vaške...
IKONIJA: Imate li nešto za gnjide?
INSPEKTOR 1: Kako da ne! Uništavamo i ose, mušice, komarce, moljce, buba švabe i buba ruse.
SRBOLJUB: I buba ruse!?
INSPEKTOR 1: I buba švabe i buba ruse, ne pravimo pitanje.
SRBOLJUB: Samo buba švabe, buba ruse jok. Ja sam slovenska duša.
INSPEKTOR 2: Po želji, gospodine. Samo vi nas pustite unutra, da dejstvujemo!
SRBOLJUB: Ženo, otvaraj! Ovo su naši ljudi. Zemljaci! Rodoljubi! Delije!
IKONIJA (otvarajući vrata): Da znate, moj muž ni mrava ne bi zgazio. Odma’ ide na čoveka!
INSPEKTOR 1: Dobar dan, domaćini! (Inspektor 2 njuška po stvarima i pretresa ih.) Kol'ko vidim, ovde se nakupilo dosta paučine.
SRBOLJUB: Gospodine, paučina je dokaz naše postojanosti. I prirodnosti!
INSPEKTOR 1: Gospodine, ovo su muške stvari. Moramo ostati nasamo.
SRBOLJUB: Ženo, čula si! Idi malo provozaj se liftom. Pusti pelcer, vidi šta se danas rovari protiv nas! (Ikonija odlazi.) 'Oćete da popijete po jednu?
INSPEKTOR 1: Neka, hvala, ne pijemo dok ubijamo štetočine.
INSPEKTOR 2 (prekida pretres): Gospodine, služba za deratizaciju je naše umetničko ime. Mi smo iz policije.
SRBOLJUB (zbunjeno): Ništa nisam video, ništa nisam čuo...
INSPEKTOR 1: Polako, polako. Došli smo po vašu ćerku i zeta!
SRBOLJUB: Znam ih onako, iz viđenja. I slušanja. Noću su veoma bučni.
INSPEKTOR 2: Za njima je raspisana poternica!
SRBOLJUB: Poternica!? Zašto poternica?
INSPEKTOR 1: Prvo i prvo, vaša ćerka je prijateljica noći.
SRBOLJUB: Pa šta!? Ona prijateljica noći, moj zet prijatelj nacije, srodne duše se našle. I snašle! Duša me bole što nisam mogao napraviti svadbu kakva dolikuje takvim prijateljima. Da im razapnem šatru za hiljadu zvanica. Da im ukrasim helikopter za prevoz do matičara i fotografa. Da im platim muziku i ozvučenje za pokrivanje celog grada, da...
INSPEKTOR 1: Vašu ćerku tražimo zbog više krivičnih dela.
SRBOLJUB: Kad već nisam mog'o svadbu, valjda ću moći da im napravim razvod kakav dolikuje.
INSPEKTOR 2: Vaša ćerka je kao prijateljica noći, i to kišnih, nedavno po najjačem pljusku vezala u lance vlasnika lanca robnih kuća i seksualno ga zlostavljala.
SRBOLJUB: Moja ćerka obožava atmosferske padavine...
INSPEKTOR 1: A vaš zet je pre neki dan, u pijanom stanju, polomio ruke skoro svim jednorukim džekovima u gradu. Ojadio je mnoge privatne i državne kockarnice.
INSPEKTOR 2: Time je naneo neprocenjivu štetu fundamentalnim interesima zemlje. Dovedeno je u pitanje finansiranje vitalnih funkcija grada. Mnoge komunalne službe su obustavile rad, pre svih đubretari.
INSPEKTOR 1: Čitav grad smrdi i zaudara. Ljudi se masovno okupljaju oko kontejnera. Vojska je u pripravnosti zbog opasnosti izbijanja kontejnerskog rata.
INSPEKTOR 2: Avioni, koji obično prskaju komarce, svakodnevno posipaju grad ogromnim količinama parfema i kolonjske vode, ali uzalud. Čitav grad se usmrdeo!
SRBOLJUB: Ja ništa ne osećam!
INSPEKTOR 1: Zanima nas kako su se našli vaša ćerka i zet?
SRBOLJUB: Kako su se našli? Lepo, kao ja i moja žena. Ja volim da mrzim, ona mrzi da voli, to je ovde idealna kombinacija!
INSPEKTOR 2: Za razliku od ćerke, vaš sin je naš prijatelj. Veliki prijatelj!
SRBOLJUB: Ne pada iver niže od klade!
INSPEKTOR 2: Sa njim imamo besprekornu saradnju, evo, već desetak godina. Zato smo sa deset posto akcija ušli u njegovu fabriku transparenata. I osnovali nekoliko stranaka, koje samo kod njega pazare predizborne materijale. Kad bi svi bili tako preduzimljivi kao vaš sin...
SRBOLJUB: Od kratkih nogu je takav. Vidite, Slobodan je svoju plodnu karijeru započeo prodavanjem mesta u redu za brašno. To je biznis: ustaneš u cik zore, poneseš hoklicu, sedneš i zauzmeš dobro mesto u redu. Držiš položaj, k'o na frontu, a onda ga prodaš nekome ko ima tanke živce. Za debele pare. Njegov najbolji drug je tako zaradio kuću, kola i ravne tabane.
INSPEKTOR 1: Bogata je ova zemlja sirovinama svih vrsta. Ima svačega, od olova do cinkaroša!
SRBOLJUB: Čim primetim ćerku i zeta, javiću sinu!
INSPEKTOR 2: Vaš stan je ozvučen. Imamo stalnu honorarnu saradnju sa komšijama odozgo, a povremenu sa komšijom odozdo. Postavili smo kamere na sve okolne zgrade...
INSPEKTOR 1: Hodnici i lift kabina takođe su ozvučeni. U haustoru je instalirana kamera sa infracrvenim zracima, koja snima i u mraku.
INSPEKTOR 2: Trenutno obrađujemo decu u parku. Moramo voditi računa o podmlatku. Deca mnogo bolje vide od nas starijih, više zapažaju, iskrenija su. Nezgodno je samo što ne znaju da nam telefoniraju.

