Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT

 

 

 


Piše: Branislav Nušić

Svet

Komad u četiri čina

OSOBE:
TOMA MILENTIJEVIĆ, činovnik u penziji.
STANA, njegova žena.
NADA i JELKICA, njihove kćeri.
SIMA JEREMIĆ, činovnik u penziji.
GOSPOĐA ŽIVANOVIĆKA.
GOSPOĐA TOMIĆKA.
STOJANOVIĆ.
GOSPOĐA MARTA, njegova tetka.
UČITELJ MUZIKE.
TETKA KAJA i ANA, služavke kod Tome.
DEVOJČICA.
PRVI NOSAČ.
DRUGI NOSAČ.

PRVI ČIN

Soba kod Tome. Na sredini i sa strane po jedna vrata. Levo napred prozor. Nameštaj običan, kakav se viđa u našim starim kućama. Desno od srednjih vrata jedan minderluk, a nad ovim visi starinski časovnik sa šarenom tablom, žutom šetalicom i gvozdenim tegovima, što izgledaju kao mali sudžuci. Na časovniku kazaljke pokazuju tačno tri časa. S leve i desne strane časovnika po jedna slika (kakva bitka ili ubistvo Maksimilijanovo, lovčeva pratnja ili ljudski vek). Levo od srednjih vrata orman, nad kojim visi ikona, pod njom bosiok i stakoce bogojavljenske vode. Po ormanu razastrt čist, beo čaršavić od srpskog platna, a poređane šolje, flašice, čaše, jedan sapun, dve jabuke itd. Iza ovih sitnica je, oslonjen na zid, pa ormanu još i duboki ram, u kome je nevestinski beli venac. Napred levo, gde je prozor, stara kožna naslonjača, iz koje se ovde onde vidi kučina; desno napred je četvrtast sto, pokriven kupovnim čaršavom. Na stolu su novine, naočari, muštikla, tabakera i duvan, rastresen na starim novinama.

I

Toma, Jelkica.

TOMA (pri dizanju zavese zavaljen u fotelji spava. Novine koje je čitao ispustio je kraj sebe).
JELKICA (pošto posle izvesne pauze izbije na časovniku tri, ulazi s leva na prste, pogleda još jednom u časovnik, pa prilazi Tomi. Mazno). Tatice, tatice!
TOMA (trgne se i trlja oči).
JELKICA. Izbilo je tri.
TOMA (pogleda na časovnik). Jeste, Boga mi. (Vadi svoj džepni časovnik i sravnjuje). Opet je taj matori ugursuz izmakao... za pet minuta.
JELKICA. A juče smo ga doterali.
TOMA. Takav je on: po godinu dana dobar, dobar kao dobardan, pa na jedanput udari u inat. Doteraj ga opet, Jelkice.
JELKICA (otrči, popne se na minderluk i doteruje kazaljku). Je li dobro?
TOMA (gleda u svoj časovnik). Makni još malo, još za jedan minut.
JELKICA (izvrši). Eto.
TOMA. Tako, hajde sad siđi.
JELKICA (skoči s minderluka, dotrči do Tome, sedne na šamlicu kraj fotelje i uzme novine, koje je on pri spavanju ispustio). Da nastavim?
TOMA. Čekaj, da ti nađem gde sam stao. (Uzme joj novine i traži).... E, evo ovde.
JELKICA (čita). "Nemačka se još uvek drži rezervisano. Njeni predstavnici još ničim nisu dali poznati, da su od svoje vlade dobili..."


II

Nada, pređašnji.


NADA (također sleva). A, vi ste već budni; a ja kao bajagi pohitala, da vas budim.
TOMA. Jelkica je bila vrednija.
NADA. Treba li da vam napravim koju cigaretu?
TOMA. Vidi, ako nema u tabakeri. (Jelkici). Hajde, hajde nastavi.
NADA (zagleda u tabakeru i sedne te pravi cigarete).
JELKICA (čita iznova). "Nemačka se još uvek drži rezervisano. Njeni predstavnici još ničim nisu dali poznati, da su od svoje vlade dobili ma kakva uputstva. Međutim, Engleskoj je stalo do toga, da sazna gledište, koje će prema celoj ovoj stvari zauzeti nemačka diplomacija."

III

Sima, pređašnji.


SIMA. Dobar dan i na zdravlje!
NADA i JELKICA (skoče sa svojih mesta i prilaze mu ruci). Dobar dan, Čika-Simo. (Uzimaju mu šešir i štap i ostavljaju).
SIMA. Jesi li svršio tu tvoju politiku?
TOMA. Čekaj, samo još da saznam, šta misli Rusija.
SIMA. Eto ti sad. A koja ti je fajda, što ćeš znati, šta misli Rusija?
TOMA. Nije mi nikakva fajda, nego tako, kad ti ne dođeš tačno u tri, ja onda moram nečim da se zabavljam.
SIMA (seda). A znaš li, zašto sam odocnio?
TOMA. E?
SIMA. Pa kupio sam... gle... (vadi iz džepa) nov špil karata. Rekli smo danas da počnemo da te učim.
TOMA. Jeste, Boga mi. Idite, deco, te nam spremite kafu. Jesi li mi, Nado, napravila koju cigaru?
NADA (dajući mu tabakeru). Jesam, oče (ode levo).
JELKICA (ode za njom).

IV

Toma, Sima.

SIMA. Hoćemo li, a?
TOMA. Pa hajde baš? (Pripaljuje).
SIMA (otvara špil). Ti znaš već, kako se koja farba zove?
TOMA. Eh, de, de, de, ti opet... Toliko znam valjada, i ako nikad nisam uzeo karte u ruke.

V

Stana, pređašnji.


STANA (s leva). Dobar dan, gospodin-Simo. Rekoše mi deca, da ste došli.
SIMA. Dobar dan! Došao, pa zadocnio samo tri minuta, a vaš mi muž već prebacuje.
STANA. Izvolte, sedite.
SIMA (seo i izdvaja karte). Dakle, to nije kao u džandaru; ovde je kec najstariji....
STANA. Ali zar ćeš istina, Tomo, sad pod starost da učiš karte? Ja mislim to vi onomad samo od šale govorite.
TOMA. A što od šale?... Da naučim.
STANA. Što će ti to, za Boga? Nećeš valjada početi sad da se kartaš?
SIMA. Ama ne, gospođo, vi me niste razumeli. Nećemo mi učiti karte zato, da mi igramo, ne; nego da gledamo, kad drugi igraju. Toma, znate, i ne ume da živi, kao što je red da jedan penzionar živi. Zavukao se ovde u kuću, pa plevi baštu, hrani piliće, čita novine i tako.
STANA. Nego kako vi mislite?
SIMA. Ja sam, vidite, sastavio naročiti plan, kako ćemo živeti od sad, i pretresli smo taj plan, pa smo ga i usvojili. Je li tako, Tomo?
TOMA. Ta ono... nisam baš na sve pristao.
SIMA. Čekaj, brate, evo je i gospođa ovde, pa neka kaže i ona svoju reč.
STANA. Da čujem baš taj vaš plan.
SIMA. Molim. Dakle, u šest časova u jutru krenućemo se od kuće i ići ćemo na pijacu. Ne moramo ništa pazariti, nego onako ići ćemo, da vidimo šta ima, a šta nema, da prokrstarimo onuda malko, i onda, oko sedam časova, svratićemo u kafanu na kafu. Tu ćemo se videti s ljudima, progovoriti, čuti ako se prošle noći obrazovalo novo ministarstvo ili ako je prošle noći država zaključila nov zajam, ili ma šta drugo novo, pa ćemo za tim čitati jutarnje novine sve do devet časova. U devet časova ići ćemo u ministarstvo finansija, na kasu gde se penzija prima, i sedećemo u čekaonici sve do jedanaest časova. Ne moramo mi imati ništa da primamo, — ići ćemo tek koliko običaja radi: neka nas vidi blagajnik, a, posle, i zato, što se tu, u toj čekaonici, zbiraju svaki dan i svi ostali penzionari, pa tu čovek može da čuje sve novosti, sve i političke i nepolitičke novosti.
STANA. Pa moj se Toma ne bavi politikom.
TOMA. To jest, ja volim da čujem samo krupnije stvari...
SIMA. Ali ne bavim se ni ja politikom, nego samo tako, volim da čujem, mnogo volim da čujem šta ima novo.

VI

Nada, pređašnji.
 

NADA (unosi na služavniku dve šolje kafe i služi prvo Simu). Izvolte.
SIMA. Hvala, čedo moje. (Primi kafu i počne savijati cigaretu).
NADA (pošto posluži i oca). Želite li vi, majko?
STANA. Neću, sad sam ispila.
NADA (povlači se levo u sobu).

VII

Sima, Toma, Stana.
 

SIMA (nastavlja, kao i da nije prekinuo). Za tim ćemo u jedanaest časova kući na ručak. (Pripaljuje cigaretu).
STANA. Zar već u jedanaest?
SIMA. Molim. Onaj jedan čas do ručka potreban nam je. Svakog dana treba očistiti muštiklu, treba cepkati drvcad za čačkalice, naviti kućni časovnik, prebrojati suvo meso u odžaku, pregledati slavinu na buretu u podrumu, isterati muve iz sobe za spavanje i još puno takvih sitnih stvari, koje čovek, kad dođe u penziju, mora svaki dan vršiti. (Povuče dva tri dima). Posle ručka malo ćemo prileći....
TOMA. E jest, ja to moram...
SIMA. Molim te, kao što kažem: posle ručka malo ćemo prileći, ili ćemo uzeti novine ili kakav kalendar ili kuvar. Ne znate vi, kako se slatko spava, kad čovek zaspi čitajući kuvar.
STANA. Valjada sanjate kakvo lepo jelo?
SIMA. A nije to, nego uvek sanjam, da me je ko pozvao na ručak. (Ispio je kafu, pa hoće da ostavi šolju).
STANA. (prihvata je). Na zdravlje!
SIMA. Hvala!... Za tim ćemo posle spavanja, oko tri časa, izaći opet u kafanu i uvući ćemo se u kartašku sobu i staćemo kartašima više glave, i to ja ću stajati uz jednu stranku, a Toma će uz drugu. Mi, dakle, nećemo igrati.
STANA. Pa što vam je onda potrebno da učite karte?
SIMA. Zato, da bismo razumeli igru. Vi još ne znate, kako je to slatko stajati više glave nekom, kad igra karte, ali kad razumete po malo igru. Tu se čovek besplatno jedi, besplatno raduje i besplatno igra karte. Znate, tu se često čovek i posvađa, i ako ga se ne tiče, pa onda često puta pritekne u pomoć i po kakvim savetom, i ako mu ga onaj što igra ne traži, pa onda čovek strepi, boji se, reskira, — i sve ga to ništa ne staje.
STANA. Pa tako celo posle podne da stojite ljudima nad glavom?
SIMA. A ne. Pred veče ćemo išetati malo Terazijama, te da sretnemo ovog i onog, da opet čujemo po nešto novo, da stojimo po malo kod kakvog ćoška ili pred kafanom, da zagledamo, ako se kakva kuća zida, i da kažemo naše primedbe, da zastanemo, ako se kakva kola skrhaju ili ako se dvoje svađaju, i u opšte da iscrpemo sva ona zadovoljstva, koja penzionarski život čine tako slatkim.
TOMA. E pravo da ti kažem, ja se umorih samo slušajući to, šta sve treba da radimo, a gde bih ja sve to i radio?
SIMA. Kako to sad? Pa jesi li onomad pristao?
TOMA. Onomad nisi bio tako opširan, a, posle, i nisam hteo da ti kvarim volju. Ali... ne mogu ja to nekako tako... Naučio sam na ovaj mir i tišinu, ne odlazim nikuda, ne dolazi mi niko; živim ovde u kućici sa ženom i decom, razgovaramo, plevimo baštu, hranimo živinu, čitamo šta misli Rusija, a šta Engleska, pa tako nam prođe dan.
SIMA. Ne kažem da je i to rđavo... Dabome, kad čovek ima familiju...
STANA. Pa jeste, vi ste samac, pa vam se i ne mili kod kuće.
SIMA. Pa, pravo da vam kažem, i to je istina. Dakle, nema onda ništa od moga plana?
TOMA. Evo, ako hoćeš: sve što mogu da pristanem, to je, da me naučiš jednoj igri, pa da dođeš, kao što si i do sad dolazio, svaki dan u tri časa, te da odigramo po nekoliko partija uz kafu.
SIMA. Dobro... Kad već nećeš drukče, makar i tako. Naučiću te šlage.
STANA. A je l' to za novac?
SIMA. Pa jeste.
TOMA. Ako je. Mi ćemo igrati u jednu paru.
SIMA. Pa i to možemo, a dobit da mećemo u pikslu u korist ranjenika.
TOMA. Kojih ranjenika?
SIMA. Pa, ruskih ranjenika. (Meša karte).
TOMA. Kakvih ruskih ranjenika, kad i nema rata?
SIMA. Sve jedno: ako ga nema, biće ga. Dok je Rusije, mora biti rata, a kad ima rata, mora biti i ranjenika. Dakle, zbiraćemo pikslu u korist tih budućih ruskih ranjenika.
TOMA. Dobro, pristajem.
STANA. Ali, nemojte samo danas početi; počnite od sutra.
TOMA. A što ne baš danas?
STANA. Eh, tako... Danas imamo u kući jednu malu svetkovinu, a kad je svetkovina, onda se ne igra karata.
TOMA. Svetkovinu?
STANA. Dabome, te još kakvu.
TOMA. (Domišlja se). Čekaj... danas je dvadeset godina, kako smo ovu kuću kupili.
STANA. Nisi pogodio. Od kud danas, kad smo se uselili tek sedmog novembra?... Zaboravio si.
TOMA. Ama danas sam zaključio pogodbu.
STANA. Nije, varaš se.
TOMA. E, čekaj, sad ću te uveriti. (Ode do ormana i uzme onaj ram, u kome je venac, i obrne ga. Simi govori). Znaš, ovo je naš venčani venac, pa sam ja ostrag uvek zapisivao svaki važniji događaj.
SIMA. To je onako, kao neki Oktoih. Sasvim pametno. Zašto da se zaboravi?
TOMA (pošto je metnuo naočare, čita s leđa rama). Evo: "Neka se zna, da smo ja i Stana za naš novac, koji smo, provev petnaest godina bračnoga života u međusobnoj ljubavi i štednji, danas, 28. oktobra 1885. godine, kupili kuću i u istu se uselili 7. novembra iste godine". (Ostavlja sliku na sto).
STANA. Eto vidiš, a danas je tek 4. septembar.
TOMA. Jeste, Boga mi. E pa, kakva je onda svetkovina danas. Valjda nije moj rođen dan?
STANA. Nije.
TOMA. Nego šta je?
STANA. Danas je ravno petnaest godina, kako je Kaja kod nas u službi, a pedeset joj je godina života, pa me molila, da počasti decu.
TOMA. E, to li je? Pa što mi odmah ne kažeš? A jesi li joj kupila što, da joj poklonimo?
STANA. Trebalo je da kupim, al', Boga mi, nemam kad da izađem u čaršiju.
SIMA. A šta biste joj uzeli?
STANA. Pa kakvu šamiju.
SIMA. Pa molim vas, ja i onako idem sad u čaršiju.
STANA. Eh, da ne bude za vas to teret?
SIMA. Ta ostavite, molim vas, kakav je to teret? Evo mene za pola časa, pa da se i ja počastim. Ta i ja sam član vaše familije. Nema nigde zabeleženo, ali će biti, mislim, skoro dvadeset godina, kako ja svaki dan uvratim i ispijem kafu kod vas. Čekaj... Ima li ovome časovniku dvadeset godina?
TOMA (razmišlja). Ima.
SIMA. E, onog si ga dana doneo, kad sam ja došao prvi put na ručak. To baš pamtim. Hajde, odoh ja. (Polazi).
STANA. E, baš vam hvala, gospodin-Simo.
SIMA. Molim, molim. (Ode).

VIII

Stana, Toma, za tim Nada, Jelkica, Kaja.
 

