Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT

 

 

 


Piše: Aleksandar Novaković

Blagoslov presite klase

drama

 
"Hranili smo srce fantazijama,
Srce posta umorno od puta,
Više je sadržine u našim mržnjama
Nego u našim ljubavima"

V.B. Jejts

"Razmišljanja u vreme građanskog rata"
 

LICA:
Dušan Vrganjević, 70 godina, siva eminencija
Ivan, 47 godina, njegov sin
Marinela, 45 godina, Ivanova žena
Goran, 25 godina, njihov sin
Sanja, 25 godina
Žaki, 50 godina, sluga Vrganjevića

Vreme i mesto:
Bliska budućnost, Beograd


1.

Trpezarija porodice Vrganjević. Sluga Žaki poslužuje doručak za četvoro. Brzo i rutinski odlazi sa scene i vraća se donoseći tanjire, escjag, hleb, mleko, sok od pomorandže, šunku, puter, sir itd. Na kraju na sredinu stola stavlja veliku džezvu sa crnom kafom. Podigne poklopac i pljune u nju a zatim stane sa strane u stavu mirno. Miran je nekih tridesetih sekundi a onda se premesti s jedne na drugu nogu. Ulazi Dušan Vrganjević i Žaki se ukipi. Dušan ga potapše po obrazu i sedne na svoje mesto, u čelo stola. Žaki mu sipa kafu. Dušan otpije kafu. Uzdahne. Namršti se.

DUŠAN: Zašto sam pravio sina? Tako sam samo sebi natakario nesreću na vrat. Žaki, šta misliš, zašto sam pravio Ivana?
ŽAKI: Ne bih znao reći, gospodine.
DUŠAN: I ja to mislim. Porodica! Moji Vrganjevići! Sin mi je robot, snajka kurva a unuk debil. Divna porodica! Da sam bar napravio ćerku, lepu ćerku, udao je za nekog američkog multimilijardera pa bi od takve nafrakane glupače i bila korist a ovako - ništa! Ako je ova porodica kazna za neke gadosti koje sam napravio - previše je! Džaba sam radovao pokojnu Savetu ovom goveđom žilom. Bolje da sam postao peder, a Žaki?
ŽAKI: Ne bih znao reći, gospodine.
DUŠAN: "Ne bih znao reći, gospodine". Donesi mi cigarete.
ŽAKI: Doktor vam je izričito zabranio...
DUŠAN: Zabrane su tu da se krše. Ajde, trk u moju sobu. Na natkasni su.

Sluga odlazi. Dušan otpija kafu i gunđa sebi u bradu.

DUŠAN: Doktor mi zabranio, doktor mi zabranio! Srce mi je proštepano duplim bajpasom, želudac alergičan na hranu, vidim kao krtica, prostata mi je ko fudbalska lopta ali opet je u meni više života nego u svima vama.

Dolazi sluga sa cigaretama i upaljačem. Pali mu cigaretu.

DUŠAN: Jesi li čuo?
ŽAKI: Šta to, gospodine?
DUŠAN: Kažem: u meni je više života nego u svima vama.
ŽAKI: U pravu ste. Izgledate neobično vitalno.
DUŠAN: Misliš, za moje godine? Ne izgledam - ja jesam vitalan u svojoj sedamdesetoj. Kakvu sam ženu poručio sinoć! Nisam tako kresao od prvog samita nesvrstanih! Ko mladić, mladić!

Žaki klimne glavom. Dušan se nasmeje.

DUŠAN: Znači, video si je? Fino, barem neko u ovoj kući zna o čemu govorim! Moć, žene i oružje, to su najlepše stvari u životu. Ako umeš da ih kontrolišeš, naravno. Zato sam ja lepo streljanu pretvorio u spavaću sobu. Tu svaki dan mora da padne neki metak. Kad smo kod toga, očisti svo moje oružje.
ŽAKI: Idete u lov?
DUŠAN: Možda iskrsne nešto. Što pitaš?
ŽAKI: Pa, ako idete u lov onda da pripremim i odeću i...
DUŠAN: Rekao sam ti da očistiš oružje i to uradi, bez zapitkivanja!
ŽAKI: Razumem, gospodine.

Dolazi Ivan, nervozan je.

IVAN: Dobro jutro, tata.

Ivan, s oklevanjem, seda na stolicu. Blago jekne.

DUŠAN: Šta je, muče te hemoroidi, tatino? Hoće to od stresa a stres hoće od lošeg seksualnog života.
IVAN: Žaki, jastuk...
DUŠAN: Jastuk mu neće trebati, Žaki.
IVAN: Ali, tata...
DUŠAN: Nauči se već jednom da podnosiš bol, tatino. Nabio si blizu pedeset godina u dupe - to mora malo da boli.

Brujanje mobilnog telefona. Ivan ga vadi iz sakoa.

IVAN: Halo? Da? Ne, ne možemo tako. Rekao sam ti i neću sto puta da ponavljam: nećemo kupovati. Znam šta to znači. Odgovor je ne.
DUŠAN: Šta si ovaj put upropastio u moje ime?
IVAN: Nisam ništa...
DUŠAN: Žaki, novine.

Žaki odlazi. Dušan zgrabi Ivana za okovratnik.

DUŠAN: Juče si uprskao na javnom tenderu za čeličanu a danas nećeš da kupuješ košarkaški tim iz Žarkova? Jesi li ti pri sebi? Za dva dana si me koštao trideset miliona!
IVAN: Tata, to nije bila najbolja prilika da se proširimo.
DUŠAN: To je bila JEDINA prilika da se proširimo! Već dva meseca nismo ništa kupili! Pomisliće da smo bankrotirali.
IVAN: Ako ovako nastavimo to će se i dogoditi, tata.
DUŠAN: Ako ovako nastavimo ja ću morati da te sklonim.
IVAN: Ali, tata, ja sam na čelu firme.
DUŠAN: Formalno. Ima boljih od tebe koliko želiš. Evo onaj mladi Trokonjić, recimo.
IVAN: Ti nemaš moć za to.
DUŠAN: Formalno - ne. Suštinski mogu da te sklonim s čela i uradiću to pa makar ti dobio kuršum u čelo!

Dolazi Žaki sa novinama. Dušan poljubi Ivana u čelo.

DUŠAN: Jedi, tatino, jedi!

Ivan se baci na hranu.

DUŠAN: Žderi, žderi! Kao da se već nisi dovoljno utovio.

Dušan uzima novine od Žakija. Ulazi Marinela. Užurbana je i sređena kao da ide u večernji izlazak.

MARINELA: Dobro jutro.
DUŠAN: O, snajka Marinela! Ima li neka uloga na pomolu?
MARINELA: Ne glumim već dvadeset godina.
DUŠAN: A što?
MARINELA: Vi ste mi zabranili.
DUŠAN: Svašta. Hajde, sednite pored svog pregojenog muža. Tako će i on izgledati mršaviji. Valjda.

Marinela seda do Ivana.

MARINELA: Kafu, Žaki.

Žaki joj sipa.

DUŠAN: Da niste nešto zaboravili, snajka?

Marinela oklevajući poljubi Ivana u obraz.

DUŠAN: A ti, tatino, da nisi nešto zaboravio?

Ivan se trgne i uzme mobilni telefon. Ukucava broj.

DUŠAN: Obriši usta, ne punim ustima, tako.

Ivan se na brzinu uljuđuje. Proguta zalogaj.

IVAN: Halo, da? Kupuj, gledaj da dobiješ što povoljnije ali kupuj. Zaboravi ono od maločas, samo kupuj!

Ivan nastavlja sa krkanlukom.

DUŠAN: Što smo lepi jutros, snajka.
MARINELA: Idem u kupovinu.
DUŠAN: Ja znam da je kupovina gušt za žene ali nisam znao da je za to potrebno da se obučeš kao da ideš u noćni provod.
MARINELA: Samo gledam da dobro izgledam.
DUŠAN: Jel' čuješ, Ivane? Tvoja bivša glumica se našminkala za noćno snimanje.
IVAN: Čujem, tata, čujem.
DUŠAN: Čuješ, čuješ, ali ne vidiš. Žena ti je kao zmaj. Ili neka druga aždaja. Čuvaj je dok ne počne da bljuje vatru.

Dušan krene da čita novine. Marinela ustaje od stola.

