- ETNA -


Nove knjige

MIRISNE NOTE

Kako mirise plasticno cvece - Djordje Otasevic

Da bi se saznalo i spoznalo kako miriše plastično cveće, potrebno je mnogo mašte, a da bi se to saznanje podelilo sa drugima, neophodno je posedovati dar kazivanja. Srećna okolnost je kada neko poseduje oba dara, naročito ako se uzme u obzir činjenica da je svet mašte osnovni pokretač svakojakog delanja. Otud i ne čude pokušaji da se sumorni detalji svakodnevice preoblikuju, pripitome. Jedan od takvih pokušaja učinio je i dr Đorđe Otašević u svojoj novoj knjizi Kako miriše plastično cveće.

U usko stručnim krugovima Đorđe Otašević je poznat po radovima koji su vezani za lingvistiku, objavio je desetak stručnih knjiga, dok je široj javnosti poznat po aforizmima i satiričnim pričama, koje je objavljivao u mnogim časopisima i na talasima radio programa, pa se sa ponosom može reći da je ova zbirka kratkih priča njegov literarni prvenac. 

Možda bi ovaj prvenac bio rođen mnogo ranije da su okolnosti pod kojima je nastajao bile drugačije, ali s obzirom na tematiku koju obrađuje, može se postaviti pitanje da li bi uopšte nastao da nije bilo takvih okolnosti. Bez namere da se pokreće pitanje da li je starije kokoš ili jaje, na koje bi Đorđe verovatno dao, njemu svojstveno, duhovit odgovor, uputnije je osvrnuti se na ono što nije podložno raspravi. 

Devedeset, uglavnom, kratkih naslova deo su sadržaja ove maestralno satkane zbirke satiričnih priča. Sekvence otrgnute iz života jedne nacije, ređaju se, naizgled nepovezano, jedna za drugom, obrazujući lavirint u kojem i svetlost gasne. Probijajući se kroz debele slojeve mraka, od kojeg su žene tkale čupave tepihe, autor je stilskim poigravanjem pokušavao da ublaži, kroz smeh da oplemeni strahotnu sliku moralne pustoši, koju je za sobom ostavila vladavina diktatorskog režima. Stoga i nije slučajnost što crni humor dominira, ukoliko bi se o humoru uopšte i moglo govoriti da nije neočekivanih obrta koji prosto teraju da se čovek od muke nasmeje. No, terapeutsko dejstvo smeha, nažalost, ne traje dugo, jer nas ne može zaštiti od posledica koje su bile predmet priča, niti od osećaja besa, tuge, bespomoćnosti koji probija sve odbrambene mehanizme takozvanog malog čoveka. 

Iščašenost rešenja pojedinih pitanja, kojima ova knjiga obiluje, samo je druga strana ogledala iščašenosti vremena u kojem su priče nastajale. Sarkazam, cinizam, apsurd, potpomognuti ostalim stilskim sredstvima, koje je Otašević, kao lingvista, i te kako umeo da ukomponuje i iznijansira, poslužile su samo kao potka po kojoj se kortljaju teške misli. Rasute u devedeset naslova one se granaju, nižu, pletu i prepliću, tvoreći čvor koji nije lako preseći. A kada se to jednom uradi, na sve strane razlete se ubijene duše, zajedno sa svojim ispranim mozgovima, sa izvrnutim smislom za postojanjem. Iz spektra tema tada u prvi plan izbija onaj minimum koji se na prste jedne ruke može izbrojati: rat, smrt, hladnoća, glad, podaništvo. Šta li se sve još može nabrojati u nedostajućoj, pojedenoj ruci, možemo da se zapitamo u duhu Otaševićeve sintagme. 

Prateći, dakle, teme iz "prve ruke" koje se prostiru kroz sijaset motiva, tvrdom i ubojitom satirom autor pokušava da se bori protiv Kolosa: prenaglašavanje problema ishrane poprimilo je tako morbidne tonove, toliko da je kanibalizam postao normalna pojava, da ubistva neistomišljenika podrazumevaju redovno obavljanje građanske dužnosti, a ljubav prema predsedniku dostizala je najveći erotski zanos, o kojem svaka žena može samo da sanja. Iako je u knjizi svega nekoliko priča posvećeno Predsedniku, njegov duh kao da isijava na sve strane: nemarnim potezom olovke dečja igrališta pretvorena su u minska polja, a jedina muzika koja je dražila njihovo nežno uho iskomponovana je krčanjem praznih creva. Miris prženog mesa postojao je tek kao deo sećanja nostalgičnih domaćica, ustupivši mesto mirisnoj noti hemijskih isparenja. Pomračenje sunca samo je bleda predstava u odnosu na sveopšte pomračenje uma. 

Da se radi o zbirci urbane priče može se zaključiti već prema naslovu. I ne samo da je cveće plastično, nego su svi segmenti života podređeni ljudskoj, nasuprot božanskoj ruci, te je stoga sve maltene suprotno prirodi postojanja. Prednosti savremenog života okrenute u svoju suprotnost, potpomognute vizijama autističnih "heroja" nacije, umalo da naruše princip ireverzibilnosti. No, na sreću, tu se njihova moć završava, sem ako se nekim čudom ne pojavi misteriozni starac, kao u priči Zavežljaj: Gledaju ljudi zavežljaj. Jesu ovo čekali, jesu o ovome maštali. Mlađi odmah poželeše zavežljaj da otvore, život da promene. Ali stariji, iskusniji, u tome ih sprečiše. Ono što je za starca dobro njima se možda neće svideti. Jeste sada loše, ali uvek ima i gore

Gubitak vere, vere u čoveka, u realno, nagoni na bekstvo u nerealno, na verovanje u čuda. Pronalaženjem te spasonosne formule neće se bitnije uticati na promene, ali će ona biti potvrda teze da nada poslednja umire: Čekale su ih godine i godine mukotrpnog sečenja tamnih blokova, tegljenja, slaganja. Ali na vrhu piramide, sada u to više niko nije sumnjao, sigurno ima svetlosti.

Vesna Denčić

_________________
Izvornik: Recenzija zbirke kratkih priča, Kako miriše plastično cveće
Beografiti, Beograd 2001.


- 7 -

 

ETNA | Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14

Vesna Dencic © ETNA, Beograd - 2002. Sva prava zadržana