(Sa terase se čuje lavež.)

INSPEKTOR 1: Ovo nisu naši kerovi?
INSPEKTOR 2: Nisu. Za ovaj kvart je pripremljena konjica.
SRBOLJUB: To su moji prasići. Učim ih da laju od malih nogica i evo, čujete, uspeo sam. 'Ajte da nazdravimo!

(Zaglušujuća eksplozija. Dim kulja u sobu. Inspektor 1 se probija na terasu.)

INSPEKTOR 1 (mlatarajući jednom rukom kroz dim, dok u drugoj nosi svinjsku glavu): Jadni prasići. Naišli na nagaznu minu.
SRBOLJUB (teško potresen): Svi izgiboše!?
INSPEKTOR 1: Svi! Primite izraze našeg najdubljeg saučešća.

(Mrak.)

Scena 7.


(Ikonija plete, dok Srboljub, sav skrhan, ulazi.)

SRBOLJUB: Daj onu kocku šećera!
IKONIJA: Nemam kocke, nema nigde da se kupi...
SRBOLJUB: Daj onda piramidu šećera, daj šta imaš!
IKONIJA: Imam slatko od zabranjenog voća! Da ti šećer nije pao?
SRBOLJUB: Kakvi pao!? Pretvorio sam se u santu šećera. Kad umrem, od pčela nećete moći da mi držite opelo.
IKONIJA: Pomeri se s mesta, crni Srboljube!
SRBOLJUB: Čim se pomerim, padam!
IKONIJA: Ne kukaj! Ionako si hteo da renoviraš terasu.
SRBOLJUB: Sa mnom je sve svršeno.
IKONIJA: Kakvi svršeno!? Sad si u najboljim godinama, pucaš od zdravlja...
SRBOLJUB: Neću da pucam! Obesiću se, pa kud puklo da puklo!
IKONIJA: Usvojićemo nove svinje. Da imaš s čim da se zanimaš u predasima redovitih državničkih misija.
SRBOLJUB: Ja nisam došao na ovaj svet. Priveden sam!
IKONIJA: Okrenućemo novu stranicu...
SRBOLJUB: Novu stranicu sa čituljama.
IKONIJA: Još malo i biće ti gotov predsednički pulover. Sa grbom!
SRBOLJUB: Pogrbio sam se ja, odavno.
IKONIJA: Od čega, pobogu!?
SRBOLJUB: Godinama sam sebi skačem u usta. Eto od čega!
IKONIJA: Skaču i ostali, pa šta? Ljudi moraju s nečim da se rekreiraju.
SRBOLJUB: Em sam se pogrbio, em mi stalno zabijaju nož u leđa. Ostao sam bez pola ministara... Propade mi stočni fond!
IKONIJA: Tu su deca, samo što nisu pozvonila.
SRBOLJUB: Kako da pozvone kad im je odzvonilo!?
IKONIJA: Šta bulazniš!? Udarila ti vlast u glavu, pa ne znaš više šta govoriš.
SRBOLJUB: Ženo, ne vuci me za jezik!
IKONIJA: I neću, znaš da sam gadljiva na dlake.
SRBOLJUB: Deder, donesi ti meni jedan konopac. Onako, deblji. K'o ova dva moja prsta. (Podiže dva prsta u vazduh.) 'Oću da se 'besim!
IKONIJA: Taman posla. Treba da mi otpadne plafon... Na nov tepih!
SRBOLJUB: Ženo, lepo ti kažem, donesi konopac.
IKONIJA: Ako oćeš da se besiš, izvoli napolje. To se radi u prirodi, a ne u društvu.
SRBOLJUB: E baš hoću ovde, u kući! 'Oću da umrem u svojoj državi, a ne na ničijoj zemlji.
IKONIJA: Džaba ti i vešanje kad nema gde da se sa'raniš. Jutros javili preko radija da su sva groblja popunjena. Mole narod da više ne umire, da se ne razbacuje sa telima.
SRBOLJUB: Ja ću da se obesim, pa posle nek’ me spale. Za pepeo će da ima mesta.