DUŠAN: Nisi gladna?
MARINELA: Ješću u gradu.
DUŠAN: Ovde ti nije dovoljno lepo?
MARINELA: Nema veze, stvarno.

Marinela krene.

DUŠAN: Samo jedno pitanje snajka - šta si kupila u jučerašnjoj kupovini?
MARINELA: Ništa.
DUŠAN: Ni u jučerašnjoj ni prekjučerašnjoj nisi kupila ništa, koliko se sećam.
MARINELA: Ja sam jako izbirljiva.
DUŠAN: Izbirljiva, je li? Što si onda izabrala mog sina?
IVAN: Tata!

Marinela odlazi. Dušan pokušava da se vrati novinama. U susret joj dolazi Goran, usporen, zarozan, još pospan.

GORAN: Dobro jutro svima.
MARINELA: Goranče mamino.

Poljubi ga ovlaš i odlazi.

DUŠAN: O, jel to naša uspavana ružnotica?
GORAN: Kako god.

Goran uzima hranu i mrljavi je u tanjiru, cepka.

DUŠAN: Šta ćeš danas raditi, dedino?
GORAN: Idem u zoološki vrt.
DUŠAN: Zar je već četvrtak?
GORAN: Jeste.
DUŠAN: Ajd' što sam ja pravio tebe pa da mi se i oprosti ali to što si ti pravio ovo je neoprostivo.
IVAN: Tata!
DUŠAN: Prestani sa klopanjem i obriši njušku. Možda i naučiš nešto a ti, mali, slušaj me pažljivo: kad odeš u zoološki vrt hoću da odeš do majmunare i posmatraš babune.

Goran se nasmeje.

GORAN: A što deda?
DUŠAN: Zato što se jebu ko nenormalni. Uči se od njih kako se rade te stvari.
GORAN: Deda, ja stvarno...

Dušan besno udari novinama po stolu. Ustaje.

DUŠAN: Šta stvarno?! Ja nisam uspeo, tvoj otac nije uspeo! Ko zna, možda ti napraviš nekog normalnog! Šta se mrštiš? Ne prave se deca pomoću gledanja internet pornografije osam dana u nedelji već pomoću ovoga!

Dušan se uhvati među noge.

DUŠAN: Gorane, dvadeset i pet ti je a ja te nisam video s nekom devojkom. Ti, Ivane, da se ne mešaš! Mali, ako ti je već beskoristan mozak upotrebi bar to što imaš između nogu! Ako ti je stalo do toga da sve ovo jednog dana bude tvoje onda mi napravi praunuka! I to što pre jer ja ne mogu mnogo da čekam!
GORAN: A šta ako kažem da mene sve ovo ne zanima?

Goran ustaje i odlazi. Dušan se zaklati. Seda za sto i besno otvara novine.

IVAN: Sine...
DUŠAN: Genijalni ljudi prave degenerike! Ja sam živi dokaz!

Dušan čita novine.

IVAN: Tata, ja...
DUŠAN: Ovaj put mi nećeš pokvariti užitak. Pusti me da čitam novine i marš na posao.

Ivan ustaje sa jaukom. Dušan se ukipi sa novinama u rukama. Ivan sporo hoda.

DUŠAN: Ivane - stani! Žaki, marš napolje!

Žaki izlazi. Ivan se dovlači do stola.

IVAN: Šta je bilo?

Dušan mu baci novine. Ivan čita.

IVAN: Nemoguće!

Dušan mu tapše.

DUŠAN: Dobar si glumac, svaka čast! Ko zna, možda sam te ipak ja napravio!?
IVAN: Tata, kunem se, ne znam ništa o ovome!

Dušan ustaje i istrgne mu novine.

IVAN: Šta ti je?
DUŠAN: Pocepaću te ko ludak novine! Ovako! Krv ti jebem nenormalnu! Ubio si Baćovića, mog najboljeg čoveka u firmi! A zašto? Zato što ti kreše ženu!
DUŠAN: Tata, ja nisam znao...

Dušan ga gura.

DUŠAN: Šta nisi znao? To da je spavao sa Marinelom ili to da si potpuni kreten?
IVAN: Nisam znao, stvarno nisam.
DUŠAN: Moj najbolji čovek. Za njega niko nije znao osim tebe i mene a ti si ga smakao.
IVAN: Nisam!
DUŠAN: Ljubomora! Poludeo si od ljubomore!
IVAN: Ja uopšte nisam ljubomoran. Znam da Marinela ima nekoga ali meni to nije važno.
DUŠAN: Nije važno? Slino! A važno ti je da se bavimo samo legalnim poslom, to ti je važno? Smetalo ti je što je Baćović bio moja desna ruka?
IVAN: Baćović je bio diler droge, švercer, ubica, trgovac ljudskim organima, ucenjivač, podvodač, nema zločina kojim se ne bavi a neke je i lično patentirao!
DUŠAN: Jel' ti to mene za nešto optužuješ?
IVAN: Ne, tata, samo kažem da bi pored takve desne ruke vrlo brzo ostao bez leve.
DUŠAN: Da sam bio pametan i na vreme konsultovao desnu ruku ostao bih jedino bez levog smetala to jest tebe. A Baćovića mi ne diraj - on je donosio veći profit nego celo tvoje mešetarenje.

Dušan ga nokautira. Ivan padne.

DUŠAN: Za dva dana mi predaj sve tvoje saučesnike da ih posmičem po kratkom postupku. Ukoliko to ne uradiš zaboraviću da si mi sin. Ajde sad, marš na posao!

Ivan odlazi. Dušan besno seda i ispija kafu. Proguta je u jednom cugu.

DUŠAN: Odvratno! Ko da je neko pljunuo unutra! Žaki!

Mrak.

2.

Goran sedi na klupi u ZOO-vrtu i zuri u prazno. Ruke su mu u džepovima. Krici babuna u teranju, of.
Dolazi Sanja. Preko ramena joj je prebačena torbica.


SANJA: Mogu li da sednem?
GORAN:Da.

Goran se pomeri u stranu, gotovo skupi na svojoj strani klupe.
Sanja seda. Gleda ga ispitujućim pogledom. Pali cigaretu. Goran se nakašlje. Sanja gazi cigaretu.


SANJA: Izvini, da te pitam nešto.
GORAN:Da?
SANJA: Zašto gledaš babune?
GORAN: Poslao me deda. Kakvo je sad to pitanje?
SANJA: Okej, okej, šta se ljutiš? Nisi ti jedini perverznjak koji voli da gleda životinje dok se pare.
GORAN: Da, ti si drugi perverznjak.
SANJA: Ne, mada kad gledam majmune kako se pare to deluje veoma... stimulišuće.
GORAN: Šta tu ima stimulišuće? Nesrećnici koji se krešu u svojim kavezima. Isti ljudi.
SANJA: Ljudi su slobodni. Valjda.
GORAN: Sloboda je najveći zatvor.
SANJA: Ili je zatvor najveća sloboda?

Goran se osmehne.

SANJA: Pusto je ovde.

Sanja mu se primakne, Goran se okrene prema njoj.

GORAN: Ko si ti?
SANJA: Ja sam Sanja.
GORAN: Ne, ko si ti stvarno?

Pauza.

SANJA: Ja sam Sanja.
GORAN: Ti si ime? Nisi ništa drugo?
SANJA: Radim kao kasirka u tržnom centru.
GORAN: Sad nisi više ime. Sad si i ime i profesija.
SANJA: Ha ha, duhovito.
GORAN: Mislim, ne verujem da si to što kažeš da jesi. Kasirka a govoriš ovako?
SANJA: Volim da čitam, gledam filmove... Jel' čudno to što kasirke vole umetnost?
GORAN: Ne, nije. U stvari jeste. Ne znam.
SANJA: Da skratimo priču.

Sanja spušta ruku u torbicu.

GORAN: I tebi sam dosadan!

Goran udari šakom po klupi i Sanja se trgne.

SANJA: Ne, nisi! Odakle ti to?
GORAN: Ako sam dosadan mojima šta onda da očekujem od drugih?

Sanja spušta ruku u torbicu.

SANJA: Ko su drugi.
GORAN: Neki Vrganjenjvići.
SANJA: Tvoja porodica? Mislim da preteruješ.
GORAN: Preterujem? Ja pouzdano znam da im ne trebam uopšte. Jednom mi je deda rekao: Ako te neko otme neću dati za tebe ni pet žutih para.
SANJA: Ma, deda ti je prolupao. Izvini ali meni tako zvuči.
GORAN: Deda? Kad bi samo znala. A ćale, jel' i on prolupao?
SANJA: Šta je ćale rekao?
GORAN:Ćale je ćutao. Ni keva nije ništa rekla.
SANJA: Ma, ne misle oni tako.

