Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Intervju

aforističar  MIODRAG STOŠIĆ

poziv na čitanje

Generalni problem mladih u satiri je uzak prostor za objavljivanje
i uopšte za čitanje satire. Srbi, koji se deklarišu kao duhovit narod,
imaju samo jedan štampani list koji je u potpunosti posvećen satiri.

Miodrag Stošić

Miodrag Stošić, rođen 13. IX 1982. godine u Surdulici.
Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer Međunarodni odnosi.
Piše aforizme, poeziju i kratku prozu. Aforizme objavljivao u novinama i časopisima i na radio programima.
Autor je nekoliko radijskih emisija i producent i voditelj TV emisija na televiziji "Studentski grad".
Osnivač hevi-metal benda "Grbave tange".
Zastupljen u nekoliko zbornika aforizama.
Uskoro iz štampe izlazi njegova prva knjiga.
Dobitnik Vibove nagrade za satiru (2009).
 

* * *

ETNA: Satirom ste počeli da se bavite tek nakon upisivanja na Fakultet političkih nauka. Da li je jedno uslovilo drugo ili je bilo obrnuto?

Stošić: Pre bih rekao da sam satiru počeo da zapisujem one godine kada sam upisao FPN. I ranije sam posedovao takav pogled na svet, ali u tragovima i bez jasne definicije i usmerenosti. Izgleda da su te 2001. godine u meni počeli da se formiraju kalupi za ozbiljno bavljenje satirom, kao i politikom. Često u šali kažem da sam, usled završenog FPN-a, školovani satiričar. To je pomalo pretenciozno reći, ali činjenica je da dobar satiričar mora da poznaje politiku isto kao što i dobar političar mora da bude spreman da svoj posao ne shvata suviše ozbiljno, niti "raju na patetiku da vata".

ETNA: Prve radove objavili ste u lokalnim novinama, a onda je krenulo "osvajanje Beograda". Kakav je bio put, kako ste kao mlad autor bili prihvaćeni?

Stošić: Prve radove objavio sam u lokalnim listovima. U vranjskom "Osmehu" i leskovačkoj "Našoj reči". Kao i svugde i u satiri da biste počeli morate imati svog gurua, tj. nekog ko će da vas "gura". U tom smislu zahvalnost dugujem Srđanu Jovanoviću, satiričaru i karikaturisti iz Vladičinog Hana koji me je preporučio urednicima pomenutih novina. Problem lokalnih novina je što u njima uglavnom urednici satiričnih rubrika nisu ljudi iz te "fele" pa se stoga to odražava na tretman materijala koji im poverite. Meni se dešavalo da im pošaljem trideset aforizama i da svi izađu u istom broju, pisani slovima za koje vam je potreban elektronski mikroskop.

Što se tiče ozbiljnijih časopisa poput "Ošišanog ježa", "Nosoroga", "Politike" postoji mnogo profesionalniji odnos uredništva ka satiri. Početni odnos ka meni bio je uglavnom korektan. Štaviše, imao sam sreće da sretnem recimo jednog Đorđa Otaševića koji me je još 2003. svrstao u zbirku aforizama "Aforizmi i aforističari" i to u vreme kad sam imao prođu samo na radiju. Niko mi nije branio da šaljem svoje radove ali trebalo je vremena da stignu prvi pozivi na čitanja. Takođe, treba imati u vidu mnogo veći problem toga što se satiri generalno ne poklanja previše prostora u novinama. Stoga, kad pogledam koliko je bilo tesno, zadovoljan sam koliko sam se ugurao.

ETNA
: Pored aforizama pišete i kratke priče i uskoro bi trebalo da se pojavi knjiga. Da li je reč o knjizi satiričnih priča?

Stošić
: Knjiga će nositi naziv "Tango na trotoaru" i trebalo bi da se pojavi u izdanju "Beoknjige". Međutim, ne radi se o kratkim već o dužim pričama koje generalno ne spadaju u domen satire. To su klasične priče sa tematikom predrasuda, lepote, umetnosti… Ipak, oni koji su pročitali neke od tih priča kažu da u njima ima podosta od satirične gorke žaoke. Knjiga je zamišljena kao zbirka priča tri autora: Predraga Mandića, Dušana Babića i mena. Iskreno jedva čekam da se knjiga pojavi jer je rezultat isključivo našeg "gerilskog" pisanja i traganja za izdavačem, bez bilo kakvih sponzora.