STANA. Baš mu hvala; uvek nam se nađe. Čekaj da zovnem Kaju: hoće da ti poljubi ruku. (Ode do levih vrata). Kajo, odi, sam je gospodin.
KAJA (ulazi s leva s jednim tanjirem kolača).
NADA (ulazeći za Kajom). A zamislite, oče, tetka Kaja krila od nas...
JELKICA (koja je također ušla). A danas je ravno petnaest godina, kako je u našoj kući.
KAJA (briše oči od suza.) Jeste, pa hoću moju dečicu malo da počastim. (Ljubi ruku Tomi).
TOMA. E, pa neka ti je srećno, Kajo, i daj, Bože, da pod našim krovom provedeš ceo vek.
KAJA. Oh, kad bi Gospod hteo da vas čuje! Zar ja mogu tražiti bolje gospodare i lepši mir, nego u vašoj kući?
NADA. E, sad tek primi i od mene čestitku; ono se u kujni ne računa.
KAJA (ljubi je). Hvala, čedo moje. (Osvrće se i traži očima Jelku). A moje dete, zar mi moje dete neće da čestita?
JELKICA (koja se bila zaigrala). Hoću, Hoću, dado! (Zagrli je).
KAJA (ljubi je). Zar moje dete, koje sam ja prihvatila i odnegovala? Zlato moje! (Ljubi je).
NADA. A što nam to, tetka Kajo, niste kazali, pa bismo ja i Jelka vas iznenadili, a ne vi nas?
KAJA. Eh, što da govorim? Nije tako važna stvar. Tek pade mi onako na pamet, pa rekoh: Hajde da počastim moju dečicu. Uzmite, uzmite.
JELKICA (uzima kolače i jede). I to dada umesila baš ono, što ja volim.
TOMA. E pa, ti si joj najpreča.
KAJA. A znate li, deco, ko je još u ovoj kući sa mnom zajedno petnaest godina?
SVI. Ko?
KAJA. Naš mačak, Marko. Tog dana, kad sam se ja pogodila kod vas u službu, dobili smo i Marka od gospodina Sime.
STANA. Jeste, Boga mi.
TOMA. Pa hoćemo li i njemu da čestitamo?
NADA. A gde je Marko?
KAJA. Eno ga u kujni pod ognjištem.
JELKICA. Hajde da mu ponesemo po jedan kolač. (Uzme kolač).
NADA (uzme i sama). Da ga nađemo.
JELKICA (otrča do ormana i nađe tamo jednu crvenu pantljiku). Hoću da mu vežem ovu pantljiku oko vrata: neka i on izgleda danas svečano. Hajdemo, da ga nađemo. (Otrči).
KAJA i NADA (odu za njom).

IX

Stana, Toma.
 

TOMA. Jest, Boga mi, prolaze godine, prolaze časom, kao da je sve to juče bilo... (Šeta i razmišlja). ....Kao da je juče bilo.
STANA (dotle rasprema sto i zbira šolje na služavnik).
TOMA (šetajući došao je do onog stola, na kome je Nada pravila cigarete, izvadio cigaretu i pali je). Stano.
STANA. Čujem.
TOMA. Ostavi, Boga ti, ovu sliku na svoje mesto. Bojim se, pašće, pa će se razbiti.
STANA (uzme ram s vencem, koji je Toma na taj sto malo čas ostavio i zagleda mu zadnju stranu). A, vidiš, ovde nisi zapisao samo kad smo kuću kupili, nego i još nešto.
TOMA. Znam, to je kad su se deca rodila. Daj ovamo. (Čita). "U ovoj našoj kući rodi nam se i prvo čedo 4. februara 1887. god., koje na krštenju dobi ime Nadežda...." A ovo je za Jelkicu: "15. aprila 1890. godine rodi nam se i drugo čedo, koje na krštenju dobi ime Jelena".
STANA (broji na prste). Pa to će Nada, Tomo, sad skoro da napuni osamnaestu godinu.
TOMA. Jeste.... a Jelica petnaest.
STANA (sedne, spusti sliku na krilo i zamisli se). Boga mi, Tomo, osamnaest godina! Pa to nije malo.
TOMA. Kako malo? To je već devojka.
STANA. Devojka za udaju, a mi nikad nismo seli, da tako o tome malo promislimo i porazgovaramo.
TOMA. A što bismo, Stano, tu imali da razgovaramo?... Što bude suđeno, suđeno.
STANA. Da vidiš, nije ni tako, Tomo.
TOMA. A kako bi drukče bilo?
STANA. E pa, vidiš, devojka je prirasla, postasala je, a mi se nekako odvojili od sveta: niti je kuda vodimo, niti izvodimo; niti je ko zna, niti vidi. A to ne ide tako.
TOMA. Ama šta ne ide?
STANA. Pa tako, to ne ide. Mi živimo ovako sami za se, odvojeni sasvim od sveta, ni s kim se ne mešamo.
TOMA. A šta nam fali. Eto, pročitaj kako tu piše. (Uzme sliku iz njena krila). "Provev 15 godina bračnoga života u međusobnoj ljubavi"... To je donde kad smo kupili kuću, je li? Pa i od tada zar nismo mirno i lepo živeli? Niti si ti meni rekla zazornu reč, niti sam ja tebe prekorio; deca nam odrasla zdrava, dobra, volimo se, živimo mirno, tiho i srećno, pa šta će nam drugače da živimo?
STANA. Ta to ne kažem. Zar meni i tebi treba drugače da živimo? Ali, vidiš, zarobili smo i ovu decu.
TOMA. Pa i deca su zadovoljna; ne traže ni ona drukče da živimo. Svi se u kući slažemo i volimo, pa čak i ova Kaja. Eto, skrasila se kod nas i privikla, pa ne traži bolje.
STANA. Jeste, ama vidiš, Nada je već dorasla, pa moramo o tome promisliti. Ne možemo zbog nje van sveta. Ako hoćemo da je zbrinemo, moramo se malo izmešati sa svetom, moramo je uvesti u svet.
TOMA. Ama kako da se izmešamo sa svetom?
STANA. Pa eto tako: da odemo ovome i onome u posetu, da izvedemo dete na igranku, na svadbu; da prizovemo poznanike, da nam dođu; da otvorimo malo kuću, pa da nam svet dođe i da mu odemo... Razmisli, Boga ti, Tomo, o tome.
TOMA (zabrinuto). Ta ne kažem ja da ne treba. Treba, znam ja; nego sam naučio na ovaj mir, i kao najzgodnije mi je ovako, kad ni mi o svetu, niti svet o nama vodi računa.
STANA. A to je baš ono, Tomo, što svet ne vodi o nama računa, a devojka dorasla, pa bismo mi baš trebalo sve i sva da učinimo, da svet vodi o nama računa.
TOMA (ubeđen). Ono, tako je... Vidim da je tako. Moramo, moramo makar i žrtvovali naš mir... Samo... kako ti to misliš, šta treba da radimo?
STANA. Pa... tako... Daćeš malo para, da skrojim Nadi kakvu haljinu za posete, a i za kuću... A trebaće što i za Jelku, pa... onda... otići ću ovde i onde u posetu... Eto, ima kuća s kojima se znamo, ali nismo im išli i nisu nam dolazili... Tako... odvojili smo se, pa sad treba da se opet sprijateljimo sa svetom... Treba i da prizovemo svet, da nam dođe, da otvorimo malo kuću.
TOMA (razmišlja).
STANA. Ako misliš da nemam pravo, onda neka ne bude, Tomo.
TOMA. Ne kažem... Ko ti kaže da nemaš pravo? Razmišljam samo, da li će to biti bolje... A kad ti kažeš da je dobro... Kolike smo godine proživeli mirno i lepo i nisam ti nikad kazao: "Nije", kad ti kažeš nešto da jeste.
STANA (prebacujući). Nisam ni ja tebi, Tomo.
TOMA. Bože, sačuvaj!... E pa, vidiš, zašto sad da ti sporim? I, dabome, majka si i ja otac... Moramo promisliti malo o deci, moramo sve učiniti za njih i za njihovu sreću... Pa, dabome, treba da se poznamo malo, da se viđamo, da se izmešamo sa svetom, treba da prizovemo malo taj svet i našoj kući, da otvorimo kuću... A... treba li mnogo para za te haljine za decu?... (Vadi portfelj).
STANA. Pa... ne znam da ti kažem.
TOMA (vadi). Ja ću ti dati nešto, pa ti vidi. (Daje joj). Ako zatreba još, tu sam; ako preteče, vratićeš mi... (Razmišlja). Eto, neka bude tako; do sad je bilo drukče, a od sad neka bude tako. Neću posle da požalim na samog sebe.


X

Nada, Jelka, Kaja, pređašnji.
 

NADA (smeju se najpre s polja, pa onda utrče, Nada napred, noseći mačku kojoj je oko vrata vezana crvena pantljika, za njom trči Jelkica i, najzad, Kaja). Evo ga Marko.
JELKICA. Kako nas je lepo dočekao! Sedi na tetka-Kajinu krevetu, pa sve ovako (žmirka očima), a mi njemu: "Čestitamo, teča-Marko, dan", a on ovako (opet žmirka), pa vrr....rr....vrr....rr.... a ja ga onda uzmem za šapu, pa ga prodrmusam i viknem: "Čestitam ti, teča-Marko, dan", a on mi onda reče: "Fala".
STANA (miluje Jelku). A baš ti rekao: "Fala?"
JELKICA. Pa da... onako mačjim jezikom rekao je: "Mijau!"
TOMA. A jeste li ga počastili?
NADA. Dali smo mu kolača.
JELKICA. I još kako je slatko pojeo! Pa se posle lepo ubrisao.
TOMA. E, baš se ubrisao?
JELKICA. Pa da, ovako. (Liže jezikom usnice).
NADA. Doveli smo ga, da mu i vi čestitate.
STANA (Ozbiljnim tonom). Znaš šta je, Nado? Ostavi ti toga teča-Marka Jelki, za nju je to, neka se ona igra, a s tobom ima majka da progovori reč dve.
NADA. Evo. (Daje Jelki mačka).
JELKICA. Vrr...vrr... teča-Marko, sad ćemo mi igrati svetkovine. Hajde kaži: "Mijau!". Kaži...
STANA. Odnesi ga u kujnu, pa nek ti tamo kaže sve što hoćeš. Hajde, pođi i ti, Kajo.
KAJA (Jelki). Hajde, dušo.
JELKICA. E, neću sama; čekaj da ponesem i moju Ninu, i ona da čestita teča-Marku dan. (Dodaje Marka Kaji). Pridrži ti, dado, Marka. (Otrči do ormana i uzme svoju lutku). Hajdemo sad. (Otrči i Kaja za njom).

XI

Stana, Toma, pređašnji.
 

STANA. Slušaj, Nado: ja i otac smo rešili ovog časa nešto vrlo važno.
TOMA (koji je seo). Da, slušaj, dete, što će ti majka reći... To smo zajedno rešili.
NADA. Ja slušam.
STANA. Ti već i sama vidiš, dete, da si dorasla i... kako da kažem...
TOMA (hoće da joj pomogne). Pa to... dorasla.
STANA. Jeste. I sad je već vreme, da malo i u svet izlaziš. Ti si se ovako sabila u kuću s nama, a mi nikuda ne izlazimo, ni s kim se ne viđamo, ne mešamo se sa svetom. Pa ne možeš ti zbog nas ostati tako odvojena od sveta.
TOMA. Mi smo mogli, za nas je bilo drugo; ali ti ne možeš.
NADA. Kako god vi kažete.
STANA. Ja i otac smo razgovarali i razmišljali smo ozbiljno o svemu, pa smo rešili, da od sad drukče počnemo. Mi hoćemo da od sad živimo sa svetom.
TOMA. Jeste, hoćemo da se izmešamo sa svetom, da mu odlazimo i da se viđamo.
STANA. Da otvorimo malo kuću i da prizovemo svet, da nam dođe.
NADA (radosno). To je lepo, to je vrlo lepo, majčice. (Grli je).
TOMA. Da, eto, to smo rešili ja i majka.
NADA. I to sve zbog mene.
TOMA. Pa, dabome, nije zbog nas. Nama je i ovako bilo dobro. Nego zbog tebe....
NADA. Hvala vam, velika vam hvala. (Ljubi Tomi ruku).
TOMA. A ti se tome raduješ?
STANA. Bože, Tomo, mlada je, mora se radovati.
NADA. Pa ja neću od vas da krijem; dabome da se radujem.
STANA. E pa, vidiš, zato sam te i zadržala. Sad se lepo spremi, da izađemo malo, da ti naručim jednu dve haljine, da imaš s čim izaći i dočekati.
NADA. I novu haljinu ćete mi praviti?...
STANA. Da, otac mi je već dao novaca.
NADA. O, kako ste vi dobri!
STANA. E pa hajde sad, metni šešir na glavu i daj mi moj, pa da pođemo.
TOMA. E, još sad?
STANA. Pa, eto, imamo vremena, a novac si nam već dao.
NADA. Još sad, bolje još sad. (Tapšući i pevušeći otrči u levu sobu).


XII

Stana, Toma.
 

STANA. Vidiš li, kakvu si radost učinio detetu?
TOMA. Vidim.
STANA. Željno je sveta.
TOMA. Pa eto, — neka mu bude.

XIII

Jelkica, pređašnji.
 

JELKICA (utrči sva zadihana, noseći Stanin šešir). Mama, a hoću li i ja dobiti novu haljinu?
STANA (uzima šešir i meće ga na glavu). Hoćeš, dušo. Zar tebe da ostavimo bez haljine?
JELKICA (pomaže majci da namesti šešir). Ali ja hoću plavu. Znaš, od kad sam te molila za plavu haljinu?
STANA Dobro, dobro, neka bude plava.
JELKICA. A hoću li i ja poći sad s vama?
TOMA. E pa dabome. Kud bi to i moglo biti bez tebe?
JELKICA (otrči do levih vrata). Dado, dado, tetka Kajo, donesite moj šešir... moj šešir.


XIV

Nada, pređašnji.
 

NADA (obučena). Ja sam gotova.
STANA (navlačeći rukavice). Evo, dušo, i ja sam.
JELKICA (skida sa sebe kecelju i baca je na patos, doteruje kiku i u opšte sprema se).
NADA. Jelkice, i ti ćeš s nama šetati. Vodiću te svud.
JELKICA. A kad nam dođu posete, ja ću posluživati; ti sedi i zabavljaj goste, a ja ću posluživati. (Opet na levim vratima). Dado, moj šešir.


XV

Kaja, pređašnji.
 

KAJA. Evo, evo, dušice; nisam mogla da ga nađem.
JELKICA (ščepa šešir i natuče ga na glavu). Hajdemo, hajdemo.
NADA. Do viđenja, oče. (Poljubi ga u ruku).
TOMA (Jelki koja je već otrčala do vrata). A ti?
JELKICA (vrati se). Jeste, Boga mi. (Poljubi ga). Ja od radosti i zaboravila.
STANA, Hajdemo, deco!
NADA, Jelkica (veselo poskakujući, popevajući). Hajdemo, hajdemo, hajdemo!... (Odu na srednja vrata).


XVI

Kaja, Toma.
 

KAJA (ostala na sred sobe i gleda začuđeno za njima, pa maše glavom i čas pogleda u Tomu, a čas za njima). A kud odoše, Boga vam, gospodine, ovako s hukom?
TOMA (koji se i sam nije izmirio s budućnošću, seo na stolicu, pogledom ispratio one koji su otišli, pa se zamislio, probuđen Kajinim pitanjem). U svet, Kajo, u svet!


DRUGI ČIN
 

Ista soba, samo mesto starog nameštaja nov, moderan. Skinute i slike s duvara, pa metnute nove. I stari časovnik izbačen. Još samo stoji s leve strane od srednjih vrata jedan orman i napred, desno, stara fotelja.


I

Toma, Nada, Jelka, Kaja, nosači.
 

(Pri dizanju zavese nosači iznose jedan stari sto. Svi motre i raspoređuju).

JELKICA. Ah, kako je to lepo! Gledaj samo ovo ovde... Ovo.
NOSAČI (vraćaju se).
NADA. Ovo sad. (Pokazuje stari orman). A ovamo donesite ono veliko ogledalo.
NOSAČI (odnose orman).
TOMA (malo zabrinuto). Pa, dobro, nadzirava li ko god, gde se smeštaju sve te stvari?
KAJA. Ne brinite ništa, gospodine. Ja sam sve to udesila. Sve se stvari slažu na tavanu. Ja sam lepo prostrla, izabrala sam kraj, koji nikad ne kisne i obilazim svaki čas, da vidim kako je što položeno. A je l' te, molim vas, hoće li i ovu vašu staru fotelju izneti?
TOMA (s rezignacijom). Da, Kajo, i tu će fotelju izneti.
KAJA. Pa, za Boga, gospodine, bar tu fotelju ostavite. Ta vi tu obično po ručku slatko odspavate po jedan san. To je vaša stara fotelja. Gde ćete od sad spavati?
NADA. Jeste, ali će tu doći ona mala garnitura za pušenje.
JELKICA. A otac će spavati u našoj sobi na divanu.
NOSAČI (opet ulaze i unose veliko ogledalo).
NADA. Evo ovde. (Pokazuje mesto gde je bio orman). Tako...
JELKICA (gleda iz daleka). Još malo levo, još, još, još... Taaa...ko...
NADA. A sad uzmite ovu fotelju.
TOMA (bono). Nosite sad ovu fotelju. Kajo, idi vidi, gde će metnuti ovu fotelju.
KAJA. Odoh da vidim i ostale stvari, kako su složili. (Ode).
NOSAČI (iznose fotelju).

II

Pređašnji, bez Kaje.
 