Sanja krene da izvlači ruku iz džepa.

GORAN: Misle. Ćale je opsednut poslom, keva je opsednuta sobom a deda je vampir.
SANJA: Postoji samo jedan način da proveriš....
GORAN: Već sam to pokušao. Izmislio sam sopstvenu otmicu. Nisu dali ni pet para, kao što je deda rekao. I još su rekli: ne pregovaramo sa teroristima!

Smeju se. Sanja izvlači ruku iz džepa. Uzima upaljač i cigaretu. Pali je.

SANJA: To je baš zajebano. Ćao.

Sanja ustaje.

GORAN: Čekaj.
SANJA: Da?

Pauza.

SANJA: Slušam.
GORAN: Sigurno ti još trebam.
SANJA: Kako to misliš?
GORAN: Nisi sela tek onako pored mene. Znam da nisam lep ali...
SANJA: Ni ja nisam lepa.
GORAN: Ne bih rekao.
SANJA: Hvala na komplimentu. Valjda.
GORAN: Molim.
SANJA: Hajdemo. Znam jedan kafić u blizini.
GORAN: Ne, ja ne mogu tamo. Hvala ti. Ne mogu.
SANJA: Mislila sam da hoćeš.
GORAN: Nisam za to.
SANJA: Zašto?
GORAN: Smrdi mi.
SANJA: Više od majmunare?
GORAN: Ljudi, dim, piće, to nisam ja.
SANJA: Ali to jesam ja. Dakle?

Pauza.

SANJA: Okej. Ćao.
GORAN: Čekaj. Gogzila sedamdeset i pet manki jahu kom.
SANJA: Kako?
GORAN: To je moja adresa. Imam i mesindžer.
SANJA: Jel' mi ti to zakazuješ sastanak na Internetu?
GORAN: Tako mi je jednostavnije.
SANJA: Ti si baš čudan tip, gogzila sedamdeset i pet manki jahu kom.

Pauza.

GORAN: Ako hoćeš ti me nazovi. Stalno sam onlajn.
SANJA: Nisam ni sumnjala.
GORAN: Šta ti to znači?
SANJA: Znači: razmisliću o tome, Gogzilo! Ćao.

Sanja odlazi.
Goran krene da ustane a zatim sedne i pomeri se prema sredini klupe. Gleda u pravcu kojim je Sanja otišla. Orgijanje barbuna se pojačava, of. Mrak.


3.

Žakijeva soba, u polutami... Žaki je u orijentalnoj odeždi, u meditativnoj "lotos" pozi. Zrak svetlosti je na njegovom licu. Potpuno je usredsređen. Otvara oči, naglo ustaje i počinje da se lagano isteže a zatim radi tai-či vežbe. Pokreti su mu jasni, sigurni, puni unutrašnje snage. S vremenom pokreti postaju sve brži i žešći, kao da se zaista bori s nekim a onda, kad mu pokreti postanu mahniti, on krikne i padne na pod. Mrak.


4.

Spavaća soba Marinele i Ivana. Bračni krevet je okružen mrakom. Ivan se prevrće u krevetu. Ima noćne more.

IVAN: Ne, tata, ne mogu! Tražiš previše! Ne mogu da izmislim krivce! Mislim, mogu izabraću nekog, uvek neka budala strada. Ne bi bio prvi put ali ipak, zar ne bismo mogli jednom po zakonu? Samo jednom. Baćović, Baćović, nije mu dovoljno što mi je jebao ženu! I mrtav mi pravi probleme! Kurva, jebena kurva, ubiću ih, ubiću ih oboje!

Dolazi Marinela iz mraka. Nosi jastuk u svojim rukama. Ima nečeg meseačarskog i ritualnog u njenom držanju.

IVAN: Da oživi ubio bih ga, bez oklevanja! Baćović, zli kasapin! Takvi izazivaju smrt! A znaš šta bih mu prvo uradio tata? Odsekao bih mu jaja i naterao ga a ih pojede a onda da sam sebi popuši kurac koji je zabijao u moju ženu! Znao sam, sve vreme sam znao, nisam ja idiot!

Marinela se preteći naginje prema njemu sa jastukom u rukama.

IVAN: Kučketina smrdljiva! Ubiću i nju tatice, prvo sise, onda sve ostalo! Videćeš ko je tatina krv, videćeš ko je tatina krv! Hahahahah!

Marineli, u pidžami, s leđa prilazi Dušan.
U ruci mu je pištolj koji joj prislanja uz leđa.
Ivan krklja i mumla.


DUŠAN: Ko će ovde i kad umreti to ja odlučujem. Jasno?
MARINELA: Jasno.
DUŠAN: Sina jedinca mi ubijaš.
MARINELA: Da nisam ja ti bi.
DUŠAN: Tišina! On ima još vremena da se iskupi i objasni u čemu je stvar. Za sada je on osumnjičen koliko i ti.
MARINELA: Ja? Ali...
DUŠAN: Tiše, tiše! Probudićeš mi dete.
MARINELA: Baš si brižan.
DUŠAN: Još jedna glupost i ode ti bubreg! Idemo.
MARINELA: Gde?
DUŠAN: To nije tvoja briga.

Dušan joj polaže šaku na usta i odvlači je u mrak.

IVAN: Ali, tata, ja to nisam uradio, stvarno nisam! Nemoj me ubiti, molim te, nemoj! Nekad sam bio tvoj mali Buca, sećaš se? Molim te, nemoj!

Mrak.

5.

Goranova soba/ Sanjina soba.
Goran je u svojoj standardnoj iznošenoj odeći.
Sanja nosi trenerku i majicu na bretele.
Kompjuteri su im kao i monitori stopljeni tako da su monitori u stvari kao ogledala koja odražavaju tuđi lik.

GORAN: I, evo nas.
SANJA: Evo nas.
GORAN: Nisam verovao da ćemo se videti tako brzo. Bar ne tako brzo.
SANJA:Pa, eto, tu smo. Da li ti smeta? Ako ti smeta ja mogu da odem, znaš?
GORAN:Ne, ne smeta. Nemoj da ideš.
SANJA: Ti si čudan momak, Gogzila.
GORAN: I ti si čudan momak, Sanja.

Sanja se nasmeje.

SANJA: Tako me doživljavaš, kao muškaraču?
GORAN: Ja sam čudan momak, kao što si rekla. Mada, nisam toliko čudan koliko sjeban.
SANJA: Ne moraš da mi objašnjavaš.
GORAN: Ne, stvar je u tome što moram. Znaš kako su odgovarali moji kad god bih hteo da im kažem u čemu je stvar, kad god bih se potpuno otvorio? Mnogo razmišljaš, to je bio njihov odgovor. A zašto mnogo razmišljam? Zato što sam dokon. A zašto sam dokon? Jer su moji puni love. I zato mi je dosadno i ne idem nigde. Ako možeš da imaš sve, u čemu je poenta?
SANJA: Sigurno postoji neko rešenje.
GORAN: Mogao bih da radim i ne mislim uopšte, kao ćale.
SANJA: Mogao bi da dođeš večeras kod mene.
GORAN: Zašto?
SANJA: Kako zašto?
GORAN: Nemoj samo reći da te privlačim.
SANJA:Da.

Goran se smeje.

SANJA: Imaš lep smeh. Šteta što se smeješ za sebe.
GORAN: Kako to misliš?
SANJA: Onako, prigušeno. To može da zazvuči malo jezivo. Želim da se smeješ za mene.

Pauza.

GORAN: Iskreno mi reci zašto hoćeš da budeš sa mnom?
SANJA: Dovoljno si lud za nekog kao što sam ja.
GORAN: Iskreno.
SANJA: Ne izigravaj frajera kad to nisi. Ja mogu da se isključim.

Goran skoči sa stolice i zgrabi monitor.

GORAN: Nemoj!
SANJA: Onda dođi kod mene.
GORAN: Nisam spreman. Još ne.
SANJA: Kad sam te ugledala u zoološkom vrtu...
GORAN: Da?
SANJA: Poželela sam da sednem pored tebe. Da te pomazim po kosi. Izgledao si mi izgubljeno, kao mali batica.
GORAN: Koji batica? Tvoj batica?

