Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 

 

 


Intervju

satiričar  Radoje Domanović

nagrada "Momo Peršun"

Kako mogu biti nagrađen za nešto što mi nije poznato da postoji.
To moj duhovni integritet ne bi mogao da podnese
jer i sami znate o kakvim pojavama sam pisao.

Radoje Domanović

Radoje Domanović (1873-1908), je bio srpski satirični pripovedač.
Rođen je u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list "Stradija", u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.
Najznačajnije njegove pripovetke su: Vođa, Danga, Stradija, Mrtvo more, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Ukidanje strasti, Pozorište u palanci, Glasam za slepca, Ne razumem.
Veliki broj osnovnih škola nosi ime "Radoje Domanović", a osnovana je i Zadužbina "Radoje Domanović" koja dodeljuje nagradu sa istim imenom. Njegova spomen bista nalazi se na Kalemegdanu u Beogradu.

* * *

Tragom vesti da je naš najpoznatiji satiričar Radoje Domanović postao laureat prestižne nagrade "Momo Peršun" vaš reporter se uz pomoć dobro obaveštenih izvora pojavio u nebeskoj Srbiji, i uz ne malo muke pronašao ovog čuvenog pisca. Dok je pod nebeskim hladom oraha glabao jabuku u poluležećem stavu i naizmenično grickao vlat trave sa naherenim šeširom, Radoje Domanović je bio gotovo isti kao iz vremena dok nije bio mrtav. Iznenađen prisustvom živog čoveka Radoje se začuđen podiže na noge, a kada ču kojim sam povodom stigao povika "Aferim". Dok smo se pripremali za razgovor, onako ljudski, mi se požali kako sa one strane neba nema rakije ni duvana, te da sada zadovoljstvo nalazi u zdravoj ishrani, a da naviku pušenja je zamenio grickanjem travke. Naš razgovor se nastavi u debeloj hladovini, a Radoje baci ogrizak što je dalje mogao pa se popridiže na obližnju klupu, počeša po upalim grudima, izvadi slamku iz usta, pa reče: "Bujrum".

ETNA: Gospodine Domanoviću, hoćete li podeliti sa širokim auditorijumom kako živite otkako ste umrli, tj. od kada ste napustili naš onozemaljski svet?

Domanović: E moj mladiću, ja sam u tvojim godinama odavno bio tragično preminuli pisac u cvetu mladosti, jer se predstavih Gospodu u trideset petoj godini, 1908. ljeta Gospodnjeg. Zapamtih i ono vreme kada pusto tursko postade pusto srpsko. Iste godine kao i ja na svet dođe i Alfred Žari, no se on predstavi jednu godinicu ranije tako da sada ima bolji položaj u Sekciji za satiru ujedinjenih nebeskih naroda, ali meni to ne smeta jer otkako sam dospeo ovde nemam nikakvih ambicija.

ETNA: Možete li nam nešto reći o vašem posthumnom radu?

Domanović: Sa nama piscima je problem što kada napustimo onozemaljski svet na nebesima možemo da biramo jedan od onih svetova koji smo napravili. Meni je dopalo da biram između Stradije i idiličnog sela iz mojih ranih pripovedaka. Očigledno je šta sam odabrao čim leškarim u hladovini oraha. Ovde mogu da koristim bilo koju hladovinu jer nema dosadnih insekata koje na svu sreću ne pominjah u pričama, ali mi je orah nekako najdraži jer me seća na detinjstvo u mom rodnom Ovsištu.

Pošto ovdašnji uslovi ne nalikuju životu u zemaljskoj Srbiji uopšte nemam potrebu za pisanjem satire, pokušavao sam nekoliko puta, ali badava – ne ide, pa ne ide. Još ni Obrenovići nisu u mojoj blizini pa inspiracije nema ni za lek, iako nam ovde lekovi nisu potrebni jer mrtvi ljudi ne mogu biti bolesni. Ponekad naiđe i Nušić, i on ima isti problem. Šta da se radi! Ali, pošto sam ogrezao u poroku pisanja koji je i ovde dostupan posvetio sam se lirskoj poeziji i romantizmu.