NADA (nežno). Vas je žao, oče, za vašom foteljom?
TOMA. Nije... Što bi me bilo žao?
JELKICA. Pa jeste. Šta bi imalo da vas bude žao, kad će ovamo doći lepše stvari?
NOSAČI (unose mali fini stočić i dva tabureta).
NADA. Ovamo, ovamo... Tako... Ovu stolicu ovako, a ovu ovako.... Eto, sad je lepo. (Nosačima). Sad možete ići, nema šta više.
NOSAČI (odlaze).
TOMA. Tako... (razgleda). Eto vam sad nove sobe.
NADA. Je l' te, oče, da je lepo?
TOMA. Može biti i da je lepo. Ja ne znam. Meni je i ono bilo dobro. (Sedne na kanabe, pa skoči). Pa ko može ovako nisko sedeti? Izgleda mi, Bože me prosti, kao da sam čučnuo, a ne da sam seo. (Stane pred taburetom). A šta je ovo?
JELKICA. Pa opet stolica za sedenje.
TOMA (krsti se). Pa ko će tu sesti? Izgledaće kao roda na odžaku. (Sedne). Eto, vise mi noge, a ne može ni da se nasloni čovek!
NADA. Vi, oče, kao da se ljutite, što ste nas poslušali i uzeli ovaj nov nameštaj?
TOMA. Ne ljutim se. (Diže se). Šta imam da se ljutim? Samo kažem, da je bio bolji onaj stari nameštaj.
NADA. Pa znam, ali kad svet kaže da ono nije dobro?
TOMA. Zbog sveta sam i pristao. A ako je po meni, meni je ono bilo bolje.


III

Kaja, pređašnji, za tim Stana s jednom devojčicom.
 

KAJA (vraća se iz desnih vrata). Sve je dobro složeno, kao da sam sama svojom rukom nameštala. Ne brinite, gospodine, sve je lepo složeno. Evo sad baš i gospođa uđe u avliju. (Ode levo).
JELKICA (potrči srednjim vratima). Mama, mama.
TOMA. A gde se ona to tako dugo zadržala?
NADA. E pa, imala je danas da načini tri posete.
JELKICA. Kod gospođe Petrovićke, Pajevićke i Lakovićke.


IV

Stana, devojčica, pređašnji.
 

STANA (ulazi, a za njom jedna devojčica, koja nosi tri kutije sa šeširima. Stana, čim uđe, razgleda kako je namešteno). Vrlo lepo, vrlo lepo... Kako to, Bože, sasvim drukče izgleda, sasvim druga soba! Ne mogu čisto da poznam, da sam u svojoj kući.
TOMA. Jest, i ja ne mogu čisto da poznam.
JELKICA. A koja je, majko, ona devojčica tamo?
STANA. A jeste. (Prilazi bliže Tomi i kao poverljivo). Ti se valjada nećeš ljutiti? Svratila sam usput, te ponela šešire, da izberem sebi jedan. Znaš, ja sam bila sasvim zadovoljna i ovim koji imam; ali svet kaže: "Šta se tu uprepodobila, pa se napravila puki siromah, a ovamo hoće da uda ćer? Nema ni čestitog šešira?"
TOMA. Ama ko to kaže?
STANA. Pa svet, za Boga. Pa onda rekoh, hajde da im ne dam razloga, da mi govore tako što, te svratih, ako se ti ne ljutiš?
TOMA. Molim te, što bih se ljutio? Svet ima pravo, treba i ti da se malo obučeš. Obukla si decu, pa ne možeš ti kraj njih ići takva. Sasvim, uzmi jedan šešir. Ima svet pravo, što ti je to kazao.
NADA. Mamice, ovo su šeširi, je l' te?
STANA. Jeste, deco, ali za mene; vama sam već uzela.
NADA i JELKICA (radosno ščepaju iz ruku devojčice kutije i počnu otvarati). Da vidimo, da vidimo za mamu šešir.
NADA (izvadila jedan). Ovaj, mamo.
JELKICA (izvadila drugi). Ovaj, ovaj, mamice.
STANA (deci). Dobro, dobro, sad ću. (Tomi). Ne ljutiš se, je li?
TOMA. Ta, Bože moj, zašto bih se ljutio? Uzmi, Stano, lep šešir. Neću da svet kaže: "Šta se tu uprepodobila, pa se napravila puki siromah, a ovamo hoće ćer da udaje?"
STANA (otišla tamo, uzela jedan šešir, metnula ga na glavu). Ovaj?
NADA. Taj vam tako dobro stoji.
JELKICA. A ovaj, mamice?
STANA. Taj je suviše mladački. Ostaću pri ovome (Pakuje ostale šešire i predaje devojčici). Kaži gospođi, da sam izabrala ovaj od 24 dinara.
DEVOJČICA. Razumem. (Odlazi sa šeširima).


V

Pređašnji, bez devojčice.
 

STANA (metla šešir na glavu, pa prilazi Tomi). Ovaj... Tomo. Pa valjada ćeš mi i ti reći, kako mi stoji šešir?
TOMA. A što da ti ja kažem?
STANA. Ni do sad nisam ništa ponela, dok tebe nisam zapitala, pa što bih i od sad?
TOMA. Eh... do sad, to je bilo drugo. Kad bi bilo kao do sad, ti ne bi, po meni, ni skidala onaj šešir. Ali sad je drugo... Svet ti je skinuo onaj šešir koji se meni svideo, svet ti je kazao, da kupiš drugi i kupila si, pa sad neka ti svet i kaže, kako ti stoji.
STANA (prilazi mu bliže). Ti se kanda ljutiš? Ako se ljutiš, ja neću poneti ovaj šešir, dok sam živa.
TOMA. Ne ljutim se. Ko ti kaže da se ljutim? Mora tako da bude, pa šta ima da se ljutim?
STANA. Pa razume se, kad smo se već izmešali sa svetom, ne možemo sad mimo svet. (Skida šešir i dodaje ga Jelkici). Nosi, Jelkice, tamo u sobu, pa metni u orman.
JELKICA (uzima šešir i ode levo).

VI

Toma, Stana, Nada, zatim Kaja.
 

STANA. Nado, dušo, zar ne bi bilo bolje, da si ono ogledalo metla s desne strane vrata?
NADA (koja se do sad bavila doterivanjem nameštaja). Ne znam, majko. Ja mislim ovako je bolje. A možemo koga i zapitati.
TOMA. Ta, zapitaćemo svet, za Boga. Svet će nam to kazati.
KAJA (dolazi na srednja vrata). Gospođa Živanovićka.
STANA. O, od kud ona?
NADA. Pa je l' juče kazala, da će nam danas opet doći?
STANA. Izađi joj u susret, Nado.
NADA (odlazi do vrata).
KAJA (odlazi levo).

VII

Gospođa Živanovićka, pređašnji.
 

G-đa ŽIVANOVIĆKA (ulazi i odmah joj pada u oči nameštaj). A... a... (Razgleda). Oprostite, ne pozdravljam se, toliko mi se dopalo. Dobar dan želim.
NADA. Ljubim ruke. (Ljubi joj ruku).
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Živa bila, dušice. (Ljubi je u čelo). Oh, oh, oh, juče sam te videla, pa mi danas već izgledaš starija. Badava, devojka kad doraste za udaju, svaki dan raste. Dobar dan, gospođo Stano.
STANA. Dobar dan, gospođo. Kako ste dobri! Vi nas nijednog dana ne zaboravljate.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (rukujući se). Pa ako ćemo se mi zaboravljati, hvala Bogu, šta će onda drugi svet? Dobar dan, gospodine Tomo.
TOMA (rukujući se). Dobar dan, gospođo.
STANA. Izvolte, izvolte sedite.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta samo sam onako svratila.
TOMA. Ali ćete ipak malo sesti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Boga mi, ne. Samo sam htela ovako s nogu da vas vidim.
NADA. Pa ipak, sedite malo. Poslužiću vas slatkim, koje sam sama kuvala.
STANA. Eto vidite: vi jednako tvrdite, da je Nada već dorasla da bude domaćica, pa sedite, da vas bar uveri o tome.
TOMA. Sedite, gospođo, da bar progovorimo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta već ne mogu vam odbiti. (Seda i opet razgleda nameštaj). E, ovo je odista lepo. A gde ste uzeli?
TOMA. Kod "Bele Zvezde".
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Tako? Lepo, odista lepo. Kako, Bože moj, sad već izgleda sasvim drukča soba! Ni ona soba, ni daj, Bože. A kako to, molim vas, da se rešite, da vaš stari nameštaj bacite?
TOMA. Kako? Ta znate... dobar nam je bio i onaj stari nameštaj. Služio nas je punih dvadeset godina... Stana ga je donela.
STANA. Ta nije bio rđav. Po nama je mogao vek vekovati, ali znate...
TOMA. Svet... Znate, svet je počeo da nam zamera.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. E, a šta bi tu svet imao posla?
STANA. Pa tako, znate, otvorili smo kuću, počeli smo sa svetom da se mešamo, da mu odlazimo i da nam dolazi, pa svet veli: "Što nas pozivaju u kuću, kad ni čestitog nameštaja nemaju. Nema čovek ni gde da sedne".
TOMA. A imalo je, Boga mi, gde da se sedne, nego... (Pogleda i vidi da je tu još Nada). Slušaj, Nado, ti si obećala da ćeš gospođu poslužiti slatkim, koje si sama kuvala, pa što čekaš? Idi spremi.
NADA. Ju, izvinite, odmah! (Otrči).

VIII

Pređašnji, bez Nade.
 

TOMA. Pa... ovaj... to sam hteo da kažem... Imalo je gde da se sedne... Ja sam u onoj mojoj fotelji vrlo slatko spavao posle ručka... Dabome, moglo se čak i spavati na starom nameštaju... Ali drugo je nešto, mnogo važnije, što svet kaže.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A šta to, molim vas?
STANA. Ta, zbog Nade...
TOMA. Da, svet kaže: "Hoće da udaju ćer i obećavaju ne znam ovakav i onakav miraz i ne znam kakav nameštaj uz devojku, a ovamo vidi se kakav će nameštaj devojka doneti... Valjda onakav, kakav je u njihovoj kući?" Pa, znate, morali smo da poslušamo svet; morali smo zbog deteta, jer zbog njega mi ovo sve i činimo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Tako i jeste, i sasvim ste dobro učinili, jer, najzad, svet je svet. Kad se već mora s njim živeti, onda se mora voditi računa i o tome, šta on misli. Eto, na primer, ja bih vam još nešto kazala, ali, Boga mi, nisam rada. Znate, ja ne volim te stvari, kad se svet plete u svašta. Neka svaki gleda sebe.
STANA. Ali molim vas, zašto nam ne biste kazali?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A zašto bih vam opet kazala! Kad bi čovek sve slušao, šta svet govori, daleko bi otišao. U svojoj kući čovek živi, kako je njemu volja, a ne kako je svetu volja.
TOMA. Pa tako je. Ja vas uveravam, da nikad nisam bio srećniji, no dok sam živeo, kako je meni godilo...
STANA (prekorno). Da, ali Nada.
TOMA. Jeste... Znate, dete stiglo za udaju, pa se sad mora sa svetom i moramo voditi računa o tome, šta svet misli i kaže o nama.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. E pa, nema sumnje.... Zato baš i kažem. Ja ne volim te stvari, ali šta ćete? Mora se voditi račun i o tome, šta svet kaže. Eto, molim vas, to što sam htela da vam kažem, kad bi po meni bilo, ta ne bi mi ni u snu na pamet palo, ali svet...
STANA. A šta je to, molim vas; je li to što važno?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta kako se uzme. Nije ni malo važno, a može, Boga mi, biti i važno. Kako se uzme.
STANA. Pa recite nam, molim vas.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Vi znate već da se vaša Nada dopala. Tek mesec dana, kako ste je malo izveli u svet, i nema tu tamo i ovamo, nego se baš dopala... Pa, kako čujem, danas vam već dolaze prosioci... Je li istina?
STANA. Nije, Boga mi.
TOMA. Samo je bilo reči.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Nemojte kriti... Ceo svet već to zna... Ja nisam to isisala iz prstiju. Ja sam to od sveta čula. Priznajte da će vam još danas doći g. Stojanović sa svojom tetkom, da prosi Nadu.
TOMA. Ta... ima nešto.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Nije to samo ima nešto, nego sam ja to čula od sveta kao celu celcatu istinu. Ima već deset dana, kako se vode pregovori, a sinoć ste već dali i reč... Je l' te? Priznajte!
STANA. Pa... ono, tako je. Ali to nije svršeno, ne može se reći da je svršeno.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A mislite da ja ne znam i to, da vam danas dolazi mladoženja u kuću? Hajde, kažite da nije tako, ako smete?
TOMA. Pa... ne znamo baš pouzdano. Ono ima nešto, ne mogu reći da nema, kad ima. Doći će, dabome, a... može biti i neće doći. Svakog časa očekujemo odgovor od gospođe Tomićke.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A ona je, dabome, provodadžika? Odmah sam to znala.
STANA. Jest, ona je. Hvala joj, svojski se zauzela.


IX

Nada, Jelkica, pređašnji.
 

NADA. Izvinite, zadržale smo se malo.
JELKICA (noseći služavnik). Ljubim ruke, gospođo.
NADA. Zamislite, moram vam priznati, svađale smo se ja i Jelkica. Ona kaže da je njeno da posluži, a ja kažem da je to moje.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (služeći se). E pa, ako hoćeš, dušo, da ti istinu kažem, Jelkica ima pravo.
JELKICA. Je l' te? Eto vidiš. Baš vam hvala, gospođo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Osobito slatko.
NADA. Hvala.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (držeći čašu s vodom). Ali... Jelkica ima pravo. Do danas si i mogla ti, dušo, služiti goste, ali od danas, ako Bog da, to će biti dužnost Jelkina.
NADA. Ja vas ne razumem.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Hodi, hodi ovamo, da ti kažem nešto na uvo.
NADA (priđe i prinese uvo).
G-đa ŽIVANOVIĆKA (šapne joj nešto). No? A gle kako si pocrvenela, je li?
NADA (postiđeno, povuče se).
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Dakle, ko treba da služi goste?
STANA. E pa, nemojte da mi postidite devojku. Neka Jelka od sad služi; eto, i ja to kažem.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. I od sad neće biti svađe oko toga?
NADA. Neće.
JELKICA (koja je dotle slatkim poslužila Tomu i Stanu). A hoćete li i meni što šanuti na uvo?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. E, dušice, ti si još mala za šaputanje na uvo. Dosta je tebi, što si i to izvojevala, da od danas imaš prava jedino ti da služiš goste. Zar ti to nije dosta?


X

Učitelj muzike, pređašnji.
 

UČITELJ (ukusno odeven, ali smetenih manira). Ljubim ruke, dobar dan želim.
TOMA (pogleda ga popreko). Dobar dan želim.
UČITELJ (prilazi Stani i ljubi joj ruku). Milostiva je u povoljnom zdravlju?
TOMA (prezrivo). Hvala na pitanju, dobro je. A kako ste vi, molim vas?
UČITELJ. Blagodarim, vrlo dobro. (Spazi g-đu Živanovićku i klanja se). Pardon, nemam sreće...
STANA (predstavljajući ga). Ovo je gospodin učitelj muzike.
UČITELJ. Predajem violinu, glasovir, flautu... pevanje također.
STANA (predstavljajući Živanovićku). Gospođa Živanovićka.
UČITELJ (ljubi joj ruku). Ljubim ruke... Vrlo sam srećan... Budite dobri upamtiti, da predajem pevanje također. O meni se možete raspitati po prvim kućama.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A, gospodin uči gospođicu Nadu?
UČITELJ. Ne, molim, gospođicu Jelkicu... Gospođica uči samo violinu; međutim, ja predajem i glasovir, flautu. Predajem i pevanje također, ali gospođica uči samo violinu. No, gospođice, hoćemo li, dakle, držati naš čas danas?
JELKICA (drži još služavnik). Ali sad imam pune ruke posla.
STANA. Pa može te i Nada odmeniti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A ja sam već i poslužena, čedo moje.
JELKICA (učitelju). Pa izvolte. (Odnoseći služavnik, odlazi levo sa učiteljem).
TOMA. Idi i ti, Nado, i sedi tamo. Neka ne budu sami.
NADA (odlazi također levo, odakle se za vreme idućih scena češće čuje čas pravilno, a čas nepravilno sviranje skala na violini).


XI

Toma, Stana, g-đa Živanovićka.
 