Pauza.

SANJA: Kao dete, kao bilo koje dete.
GORAN: Kapiram.
SANJA: Gogzilo, trebaš mi. Ne zanimaju me oni praznoglavi lepuškasti japi-idioti koji mi namiguju iza kolica punih luksuzne robe. Hoću tebe, razumeš?
GORAN: Ne. Deluješ mi kao pametna devojka ali, među nama, nemaš nikakav ukus za muškarce.
SANJA: Ćuti! Hoću te jer shvataš kakav je ovaj svet, jer imaš srca i pameti da ne budeš kao tvoji. Za to je potrebna hrabrost a ja to najviše cenim kod muškarca. A i sladak si na svoj način.
GORAN: Sjebanost je rutina a ne pobuna.
SANJA: Sjebanost je upornost da ne budeš kao drugi. Ne možeš tek tako da okreneš leđa svima. Lakše je uklopiti se. Mnogo lakše.

Goran spusti šaku na monitor.
Sanja spusti šaku na monitor.


GORAN: Znaš, ja želim da se otkačim s tobom, da odem do krajnosti.
SANJA: Sad govoriš kao ja. To mi se dopada.
GORAN: Da ti kažem nešto o meni.
SANJA: Da?

Pauza.

GORAN: Ponekad želim da uništim sebe.
SANJA: Znam. I ja.
GORAN: A nekad sam tako srećan što sam živ. Zavaravam se dve sekunde i tada sve ima smisla.
SANJA: To je život u tebi, to je snaga. Dođi kod mene, daću ti je još.
GORAN: Doći ću.
SANJA: Kad?
GORAN: Ne večeras.
SANJA: Pokazaću ti.
GORAN: Šta?
SANJA: Pokazaću ti ono što propuštaš.

Sanja obori jednu bretelu na majici i pokaže mu dojku. Mrak.

6.

Agresivni tehno, of.

Žaki jeca na podu svoje sobe i besno udara šakom o pod.
Dušan, u svojoj sobi-streljani uzima Marinelu s leđa dok drži pištolj uperen u njenu glavu. Marinelino lice je bezizražajno.

Ivan se prevrće u bračnom krevetu i mumla nerazumljive reči.

Sanja i Goran su za svojim kompjuterima. Masturbiraju.

Ritam ovih radnji se ubrzava uz pratnju agresivnog tehna dok ne dosegne svoj klimaks, istovremeno kad Dušan doživi vrhunac, kad Žaki zaurla, kad se Ivan probudi, kad Goran i Sanja dožive vrhunac.

Mrak.

7.

Ivanova spavaća soba. Na stolici, sa flašom viskija pored njega, sedi Dušan.
U Dušanovoj ruci je puška. Nategne flašu a zatim puškom podgurne sina. Ivan se probudi uz vrisak.

IVAN: Tata! Nemoj, vreme još nije isteklo....
DUŠAN: Vreme je isteklo onda kad ja kažem a to je sad.
IVAN: Ne, tata zašto?
DUŠAN: Opet si ubio.
IVAN: Ne, nisam ja! Stvarno nisam ja!
DUŠAN: Da, stvarno jesi ti!

Dušan mu zalepi cev za čelo.

DUŠAN: Hajde, reci zašto si smakao Trokonjića? Čovek nije bio u nelegalnim poslovima a ti si ga smakao. Zašto? Jer je bio najpametniji u celoj firmi? Jer sam mislio da njega stavim na tvoj položaj?
IVAN: Ne, tata to nije uopšte tako.
DUŠAN: Znam šta buncaš kad spavaš, sve znam. Pun si mržnje i zlobe, Ivane. Do sutra da si predao tvoje ubice ili...

Dušan puškom odgurne njegovu glavu uz gadljiv gest. Dušan ustaje, uzima flašu s poda.

IVAN: Čekaj, ne možeš tako da me ostaviš.
DUŠAN: U pravu si, ne mogu.

Baci mu flašu viskija u ruke.

DUŠAN: Uzmi ovo. Trebaće ti sutra.
IVAN: Ne, tata, nemoj.
DUŠAN: Imaš li da mi kažeš nešto pametnije?

Ivan odlaže flašu i hitro ustaje iz kreveta.

IVAN: Tata, a jesi li razmišljao o zaveri?
DUŠAN: Kakvoj zaveri?
IVAN: Neko želi da te uništi.

Dušan se nasmeje.

DUŠAN: Svi sanjaju ali niko ne pokušava.
IVAN: A vlast?
DUŠAN: Vlast? Zašto? Ja sam vernik, dobrotvor, ktitor, donator! Ja sam najveći patriota u ovoj zemlji. Na kraju krajeva, najveći deo ove zemlje i pripada meni.
IVAN: Ipak, Vlast. Ili Služba.
DUŠAN: Nije vlast i nije Služba. Ja sam od Službe potekao.
IVAN: Ali šta ako je?
DUŠAN: Nije. Džabe se hvataš za slamku. Ovo su tvoji ludački pokušaji da se izvučeš. Sutra ujutru, za doručkom.

Dušan krene da ode.

IVAN: A ako je neki usamljeni pojedinac?

Dušan se okrene.

DUŠAN: Kako?
IVAN: Neko ko te mrzi i ko želi da posmiče sve tvoje i tako ti utera strah u kosti a na kraju ubije i tebe.
DUŠAN: Ko to?
IVAN: Bilo ko kome si nešto napakostio.

Dušan se nasmeje.

DUŠAN: Veliki je to spisak.
IVAN: Recimo, Žaki.
DUŠAN: Naš Žaki? To je sumanuto!
IVAN: Njegov brat od strica je Nedeljković, onaj novinar Nedeljković koji je previše njuškao pa smo morali da nešto uradimo.
DUŠAN: Brat od strica? Pa i nije mu neki rod.
IVAN: Najbliži posle rođenog brata jeste blizak rod.

Dušan repetira pušku i uperi je u Ivana.

DUŠAN: Ne balegaj nego mi daj spisak! Sutra, za doručkom!

Dušan odlazi. Mrak.

8.

Oružarnica. Žaki predano čisti oružje.
Dolazi Marinela u crnom kompletu.


ŽAKI: Dobar dan, gospođo.
MARINELA: Čistiš oružje?
ŽAKI: Da. Ima ih dosta.
MARINELA: Previše.
ŽAKI: Ne bih znao reći, gospođo.
MARINELA: Da li možeš da prestaneš na trenutak?
ŽAKI: Da li vam treba neka pomoć?
MARINELA:Ne.
ŽAKI:U tom slučaju izvinite, ja moram da završim s ovim poslom jer već kasnim.

Žaki uzima pušku u ruke i krene da je rasklapa. Marinela ga uhvati za ruku.

MARINELA: Da li te nekad neko povredio? Baš povredio Žaki?
ŽAKI: U srednjoj školi mi je jedan dečko razbio arkadu kad smo se tukli. Evo, ovde.
MARINELA: Ne izbegavaj odgovor. Jesi li nekad izgubio nekog ili nešto i tužan si svaki put kad se setiš?
ŽAKI: To je lično pitanje, gospođo.
MARINELA: Ne, to je tvoja i moja tajna. Žaki, ja osećam da si ti više od onog što vidim.

Pauza.

ŽAKI: Ja sam samo posluga, gospođo.
MARINELA: Izgledaš pomalo opasno, imaš te ispitivačke oči, kontrolišeš mi svaki pokret. Misliš da nisam primetila?

Marinela ga zgrabi za rame.

MARINELA: Imaš jako i zategnuto telo za nekog ko ima pedeset godina.
ŽAKI: Gospođo, molim vas. Prelazite granicu.
MARINELA: Prelazim granicu, prelazim rampu, loša kao čovek, još gora kao glumica. Žaki, želim da ti dam nešto.
ŽAKI: Mogu pretpostaviti šta je to. Hvala ali ne.
MARINELA: U stvari, daću ti sve što želiš. Sebe, sve.
ŽAKI: Gospođo, molim vas, ne želim da vas odgurnem ali ću morati.
MARINELA: Žaki, brz si, jak i vešt s oružjem. Pravi muškarac. Izgledaš mi prilično hladnokrvan. Takav mi treba.
ŽAKI:Gospođo, ja stvarno ne znam o čemu govorite.
MARINELA: Mislim da znaš.

Marinela zgrabi cev.