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

(odlomak)

Raznih čuda biva u svetu, a naša je zem- lja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmiš- ljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće - mišlje- nje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbor- nik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće.

Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.

Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.

 Radoje Domanović

ETNA: Među nas je kao bomba pala vest iz nebeske Srbije da Vam je do- deljena nagrada "Momo Peršun", kako ste Vi na to reagovali?

Domanović
: I sam sam iznenađen ovom nagradom jer, u moje vreme pre više od sto godina, ih nije ni bilo tako da sam morao čekati da umrem da bih postao laureatom, ali opet uzalud jer je to nagrada za lagani roman i popod- nevnu priču a takvo nešto ne postoji na nebesima pa sam bio prinuđen da je vratim.

ETNA: Vratili ste nagradu!?

Domanović: Tako je, kako mogu biti nagrađen za nešto što mi nije poznato da postoji. To moj duhovni integritet ne bi mogao da podnese jer i sami znate o kakvim pojavama sam pisao. To bi bilo u suprotnosti sa mojim mo- ralnim načelima. Zamislite da na zemlji dodele nagradu nekome za nešto što ni sam ne zna da postoji, to bi bila od- lična tema za parodiju a žiri bi se pro- pisno obrukao. Ali ovde na nebu je sasvim drugačije. Samo što ja imam razumevanja za to jer je žiri bio polu- kvalifikovan.

ETNA
: Kako to mislite?

Domanović: Lepo. Osim Zmaja i Nuši- ća svi ostali su bili nekakvi predstavnici ovoga ili onoga, a ja nisam zapamtio demokratske promene i te vaše kere- feke. U umetnosti nema demokratije. Umetničko delo može da valja ili ne, sve ostalo su nijanse. Zato im je bilo lako da pogreše, jer nije svačiji glas jednak. Iako su se znalci borili protiv toga, bili su nadglasani. Poražavajuće bi bilo da je odluka donesena jedno- glasno, ovako su barem sačuvali obraz i mene lično.

ETNAKada smo kod nagrada, da li Vam je poznato da je ustanovljena nagrada nazvana po vama?

Domanović: Čuo sam za tu pojavu, ali to mi nimalo ne olakšava život na ovom svetu.

ETNA: Zašto?

Domanović: Zbog toga što po drevnom srpskom običaju kada se nešto učini u neskladu sa mojim likom i delom upali se jedna crvena sijalica i ja sam tada obavezan da odem na svoje grobno mesto na Novom groblju i da se prevrćem u grobu izvesno vreme, što nimalo nije prijatno. Pre nekoliko dana sam se toliko prevrtao da mi je i danas muka, zato poručite onima u zemaljskoj Srbiji da imaju obzira kada koriste moje ime. Nekome je to nagrada ali je meni nagrda.

ETNA: Koliko dugo morate da se pervrćete u grobu?

Domanović: To ne zavisi od mene. Mogu da prestanem kada se sijalica ugasi. Nije ni u nebeskoj Srbiji tako lagodno kako se čini na prvi pogled. Vidiš i sam kako mi je odelo pohabano, a o sanduku da ne pričam. Molim vas još jedared da me na zlo ne nagonite. Da sam se rodio u nekoj drugoj zemlji bilo bi mi lakše, na neke naše kolege, koji zemaljski život okončaše van Srbije, na pomen njihovog imena se spušta blagodet i nebesko blaženstvo, a ti Srbine malo, malo pa trči da se prevrćeš u grobu.

ETNA: Jeste li imali prilike da vidite Vaš spomenik na Kalemegdanu?

Domanović: Nisam imao prilike da silazim u zemaljsku Srbiju, ali izvestan broj dama koje su nam se pridružile kažu da sam mnogo zgodniji u prirodi.

ETNA: Pošto nam je vreme koje je obezbedio neimenovani izvor ograničeno i bliži se kraju, da li imate neku poruku našim čitaocima u zemaljskoj Srbiji i šire?

Domanović: Imao bih ja dosta toga da im poručim, ali kakva je korist od toga kada njih samo interesuju pare. Molim vas da moje ime i delo koristite oprezno jer ja više ovako ne mogu izdržati.

Razgovor vodio:
Dejan Tofčević


Karikatura - Mića Miloradović


- 8 -