TOMA. Ne znam, što ne trpim ovoga čoveka.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa što ste ga uzeli, kad ga ne trpite?
STANA. Morali smo ga, za Boga, uzeti. Ako ne bismo uzeli njega, uzeli bismo drugoga, a to je sve jedno, jer Toma u opšte mrzi učitelje muzike.
TOMA. Jeste, ne trpim apotekare i učitelje muzike. Ne znam zašto, ali ih ne trpim.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A vi ste se to od skora rešili, da Jelkica uči muziku? Pre izvesno nije učila?
STANA. Pa jeste. Nada, vidite, nije muzikalna, nije nam nikad bilo do toga. Toma je uvek govorio, da je dosta da nauči lepo kuvati, šiti...
TOMA. Pa jeste, tako sam mislio, ali sad.. sad svet kaže da sam napustio decu, nisam ih vaspitao...
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Gospode Bože, a šta se to sveta tiče?
TOMA. Ne znam, šta ga se tiče, ali... tako, vidite, svet je počeo govoriti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa, za Boga, a što vi vodite računa o svetu?... Šta se vas tiče, šta svet kaže?
TOMA. Moramo, za Boga, voditi računa... Pre nismo vodili, ali sad... Eto, hoćemo sa svetom da živimo, pa onda... zbog dece.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa ono... i to je istina.
TOMA. E pa, to... Pa onda, ko velim, kad sam već kod Nade propustio, zašto bih i kod Jelkice?... Neka bar ona nauči.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Sasvim, sasvim ste imali pravo. Ju, ja se zadržavam. (Ustaje). A kad sam došla, rekla sam, samo ću s nogu onako, koliko da vas vidim.
STANA. Ta ostanite, za Boga; još nismo ni progovorili.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A ne, blagodarim; moram ići. Obećala sam gospođi Jankovićki, da ću je malo obići. Ona je slaba, ne izlazi iz kuće, pa da je malo razgovorim.
STANA. Ali, za Boga, i ne rekoste nam, što ste hteli?
G-đa ŽIVANOVIĆKA (budeći se). Koje?
STANA. Ta hteli ste nam nešto reći, što ste čuli od sveta, pa nas prekidoše u razgovoru deca i učitelj muzike.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (kao priseća se). Ah, da... Ta nije tako važno. Ne bi trebalo gotovo ni govoriti o tome... Svet, znate, hoće svašta da kaže... ali...
TOMA. Pa to jeste. Ali mi ipak moramo voditi računa o tome... Moramo voditi računa.
STANA. Kažite nam, gospođo. Bolje da čujemo od vas nego od sveta.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta ono, istina je i to: bolje je da vam ja to kažem.
STANA. Pa recite nam.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (poverljivo). Znate... za ovu vašu služavku... Kaju... Bolje bi bilo, kad biste je otpustili.
STANA (pljesne se šakama). Juh, po Bogu, gospođo!
TOMA. Kaja je kod nas već petnaest godina.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa to baš i jeste... Ja vam potpuno verujem, ali... eto vidite, svet kaže, da Vam to i nije služavka, već da je vaša rođaka.
STANA. Ju?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa onda... pravo da vam kažem... i vašem budućem zetu počeo je svet da puni uši, kao da je to vaša rođaka.
TOMA. Ama kakva rođaka, ako ko Boga zna?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Bože moj, zašto vi to meni govorite? Znam ja, za Boga. Ali, vidite, svet je svet.
TOMA. Kaja petnaest godina verno i pošteno služi u ovoj kući, pa niko i nikad nije rekao...
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Da, pre, ali pre se vi niste ni mešali sa svetom, pa nije ni čudo, svet nije vodio računa o vama. Ali sad je sasvim druga stvar. Vidite, takav je svet. A vi, najzad, ne treba ni da vodite o tome računa. Ako je ona vama verna i poštena, šta vas se tiče? Neka govori svet šta hoće, a vaš će zet valjada biti toliko pametan čovek.
TOMA. Ama, zar i njemu počeli da pune glavu?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Da, Boga mi, i... ko zna kako će on to primiti?... Znate, on je od dobre porodice, pa izvesno ne bi bio rad, da svet na njega pruža prst i da mu govori, kako ima tetku ili strinu služavku.
STANA. Pa šta da radimo? Šta nam savetujete, draga gospođo?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Šta da vam savetujem? Ako hoćete da vodite računa o tome, šta svet govori, a vi biste, Boga mi, bolje učinili, da je još danas otpustite. Kad dođe večeras budući zet, da prosi Nadu, da je i ne zatekne u kući, da je već otpuštena. A ako nećete da vodite računa o svetu...
TOMA. Gospode Bože... Pa dokle će nas to odvesti? Ako svet počne da mi namešta sobe, da mi kupuje šešire, da mi natura učitelje muzike, da mi isteruje služavke iz službe!...
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pravo da vam kažem, ja se čisto kajem i što sam vam govorila.
STANA. A molim... hvala vama... Hvala vam na iskrenosti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ipak je bilo bolje da vam nisam ništa ni govorila. (Ustaje). Oh, Gospode, koliko sam se ja to zadržala? Reč po reč, pa zasela. (Pokušavaju da je zadrže). Ne, ne, hvala... moram već ići... Praštam se, zbogom. Sutra ću vas već obići. Ne mogu proći kraj kuće, a da se ne uvratim, koliko da vas vidim.... samo da vas vidim.
STANA. Hvala vam velika!
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Zbogom, g. Tomo.
TOMA (ispraćajući je). Zbogom. Pa izvolte, molim vas.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (na vratima). Ižljubite mi Nadu i Jelkicu, i daj vam, Bože, da se večeras stvar svrši kao što treba, a nemojte slušati svet. Šta vas se tiče? Zbogom.
STANA (kod vrata). Zbogom, gospođo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (ode).

XII

Stana, Toma.
 

(Vraćajući se nemo i ne gledajući se od vrata, dokle su ispratili g-đu Živanovićku. Odlaze jedno levo, a drugo desno od suflernice, ne dižući glave).

STANA (prva diže glavu). Tomo.
TOMA (sumorno). Šta je?
STANA. Čuješ li ti ovo?
TOMA. Koje?
STANA. Pa to, što svet kaže.
TOMA. Čujem.
STANA. Pa?
TOMA (ćuti).
STANA. Pa šta misliš, Tomo?
TOMA. Pa... to, eto to: poslušaćemo svet, pa to ti je.
STANA. Ju, za Boga, Tomo!
TOMA. A šta ćemo drugo? Ako ti je Kaja preča nego sreća detinja, onda neka sedi Kaja.
STANA. Juh, za Boga, gde bismo otpustili staru ženu, ženu čestitu i valjanu? Pa kako nas poštuje! A i decu nam odnegovala!
TOMA. Sve je tako, znam ja da je tako, ali moramo, moramo poslušati svet. Isteraćemo je, pa ćemo je i prežaliti.
STANA. Za Boga, Tomo?
TOMA. O tome više neću ni da govorim. Što mora biti, mora.
STANA. Ja joj to neću kazati.
TOMA. Kazaću joj ja.
STANA. Oh, Bože, ne znaš kako mi je teško. Ako joj kažeš, Tomo, a ti lepim. Reci joj da je to zbog sreće detinje, zbog sveta. Ti znaš, koliko ona voli decu, pa će joj biti lakše. Reci joj da to činimo, samo da zapušimo svetu usta; inače je pod starost ne bismo dirali.
TOMA (polazeći levo). Pa sad već, kako joj kažem, da joj kažem. Pomoći joj ne mogu, pa kazao joj ovako ili onako. (Ode levo).

XIII

Stana, Nada.
 

STANA (sama, brižno sedne na jednu stolicu i vrti glavom. Pauza).
NADA (dotrči s leva). Majko.
STANA. Šta je?
NADA. Šta je ocu? Ode ljutit u kujnu, pa prođe kraj mene, a nije me hteo ni pogledati.
STANA. Pa mora se, sinko, ljutiti; nije ni njemu lako.
NADA. A što mora?
STANA. Pa eto, moramo Kaju da otpustimo iz službe.
NADA. Tetka-Kaju?
STANA (zapuši joj šakom usta). Ne zovi je tetka-Kajom. Kakva tetka-Kaja? Od kud je ona tebi tetka-Kaja?
NADA. Pa, za Boga, tako sam od malena naučila da je zovem.
STANA. Drugo je to od malena, ali sad je više ne smeš tako zvati.
NADA. Pa dobro... Neću je zvati... Ali zašto hoćete da je otpustite? (Plače).
STANA. Tako; razumeš li, mora tako da bude. I mene je žao. (Plače i sama). Misliš, mene nije žao, ali...

XIV

Jelkica, Nada, Stana, za tim učitelj muzike i Toma.
 

JELKICA (utrči plačući). Je l' istina, majko? Eno dada plače u kujni, oterao je otac iz službe.
STANA. Istina je.
UČITELJ (s violinom u ruci). Molim lepo, hoćemo li nastaviti?!
JELKICA. Čekajte, molim vas?
TOMA (spazi ih sve tri da plaču). Šta je ovo opet?
UČITELJ (ne osvrćući se na situaciju, odlazi napred svira sâm za svoj račun neku skalu).
TOMA (pogleda prezrivo učitelja, pa mu priđe i tapše ga po ramenu).
UČITELJ. Molim...
TOMA. Slušajte vi. Vi ne mislite valjada da će ove ženske plakati uz pratnju muzike?
UČITELJ (izvinjava se). Pardon, molim....
TOMA (pogleda ga prezrivo, pa se vrati ženski) A vi, ovaj... nemojte plakati, jer... jer... i meni hoće srce da prepukne. (Potresen).


XV

Kaja, pređašnji.
 

KAJA (nosi sobom jedan zavežljaj i mačku. Čim uđe sobu, brizne u plač).
UČITELJ (osećajući da ga niko ne gleda, objašnjava nešto sam sebi na violini).
SVI (čim ugledaju Kaju, briznu u glasan plač ne izuzimajući ni samog Tomu, koji bi hteo to da sakrije).
KAJA (ne govoreći ni reči, prilazi najpre Tomi, ljubi ga u ruku, za tim ide redom ženskinju i grli ih, najzad zagrli i učitelja muzike. Plačući odlazi i staje vrata). Bog neka vas blagoslovi i neka ste srećni. (Ode).
JELKICA (odjuri u sobu plačući).
UČITELJ (odjuri za njom). Molim!
NADA (ode na zadnja vrata i gleda za Kajom plačući. Posle izvesne pauze trgne se i utrči). Majko, ide gospođa Tomićka.
STANA (pribere se). Gospođa Tomićka?
NADA. Jeste, ide ovamo.
STANA. Hajde ti odmah u sobu, pa nemoj izlaziti ovamo, nemoj nas prekidati u razgovoru.
TOMA (i sâm se pribrao). Da, samo ako te zovemo, ti dođi.
NADA. Dobro (ode).

XVI

Stana, Toma za tim Tomićka.
 

TOMA. Nemoj, Stano, da izgledaš pred ženom kao da si plakala.
STANA. Priberi se i ti, Tomo.
TOMA. Da li nam donosi dobar glas?
STANA. Pa... daće Bog.
G-đa TOMIĆKA (ulazi). Dobar dan želim. Iju, slatka moja. (Ljubi Stanu). Polomila sam noge trčeći, Dobar dan, g. Tomo.
TOMA. Dobar dan želim.
STANA. Izgledate mi veseli, mora da je dobro.
G-đa TOMIĆKA. Neću ništa da vam kažem, neću... Hoću da vas mučim.
STANA. Ali, za Boga?
G-đa TOMIĆKA (raširi ruke). Hodite (Stani). Hodite, zagrlite me.
STANA (zagrli je).
G-đa TOMIĆKA (Tomi). Hodite, hodite, i vi me zagrlite.
TOMA (za se). Ko zna, valjda je i to svet kazao, Da tako mora biti. (Zagrli je).
G-đa TOMIĆKA. A sad... Sad neću ništa da vam kažem.
TOMA. Eto ti sad.
STANA. Kažite nam bar, je li dobro?
G-đa TOMIĆKA. Ta kako ne bi bilo dobro, slatka moja? (Grli je). Ta zar ono što Tomićka preduzme da ne bude dobro?
STANA. E, hvala vam, gospođo, Bogu, pa vama.
TOMA. Mi ćemo se već odužiti.
STANA. Ali govorite već jedan put, šta je.
G-đa TOMIĆKA. Kazaću vam sve po redu, samo molim da sednemo. O, gospode Bože, zbunili ste se, pa me i ne nudite da sednem.
STANA. O, izvinite.
TOMA. Sedite, molim vas.
G-đa TOMIĆKA. Ta već i moram sesti. (Sedne). Dakle, slatki moji, odem ja tamo. Da, u malo ne zaboravih. Kad sam pošla odavde, sretnem usput gospodina Simu. Pita me on: kuda ću? I ja mu, razume se, ne kazujem ništa. Ono, istina, on je prijatelj vaše kuće, i te kakav prijatelj, ali šta znam, možda mu niste ni vi kazali, možda mu niste hteli poveriti stvar...
TOMA. Ta poverili smo mu, morali smo mu poveriti. Znate, on je moj vrlo veliki prijatelj, pa... Ja ništa i ne krijem od njega.
G-đa TOMIĆKA. Ta da, za Boga, a za tim, razume se, on će Vasi pomoći, je l'te? On u stvari i daje miraz za Nadu... No, pa to i jeste pravo prijateljstvo... Nije samo prijatelj na reči, onako samo da se kaže, nego, eto, hoće i da vam uda ćer...
STANA. Ju, šta vi to govorite?
TOMA. Ama kako da mi uda ćer?
G-đa TOMIĆKA. Pa... za Boga, znam ja to... Što biste vi to krili od mene?.... Kao da vam nisam prijatelj?.... Zar vam nisam pokazala, da sam vam prijatelj?
STANA. Ta jeste, kako da niste?
TOMA. Ali samo... molim vas, recite nam, šta je to, što mi krijemo?
G-đa TOMIĆKA. Pa zar u stvari ne udaje Nadu g. Sima? On daje miraz, je l' te?
TOMA. Ta šta on daje? Kako on daje?!... Zar se ja mučio i krvavio, štedeo od usta, štedeo od dece, te skrpio neku hiljadicu, pa sad mi Sima udaje ćer? I ko to kaže, molim vas? Ko to kaže?
G-đa TOMIĆKA. Pa svet, za Boga.
TOMA. Svet? Gospode Bože, šta hoće taj svet? Od kud je to sad pronašao svet?
G-đa TOMIĆKA. Od kud?... Pa, Bože, nije nikakvo čudo. Vide da g. Sima ne izbija iz vaše kuće, tu je po celi dan, pa svet pita: zašto li to g. Sima jednako u toj kući?
TOMA. Pa, razume se, svet se pita i svet sâm sebi odgovara. Tako je. (Plane). Dobro... Ja ću uveriti svet, da ja udajem moju ćer i da mi je niko drugi ne udaje. Kažite to svetu, da ću ga ja uveriti, a sad i ne govorimo više o tome.
G-đa TOMIĆKA. Dabome, ostavimo to, neka govori svet šta hoće. Mi da govorimo o onome, što je najglavnije... Dakle, stvar je svršena.
STANA. Dakle... svršena... Pa što ne govorite, za Boga, nego nas mučite?
TOMA. Pristao je?
G-đa TOMIĆKA. Ne samo što je pristao, nego... Juh, za Boga, ala vreme prolazi, već je 4 1/2 časova, je l' te? Gospode Bože, pa u 4 1/2 doći će ovamo.
TOMA, STANA (zajedno i zbunjeno). Ko, za Boga?
G-đa TOMIĆKA. Pa g. Stojanović sa svojom tetkom. Doći će, da vide devojku i, ako Bog da, da svršavaju. (Skoči i sama). Tek što nije došao! Bože, tek što nije došao!
STANA. Bože moj, a nisam kazala ni Nadi, da se obuče. (Ustumara se). Nado, Nado. Ili ne... hajdemo svi tamo u sobu.
TOMA. Pa zar ih nećemo ovde primiti?
STANA. Ne, Tomo; tamo ćemo ih primiti, tamo u sobi.


XVII

Stojanović, Marta, pređašnji.
 

MARTA. Dobar dan želim.
STANA (iznenađena). O... O... Molim... Izvolte.
TOMA (iznenađen). A... ovaj... dobro došli... Dobro nam došli...
STOJANOVIĆ (prilazi i ljubi ruke jednom i drugom).
G-đa TOMIĆKA. A vi pre no ja?
MARTA. Pa rekli smo u ovo doba.
G-đa TOMIĆKA. Ta da, nego... znate, i ja tek što sam stigla, jer sam svratila usput ovamo i onamo, pa tek što sam stigla.
STANA. Pa izvolte, izvolte, molim ovamo u sobu. Izvolte vi, gospođo Tomićka, napred; vi ste već ovde kao u svojoj kući.
TOMA. Da. Izvolte. (Odlazi najpre Tomićka, pa za njom Marta, Stojanović, Stana, a Toma poslednji).

XVIII

Toma, Sima.
 

SIMA (tek Toma pružio korak, da uđe levo i sam, a Sima se pojavljuje na zadnja vrata). E, e, brat-Tomo...
TOMA (zastane, okrene se i namrgodi se). Šta je?
SIMA. Ama, je l' istina. U tvoju kuću kanda prosioci ulegoše? Je l' istina, Boga ti?
TOMA (jednako na vratima). Istina je.
SIMA. E, pa neka je sa srećom... Neka je sa srećom!
TOMA (prilazi mu). Bilo sa srećom ili ne bilo, ali bih te ja jedno molio: da se ne ljutiš, ali da mi, brate, ne dolaziš više u kuću.
SIMA. Tomo?!
TOMA. Eto, to ti je.
SIMA. Ama šta je tebi, čoveče?
TOMA. To što ti kažem. Mi smo, brate, bili braća, a ne prijatelji. Ja to znam, i ne znaš kako mi je teško. Ali te molim, više mi nemoj dolaziti u kuću. (Polazi).
SIMA (iznenađen, uvređen). Pa reci mi bar zašto?
TOMA (na vratima leve sobe). Tako, zbog sveta! (Ode).
SIMA (duboko uvređen, gleda za njim i maše glavom, prekrsti se, okrene se i pođe na polje, a zavesa pada).