MARINELA: Jesi li nekad pucao iz te puške?
ŽAKI: Gospođo, ja sam samo običan sluga!

Marinela se trgne.

MARINELA: U redu, u redu. U tom slučaju, molim te da mi opereš kola. Krećem u grad za koji minut.
ŽAKI: Ali, prao sam ih juče.
MARINELA:Operi ta kola!

Žaki odjuri.
Marinela uzima pušku i ubacuje metak u komoru. Zatvara je.
Dolazi Dušan.


DUŠAN: Ništa lepše od žene sa puškom.

Marinela uperi pušku u njega.

DUŠAN: Želiš da pričamo o nečemu?
MARINELA: Nemamo o čemu.
DUŠAN: Unutra je ćorak. Misliš da sam takav idiot da posluzi dajem pravu municiju?
MARINELA: Kako?
DUŠAN: Znao sam šta ćeš uraditi. Zato sam namerno naredio Žakiju da odmah stavi patrone u pušku.

Marinela ispusti pušku iz ruku. Jeca.

DUŠAN: Lepo sam ti rekao - niko ovde ne gine dok ja ne kažem.
MARINELA: Ti si nakaza! Siluješ ženu svog sina! Ti si bolestan!
DUŠAN: Nema tu ništa bolesno. Stari Sloveni su to zvali "snohačestvo".
MARINELA: Ne možeš me uništiti.
DUŠAN: Ni ne nameravam. Bilo bi tako dosadno bez tebe a sad se gubi na sahranu svog švalera. Hajde ako smeš!

Marinela napravi oklevajući pokret ali se ne pomeri.
Dušan se sagne, uzme pušku a zatim provuče cev između njenih nogu.

DUŠAN: Imam te i imaću te kad god hoću. Shvataš?

Dušan povuče pušku prema sebi.

DUŠAN: Hajde, gubi se!

Marinela otrči. Dušan poljubi cev. Mrak.

9.

Klupa u ZOO parku. Noć.
Na klupi su Goran i Sanja. Vode ljubav, žestoko i strastveno ali se istovremeno trude da budu tihi i prigušeno stenju.
Sanja je iznad Gorana. Goran doseže klimaks.
Sanja mu stavlja šaku na usta. Smeje se.


SANJA: Tiše, čuće nas stražari.

Goran krklja.
Sanja mu skida šaku sa usta.


GORAN: Moram, ja moram.
SANJA: Ne moraš ništa.
GORAN: Znaš li koliko dugo sam sanjao o ovome?
SANJA: To nije razlog.
GORAN: Auuuuuuuu!
SANJA: Ti stvarno nisi normalan. Bežimo.

Sanja ustaje i brzo se sređuje.

GORAN: Šta to radiš?
SANJA: Sigurno su nas čuli. Moramo da idemo.
GORAN: Ne dok mi ne kažeš.
SANJA: Šta da ti kažem?
GORAN: Da li me voliš?
SANJA: Gogzilo, još nismo bili ni na pravom "dejtu" a ti me pitaš...
GORAN: Preskočili smo formalnosti. Reci mi.
SANJA: Šta?
GORAN: Pa, jel' ti se dopadam, jesam li ti simpatičan, jel' si sa mnom samo zbog seksa, šta?
SANJA: Sredi se pa ću ti reći.

Goran ustaje. Sređuje se, zakopčava.

GORAN: Pa, reci?
SANJA: Mislim da sam čula tamo neke korake.
GORAN: Ne mičem se dok mi ne kažeš.
SANJA: A ti meni?
GORAN: Volim te.
SANJA: Ne preteruj. Nismo još počeli...
GORAN: Voliš li me?
SANJA: Blizak si mi.
GORAN: Blizak? Kao šta? Kao mama, kao tata?
SANJA: Ne, ne.
GORAN: Kao brat?

Sanja mu udari šamar.

SANJA: Takvu glupost da mi nikad nisi rekao! Razumeš?
GORAN: Razumem.

Goran se zaplače.
Sanja ga prigrli i poljubi.


SANJA: Koji si ti klinac.
GORAN: Izvini što sam to rekao. Znaš, ja nikad nisam i potpuno sam odlepio pa samo pričam gluposti.
SANJA: A pre si kao govorio normalne stvari?

Sanja ga poljubi.

SANJA: Šalim se. Hajdemo.

Goran je povuče prema sebi i poljubi.

GORAN: Misliš da bi mogla da se zaljubiš u mene?
SANJA: Da, mislim da bih.

Glasovi i koraci, of.

SANJA: Bežimo!

Povuče Gorana za ruku i odjure. Mrak.

10.

Trpezarija Vrganjevića. Poslužen je doručak.
Za stolom sedi Dušan i puši.
Žurnim korakom dolazi Ivan.

DUŠAN: O, pa ko nam je to vredan sine?
IVAN: Nema nikoga u blizini?
DUŠAN: Ne brini. Poslao sam Žakija po šampanjac u podrum, tvoja žena još spava a tvoj sin, hehehehe, ali dobro, o tom potom.
IVAN: Šta je bilo s Gogijem?
DUŠAN: Nebitno, što kažu klinci. Daj spisak.

Ivan mu predaje spisak kao da baca vruć kesten nazad u vatru.
Dušan čita.


DUŠAN: Šta je ovo, koji kurac?!
IVAN: Pa, spisak.
DUŠAN: Moja maserka, Žaki, Marinelin aromaterapeut i tvoj vozač. Pa jesi li ti normalan?! Mogao si bar malo bolje da slažeš.
IVAN: Ali tata, ti ne razumeš, to je zavera.
DUŠAN: A koji je motiv? Pored nesrećnog Nedeljkovića? Da mu nisu svi neka svojta? A?
IVAN: Jaaaa...

Dušan zgužva papir i baci mu ga u lice.

DUŠAN: Ti si mrtav čovek.

Ivan se zaklati na nogama.

IVAN: Tata, ja nisam kriv, jaaaa.....

Dušan ustaje, sav namršten, prilazi mu.
Zauzme Ivanovu pozu. Zaklati se...


DUŠAN: "Tata, ja nisam kriv, jaaaa....." Koji si ti debil! Zar si zaista mislio da sam tako glup pa da pomislim da si sposoban da uradiš tako nešto? Ti da smakneš dva čoveka za dva dana? Hajde molim te!
IVAN: Pa ne. He he.
DUŠAN: Naravno da ne. Ti ne možeš ni sebe da ubiješ. Smislio sam ovu zvrčku da ti se malo osvetim za tvoje bezmudo poslovanje.
IVAN: Ko je onda?
DUŠAN: E, ko je! Ja, to jest moji ljudi. Baćović je bio zarđao šraf u mašini i trebalo ga je zameniti a ni to sa tvojom ženom mu nije služilo na čast. Trokonjić je bio previše ambiciozan i znao više nego što treba. Eto, misterija rešena. Sedni, ohladiće ti se doručak.

Ivan seda, bled kao kreč i drhtav kao žele.

DUŠAN: A da čuješ najbolje. Tvog sina je sinoć uhvatila policija u zoološkom vrtu. Zaglavilo mu se debelo dupe dok je pokušavao da pobegne kroz rupu na ogradu. Pravi mali hrčak!
IVAN: Kako?
DUŠAN: Sin ti voli životinje, eto kako. Šta se čudiš, mrmote? To je sigurno na tebe povukao.
IVAN: Gde je? Kako?
DUŠAN: Ne boj se, pustili su ga na moju intervenciju. Očekujem ga za koji minut.

Dolazi Žaki sa šampanjcem na ledu i čašama.

ŽAKI: Da otvorim gospodine?
DUŠAN: Otvori Žaki, otvori!

Žaki otvara šampanjac i sipa u čaše.
Dušan i zbunjeni Ivan uzimaju čaše.
Dušan se kucka s njim.


DUŠAN: Za nove početke u biznisu sine, za nove početke! Pij do dna!

Ispijaju.
Dušan zadovoljno lomi svoju čašu.

DUŠAN: E, tako.

Dolazi Marinela. Podbula je, nosi crne naočare. Na ramenu joj je torbica.

DUŠAN: O, snajka, tu li smo? Pa gde smo bili do sada? Da nismo malo preterali sa pićem sinoć?
MARINELA: Žaki, sipaj mi kafu.

Žaki joj sipa kafu.
Marinela vadi pljoskicu iz torbice.
Sipa u kafu.