ETNA
: Pomenuli ste saradnju sa radijom, prvo kao autor priloga a potom ste se okušali i kao autor emisije. Drugi medij, drugačija iskustva?

Stošić: Moj prvi dodir sa radijom dogodio se 2002. godine kada sam postao stalni saradnik kultne emisije "Oblak u bermudama" koja je živela, na raznim stanicama, čitavih 15 godina. "Duša" emisije bio je poznati novinar Darko Kocjan koji je u svojoj emisiji primenjivao do tada za mene neviđen koncept. Naime, emisija je imala standardne rubrike ali nikada unapred dat sadržaj. Sve što se u emisiji čitalo stizalo je od stalnih saradnika u toku emisije, putem interneta, poštom… Stoga mogu slobodno da budem metaforičan i kažem da je "Oblak" bio pravi "levak" beogradskog duha koji je sakupljao svojim širim delom a potom ga kanalisao kroz emisije i kroz nekoliko knjiga. Kroz ovu emisijiu prodefilovalo je mnogo zvučnih imena srpske satire, među kojima je i nekoliko dobitnika Vibove nagrade: Goran Dokna, Segrej Skorupan, Ninus Nestorović, Aleksandar Baljak…

Godine 2006. ja i par saradnika iz "Oblaka" dobili smo prostor za sopstvenu emisiju koju smo nazvali "Ludi i zbunjeni u akciji" koja se emitovala na Radiju Akcija. No, nakon poznatog zakona Republičke Radio-Konfuzne Agencije te emisije otišle su u prevremenu penziju. Saradnja sa radijom mi je ostala u najboljoj uspomeni jer sam shvatio zašto radio zovu "nevidljivim kućnim prijateljem". Ljudi vas slušaju u najrazličitijim životnim situacijama, zapamte nešto i tako drže u glavi gomilu stvari nemajući pojma od koga su to čuli.

Kome ovde ne fali ništa
tom nešto fali.

Kogito ergo – som!

Pomirio sam homoseksualizam i religiju. Postao sam gej-ikona.

Ko ne ode na boj na Kosovo
neka nam snimi utakmicu.

Bio sam u policiji zbog mita.
Ali pošto tamo nije bilo nikog
gurnuo sam koverat ispod vrata.

Stojte galije carske!
Ima još dva paketa Marlbora.

Vođa je izdao saopštenje.
I ne samo to.

 Miodrag Stošić

ETNA: Za razliku od radija, TV je "vidljivi" kućni prijatelj. Kakvo je bilo drugovanje?

Stošić: Godine 2006. obreo sam se u No- vom Sadu gde sam na nagovor prijatelja učestvovao u rialiti-šou "Postanite pred- sednik". Šou je bio zamišljen kao oblik ne- posredne demokratije gde je svaki građa- nin imao 5 minuta vremena da kaže šta bi radio da je predsednik Srbije. No, kako to obično biva efekat je bio humorističan.

Nakon prvog kruga učestvovao sam u još nekoliko rundi, da bih na kraju osvojio dru- go mesto. Ipak, Vlado Čučković, vlasnik "Virtuelne Srbije" i idejni tvorac "Predsed- nika" prepoznao je u meni sličan stepen blesavosti pa sam počeo sa njim da sara- đujem.

Tokom naredne dve godine producirao sam nekoliko tv-emisija a jednu od njih sam i vodio na Televiziji Studenstki grad. Neke od emisija bile su ekonomske (Preduzet- nik), neke političke (Dedovina) dok su neke bile posvećene folk-andergraundu (Fenomeni). Ipak, TV je medij koji je najviše komercijalizovan a ja sam uvek bio okrenut nekim andergraund stvarima. Stoga sebe baš i ne vidim na TV-u osim u povremenim pojavljivanjima gde treba biti neozbiljan i bizaran.

ETNASaradnja sa TV-om gurnula Vas je i u druge vode - muzičke. Kojim stilom tu plivate?