TREĆI ČIN


— Ista soba. —

I

Jelkica, učitelj.
 

JELKICA (u dugačkoj je haljini, sedi kraj stola na taburetu. Pred njom note i drži violinu u ruci). Ne razumem ovaj znak.
UČITELJ (koji sedi na drugom taburetu za istim stočićem i drži drugu violinu na krilu). Molim! (Skoči, stane iza nje i odsvira jednu notu). To je de, celo de, cela nota. Svirate čisto na žici, koju i ne dodirujete vašim prstićima.
JELKICA (prevuče de). Je l' tako?
UČITELJ. Tako, divno, dražesno, upravo nešto malo falš, al' ipak dražesno... A sad, odmorite se malo molim vas, odmorite se malo. Ili ne... Ustanite, molim vas budite dobri i ustanite, da vas još jedan put vidim u dugačkoj haljini.
JELKICA (ustaje). Ta već sam tri put ustajala, da vidite.
UČITELJ. Ne menja stvar i četvrti put (Optrči oko nje, gledajući je zaljubljeno). Dražesno! A je l' te, molim, sad, kad ste obukli dugačku haljinu, da l' osećate, kao da ste već devojka.
JELKICA. Pa ja ne znam. Dabome, kad se pogledam u ogledalo, izgledam sasvim kao devojka. A kad se setim da mi je tek petnaest i po godina, a meni krivo, jer znam, neće niko da me još smatra za devojku.
UČITELJ. Nije tako, molim. To zavisi od vas. Ako vi sebe smatrate da ste devojka, onda će vas i drugi smatrati.
JELKICA. Pa šta mi vredi, što ću ja sama sebe tako smatrati?
UČITELJ. Vredi, molim. Na primer, kako sad imate dugačku suknju, ako još osećate, na primer... kako se to kaže... da, ako osećate, na primer...
JELKICA. Šta?
UČITELJ. Na primer, ljubav.
JELKICA (prestravljeno). Iju!
UČITELJ. Molim, ako i to osećate u srcu?
JELKICA. Ali, molim, šta je vama? Kako vi to razgovarate sa mnom? Kao da niste učitelj. Tako nikad do sad niste razgovarali...
UČITELJ. Ali, molim, vi do sad niste imali dugačku suknju, pa mi nije ni padalo na pamet. Ali sad...
JELKICA. Pa zar sad, kad imam dugačku suknju?...
UČITELJ. E, sad, razume se.
JELKICA. Pa zar ja sad smem da mislim na takve stvari?
UČITELJ. Molim, upravo sad treba da mislite, ako hoćete da vas svet smatra za devojku.
JELKICA (zabrine se). Ali... strah me je!
UČITELJ. Čega? Zašto?
JELKICA (u jedared udara u smej). Ha ha ha ha... A znate šta? Pravo da vam kažem, ja bih mnogo volela, da se neko zaljubi u mene, da vidim kako je to. Čitala sam u romanima, i to krišom od oca i majke, i znam od prilike šta je to ljubav, ali onako, teorijski.
UČITELJ. Dražesno! (S polja se čuje larma). Sedite, sedite brzo. (Sednu u prvašnji položaj). Svirajte, svirajte.
JELKICA. Ali šta?
UČITELJ. Ge, ge, ge, celu notu.
JELKICA (svira).
UČITELJ (peva). Ge, de, e, ef, ge, ha....


II

Ana, pređašnji.
 

ANA (ulazi ia srednja vrata). Jedno pismo za gospodina.
JELKICA (pokazuje gudalom). Tamo u sobu.
UČITELJ (kao bajagi zadubljen u note, pokazuje gudalom). Tamo, tamo.
ANA (ode levo).
UČITELJ (peva). Ge, de, e, ef. (Kad zamakne Ana). Vi kažete, voleli biste, kad bi neko bio zaljubljen u vas?
JELKICA. Pa jeste; da vidim kako je to?
UČITELJ. Molim... ja sam, ja sam, eto, u vas zaljubljen. Nisam mogao to da vam kažem do sad, jer niste imali dugačku haljinu, ali sad.... sad mogu. Ja vas ljubim, dušo moja, zlato moje, šećeru moj, golube moj i srećo moja, ja vas ljubim...
ANA (vraća se).
UČITELJ (peva). Ge, de, e, ef, ge, ha.
JELKICA. Hoću l' da sviram?
UČITELJ. Razume se.
ANA (u prolasku ka zadnjim vratima vrti glavom). Ovi mi nešto mnogo tanko sviraju. (Odlazi).

III

Učitelj, Jelkica.
 

UČITELJ (Gleda nepoverljivo za Anom). Ko vam je ovo?
JELKICA. To nam je nova devojka; staru smo otpustili. Hoću li nastaviti da sviram?
UČITELJ. Ne, za Boga. Dakle, jeste li čuli, šta sam vam kazao?
JELKICA. Šta?
UČITELJ. Pa da vas volim, da vas obožavam.
JELKICA. Pa zar to tako izgleda. Ja sam mislila sasvim je drukča ljubav, a ono samo se kaže nekoliko slatkih reči, i to je sve.
UČITELJ. Nije to sve. Pokazaću vam ja još. (Ustane i dođe joj za leđa). Evo, vidite, i ovo je ljubav. (Ščepa je i silno je ljubi).
JELKICA. Jaoj, šta radite vi to? Tužiću vas, Boga mi! (Udari u plač. S leva se čuje glas Tomin).
UČITELJ. Svirajte, svirajte.
JELKICA (kroz plač, hoće da svira, pa ne može, spusti violinu). Ne umem, neću, ne umem.
UČITELJ. (zbunjeno, peva). Ge, e, ef, ge, ha...


IV

Toma, pređašnji.
 

TOMA (drži pismo). Jelkice, reci majci, da odoh malo poslom; zovu me u banku. A što si ti plakala?
UČITELJ (zbunjen). Molim lepo, ja sam je izgrdio malo; ima jedna nota koju ne može nikako da pogodi.
TOMA. E, dušo, neću ja da plaćam badava. Slušaj g. učitelja i gledaj da naučiš tu notu... To je valjada neka teška nota, ali gledaj da je naučiš.
JELKICA (skromno). Hoću.
TOMA (odlazi).

V

Pređašnji, Ana.
 

UČITELJ. Pa zašto ste plakali?
JELKICA. Bilo me je strah, ali sad vidim i sama, da sam budala. Ja sam mislila, neću moći da slažem oca, a ono može.
UČITELJ. Pa da l' me sad volite?
JELKICA (stidljivo). Volim vas i...
UČITELJ. Šta?
JELKICA. Sad ću naučiti onu notu.
UČITELJ. Oh, zlato moje. (Zagrli je i ljubi). Tako, vi me sad volite i ja vas i, eto, sad znate šta je ljubav.
ANA (prelazi spolja na levo). Ovi još sviraju. (Vrti glavom i uđe levo).
UČITELJ. Hoćete li me večito voleti?
JELKICA. Večito!

VI

Stana, Ana, učitelj, Jelkica.
 

ANA (prelazi preko pozornice i odlazi napolje).
STANA (ulazi). Za danas je dosta. Ja bih vas molila, da za danas prekinete čas. Imam jednu posetu: sad mi je prijavila devojka gospođu Živanovićku.
UČITELJ. O molim.
STANA (Jelkici). Jesi li danas što naučila, čedo?
JELKICA. Mnogo sam naučila. Danas sam najviše naučila.
UČITELJ. Da, gospođica osobito lepo napreduje.
STANA. Hvala vam, gospodine; vi se vrlo trudite. Hajde idi, Jelkice, u sobu, spremi za posluženje.
JELKICA (pogleda značajno u učitelja, pokloni se i ode).
UČITELJ. Danas ste nam skratili čas. Vi ćete mi dopustiti, da se sutra malo duže zabavim s gospođicom.
STANA. O molim.
UČITELJ. Ljubim ruke, milostiva, klanjam se. (Odlazi).


VII

Stana, Živanovićka.
 

STANA (ostavši sama, rasprema note koje su ostale na stolu i namešta stolice koje su bile poremećene).
G-đa ŽIVANOVIĆKA (ulazi na srednja vrata). Dobar dan želim i srećno!
STANA. Hvala vam! Znala sam da ćete vi prvi biti, koja će doći da mi čestita. Baš vam hvala!
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta zar da ja ne pohitam, kad je kakva radost? Hodite, hodite, mila moja, da se ižljubimo. (Ljube se). Pa daj, Bože, i drugu skoro.
STANA. Ah, mala je ona još. Izvolte, izvolte sedite.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa gde je, gde je zaručnica, da joj čestitam?
STANA. Sad će ona. (Odlazi levim vratima). Nado, Nado, hodi, dušo, ovde je gospođa Živanovićka. (Vraća se). Eh, dabome, sad je malo i zbunjena.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Zbog spreme, valjada; ali ne mislite vrlo hitati sa svadbom?
STANA. A ne, verovatno čak na zimu. A zašto bismo i hitali? Bolje je zimi.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. O, nema sumnje, nema sumnje da je bolje.


VIII

Nada, pređašnji.
 

NADA (utrči i ljubi ruku). Dobar dan želim.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Dobar dan, dušo, i dobra ti sreća! Neka ti je srećno, daj, Bože! (Ljubi je).
NADA. Hvala. (Ljubi joj opet ruku).
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa kako se osećaš, jesi li srećna, jesi li zadovoljna?
NADA. A što da nisam?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Razume se, dušo moja, i treba da budeš srećna.
STANA. Hajde, Nado čedo, kaži Jelkici neka donese slatko. Znaš, da gospođa Živanovićka voli tvoje slatko.
NADA. Odmah. (Odlazi levo).

IX

Stana, Živanovićka.
 

G-đa ŽIVANOVIĆKA (gledajući za Nadom). Izgleda da je odista zadovoljna?
STANA. Razume se da je zadovoljna. A zašto ne?
G-đa ŽIVANOVIĆKA (Krsti se). E, gospode Bože, što ti je svet! Pa kaži sad, slušaj svet!...
STANA. Šta, za Boga?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta znate li, molim vas, šta su mi kazali? Vele: Nada je nezadovoljna, nesrećna zbog ove svoje prosidbe. Sedi po celi dan i plače, a ja, na protiv, vidim dete veselo i zadovoljno.
STANA. Ja ne razumem, zašto bi i bila nezadovoljna? On je lep, mlad čovek, vrlo dobra prilika, voli je.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta razume se, ali ko će to svetu dokazati? Znate li, po Bogu sestro, šta vele? Vele: Nada je zaljubljena u učitelja muzike, ovoga što Jelkicu uči, i on je zaljubljen u nju, i zaverila mu se, da će biti ili njegova ili ničija. Pa sad kao vi je silom dali za g. Stojanovića, a ona nesrećna. E, zamislite samo vi to.
STANA. O, Gospode Bože! Ta ni pomena. Od kud sad učitelj muzike? Ko bi još i na njega mislio?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ostavite, molim vas. Ovaj je svet užasan. Nemojte ni voditi o tome računa, kao da vam nisam ništa ni kazala.
STANA. E, draga gospođo, kako ne bih vodila računa? Zar zaručena devojka u kući, pa da se tako što iznese? A ne, oteraćemo odmah toga učitelja. Čim dođe Toma, kazaću mu, neka ga isplati. Kako ne bih vodila o tome računa?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A što vas se tiče, kad vi sami znate, da to nije tako?
STANA (brižno). Mora me se ticati! Kako me se ne bi ticalo?


X

Jelkica, pređašnji.
 

JELKICA (noseći služavnik). Ljubim ruke.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (iznenađena). A, a, a, šta je to? Dugačka suknja? (Stani). Šta je to, Boga vam?
STANA. Eto, i to smo morali učiniti, i ako mu nije vreme.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (služeći se). Ali, za Boga, Jelkica je još vrlo mlada, tek joj je petnaest i po godina. Što ste je napravili čitavom devojkom?
STANA. Pa to je istina. Rano je, znam i sama da je rano, ali znate, zameraju nam. Kažu: Silom je pravimo detetom, kad nije dete. Kažu da je ona matorija, nego joj mi oblačimo kratku suknju samo zato, da bi Nada izgledala mlađa.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ali ko to kaže, za Boga?
STANA. Pa tako, svet. Kažu: Nada je mnogo starija, ali mi lažemo i mladoženju i svet, pa zato oblačimo Jelkici kratke suknje, da bi samo kraj nje i Nada izgledala mlađa.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. O, Gospode Bože, šta ti još neće izmisliti? (Jelkici, pošto se poslužila). Hvala, dušo.
JELKICA (odlazi).
G-đa ŽIVANOVIĆKA (gleda za njom). A lepo joj stoji, obešenjica jedna. Najzad, dobro ste i učinili. Njena se krštenica zna, to je crno na belome, pa nosila ona dugu ili kratku haljinu. (Ustaje). Vi ćete me danas, draga moja, ranije pustiti. Današnji sam dan posvetila posetama. Imam da učinim mnogo poseta. Razume se, prva je bila vama.
STANA. Veoma vam blagodarim. (Prati je do vrata).


XI

Toma, pređašnji.
 

TOMA (nailazi kad su one na vratima). A... dobar dan, gospođo. Pa vi ste već pri putu?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Da, svratila sam, samo da čestitam, a već doći ću malo na razgovor, samo danas nemam kad... E pa čestitam i vama. Daj vam, Bože, skoro i deda da budete.
TOMA. Hvala, gospođo. Što ne ostanete?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ne, hvala... moram ići. Zbogom, zbogom.
STANA, TOMA. Zbogom, gospođo. (Isprate je).


XII

Stana, Toma.
 

STANA. Juh, crni čoveče; ne mogu čisto da se povratim od čuda. Jedva sam čekala da ode, da ti kažem.
TOMA. Šta?
STANA. Kako šta? Pa ona je došla da čestita, ali ujedno i da vidi, je li Nada nesrećna.
TOMA. Nesrećna? A zašto bi bila nesrećna?
STANA. Odmah sedni, pa napiši pismo učitelju muzike, da nam više ne priviri u kuću.
TOMA. Učitelju? A zašto?
STANA. Zato, što svet kaže, da je Nada u njega zaljubljena, da mu se zaverila, da će biti ili njegova ili ničija, da smo je silom dali za g. Stojanovića, da je vrlo nesrećna i da oplakuje sudbinu...
TOMA. Pa ako to još čuje zet?
STANA. No, možeš misliti, ako on to čuje.
TOMA. Odmah napolje, odmah napolje. A i onako ne mogu da ga gledam, prosto ne mogu više da ga gledam očima. (Pođe).
STANA. Pa gde ćeš ga naći?
TOMA. Pravo kažeš, gde bih ga znao naći? Napisaću mu pismo, onako jasno i otvoreno. Kazaću mu, da ću mu noge prebiti, ako mi samo priviri u kuću. (Polazi levo). Noge ću mu prebiti. Sad ću ja to da napišem. (Ode).


XIII

Stana, Ana.
 

ANA. Gospođo, jedno pismo.
STANA. Za gospodina valjada?
ANA. Nije, nego baš za vas. Donelo je jedno dete i kazalo da vama u ruke dam.
STANA. Meni? (Uzima pismo i razgleda ga).
ANA (povlači se).
STANA (otvara pismo i traži potpis). Bez potpisa? Šta to znači, pismo bez potpisa? (Čita pismo). "Poštovana gospođo, ne iznenađujte se ovim redovima, prijateljska ih ruka piše. Ne držite u kući lepe služavke. Vaš muž nije toliko star, a nije ni ravnodušan prema sadanjoj vašoj mladoj služavci. Svet svašta govori. (Tiho čita, pogledajući, daje Ana ne sluša). Napolju se već mnogo što šta zna; a ako i sami obratite malo veću pažnju, neće biti potrebno da vam se kaže šta svet sve zna." (Zaprepašćena, pljesne se rukama i sedne na stolicu. Posle izvesne pauze). Ana!
ANA. Molim.
STANA (pogleda je značajno, pa za se). Lepa je, odista je lepa. (Njoj). Ko je doneo ovo pismo?
ANA. Rekla sam vam, jedno dete, pa je odmah otišloj veli, ne treba nikakav odgovor.


XIV

Toma, Stana, Ana.
 

TOMA (dolazi iz leve sobe, noseći pismo). No, evo, napisao sam mu baš kao što treba. Kako se ono zvaše ova naša devojka?
STANA (jetko). Ti ne znaš, razume se? Zove se Ana.
TOMA. Ančice!
STANA (za se). Ančice?
ANA. Molim.
TOMA. Deder, dušice, uzmi ovo pismo, pa potrči do Dečanske ulice broj 92. Tamo sedi ovaj naš učitelj muzike. Predaj mu ovo pismo; ako nije kod kuće, a ti ostavi njegovoj gazdarici, da mu da. Hajde požuri. (Potapše je).
ANA. Molim, odneću odmah. (Odlazi).

XV

Toma, Stana.
 