DUŠAN: Malo je rano za te stvari, a?
MARINELA: Za mene je baš pravo vreme.
IVAN: Dušo, nemoj da praviš gluposti.
MARINELA: Više neću. Ovo je poslednja glupost koju ću u životu napraviti. Zbogom drkadžije!

Marinela ispija čašu.

DUŠAN: Žaki, ne daj joj da pije, ne daj! To je otrov!

Žaki joj izbija šoljicu iz ruke.
Marinela pada na pod. Trese se celim telom.
Ivan ustaje i skameni se.
Žaki se saginje i drmusa je.


ŽAKI: Gospođo, gospođo!
DUŠAN: Šta je drmaš - prst u grlo, pa nek povrati. A ti idiote, odmah zovi bolnicu! Ne državnu, našu bolnicu! Odmah!

Žaki se rve sa Marinelom koja se otima. Uspeva da joj gurne prst u grlo.
Marinela se izvrće na bok. Povraća.
Dušan udari šamar Ivanu.
Ivan se trgne i počne da ukucava broj bolnice.


IVAN: Halo, bolnica? Molim vas, hitno je, u pitanju je... trovanje, da trovanje. Nesrećan slučaj, šta ćete.

Mrak.

11.

Marinelino vrištanje, zavijanje sirene ambulantnih kola, ubrzani koraci u praznom hodniku, teško disanje. Marinelin vrisak, of. Svetlo.
Bolnička soba. Krevet i natkasna.
U krevetu je Marinela. Spava.
Pored kreveta kleči Goran. Rida.


GORAN: Mama, zašto si to uradila? Ja ti nisam ništa loše uradio. Jesi li mislila na mene kad si popila otrov, jesi li?

Marinela se budi, podigne se.
Goran krene da je zagrli.
Marinela klone i nastavi da spava.

GORAN: Kakvo je to ludilo u nama? Znam šta govore za tatu, pronevere, korupcija. Za dedom se vuče rep od pedeset godina. Ja sam takav kakav sam ali ti, šta se tebi dogodilo reci mi? Kad pogledam tvoje filmove i tebe to nije ista osoba. Mama!

Majka se budi i mumla. Pokazuje mu rukom da joj se primakne.
Goran se naginje prema njoj da bio je čuo. Marinela se bori da izgovori nešto ali ne uspeva. Klone.


GORAN: Mama?

Naginje se prema njoj.

GORAN: Spava.

U sobu ulazi Dušan sa velikim buketom cveća.
Goran se okrene prema njemu.

DUŠAN: Šta radiš tu?
GORAN: Kako šta radim? Majka mi je.
DUŠAN: Doktor je rekao da nema uznemiravanja.
GORAN: Htela je nešto da mi kaže. Sačekaću malo.
DUŠAN: Još je iznurena.
GORAN: Sačekaću.
DUŠAN: Izlazi!
GORAN: A ti smeš da ulaziš?
DUŠAN: Samo da ostavim cveće. Ma, šta se ja tebi pravdam? Marš napolje, balavac jedan!
GORAN: Mogao si to i ljubaznije da kažeš.

Goran izlazi.
Dušan stavlja cveće na natkasnu. Pomiluje joj kosu a zatim joj uputi blagu ćušku.
Marinela se budi i pokušava da ustane. Preplašeno mumla.
Dušan je obuzdava.


DUŠAN: Šta sam ja rekao kad si pred dvadeset i pet godina ušla u moju kuću? Šta sam rekao? "Ja ovde određujem pravila!" Sećaš se? A ti si mi se smejala, balava starletica sa stomakom do zuba! A pogledaj se sad! Doktori kažu da ćeš se izvući ali će ti ostati oštećeni nervi u centru za govor. Imaćeš i migrene, zujanje u ušima, s vremena na vreme će ti trnuti leva polovina tela. Nećeš moći normalno da žvaćeš a kamoli da se krećeš. I sva ta večna lepota će se otopiti kao pena od sapunice. Ugojićeš se, poviti, ugasiti. Ali ćeš još tinjati tu, u glavi, dovoljno da možeš shvatiti da te gledam i kontrolišem. Niko ne umire bez mog odobrenja, zapamti! Niko!

Mrak.

12.

Trpezarija Vrganjevićevih. Marinelu, koja sporo korača, za sto dovodi Žaki. Idu korak po korak. Ostavlja je za stolom i odlazi. Marinela se trese i tupim pogledom kruži oko sebe.
Vraća se Žaki sa činijom i kašikom. Seda pored Marinele i hrani je.


ŽAKI: Gospođo, sećate li se kad ste mi se obratili u oružarnici i tražili moju pomoć?

Pauza.
Marinela klimne glavom.


ŽAKI: Ja vas tada nisam razumeo. Mislio sam da želite da budem vaš ljubavnik ali sam shvatio, nažalost prekasno, da ste u velikoj opasnosti. Sad ne mogu ništa da ispravim ali vam mogu pomoći. Uradiću ono što želite. Vi ćete mi pomoći koliko u tom trenutku budete mogli, naravno.

Marinela se zakašlje.

ŽAKI: Nemamo vremena. Kao što verovatno znate, cela kuća je ozvučena i puna kamera osim ove trpezarije u kojoj zaključuju svoje mračne poslove. Kad se ukaže prilika ja ću ga ubiti. Biće dovoljno vremena da uteknemo pre no što obezbeđenje dođe. Verujte mi, ja želim da se osvetim koliko i vi. Dušan je ubio mog brata od strica, Nedeljkovića. Sećate se? Onaj novinar? Bio je idealista, hteo je da nešto promeni i nije uspeo. Kad sam čuo za to osećao sam krivicu, shvate? I ja sam samo bio sa strane, posmatrao. Ostao je samo jedan način da prekinemo ove užase i vi znate koji je. Klimnite glavom ako se slažete.

Pauza.
Marinela ga snažno zagrli.

ŽAKI: Dogovorili smo se. Molim vas, vratite se nazad. Mogu naići svakog trenutka.

Marinela se vrati u pređašnje stanje. Hrani je.
Dolaze Dušan i Ivan.
Dušan je dobro raspoložen.


DUŠAN: Dobro vam jutro i da vam je srećno i berićetno!
ŽAKI: Hvala vam, gospodine.
DUŠAN: Jesi me čuo? Ko da otvaram neki poljoprivredni kombinat!

Dušan i Ivan sedaju na svoja mesta.
Marinela počinje histerično da mumla.
Dušan uzima novine i otvara ih.


DUŠAN: Ako budete pravili dalje buku snajka ja mogu da vas pošaljem i u neku državnu instituciju.

Marinela umukne.

DUŠAN: Hvala. Gde je dunster?
ŽAKI: Gospodin Goran je izašao juče i rekao da se više neće vraćati.
IVAN: Kako? Zašto me niste obavestili?
ŽAKI: Niste bili tu.
IVAN: Mogao si da me nazoveš. Jesi li čuo za mobilni telefon?
DUŠAN: Smiri se. Sigurno je pobegao sa nekom dromfuljom. Vratiće se čim se isprazni ili mu ponestane para, šta već prvo naiđe.

Marinela jeca.

DUŠAN: Žaki, izvedi je. Ne mogu da podnesem kad žena plače.

Žaki izvodi Marinelu i oni lagano odlaze.

IVAN: Tata, mislim da si preoštar prema Marineli.
DUŠAN: Ti misliš?! On misli! E pa ja ne mislim - ja delujem i to mi je dovoljno.
IVAN: Pardon, osećam.
DUŠAN: Osećaš?! Ti nemaš srca kao što nemam ni ja i kao što nema niko od naše fele. Jedina razlika između tebe i mene, sinčiću, je u tome što ti nemaš petlju da ubiješ a ja imam. Ti bi više da ubijaš natenane, ciframa, proračunima, grafikonima, taksama, porezima, kreditima, otpuštanjem s posla.
IVAN: To nije isto.
DUŠAN: Nije? A zašto Amerikanci kažu: "Uđi u banku sa dva testisa - ako uzmeš kredit izaći ćeš sa jednim?"
IVAN: Čisto preterivanje.
DUŠAN: Misliš preterana realnost? Kod mene se barem zna - metak, otrov, davljenje, saobraćajka ili neki drugi nesrećan slučaj i kraj. I zato prestani da mi kukaš za kurvom koja ti je nabijala rogove! Znamo se!
IVAN: Ni do Gorana ti nije stalo?
DUŠAN: Ne previše.
IVAN: On je tvoj unuk!
DUŠAN: Joj, da mi nisu pre dvaes godina rekli da sam sterilan sam bih napravio novog naslednika i izbegao ovu zajebanciju.
IVAN: Tata, molim te, dete mi je otišlo.
DUŠAN: Pa šta? Mogu da ga nađem i dovedem ovde za pet minuta.
IVAN: Molim te nemoj. Znam tvoje metode!
DUŠAN: Pih, dobro neću! Ko zna, možda je i našao neku pametnu i lepu. Ako si mogao ti... Slušaj, ovako ćemo: sačekaj dan-dva a onda ga pozovi na nedeljni ručak. Da vidi majku ako već ne želi da vidi nas. Pitala je za njega, tako mu reci. A ako hoće nekog da povede nek to i uradi pa bila to životinja, tip ili devojka, svejedno.