IKONIJA: Ne može ni to. Javili da su uvezli sto 'iljada električnih pendreka, pa zavladala nestašica struje. Nema ni za bolnice, kamoli za krematorijum.
SRBOLJUB: Neka, neka, samo ti meni donesi konopče.
IKONIJA: Neću i neću! Ne mogu više da čistim za tobom. Ako ti se ide na onaj svet, izvoli preko terase. Skini se lepo u kupaće gaće, da ne flekaš nove pantalone.
SRBOLJUB: E, ima da se 'besim u inat. I to na luster. Ja sam ga bir'o, ja plać'o, ja montir'o, ja ću ga i razmontiram!
IKONIJA: Luster je tvoj, al’ tepih je moj. I ovaj sto na koji moraš da se popneš. Ne mogu da dozvolim da ih zapišavaš i da se pleziš na njih.
SRBOLJUB: Ja sam predsednik države i glava porodice. Moj ispleženi jezik, gore visoko, na lusteru, to je bre uzvišena stvar. Ako sam tolike godine držao jezik za zubima, k'o moj voljeni narod, mogu barem za svoje vešanje da ga isplezim!
IKONIJA: Šta će komšije reći? Svi će nam se smejati! Srboljube, ne dolikuje ti da se obesiš. To rade ovi obični nikogovići i niotkudovići. Moraš da smisliš nešto otmeno što priliči jednom predsedniku od karijere!
SRBOLJUB: Okupao sam se, obrijao, namirisao. Gde ćeš otmenije vešanje?
IKONIJA: Srboljube, možeš da se 'besiš samo preko mene mrtve!
SRBOLJUB (traži konopac u jednoj kartonskoj kutiji): Ženo, od malih nogu sam stremio ka visinama. U mladosti sam jurišao na nebo, zato sada jurišam na luster. (Vadi konopac iz kutije.)
IKONIJA: Šta ti je, jesi li poludeo pod stare dane!?
SRBOLJUB: Ženo, marš napolje!
IKONIJA: Srboljube, nemoj šalom da se šališ!
SRBOLJUB (gurajući Ikoniju napolje): Izlazi napolje dok mi nije pao šećer!
IKONIJA: Pašće ti luster, a ne šećer!
SRBOLJUB (izguravši Ikoniju zaključava vrata): Nemoj da se sikiraš! Paziću da se ne razbije nijedna sijalica!
IKONIJA (lupa u vrata): Srboljube, otvori! Testament nisi napisao! Poslednju želju nisi rekao!
SRBOLJUB: Poslednja želja mi je da te više ne vidim. A testament nisam napisao iz državničkih razloga. (Namešta konopac na luster i zateže ga.)
IKONIJA (lupa u vrata): Srboljube, otvori, ništa nisam podmetnula pod sto!
SRBOLJUB: Ne treba! Ovo će biti jedno čisto ekološko vešanje!
IKONIJA: Srboljube, pazi da mi se sto ne ogrebe. Skloni onu vaznu da se ne razbije.
SRBOLJUB: Ženo, ćuti već jednom, ne mogu da se skoncentrišem!
IKONIJA: Srboljube, otvaraj, neću imati na šta veš na okačim. Uz'o si mi jedini konopac u kući. Ej, Srboljube, sav ćeš da poplaviš i da pocrveniš. Bićeš k'o ofucana zastava neke propale države. (Ulazi Slobodan.) Srboljube, otvaraj! Sine, pomagaj!
SLOBODAN: Mama, šta se desilo!?
IKONIJA (lupajući u vrata): Otac ti se zabarakadir'o. Iživljava se na lusteru i novom tepihu!
SLOBODAN: Tata, otvori! Uspeli smo! Prodao sam deset hiljada transparenata. Tata, čuješ li!?
IKONIJA: Sine, razvaljuj! Prežaliću bravu zbog idiota!