STANA (jetko). Pa ipak, svet kad nešto kaže, ne kaže onako u vetar, ne kaže sasvim badava.
TOMA. Pa dabome, zato je bolje odmah svetu zapušiti usta.
STANA. Ali ti to ne činiš. Ti, kad bi hteo svetu zapušiti usta, ne bi valjada ovu devojku zvao: "Ančice", pa: "dušice". Ili bar ne bi to činio preda mnom.
TOMA. Eto ti sad opet. Kakvi su sad to razgovori?
STANA. Nisu to razgovori! Kamo sreća da su samo razgovori, nego ja imam crno na belome, a i uverila sam se. Kamo sreća, da se bar nisam uverila! (Udari u plač).
TOMA. Stano, jesi li ti pri sebi?
STANA (kroz plač). Evo ti, pa čitaj sâm.
TOMA (čita pismo u sebi i vrti glavom). Svet, opet svet!...
STANA. Pa svet, jeste svet. Ali bi bilo bolje, da tebe pod tvoje stare dane ne uzima svet u usta. Odista bi to bilo mnogo bolje, kao što bi bilo dobro, da ja više ne vidim svojim očima tu tvoju Ančicu. (Ode plačući levo).
TOMA (za njom). Nećeš je ni videti. Nju je bar lako oterati.


XVI

Toma, za tim gospođa Tomićka.
 

TOMA (vrti glavom. Sedne, namakne naočari i ponovo čita pismo. Kad ga pročita, on prosto pljune, zgužva pismo i baci ga. Za tim skoči i šeta ljutito po sobi).
G-đa TOMIĆKA (dolazi s polja). Dobar dan želim. Sami ste?
TOMA. Dobar dan. Sad ću zvati Stanu.
G-đa TOMIĆKA. Ne nikako. Ovo je baš kao naručeno. Imam razgovor s vama u četiri oka.
TOMA. Tako? Onda, molim izvolte sedite.
G-đa TOMIĆKA (sedne). Juh, dragi moj gospodine Tomo, ja ne znam da li već uviđate, koliko sam vam ja prijatelj? Ja mislim, da ste to već uvideli?
TOMA. Jesam, kako da nisam.
G-đa TOMIĆKA. E pa, vidite, onda bih vas molila, da ono što vam kažem ne primite drukče, nego kao prijateljsku reč, kao reč koja je ponikla iz čistog srca.
TOMA. A kako bih drukče i primio?
G-đa TOMIĆKA. Kad vi mislite da održite, svadbu, molim vas?
TOMA. Pa... ne mislim da žurim... Onako kao što smo govorili, tamo na zimu.
G-đa TOMIĆKA. A ne, nego, na protiv, da požurite. Ja vam sasvim prijateljski savetujem, da požurite.
TOMA. Ali zašto?
G-đa TOMIĆKA. Kad vam ja to prijateljski savetujem, onda vas molim poslušajte me, a nemojte me pitati zašto.
TOMA. Nismo ni gotovi.... A posle.... ja to ne mogu tako. Voleo bih da znam zašto, šta je to?
G-đa TOMIĆKA. Ne govori mi se, verujte, ne govori mi se.
TOMA. Ali, za Boga, bolje je uvek istinu reći.
G-đa TOMIĆKA. Ne bih bila rada, da iz mojih usta izađe takva reč. Ono, istina je, nisam ja to izmislila, nego sam čula, ali opet...
TOMA. Molim vas, recite mi samo, ja sam već nestrpljiv.
G-đa TOMIĆKA. Pa ja vam kažem i mislim da je dosta, kad vam toliko kažem, da je bolje da svadba bude što pre. Što pre, eto, šta ćete više?
TOMA. Ali zašto? Ja sad već moram znati šta je to, jer to izgleda da više nije obična stvar.
G-đa TOMIĆKA. Pa da vidite i nije.
TOMA. Dakle, onda recite mi, molim vas.
G-đa TOMIĆKA (ustane i priđe mu). Vidim već da moram reći. Nemam kud, a, Boga mi, bila sam se rešila da ne progovorim. (Poverljivo). Ja bih, vidite, požurila svadbu zbog sveta....
TOMA. Opet?
G-đa TOMIĆKA. Eh, Bože moj, pa svet je svet, šta već neće izmisliti? Kažu da je pre neki dan vaš zet častio svoje drugove mladiće, pa onako kod petog šestog piva, a on im se izbrbljao, pa kaže: "Bolja majka, nego ćerka".
TOMA. Kako?
G-đa TOMIĆKA. Kao time je hteo reći, da je upravo gospođa Stana onako držeća žena.
TOMA. Ama ko je držeća žena?
G-đa TOMIĆKA. A ja sam uvek i govorila gospođi Stani, da ona greši. Kad dođe zet u posetu, on dođe radi mlade; razume se, svaki zet dolazi radi mlade. Tako je to u celom svetu. E pa, to... kažem... i on, razume se, dođe radi mlade, a gospođa Stana, govorila sam joj ja to, sedne, pa se ne odvaja i ne pusti sirotu devojku da progovori reč dve sa svojim zaručnikom. A devojka bi, razume se, i progovorila što god, može biti progovorila bi što i na samo. E, a gospođa Stana je tu, ne miče se; ona razgovara s mladoženjom, ona se zabavlja, a napolju se to čuje, svet sve to zna, pa još i mladoženja malo napit kazao: "Bolja majka, nego ćerka", a što pijan govori, to, Boga mi, trezan misli. A što je glavno, gospođa je Stana onako, kako da kažem, držeća žena, i tako... ja vam savetujem da što pre pravite svadbu.
TOMA (uhvatio se za glavu, čupa kosu, očajno). Dosta, dosta, gospođo, ako Boga znate. Ja ovo više ne mogu da izdržim.
G-đa TOMIĆKA. Ja vam kao prijateljica kažem, svadbu što pre.
TOMA. Ali kakva svadba što pre, za Boga i po Bogu, gospođo? Pa i posle svadbe moja žena ostaće držeća žena, pa i posle svadbe moj zet može reći: "Bolja majka, nego ćerka".
G-đa TOMIĆKA. E, drugo je to. To je sasvim drugo.
TOMA. Ama kako drugo, ako Boga znate?
G-đa TOMIĆKA. Pa šta mislite da radite?
TOMA. Ja, je l' te? Šta mislim da radim? Ja mislim da poludim. To mi je najjeftinije i najlakše. Sve bi drugo bilo i skuplje i teže.
G-đa TOMIĆKA. Ju, za Boga, kako biste poludeli sad u oči svadbe?
TOMA. Dajem vam reč, to ću učiniti.
G-đa TOMIĆKA (kako je bila na nogama, pogleda kroz prozor). Ju, evo je i gospođa Marta, tetka mladoženjina. Ne bih bila rada da me zateče ovde, idem ja u sobu gospođi Stani: i onako treba, da i s njom progovorim. Samo svadba što pre... Ja ću i nju prelomiti. (Pođe, pa zastane na vratima). Slušajte mene, gospodine Tomo, svadba što pre... (Ode).

XVII

Toma, za tim Jelkica, pa Marta.
 

TOMA (ostavši sam, hukne, prošeta jedan put dva preko sobe, prekrsti se, pa gotovo padne u naslonjaču, predan sudbini).
JELKICA. Tatice, tatice... dolazi gospođa Marta. (Otrči zadnjim vratima). Ljubim ruke. Izvolte... Izvolte. (Ljubi joj ruku).
MARTA. Dobar dan, dušice... (Tomi). Dobar dan, prijatelju.
TOMA. Dobar dan, gospođo.
JELKICA. Izvolte sedite.... Sad ću zvati mamu. (Potrči levo).
TOMA. Nemoj zvati mamu, na protiv, kaži joj, neka ostane tamo s gostima. Ja imam malo da razgovorim s prijom, pa ću vas zvati. Hajde, idi i ti tamo.
JELKICA. Idem. (Pođe, pa na vratima). A zašto, gospođo, danas još nije došao zet?
MARTA. Ta doći će već, doći će. Nego, hodi ovamo ti, mali vraže, hodi da vidim je li istina?
JELKICA (vraća se). Šta, je li istina?
MARTA. Pa da si obukla dugu haljinu. De okreni se, da vidim kako ti stoji.
JELKICA (okreće se).
MARTA (ravnodušno). Lepo, lepo. Možeš sad ići, dušice.
JELKICA (ode levo).

XVIII

Marta, Toma.
 

MARTA (gledajući za Jelkicom krsti se). A šta vam bi, Boga vam, prijatelju, te nakaradiste ovo dete?
TOMA. Koje dete?
MARTA. Došla k meni gospođa Živanovićka — ona je bila jutros ovde, je l' te?
TOMA. Da, bila je pre pola časa.
MARTA. Priča mi žena, da je videla svojim rođenim očima, a ja joj ne verujem.
TOMA. Ama šta je videla?
MARTA. Ta da ste detetu pustili dugu suknju.
TOMA. Pa, ovaj... prijo... mi to nismo od svoje volje. Jelkica je još dete, nije to još za nju, nego... zbog sveta.
MARTA. Ta... ako je baš i zbog sveta, nije trebalo to da činite. Eto, priča mi gospođa Živanovićka, šta svet sve kaže?
TOMA. A šta kaže, molim vas?
MARTA. Šta kaže? No, još pitate? Vele: "Gospodin Toma, čim mu se zaprosila jedna ćerka, a on brže bolje drugoj pustio dugačku suknju; misli odmah će potrčati ko god, da i ovu drugu zaprosi".
TOMA. Ama zar to vele?
MARTA. Kao što čujete, od reči do reči i, ako ćete mene poslušati, nemojte se sramotiti pred svetom, nego skidajte te duge suknje detetu, pa neka obuče ono, što mu liči. Nemojte da svet pere usta s vašom kućom.
TOMA. Sasvim, sasvim, istinu govorite. Tako ću i učiniti.
MARTA. Poslušajte me, nećete se kajati. Mi smo sad prijatelji i, što kažu, rod smo, pa vam niko neće iskrenije reći od mene.
TOMA. Sasvim, sasvim. Ali molim vas sedite, sedite za Boga. Vi ste na nogama, a ja bih rado progovorio reč dve s vama, onako iskreno....
MARTA. O, molim, molim. (Seda). Ne bežim nikad od iskrene reči. Ja da nisam iskrena, ne bih vam malo čas ovo rekla. Dakle, šta to imate da mi kažete, prijatelju?
TOMA (zbunjeno, nespretno). Ovaj... dakle... vidite, moja je žena još držeća... onako što kažu, držeća žena... A ovaj... moj zet, drugim rečima vaš bratanac... on voli može biti da pije sa svojim drugovima pivo i onda... (Za se). Gospode, smiluj mi se, ja već ne znam više da govorim.
MARTA. Ali ja vas, prijatelju, ni malo ne razumem.
TOMA. Pa to je ono, prijo, što i ja već više sebe ne razumem. Koješta, sve je to koješta i budi te Bog s nama. Ja već ne znam ni gde mi je glava, ali jedno znam i jedno hoću, a to je da svadba Nadina bude što pre, kroz deset dana. Ne, ne, i to je mnogo: kroz nedelju dana... molim vas, kroz nedelju dana.
MARTA. Šta vi to govorite, prijatelju?... Kakva nedelja dana, kakav mesec dana? Svadba ne može ranije biti, do kad smo ugovorili... kroz šest meseca... Drukče nije ni misliti.
TOMA. Šta, kroz šest meseca? Ah, taman! Nikako, nikako.
MARTA. Ja što vam kažem.
TOMA. Molim vas, svadba mora biti kroz nedelju dana ili, ili, ili... (Lomi se).
MARTA (plane). Šta: ili? Molim vas recite šta: ili?
TOMA (odlučno). Pa... kazaću, ako je po volji.
MARTA (ustaje). Recite, molim vas.
TOMA (odlučno). Pa... (Malakše). To... svadba treba da bude kroz nedelju dana... Mora biti kroz nedelju dana.
MARTA. Ne može, ja znam dobro da to ne može. Možete, najzad, razgovarati i s mojim bratancem, ali videćete da neće pristati.
TOMA. Onda... ako ne pristane... onda neće nikako ni biti svadbe.
MARTA. Šta kažete, prijatelju?
TOMA (odlučno). To što kažem.
MARTA. Prijatelju?!
TOMA (još odlučnije). To što kažem.
MARTA (ljutito). Pa lepo... Zbogom, prijatelju. Ja ću vam poslati zeta ovamo, pa se s njim sporazumejte. Moja stvar nije, niti ja smem u njegovo ime govoriti.
TOMA. To i jeste najbolje, s njim ću govoriti.


XIX

G-đa Tomićka, Stana, Nada, Jelkica, pređašnji.
 

STANA (ulazi napred). Smemo ući, svršili ste valjada razgovor?
MARTA (ljutito). Da, svršili smo.
TOMA (osorno). Svršili smo.
NADA (ljubi ruku Marti). Dobar dan, tetka. Izvolte. Hoćete li ovamo u sobu k nama?
MARTA (hladno). Hvala, ja odmah idem.
STANA. Kako, za Boga? Ta nismo ni reči progovorile!
MARTA. Hvala, al' moram ići, ne mogu ni trenutka ostati.
NADA. Ali, za Boga, tetka?
JELKICA. Pa bar da vas poslužimo?
MARTA (hladno). Ne, ne, ja odmah idem. Zbogom.
G-đa TOMIĆKA. Poći ću i ja s vama.
STANA (iznenađeno). Ali, za Boga?
NADA. Pa zašto idete?
MARTA (odlučno). Tako! Zbogom, zbogom, gospođo.
STANA (rukuje se i ispraća je).
NADA i JELKICA (ljube joj ruku).
G-đa TOMIĆKA. Zbogom, do viđenja! (Odlaze).


XX

Stana, Nada, Jelkica, Toma.
 

TOMA (stoji desno napred bez ikakvog izraza na licu Stana, Nada, Jelkica ispratile do vrata gošće, pa se nemo vraćaju i stanu u redu levo prema Tomi, pa ga posmatraju, hoteći pogledom da kažu: "Šta je ovo?").
STANA (posle izvesne pauze). Tomo!
TOMA (ne osvrćući se). Šta je?
STANA. Šta je ovo?
TOMA (plane). Šta je, je li, šta je? Evo, da znaš šta je. Sad ćeš videti šta je? Prvo i prvo... ovaj... čekaj. (Zbunjen). Ja ni sam već više ne znam šta je. Prvo i prvo... (Spazi Jelkicu). Ah, da... Dakle, prvo i prvo, više da te nisam video u toj dugačkoj haljini... Ti, ti, Jelkice, tebi govorim. Tu haljinu odmah da skineš i da obučeš kratku.
STANA Tomo!
NADA (u jedan mah) Oče!
JELKICA Zašto?
TOMA. Razumeš li što ti kažem? Više tu haljinu nećeš poneti.
JELKICA (plače). Ali zašto?
TOMA (dernja se). Drugo i drugo... razumete li vi... drugo i drugo...


XXI

Ana, pređašnji.
 

ANA (ulazi). Odnela sam pismo; gospodin nije bio kod kuće.
TOMA. Drugo i drugo (Ani) ti, devojčuro, odmah napolje iz kuće! Nisi više u mojoj službi.
ANA. A zašto, gospodine?
TOMA. Neću da čujem ni reči prigovora; odmah se pakuj.
ANA (bezobrazno). Ako vam baš nisam po volji, ne mora biti. Marim ja. (Ode levo).
TOMA. Treće i treće... Da, ovaj... šta ono beše treće?...


XXII

Učitelj muzike, pređašnji.
 

UČITELJ (dolazi s pismom u ruci). Pardon... molim.
TOMA (spazi ga). Ah...vrlo dobro... Treće i treće, gospodine, šta ćete vi ovde?
JELKICA. Ali, oče, za Boga? (Udari u plač).
UČITELJ. Molim lepo, radi objašnjenja.
STANA. Tomo!
NADA. Oče!
TOMA. Bez ikakvog objašnjenja napolje iz kuće.
UČITELJ. Gospodine!
TOMA. I po treći put, napolje.
JELKICA. Oče, za Boga!
UČITELJ. Lepo molim, ja se pokoravam, ali se mi moramo objasniti. Zbogom. Zbogom, gospođice Jelkice. (Odlazi).
JELKICA (kroz plač). Zbogom.
STANA (Tomi). Ima li i štogod četvrto?
TOMA. Četvrto?... Ima, ima... ima i četvrto, razume se da ima i četvrto, i peto, i šesto, i sedmo, ako hoćeš. Jer ovako više ne ide; raščistiću ja sve, pa ću se smiriti. Ovako više ne ide. Da, četvrto i četvrto...


XXIII

Stojanović, pređašnji.


STOJANOVIĆ (sa sredine). Dobar dan želim. (Ljubi ruku Stani, a rukuje se s Nadom i Jelkicom). Ja sam baš naročito došao, oče, da razgovorimo... Poslala me tetka... Ona kaže...
TOMA. Nemamo šta da razgovaramo, nego te pitam: može li kroz nedelju dana biti svadba ili ne može?
STOJANOVIĆ. To je nemoguće; ali vam moram objasniti i zašto.
TOMA. Bez objašnjenja... Ako može može, ako ne može ne može.
STOJANOVIĆ. Nemoguće, za Boga!
TOMA. Ako je nemoguće, onda je četvrto to, da svadbe nikako neće ni biti. Bili ste mi zet, a sad kao i da niste.
STANA. Tomo, za Boga, je si li ti pri sebi?
NADA. Oče, za Boga...
TOMA. Tako je.
NADA (udari u plač).
STOJANOVIĆ. Ja vas ne razumem.
TOMA. Ja razumem, ako vi ne razumete. Što je bilo bilo je, i svršena stvar.
STOJANOVIĆ (uvređeno). Pa lepo, gospodine; kad drugače ne može biti, onda se praštam.
STANA. Tomo!
NADA. Oče!
TOMA. Zbogom, gospodine.
STOJANOVIĆ. Klanjam se. (Udaljava se uvređen).