Mrak.

13.

Sanjin stan.
Sanja i Goran leže jedno do drugog i miluju se posle ljubavi.


SANJA: O čemu sad razmišljaš?
GORAN: O mojoj majci.
SANJA: Razmišljaš o majci posle seksa sa mnom? Hmmm!
GORAN: Odvratna si.
SANJA: Znam. Izvini. Ponekad sam stvarno nepodnošljiva. Ne znam što sam to rekla, kao da želim da te povredim a ne želim.

Miluje ga po kosi.

SANJA: Izvini, dečkiću!

Poljubi ga.

GORAN: Htela je nešto da mi kaže kad sam je posetio u bolnici, borila se sa dahom ali nije izustila ni reč. Čini mi se da ima veze s onim što je nateralo da digne ruku na sebe.
SANJA: Nikad nisi pomislio...
GORAN: Nikad. Mada, nisam je mnogo ni poznavao. Šta je meni? Ne poznajem je dobro, to sam mislio da kažem. Stalno je jurila okolo, sva uparađena i našminkana. Malo te pomazi po glavi, cmokne i izjuri. To je bilo sve. Ni ćale nije bolji.
SANJA: Nije valjda to sve?
GORAN: Ne, valjda ne. Nekad bismo baš izgledali kao porodica, kad odemo na more ili zimi, na planinu. Bilo je par trenutaka. Ja dolazim iz gadne porodice, Sanja, ali ne znam šta da uradim, veruj mi. Kao da je sve izvan mene.
SANJA: Nemoj da se brineš, sad si sa mnom.

Sanja ga ljubi.

GORAN: A šta je sa tvojima?
SANJA: Razveli se. Odselili. Ostavili mene i brata.
GORAN: Tebe bar neko voli. U porodici, mislim.
SANJA: Voleo je ali je voleo i iglu.
GORAN: Žao mi je.
SANJA: Previše je voleo iglu. Zadužio se i... Unakazili su ga!

Sanja se zaplače. Goran je grli.

SANJA: Pre neki dan sam saznala da je onaj kojem je dugovao ubijen. Nisam osetila olakšanje. Ništa.
GORAN: Nemoj da se grizeš. Gotovo je.
SANJA: Nije. Nikad nije gotovo! Shvataš li?
GORAN: Ne, ali ću pokušati.
SANJA: Nisam mu pomogla kad je trebalo. Nisam se dovoljno trudila. Nisam! Udala sam se za moju kasu i knjige a zaboravila na njega.
GORAN: Ako mogu nekako da ti pomognem.
SANJA: Možda ćeš moći. Ne znam.

Pauza.

GORAN: Zvali su nas moji u goste. Majka želi da me vidi. I tebe.
SANJA: Stvarno?
GORAN: Da, na ručak u nedelju. Odbio sam.
SANJA: Zašto?
GORAN: Kako zašto?
SANJA: Mislim, to je tvoja majka. Ima velike probleme i ne možeš tek tako da joj okreneš leđa. Da se meni ukaže takva prilika i da znam da postoji šansa jedan prema milion da ću spasiti mog brata ja bih uradila sve, razumeš li? Sve!
GORAN: Ne želim ništa da imam s njima.
SANJA: Gorane, moramo da idemo tamo.
GORAN: Ne moramo.
SANJA: Moramo! Zbog tebe.
GORAN: Biće ti užasno tamo. Kad čuju ko si i čime se baviš.

Pauza.

SANJA: Da li se ti stidiš mene?
GORAN: Ne.
SANJA: Pa onda?

Pauza.

GORAN: U pravu si. Otići ćemo tamo. Pokazaću im da mi ne mogu ništa. Ne mogu mi ništa kad volim. Volim te Sanja.

Pauza.

SANJA: Volim te.

Ljube se, miluju.
Mrak.

14.

Trpezarija Vrganjevićevih. Poslužen je nedeljni ručak. Za stolom su Dušan, Ivan i Marinela. Služi ih Žaki.

IVAN: Kasne.
DUŠAN: Kad dođu - dobro došli. Jedini, sine, jedi. Budi dobar tovljenik! Pravi guda!

Marinela mumla.

DUŠAN: Šta kaže?
ŽAKI: Nisam siguran gospodine ali čini mi se da je nešto u vezi sa gospodinom Goranom.
DUŠAN: Toliko sam i sam mogao da shvatim.

Ivanu zvoni mobilni telefon.

IVAN: Halo, molim?
DUŠAN: Ni za nedeljnim ručkom ne možeš da se opustiš. Zar ti ništa nije sveto?
IVAN: Da, da, važi. U redu je.

Ivan spušta mobilni u unutrašnji džep sakoa.

IVAN: Kupili smo. Imamo i rudnik.
DUŠAN: E, fala Bogu! Neka vajda i od tebe. Ajde da jedemo.

Dolaze Goran i Sanja.

DUŠAN: O, to ste vi! Fino, lepa devojka! Ko bi rekao!

Rukuje se s njima.

SANJA: Sanja.

Ivan se rukuje s njima, rastresen je.
Sanja je zbunjena.
Goran grli Marinelu i pokazuje na Sanju.


GORAN: Mama, ovo je moja devojka, Sanja.

Rukuju se. Marinela se zbunjeno osmehuje.
Sedaju za sto.


DUŠAN: Mi već počeli, izvinite. Poslužite se.

Sanja i Goran se služe.
Svi jedu u tišini.


IVAN: Pa, čime se baviš Sanja?
SANJA: Radim u prodavnici.
DUŠAN: Misliš, vodiš radnju?
SANJA: Ne.
DUŠAN: Onda tvoji vode radnju?
GORAN: Sanja je kasirka.
DUŠAN: A, tako.

Svi jedu u tišini.

DUŠAN: Znao sam jednom jednu kasirku. Što je to bilo fino!
IVAN: Tata, molim te!
DUŠAN: Vidi se na koga si povukao ukus, dedino.
GORAN: Ovde smo došli zbog mame.
DUŠAN: Kakve to veze ima s tvojim ukusom za žene? Doduše, do juče nisam ni znao da te zanimaju žene.
SANJA: A vas i ako zanimaju - kasno je.
DUŠAN: O, znamo i da odbrusimo. Prava mala kasirka!
GORAN: Ne obaziri se. Zna on to.
IVAN: Da li ste...
SANJA: Da?
IVAN: Kako ste stigli ovde?
GORAN: Sanja, tata te pita nešto.
SANJA: Gradskim prevozom.
DUŠAN: To još postoji?
SANJA: Da. Samo sad autobuse ne vuku konji.

Dušan se nasmeje.

DUŠAN: I duhovita je i oštrog jezika. Vi ste baš bistri, a?
SANJA: Volela bih da to mogu da kažem i za vas.
DUŠAN: Ćutim, ćutim. Svaku me poklopi.

Pauza.

GORAN: Mama, kako si?

Marinela promumla.

GORAN: Mama?

Marinela nemoćno maše rukama i mumla.
Goran se zaplače.

IVAN: Biće bolje sine ali ne odmah.
DUŠAN: Žaki, odvedi je. Kvari atmosferu.
GORAN: Nećeš je voditi nigde! Ona je moja majka!
DUŠAN: Ne slušaj ga.
GORAN: Tata, reci mu nešto...
IVAN: Sine, ja ne znam.
GORAN: Tata, zar moraš da budeš takav?
DUŠAN: Ivane!
IVAN: Žaki, odvedi je.

Sanja ustane.