(Slobodan razvaljuje vrata i pali svetlo. Na sredini sobe Srboljub visi obešen, ali naopako, za noge.)

SLOBODAN: Tatice!
SRBOLJUB: Sine, kad se 'vako besiš, u velikoj si prednosti. Najpre ti ona stvar uvek stoji uspravno. Zatim, niti pomodriš, nit' se iskeziš, već najzad malo pocrveniš u obrazima. Ovo je i odličan lek za hemoroide. A kad prdiš, ništa se ne oseća, sve ide u vis. Jedina mana je što ti ispadne proteza. Ali zato tek sada, iz ove poze, sve okolo mi izgleda savršeno normalno: i ljudi, i stvari, i sve što se događa. Veruj mi, posle vešanja drugi sam čovek!
IKONIJA: Da vidim i to čudo, pa da načisto presvisnem!

(Slobodan pomaže Srboljubu da se oslobodi konopca na nogama.)

SLOBODAN: Tata, napravio sam posao stoleća. Navalio narod na transparente k'o lud. Ne pita za cenu.
SRBOLJUB: Sine, je l’ vidiš šta ti je narod!? Prvo ga jebeš u glavu. Onda mu ideš na želudac. Pa mu prodaješ muda za bubrege. Na kraju moraš da mu ideš na noge. Da bi za tebe digao ruke. Sa transparentima ili bez njih!
SLOBODAN: Tata, istorija je mučiteljica života!
SRBOLJUB: Sine, ti si nam osvetlao obraz!
SLOBODAN: Tata, parola je snađi se!
SRBOLJUB: Sine, ja nemam reči!
SLOBODAN: Tata, ja nemam pojma, al’ eto, uspeo sam!
SRBOLJUB (uzima budilnik): Ženo, okreni telefon, pitaj za tačno vreme!
IKONIJA: Šta će nam tačno vreme!?
SLOBODAN (dok Ikonija telefonira): Tata, kucnuo je čas! Policijski!
SRBOLJUB (grli Slobodana): Sine, smislio sam odličan posao: ja, ti i služba za deratizaciju.

(Ikonija ispušta slušalicu i pada na pod mrtva.)

SRBOLJUB: Ženo, šta ti je!? Ikonija, probudi se! 'Alo, je li me čuješ!? (Uzima telefonsku slušalicu i prislanja je na uvo. I on pada na pod mrtav preko svoje žene.)
SLOBODAN: Tatice, nemoj da me zafrkavaš! (Drmusa Srboljuba.) Tata, ustaj! Dosta je bilo zajebancije! (Uzima slušalicu, prislanja na uvo i pada mrtav pored svojih roditelja. Iz slušalice se čuje glas spikerke, koja govori tačno vreme.)

(Zvono na ulaznim vratima. Prvi put, drugi put, treći put. Vrata se uz škripu polako otvaraju. Pojavljuje se đubretar.)

ĐUBRETAR: 'Alo, ima li koga!? Mi smo vaši đubretari! Danas je naš praznik ­ Dan đubretara! Udelite koju paricu. Za Dan đubretara! 'Alo, mi smo vaši đubretari! (Ugleda beživotna tela na podu.) Lele, šta je ovo!? (Prevrće ih i opipava im puls. Zatim uzima slušalicu i prislanja je na uvo. Pažljivo je vraća na mesto.) Kuku, lele, jadni ljudi! Pregazilo ih vreme! Namrtvo! Neka im je laka crna zemlja!

(Mrak.)

KRAJ

 

- 16 -