XXIV

Pređašnji, bez Stojanovića.
 

STANA (besno). Šta je tebi, Boga ti, šta to radiš? Ti nisi više ono, što si bio; ti hoćeš kuću da razoriš.
TOMA. Kuću? Jest, dobro si kazala, to je peto; hoću kuću da razorim. Volim da je razorim ja, nego da mi je svet razori. Jest, hoću. (Odjuri prozoru). Hej vi, vi tamo... vas dvojica... Hodite, hodite unutra.
STANA (gruva se u grudi). Šta je, po Bogu, čoveče, šta ćeš sad?
TOMA. Videćeš šta ću. Hoću da živim po svome, neću više po svetu. Neka svet sâm sebi naređuje i raspoređuje, a ja ću sâm sebi.


XXV

Nosači, pređašnji.
 

NOSAČI (ulaze).
TOMA. Vrlo dobro, vi ste i pre selili, pa znate kako stoji. Ovaj nameštaj, sve ovo što vidite ovde, nosite na tavan, a odozgo skinite onaj stari nameštaj, onaj što je pre ovde bio.
STANA. Tomo!
NADA i JELKICA. Oče!
TOMA. Nosite, nosite. Što me gledate? Prvo mi skinite onu staru naslonjaču, onu naslonjaču u kojoj sam dvadeset i pet godina mirno spavao posle ručka. Hajde, hajde, nosite. (Padne u naslonjaču, ženske se pribile u gomilu i gledaju zaprepašćeno. Nosači uzmu kanabe i ponesu napolje. Zavesa vrlo lagano pada).


ČETVRTI ČIN
 

— Nameštaj i raspored isti kao i u prvom činu. —

I

Nada, Jelkica.
 

JELKICA (u kratkoj suknji kao i u prvom činu. Pri dizanju zavese stoje obe zagrljene i plaču). Nemoj, Nado. Eto, kad ti plačeš, moram i ja.
NADA. Ćuti.
JELKICA. Ne mogu da ćutim. Moram uvek da plačem, kad tako drugi plače, a tako isto moram i da se smejem, kad se drugi smeje.
NADA. Ostavi me. Lakše mi je, kad sam sama.
JELKICA. Eto ti sad. A zašto da te ostavim?
NADA. Kad bi ti samo znala, koliko sam ja nesrećna!
JELKICA (istrgne se iz zagrljaja, kroz plač). A zar ja nisam? Eto... moram opet da nosim kratku suknju.
NADA. Zar je i to neka nesreća?
JELKICA. Još kakva.
NADA, Ta idi, derište, ti i ne znaš šta je to nesreća.
JELKICA. Ju, Nado, kako ti to govoriš?... Zar ja ne znam šta je to nesreća? Pa eto, zar ima veće nesreće na svetu, nego to: nosiš svega tri dana dugačku haljinu, smatraju te kao devojku i mnogi misle da si ti odista devojka, pa se tako prema tebi i ponašaju, pa sad... sad opet dete. (Gorko plače). Ah, ne, to se ne može izdržati.
NADA (miluje je). Ćuti, ludice jedna; to je sve samo šala. (Bôno). Moja je nesreća sasvim drukča. Oteran mladoženja na onako grub način, pa onda sramota od sveta, i sve, sve što je najgore i što se samo jednoj nesrećnoj devojci može desiti.
JELKICA. Pa šta ćeš sad?
NADA. Šta? Ništa. Ostaje mi samo da se ovako gušim suzama.
JELKICA. A zar nije bolje, da razgovaraš sa ocem i majkom? Možda je to neka pogreška?
NADA. Ne smem. Izbegavam ih. Bojim se, biću gruba prema njima, jer neću umeti da se uzdržim. Oni su mi krivi.
JELKICA. E pa, ako su krivi, a oni neka lepo to i isprave.
NADA (reši se). U ostalom, to je i najbolje. Govoriću još danas sa ocem i majkom sasvim otvoreno i ozbiljno. Rešila sam se, moram to učiniti, pa ma šta bilo.
JELKICA. A ja sam se opet najozbiljnije rešila, da smatram sebe velikom devojkom, i ako moram nositi kratku suknju.
NADA. Slušaj, Jelkice, ako naiđu otac ili majka ovamo, a ti se odmah skloni, da me ostaviš na samo s njima.
JELKICA. Pa evo je majka, dolazi.
NADA. Hajde skloni se.
JELKICA (polazeći). Skloniću se, ali da se posle opet sastanemo, da zajedno plačemo. Ja tako volim, kad zajedno plačemo. (Ode levo).


II

Stana, Nada.
 

STANA (dolazi iz desne sobe, zamišljena i brižna). Šta radiš, čedo moje?
NADA. Eto, oplakujem svoju sudbinu.
STANA. Ne umem ni da te tešim, jer ne razumem šta je sve ovo, što se oko nas zbiva. Ušao je neki nečastivi u kuću, Bože me prosti (krsti se), ili je Toma... Ne smem čisto ni da izgovorim, ali kod njega ne može biti sve na svome mestu.
NADA. Otac nikad do sad nije bio takav.
STANA. Tolike godine, ćerko, čitav vek sam ja provela s njim, i nikad, nikad.
NADA. E pa, od kud sad to na jedanput da se promeni, i to baš onda, kad je trebalo moju sreću razrušiti?
STANA. Ne znam, a ne razumem.
NADA. Slušajte, majko. Ja vas molim, ako ste mi majka, sačekajte ga, pa s njim otvoreno i ozbiljno razgovarajte. Ja nisam tražila da me izvodite; to ste vi i otac hteli. Ja nisam pomišljala da se udajem; to ste vi i otac hteli. Ja nikad do sad nisam ni pokušala da vam svoju volju kazujem, ali ipak ne mogu dopustiti, da vaša volja ide tako daleko, da moju sreću ruši i, što je još gore, da me pred svetom sramoti.
STANA. Tako je, čedo moje; ali zar ti misliš, ako mu budem govorila, da će to što pomoći? Ja mu čak ne smem ništa ni govoriti.
NADA. Pa dobro, šta da radim? Šta mi savetujete da radim?
STANA. Niti te umem savetovati, niti ti mogu pomoći.
NADA (plane). Ne možete, dabome da ne možete, ali ste mogli odmoći i pokvariti.
STANA. Pokvariti? Zar sam ja pokvarila? Pokvario ti je otac. Idi, pa njega pitaj šta mu je.
NADA (odlučno). Ako vi ne znate, ja znam šta je njemu, i on je u pravu, što je tako uradio.
STANA. Šta govoriš, Nado?
NADA (pada u vatru). A nije on ni pokvario, nego ste vi.
STANA. Ju, crna devojko, šta je tebi?! Ja?! Od kud ja, šta ja? Ni u snu nisam sanjala.
NADA. Mislite ja ne znam? Znam ja vrlo dobro, šta govori svet.
STANA. Svet?
NADA. Jeste svet.
STANA (podboči se). Pa šta govori, Boga ti? Reci i meni, da znam i ja, šta govori svet.
NADA. Sramota me je čak i da vam kažem.
STANA. Sramota ili ne, reci da čujem.
NADA. Svet kaže, da ste vi hteli da koketujete, da ste hteli pod sedom kosom da preotimate mladoženju svojoj rođenoj ćeri.
STANA (preneražena, pljesne se rukama). Nado, ćeri moja, šta je tebi? Kako si mogla tako što i da izustiš preda mnom, pa makar to svet i govorio?
NADA. Smela sam... morala sam da vam kažem... morala sam... (Bori se). Jer... i ja verujem u to.
STANA. Nado!
NADA. Jest, jer otac ne bi badava opako uradio; ne bi on tako postupio, da nije bio uveren.
STANA (čisto posrće). Ćerko!
NADA. Ja znam da je sramota, da vam i ovako što kažem i... eto, ja ću ćutati, oplakivaću svoju sudbinu, a ni reči vam neću reći. Ali... ne mogu vas ni poštovati, ne mogu vas poštovati više....
STANA (pala u naslonjaču i teško plače).


III

Toma, pređašnji.
 

TOMA (ulazi s polja ljutit, natukao šešir na oči). E... šta je to?
NADA. Ništa.
STANA. Šta je? Sramota me je i da ti kažem šta je. Ne mogu ti ni govoriti pred njom.
NADA. Ja se mogu i skloniti, ali bih vas molila, oče, da i s vama posle razgovaram.
TOMA. Dobro, dobro, razgovaraćemo.
NADA (ode levo).

IV

Stana, Toma.
 

TOMA (stane prema Stani). Dakle, šta je?
STANA. Tomo, crni Tomo, šta se ovo učini od nas i naše kuće i od našeg lepog mira?
TOMA. Eto, to... Učini se, što se učini.
STANA. Hajd sve drugo, što se načini lom, ali da ja doživim, da me se rođena ćerka odriče.
TOMA. Jest, jest i to, i još gore, još mnogo gore ćeš doživeti.
STANA. U oči mi je rekla, da me više ne poštuje, i gore, mnogo gore stvari... Sramota me je i da ti kažem: da sam joj ja preotela mladoženju, da sam ja koketovala s njim, da je zbog mene pokvarena stvar.
TOMA. Kazala ti je istinu.
STANA. Tomo!
TOMA. Suštu istinu ti je kazala.
STANA. Od tebe zar, iz tvojih usta to da čujem? Sram te bilo, Tomo! Sram te bilo, pod tvoje sede vlasi! Zar ti misliš, ako si ti takav, ako si ti kadar pod starost, kad ti je već ćerka dospela do udaje, da trčiš za sluškinjama...
TOMA. Ama ko trči za sluškinjama?!
STANA. Ti... ti...!
TOMA. To neću više da čujem.
STANA. Nećeš da čuješ, je li? Nećeš da čuješ, a ceo svet zna, zašto smo oterali Kaju i zašto smo u kuću doveli mladu i lepu služavku.
TOMA. Zna, dabome; ali svet zna i to, zašto smo oterali zeta. Zbog tebe... zbog tebe... Eto, takva si ti... Imala si i u familiji jednu rođaku... svastiku tvoga teče, i za nju je mnogo govorio svet, pa... jedna ste krv. Na nju si se valjada ugledala!
STANA. E, ovo je već i suviše, ovo se više ne može da izdrži. (Ozbiljno, odlučno). Da znaš, Tomo, da ja ovo neću da trpim. Ja sam svoj obraz čuvala tolike godine i ne dam da se tako olako okalja. Jeste, ja ne dam da mi se obraz okalja, kao što si ti uradio, i to za ljubav jedne sluškinje.
TOMA (nervira ga, tresne nogom). Ama kakve sluškinje! O Gospode Bože, nauči me. Nauči me, Gospode Bože, i kaži mi: šta je ovo, kakva je ovo oluja po mojoj kući?
STANA. Takva! Sam si je zavitlao, sam, sam.
TOMA. Ja, je li?! Jesam li ja pokvario sreću detinju ili si ti? Ti, ti... ti, što si pod starost počela da se otimaš za mladiće.
STANA (strogo). Tomo.
TOMA (prkosno). Šta je?
STANA. Sad je već dosta. Dosta je i suviše. Ja ovo niti hoću, niti mogu da podnesem, i da znaš: idem iz kuće. Daj mi decu, pa idem iz kuće.
TOMA (pokazuje levo). Eno ti dece! (Pokazuje desno). Eno ti i vrata!
STANA (očajno). Zar tako, Boga ti?!
TOMA (kao i gore). Eno ti dece... eno ti vrata!
STANA. Tomo?!
TOMA (već ga guši srdžba, ne može skoro da izgovori šta hoće). A eno ti vrata!
STANA (zaplače se teško). Pa dobro, Tomo! (Odjuri levo).


V

Toma, za tim Nada.
 

TOMA (izvadi maramu i briše znoj s čela. Pripali cigaretu. Prošeta dva tri puta po sobi, stane, misli i pušta duboke dimove, za tim hukne i sedne u fotelju).
NADA (očajna, izlomljena). Oče!
TOMA (trgne se). Šta je, brate?
NADA. Šta je ovo, šta se sve ovo dešava u kući?
TOMA. To što vidiš.
NADA. Je l' istina, da majka ide iz kuće?
TOMA. Istina je.
NADA. Zbog mene?
TOMA. Zbog svoje glave.
NADA. Ali, oče, nije samo majka kriva mojoj nesreći.
TOMA. Nego ko je?
NADA (počne da plače). Kad bih mogla da kažem i kad bih smela da kažem! A ja znam, znam ja sve...
TOMA. Šta znaš, govori?
NADA. Pa to. Nije samo majka kriva, nego... nego... (Reši se). Krivi ste i vi.
TOMA. Ja?
NADA. Nije lepo, znam da nije lepo, što vam govorim, ali kad sam majci kazala, moram i vama. Ja ne bih mogla biti mirna, kad ne bih i vama kazala.
TOMA. Govori.
NADA. Pa to, nemam šta drugo da vam kažem, ali krivi ste i vi.
TOMA. Ama zašto ja, šta ja?
NADA. Pa... zbog vas smo oterali onu sluškinju.
TOMA (skoči kao oparen s fotelje). O, Savaote, Savaote! (Čupa kose). Jaoj, majko moja mila, šta je ovo! Ćut'... Napolje, napolje, pa da mi nisi više na oči izašla. Hajde, hajde tamo, pa se spremi s tvojom majkom... Idite, idite zajedno.
NADA. Oče!
TOMA. Zajedno, zajedno... Neću ni jedno više da čujem... Hajde, šta čekaš? Hajde tvojoj majci. (Izgura je u levu sobu).

VI

Toma, za tim Jelkica.
 

TOMA (besno šeta. Čas stane, misli, vrti glavom, pa opet šeta. Još ne popušenu cigaru baci, pa pali drugu. Sedne u fotelju i odmah se nervozno diže. Pošto poduže razmišlja, a njemu se lice ozari blagom svetlošću, poslednjom nadom. Prilazi levim vratima, nežno). Jelkice... (Opet prošeta, pa priđe vratima, te malo jače). Jelkice!
JELKICA (malo je preplašena). Izvolte, Oče.
TOMA (nežno). Hodi, hodi ovamo. Ti si tatino dete, je li? (Zagrli je i briše suzu, krijući). Je li da si ti tatino dete?
JELKICA. Jesam.
TOMA (gladi joj kosu i miluje je). Ti ćeš slušati tatu, tebe mi svet neće odvući iz zagrljaja?
JELKICA (ohrabrena). A, je l' te, tata, što se spremaju majka i Nada? Kuda će one?
TOMA (malo zbunjen). Pa... tako... Spremaju se, hoće na put.
JELKICA. Na put?
TOMA. Jeste, tako malo da putuju.
JELKICA. A ja?
TOMA. Ti ćeš sedeti kod tate. Je li da ćeš sedeti kod tate?
JELKICA. A hoće li oni daleko?
TOMA. Pa... blizu... Ali će se tamo zadržati. Ja ne znam koliko će se zadržati, ali će se zadržati.
JELKICA. Pa što i mene ne pustiš?
TOMA. A ko će oca da razgovara? Je li, golupče moje?
JELKICA (sasvim ohrabrena). Ja, ja ću da vas razgovaram. Eto i sad imam nešto da vam kažem.
TOMA (odvodi je za ruku do stolice, pa on sedne, a nju privuče i zagrli oko pasa). E, imaš nešto da mi kažeš?
JELKICA. Nije da vam kažem, nego... da vas nešto zamolim.
TOMA. Hajde, baš da čujem, šta je to.
JELKICA. Da obučem opet dugačku haljinu.
TOMA. A zar ti ne voliš da si dete?
JELKICA Ne volim, oče.
TOMA. Pa ova ti haljinica lepše stoji.
JELKICA. A ne, dugačka mi mnogo lepše stoji. (Ljubi ga). Dopustite, oče.
TOMA (nasmeši se dobroćudno). Pa dobro, dobro. (Poljubi je).
JELKICA (sva srećna, optrčava oko oca i tapše rukama). Dugačka haljina, trajla la... Devojka, opet devojka... lalala... lalala... lalala. (Zagrli oca i ljubi ga u oba obraza).
TOMA (otima se). De, de, ludice jedna.
JELKICA. A ima još nešto... Hoćete li, slatki tatice, još nešto da mi učinite?
TOMA. E, a šta je to sad opet?
JELKICA (miluje ga po obrazu). Da mi opet uzmete učitelja muzike.
TOMA (iznenađen). Učitelja muzike?
JELKICA (naivno). Pa jeste... jer on, siromah, prosto ne može da živi bez mene.
TOMA (zgranut). Ama ko to?
JELKICA (kao i gore). Pa učitelj muzike. Evo samo da vidite šta mi piše. (Vadi pisamce iz nedara).
TOMA (zgranut, diže se iz stolice).
JELKICA (i ne gledajući ga). A, evo. (Čita). "Mila moja dušice. Ja ne mogu bez tebe da živim, ja ću poludeti. Moli oca, da me opet primi. Grli te i ljubi tvoj Ge-dur". (Govori). Znaš, tata, on se uvek na pismima, koja mi piše, potpisuje "Ge-dur".
TOMA (poražen, malaksao, glupo). Gedur?
JELKICA. Jeste, a ja njemu, kad odgovaram, potpisujem se "Ce-dur".
TOMA (kao i gore). Cedur?
JELKICA. Jeste.
TOMA (teško uzdahne i prekrsti se). Gospode, gospode, prevrnu li ti i nebo i zemlju, šta li?! (Jelkici). A gedur, je li, i cedur?
JELKICA (videći da je pogrešila, preplašeno). Jeste!
TOMA. Zar i ti, zar i ti ode u Sodomu i Gomoru, a?
JELKICA (preplašena). Pa... Ovaj.
TOMA. I ti, je li? Pa dobro... Hajde, hajde, napolje... Napolje i ti.
JELKICA (moleći). Ali, oče......
TOMA (dočepa štap). Napolje, dok se ne razvitlam ovim gedurom, pa ćeš očas naučiti muziku.
JELKICA. Oprostite...
TOMA. Napolje, kad ti kažem... Eno, eno, tamo se sprema majka. Hajde, hajde, spremi se i ti s njom.
JELKICA. I ja ću na put, je l' te?
TOMA. Jeste, i ti ćeš na put, i ti ćeš.
JELKICA. Pa dobro. (Preplašena, povlači se u sobu).