SANJA: Kakav si to čovek?!
IVAN: Ko? Ja?!
SANJA: Ako si takav prema svojoj ženi šta drugi da očekuju?!
IVAN: Koji drugi?
SANJA: Oni koje si pobio.

Pauza.

IVAN: Sad stvarno ništa ne razumem.
SANJA: Vreme je da platiš.

Sanja ustane, spusti ruku u torbicu i vadi pištolj. Uperi ga u Ivana.

SANJA: Ubio si mog brata, Milana Gvozdića.
IVAN: Ko je on?
SANJA: Ni ime mu ne znaš?
IVAN: Ne. Ko je on?
SANJA: Da te podsetim. Ubio ga je tvoj mafijaš Baćović.
GORAN: Sanja, spusti taj pištolj!
SANJA: Neću! Neka mi se niko ne približava!

Žaki krene prema njoj ali ona uperi pištolj u njega.

SANJA: Nazad!

Žaki uzmakne.

GORAN: Šta to radiš? Sanja?

Sanja se odmakne od stola, ne skidajući Ivana sa nišana.

SANJA: Htela sam da bude drugačije. Mislila sam prvo da te otmem i tražim njegov život za tvoj ali kad sam shvatila da ih nije briga za tebe mogla sam jedino da preko tebe uđem u ovu kuću.
GORAN: Kako? Znači, sve je bilo foliranje?
SANJA: Izvini Gorane. Nisam znala da u ovoj porodici postoji neko kao što si ti. Ne bih to uradila da sam znala da ćeš početi da mi značiš nešto.

Ustaje Dušan.

DUŠAN: I šta ćemo sad? Pucaš, ubiješ, osvetiš se. To je tako otrcano.

Prilazi joj.

SANJA: Matori, nemam ništa protiv tebe, odmakni se.
DUŠAN: Da se odmaknem i pustim te da ubiješ moju krv? Neću!

Sanja odstupi unazad.

DUŠAN: Misliš da si mogla da ušetaš tek tako? Isključio sam alarm za oružje kad si ušla. Jeste, znao sam da dolaziš, znao sam šta hoćeš. Za par dana sam saznao sve što treba da saznam o tebi, mnogo pre nego što si ti upoznala ovog klipana!

Ustaje Goran.

GORAN: Pusti je, deda.
DUŠAN: Da je pustim? Zašto? Ja je ne držim. Sedi dole, mali!
GORAN: Neću.
SANJA: Pucaću!
DUŠAN: U koga? U Ivana? U Gorana? U mene? Ko je od nas trojice kriv? Šta misliš? Ivan i ja smo previše matori da bi se bavili drogom.
SANJA: Lažeš! Pucaću!
DUŠAN: Imala si prvo jednog kao metu, pa dvojicu, pa trojicu. Tu je i sluga! Možda snaja Marinela? Cela porodica je tu. Zapucaj i postaćeš masovni ubica. Jel' to želiš, Sanjice?
SANJA: Ja znam šta hoću.
DUŠAN: Da osvetiš onu budalu od tvog brata? Pa on je umro kad je uzeo prvu dozu! I ne ciljaj u Ivana! Ako neko treba da bude zaslužan za to što ga nema onda sam to ja! Baćović je bio moj čovek, ne Ivanov! Ja vodim ovu firmu, ja vodim ovu porodicu, ja!
SANJA: Matori, ti ne znaš o čemu pričaš.
DUŠAN: Znam itekako. Ti si Sanja, Milanova sestra, završila si Filološki fakultet, grupa 06, tvoj poslednji dečko se zove Darko a roditelji ti se zovu Ilija, nastanjen u Redingu, Engleska i Danica, trenutno u Misuli, Teksas. Živiš u Žarkovu kao podstanarka, Radnička 26b. Radiš u španskom supermarketu i voliš da se skidaš preko Interneta. Bar kad je moj unuk u pitanju.
SANJA: Ubiću te.
DUŠAN: Mene? Pa ja sam te lepo pustio da me ubiješ a ti? Šta ti radiš? Samo blebećeš kao i svaka glupava kvočka! Mesecima si motrila na moju kuću i čudila se što te niko nije razotkrio. Nisu te razotkrili jer sam ja tako hteo.
SANJA: Zašto?
DUŠAN: Onako, zabave radi. Bedni, sitni, mali ljudi. Ja na vas i ne obraćam pažnju. Gazim samo krupne. Ali, ako se neko od vas pobuni to je baš zanimljivo.
SANJA: Ti gaziš preko leševa!
DUŠAN: Već pedeset godina. Više ih i ne osećam. Ponekad čujem to krckanje ali samo ako se potrudim. Šta ćeš, starost! A znaš li šta je zanimljivo sa vama, slabim ljudima? Bunite se tek kad neko od vaših strada a do tog momenta vam je sve u redu.
SANJA: Umri!
DUŠAN: Nećeš pucati.
SANJA: Ne? Samo gledaj!
DUŠAN: Prvi metak će odjeknuti kućom i obezbeđenje će biti ovde za deset sekundi. Sledeći metak nećeš stići da opališ - već ćeš biti mrtva ukoliko im ne naredim da te rane i pošalju u zatvor na doživotnu. Znaš li kakvi su ženski zatvori? Ili zatvorske ludnice, još bolje. Ne možeš mi ništa, shvataš li? Ja sam zlo, potpuno zlo, ja sam neuništiv! Ja sam sveprisutan! Hoćeš hranu? Ja ću ti je naplatiti petostruko! Hoćeš kola? Nateraću te da kupiš krntiju! Hoćeš diplomu? Plati je papreno! Hoćeš drogu, oružje, belo roblje? Pitaj mene i daću ti. Mrziš rad? Nema problema, izmisliću ti rat.
SANJA: Još korak i prosuću ti mozak.
DUŠAN: Pazi da me ne uplašiš! Uništiću te a onda ću te totalno reciklirati - nekim ljudima treba kosa, nekima koštana srž, nekima srce, bubrezi! Ništa se ne baca, čak ni smeće kao što ste vi, mali ljudi!
SANJA: Ti si iskasapio mog brata!
DUŠAN: Naravno. Kako drugačije da naplatim dug?
SANJA: Mrtav si.
DUŠAN: Nisam. Ti si. Previše sam blizu.

Zgrabi je za ruku u kojoj drži pištolj. Pištolj opali dva puta.
Rvu se. Izbije joj pištolj.
Nokautira je i šutne u rebra.


GORAN: Nemoj. Prestani, čuješ li me skote?!
IVAN: Sine, ne mešaj se.

Marinela histerično mumla.
Žaki se saginje i uzima pištolj.
Pauza.


DUŠAN: Žaki!

Žaki okreće pištolj prema Dušanu kao da će pucati a onda ga okrene i preda, sa drškom prema Dušanu.

DUŠAN: Hvala, Žaki.

Dušan puca u Žakija.

DUŠAN: Niko ne uperuje pištolj u mene, zapamti, niko! Glupa slugeranjo! Trebao si da pucaš kad si imao priliku.

Žaki mumla u agoniji.

DUŠAN: Pridruži se Nedeljkoviću.

Puca u njega. Žaki klone.
Utrčavaju Čuvari 1 i 2.


DUŠAN: Nosite ih na reciklažu.

Čuvar 1 uzima Žakija i odvlači ga. Čuvar 2 grabi Sanju i vuče je dok se ona otima.

SANJA: Gorane, reci im nešto! Gorane!
GORAN: Sanja, Sanja!

Goran krene za njima.
Dušan uperi pištolj u njega.


DUŠAN: Kuda si krenuo mladiću? Ovo nije za tvoje oči!
GORAN: Pucaćeš u mene?
DUŠAN: Pobiću vas sve i neću trenuti okom! Sikter! Sedaj tamo!

Goran uzmiče i seda sa svoje mesto.

DUŠAN: Kad ja umrem i kad ti otac umre, onda se buni i menjaj svet. I reci im svima kako je bilo, nemam ništa protiv. Pokreni sudski postupak, osudi nas, osudi tebe kao saučesnika, sve nas osudi! Ne verujem da ćeš uspeti jer su dokazi već uništeni. Džabe ti demokratija i vladavina prava. Možda jednog dana, u tvoje vreme, ali, sad će biti onako kako ja kažem. Jasno?! Hajde, šta ste se skamenili? Jedite, pijte, veselite se. To je naređenje!!!

Mrak.

/KRAJ/

- 16 -