VII

Toma, za tim Sima.
 

TOMA (stao, duboko uzdahne, briše brižno čelo, vrti glavom, krsti se i mumla čas: "Ooooo...", a čas mu ispadne reč: "gedur" ili "cedur". Ode i do vrata od sobe, gde mu se žena i deca spremaju da odu iz kuće, pogleda tamo, pa se opet vrati, sležući ramenima, kao čovek koga je postigla zla sudba, koju ne može izbeći, već je mora trpeti).
SIMA (ulazi pažljivo i sramežljivo na zadnja vrata, pa, pošto ga Toma ne vidi niti čuje, ostaje tamo. Posle izvesne pauze jedva tiho progovori). Tomo!
TOMA (okrene se, spazi Simu, ozari mu se lice radošću, pritrči mu i zagrli ga). Gde si, brate, gde si, ako Boga znaš?!
SIMA. (Potresen, ali prekorno) Tomo, Tomo...
TOMA. Gde si, da mi se nađeš, brate rođeni!
SIMA. Zar smeš da me pitaš?
TOMA. Oprosti, brate!
SIMA. Ne bih ti oprostio, ali ne mogu da izdržim. Dvadeset i pet godina ja dolazim u tvoju kuću kao u svoju, pa.... sad ne mogu, eto, ne mogu da prođem kraj nje. Uvredio si me... Ne mogu lako da ti oprostim, ali... ne mogu ni da izdržim. Ovo je deset dana kako sam izdržao, deset punih dana prolazio sam kraj kuće i gledao sam da zažmurim, ogledao sam da okrenem glavu, ali badava... Mučilo me... mučilo. A nisam te ni van kuće viđao: nisam viđao ni koga od tvojih, pa sam hteo samo onako, samo onde na vratima da ostanem i da pripitam: jeste li svi zdravi i ništa više, samo to da pitam, pa da idem. Kad bih čuo da ste svi zdravi, ja bih valjada mogao još deset dana izdržati, a da ne svratim.
TOMA. A da znaš, kako si mi potreban! Sedi, molim te sedi.
SIMA. (Sedne).
TOMA. Potreban si mi kao parče hleba; nemam kome da se pojadam, nema ko da me uteši.
SIMA. A šta je, brate? Zar te je tako zlo snašlo?
TOMA. I zlo i gore, Simo... Sodoma i Gomora.
SIMA. Eh, eh, eh... Nije valjada tako, de...
TOMA. Tako je.
SIMA. Jeste li svi zdravi?
TOMA. Svi.
SIMA. Samo kad nije niko bolestan.
TOMA. Svi smo bolesni.
SIMA. Eto ti sad. Ja te ne razumem. Kaži mi, brate, jasno.
TOMA. Hoću... Slušaj. (Hoda po sobi i domišlja se)... Samo ne znam ni s koga kraja da počnem. Dabome da ne znam. Ima, vidiš, stvari u svetu, koje i nemaju svoj početak nego samo kraj. Dakle, kraj, samo kraj ti mogu kazati. Ja ne znam šta je ovo, nego samo to ti je kraj, brate: moja kuća propade.
SIMA. Ama kako?
TOMA. Vidiš: i ja sam neveran mojoj ženi, i moja je žena neverna meni. Oterao sam ženu, oterao sam decu i deca se odrekla i oca i majke, i neki gedur se umešao tu i... ne znam, vidiš da ja ne znam ni šta govorim... Ja ne umem ništa da ti objasnim.
SIMA. Ama ja vidim i sâm, da se tu umešao neki đavo, kad si ti potegao mene... mene, bolan, da oteraš sa svoga praga. Pa šta je to? Govori, brate, ko to sve napravi?
TOMA. Samo, samo se napravilo.
SIMA. Ne može to samo. Eto to, na primer, to što si mene oterao, to se nije moglo samo napraviti. Pa hajde na to mi odgovori, zašto si mene oterao?
TOMA. Zbog sveta.
SIMA. A zašto si tetka-Kaju oterao?
TOMA. Zbog sveta.
SIMA. A zašto si...
TOMA. Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta. Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sâm. Ali kad svet naiđe, a on poče da uređuje i naređuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju; ona je sve do sad bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi je prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina — Jelkici — obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa on opet svadbu pokvario.
SIMA. Ama Boga ti?
TOMA. I nije to sve, nego se, brate moj, u ovoj kući više ne zna svoj svome; niti se zna ko je kršten, ni ko nije kršten. Zamisli samo: moja žena mi je neverna....
SIMA (prekorno). Tomo!
TOMA. A ja sam neveran mojoj ženi.
SIMA. To ne može biti.
TOMA. Znam i ja da to ne može biti, ali.... eto, svet tako kaže. Pa onda moja deca... Da vidiš samo, šta se učinilo od onako krasne dece. Nada meni u oči kaže... šta ti ne kaže; a tako isto i majci kaže. A Jelka, zamisli Jelka...
SIMA. Jelkica?
TOMA. Jelkica, jeste Jelkica piše ljubavna pisma i potpisuje se "Ge-dur".
SIMA (čudi se). "Ge-dur?"
TOMA, To jest "Ce-dur", a ona bitanga se potpisuje "Ge-dur". I ta pisma, ljubavna pisma, ona čita meni, ocu svome?...
SIMA (krsti se). Gospode Bože, šta se učini? Pa šta si uradio, šta misliš?
TOMA. Šta sam uradio? Oterao sam od kuće i ženu i decu i sve; oteraću najzad i sebe, zaključaću vrata i baciću ključ u Dunav, pa eto ti!
SIMA. Tomo, nemoj tako... Priberi se, priberi se. Zar ti nije mnogo lakše da oteraš svet, a ti s tvojima da ostaneš u kući?
TOMA (sinu mu oči nadom). Pa da živimo srećno i mirno, kao što smo i živeli, je li?
SIMA. Tako će, Tomo, biti najbolje.
TOMA (razdragan). Pa da ti dođeš svaki dan, da mi pričaš novosti, da me učiš karata, a ja s decom da plevim baštu, da hranim piliće, da čitam novine, je li, je li?
SIMA. Tako će, Tomo, biti najbolje.
TOMA (teško uzdahne).

VIII

Stana, Nada, Jelkica, pređašnji.
 

STANA (ulazi s Nadom i Jelkicom. Sve su pod šeširima, obučene za odlazak iz kuće. Čim izađe Stana, pa opazi Tomu i Simu, zastane kod levih vrata, a deca za njom).
SIMA (pogleda ih začuđeno, prilazi Tomi, tiho). Ama, zar je to istina? Pa ja sam mislio ti preteruješ, a ono one u istini odlaze.
TOMA (sramota ga je da digne glavu). Ne preterujem... Eto, vidiš svojim rođenim očima, da ne preterujem.
SIMA (opet tiho). Slušaj; priđi, pruži ruku ženi.
TOMA (i hteo bi i ne bi zbog sramote).
SIMA (kao i gore). Hajde, hajde, pruži ruku ženi.
TOMA (digne glavu). Stano!
STANA (prigrlila Jelkicu, gleda ga, ali ne prilazi).
TOMA. Ovaj... ja nisam hteo... To si ti predložila, da se izmešamo sa svetom, da otvorimo kuću svetu.
STANA. Jesam.
TOMA. Pa... kaži mi bar iskreno, kad ti je bilo bolje, kad si bila daleko od sveta ili...
STANA. Kad sam samo svoju kuću i decu gledala... daleko od sveta.
TOMA. Ovaj... pa to... to sam samo hteo da te pitam... a... kako da kažem... (Zbuni se, povuče za kaput Simu, tiho). Reci ti, najbolje je, reci ti.
SIMA. Pa, to, gospođo Stano, da se ostavite sveta i vi i on. Svet je zao prijatelj. U sveta, vidite, ima reči, ama nema srca. Milost svetska teža je no dušmanska ruka; svet nikom nije nazidao kuću, a razorio jeste. Nego dëte vi, kako ste i bili... dëte.... dëte...
TOMA. Stano!
STANA. Tomo! (Prilazi mu, zaplače se gorko i pruži mu ruku).
NADA, JELKICA (također tronute, prilaze i ljube mu ruku).
TOMA (neko lupa s polja). Opet?
SIMA. Ko je to?
TOMA. Ko? Svet, brate, opet svet. Ne može se čovek bez sveta u svojoj kući ni posvađati ni izmiriti.
JELKICA (otrčala do vrata i otvorila ih). Dada! Dada! (veselo pljeska rukama).


IX

Kaja, pređašnji.
 

KAJA (ostala na otvorenim vratima, držeći Marka u naručju).
TOMA. Hodi, hodi ovamo...
KAJA (snebiva se).
TOMA. Uđi, kad ti kažem.
SIMA. Uđi, Kajo.
NADA (pritrči Kaji, pa joj uzme Marka...) Gle, pa i naš Marko....
JELKICA (pritrči i miluje ga). I naš Marko, i naš Marko je došao!
KAJA (neodvažno). Oprostite a ja čula, ostali ste bez mlađeg, pa znam kako je to teško, te rekoh da uvratim, ako hoćete da vas poslušam dan dva... dok ne nađete...
TOMA. Dobro si učinila... Sam te je Bog poslao. Jest, jest... i ovo je sam Bog ovako udesio, da se opet svi ovde priberemo. — Eto... eto... i nasmejao sam se... Je si l' primetio, Simo, da sam se nasmejao? A nisam se nasmejao sve od onoga dana... znaš od onog dana.
SIMA. Kad si mene...
TOMA (meće mu šaku na usta, da to više ne pominje). Ne pominji... ne pominji! Neka mi niko ne pominje ono što je bilo... Od sad će opet biti sve drukče. Deder, Stano, šta čekaš? Deco, deco moja, što me gledate; šta čekate, za Boga. Skinite te šešire, skinite. Hodite, hodite evo ovamo; deder ti, Nado, da mi praviš cigarete. (Vadi tabakeru, pa istresa iz nje duvan na sto, a Nadu hvata za ruku, privodi stolu i posađuje je silom u stolicu). Tako! A ti, Jelkice, nađi novine... Ama šta čekaš ti, Kajo, što ne ideš da nahraniš živinu? Moj petao već pet dana nije čestito jeo, razrio mi sve bunjište. Pa, nosi, nosi i Marka. (Uzima Marka iz naručja Jelkičinih i daje ga Kaji). Nosi ga pod ognjište; eno tamo je njegov dušek, napravljen od mog starog zimskog kaputa.... Nosi ga! (Odgura Kaju levo).

X

Pređašnji, bez Kaje.
 

TOMA. Pa eno i časovnik ne radi. Jelkice dušo, zar ti ne vidiš da časovnik ne radi? A to je tvoj posao.
JELKICA (skida šešir i penje se na minderluk, te udešava časovnik).
TOMA. Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
STANA. Koju sliku?
TOMA. Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
STANA (pošto i sama skine šešir, odlazi i donosi mu).
TOMA. Tako. (Meće naočari i umače pero). Kako beše ono, Simo?
SIMA. Koje?
TOMA. Ono što se zapisuje na Oktoihu?
SIMA. Je l' godine?
TOMA. Nije, nije, nego ono: tog i tog ljeta gospodnjeg naiđoše na ovu zemlju Agarjani...
SIMA. A jest... Agarjani i mnogi varvari...
TOMA. I opustiše sve i razoriše...
SIMA. I osta narod u bedi i sirotinji...
TOMA. Eh, to vidiš, to... (Piše) "...ljeta gospodnjeg naiđe u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u..." (Doseti se). "...I nanese na kuću zlo i nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
STANA (odnese sliku i ostavi na svoje mesto).
TOMA. Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom. Zaključaću se. (Simi). Razumeš, brate, zaključaću se. (Trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi priviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću; danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji, kad kroz prozor zaviruje u tuđu kuću, no kad uđe u nju. (Spušta zavese). Tako, tako.
STANA. Ali, Tomo...
TOMA. Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene. (Namešta stolice). Priberite se, neću da ste daleko od mene. (Namesti Stanu pa stolicu, dovede Jelkicu i Nadu kraj sebe, te sedne i sam, držeći ih čvrsto u naručju. Jedino Sima ostaje malo u stranu i brižno posmatra sve to). Tako, Tako, tako ćemo od sad živeti, ograđeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni....
SIMA (hoće da progovori nešto).
TOMA. Ćuti, molim te; nemoj sad govoriti. Da se odmorim, da se odmorim. Ti još i ne znaš, koliko mi je potrebno da se odmorim. Ćuti, ćutite svi... Da se odmorim.
SIMA (posle vrlo duge pauze, za vreme koje još razmišljao, vrteo glavom i jednako se mučio, da li da progovori, najzad se odlučio). Ovaj... Tomo, brate, ja ti moram nešto kazati.
TOMA. Šta?
SIMA. Ti si, ovaj, pametan čovek, pa...
TOMA. Dobro, pametan, pa šta?
SIMA. Ne ide to baš ni tako.
TOMA. Šta ne ide?
SIMA. Pa tako, ne ide to tako, kao što ti misliš... Ono, ne valja ni ono, kad svet počne upravljati tuđom kućom, ali...
TOMA. Ama šta "ali"? Govori...
SIMA. Pa to, ne može ni tako... Ne možeš se ti baš tako ni ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
TOMA. Nije istina, ne moram.
STANA. Ne valja ni onako, a, ovaj... ne može se ni ovako.
SIMA. Ti imaš žensku decu, pa i ne možeš živeti kako ti hoćeš, nego kako moraš.
STANA. I znaš li šta će svet kazati?
TOMA. Opet svet?
STANA. Pa da, znaš li šta će kazati, ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese i ovako se ogradili?
TOMA. Šta će kazati?
STANA. Pa... kazaće da smo poludeli...
TOMA (razmišlja. Pauza). Simo... da li i ti veliš da će to svet kazati?
SIMA. Pa... kazaće.
TOMA (očajno uzdahne, slomljen, pobeđen). E pa, dobro!... Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! E pa, dobro, kad se mora. (Odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima). Hodi, hodi, svete... Uđi, uđi u skrovište moje sreće; uđi, upravljaj, naređuj, čeprkaj, razrivaj!... (Na prozoru). Dođi, dođi, svete. Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dođi! Tuđom je kućom lakše upravljati no svojom, tuđu je brigu lakše brinuti no svoju; dođi, naređuj, raspoređuj, upravljaj, kad već nećeš da gledaš svoju brigu, kad ti je draža tuđa. (Dolazi pred rampu i govori neposredno publici). Dođite svi, svi... Gospodarite... Jedite svoj hleb, a vodite moju brigu... Hodite, vi gospe, vi komšike, vi prije, vi poznanice; dođite i donesite sve novosti iz tuđih kuća i razmenite ih ovde kod mene, pa s novim espapom, koji ovde u mojoj kući nakupujete, zađite dalje, zađite od kuće do kuće: ima još kuća, gde se mirno i tiho živi... Dođite, vi prijatelji, da me posavetujete: kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga!... Dođite, dođite svi, evo su i vrata i prozori širom otvoreni. Uđi, svete, uđi. Dođite, da prebrojite tanjire; dođite, da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite, šta treba sutra da ručam; dođite, da mi zavirite u krevet, da vidite jesu li čisti čaršavi, dođite, da...(Zavesa lagano pada, ali njegov se glas i za palom zavesom čuje). Dođite, naređujte, raspoređujte, upravljajte, čeprkajte, razrivajte. Uđi, svete, uđi!
 

- 16 -