Stošić: Jedna od emisija koje smo radili u "Virtuelnoj Srbiji" nosila je naziv "Grdan šou". Za potrebe te emisije napisao sam tekst koji sam odneo svom drugu Vladimiru Trapari, inače studentu generacije FPN-a. Trebalo je da napravi muziku na šašavi tekst o momku opsesivno zaljubljenom u devojku sa omota bombonjere. No, budući čistokrvni metalac Trapara je iskomponovao muziku tako da je pesma zazvučala vrlo ozbiljno. Nakon tog teksta došao je i drugi i tako je sasvim spontano nastao bend "Grbave tange". "Tange" mi puno znače jer su prava forma kroz koju je moguće uposliti tekstove i teme kakvih u mejnstrim muzici nema. Bend trenutno broji četiri člana i radi bez presije na svom prvom audio snimku.

ETNA: A sada da se vratimo književnom toku. Početkom marta dodeljena Vam je Vibova nagrada. Vest da ste izabrani za dobitnika zatekla Vas je dok ste bili na služenju vojnog roka. Kako je sve to izgledalo?

Stošić: Vest o tome da sam izabran za dobitnika Vibove nagrade iznenadila me je dok sam još bio u vojsci. To negira tezu da nas ništa ne sme iznenaditi. Obradovao sam se, mada sam vest podelio sa ograničenim brojem ljudi, jer najgora stvar koja vam se može desiti u vojsci jeste da se ističete. Pored onih koji su pitali i dalje pitaju "Kol'ko para!?" ima i onih koje iskreno interesuje šta mi ta nagrada u stvari znači.

Ime Vladimira Bulatovića Viba sreo sam prvi put 1993. godine u "Politikinom zbavniku", u rubrici Dete je otac čoveka. Za razliku od drugih sličnih priča o odrastanju ova je bila ispresecana kratkim duhovitim mislima za koje ću kasnije saznati da se zovu – aforizmi. Taj broj "Zabavnika" još uvek čuvam. Deset godina posle kada sam dospeo u prostorije "Ošišanog ježa" primetio sam na zidu Vibovu karikaturu i saznao kasnije da je bio urednik tog lista. I na kraju, ove godine, saznao sam da dobio "Politikinu" nagradu sa imenom čuvenog satiričara.

Još 2005. godine pročitao sam nekoliko Vibovih knjiga, želeći da se informišem o njemu i da vidim kakav je stil u satiri dominirao kod nas pre devedesetih. Iako nemam običaj da hiperbolišem i sakrallizujem ljude, mogu da kažem da mi se svideo Vibov stil suštinskog, konkretnog aforizma, nekontaminiranog bremenom aktuelnosti i prolaznosti. Zato mi je drago što sam dobio nagradu sa njegovim imenom, prezimenom i nadimkom.

ETNA: Kako objašnjavate činjenicu da je malo mladih autora koji se bave satirom?

Stošić: Generalni problem mladih u satiri je uzak prostor za objavljivanje i uopšte za čitanje satire. Srbi, koji se deklarišu kao duhovit narod, imaju samo jedan štampani list koji je u potpunosti posvećen satiri. Ono što ostaje su rubrike u dnevnim novinama koje su ipak rezervisane za etablirane stvaraoce, i Internet.

A mladih talenata ima. Kada sam recimo bio u Vranju na satiričnoj večeri upoznao sam mlade momke, vrlo nadarene za satiru, za koje do tad nisam čuo. A ni posle toga. Emisija "Oblak u bermudama" recimo bila je pravi rasadnik talenata jer je pružala šansu mladima da svake nedelje plasiraju svoje grafite i aforizme. Potrebno je više prostora u medijima kao i veća podrška mladima. Eto, možda da svaki list uvede rubriku specijalno namenjenu mladim nadama.

ETNA: Okušali ste se u raznim medijima, što, svakako, predstavlja izazov svakom radoznalom duhu, mladom stvaraocu, koliko vremena Vam preostaje za neka lična interesovanja?

Stošić: Izuzev satire interesujem se za dosta stvari ali se trudim da u njima ne budem konzument već uživatelj. Dosta čitam (političku teoriju, filozofiju, drame), pomalo crtam, sakupljam stripove, pišem za beogradski vodič "Trip", putujem… Ipak, moram da priznam da kad se okrenem iza sebe nisam baš zadovoljan time koliko sam iskoristio mogućnosti koje su mi se pružale. Ja sam ipak rođen 1982. I dete sam filma i stripova mnogo više nego knjiga. No, ima vremena.

ETNA: Nakon svega što smo pomenuli, kažite nam i šta je sledeće u planu?

Stošić: Prva u planu je zbirka priča "Tango na trotoaru" koja se očekuje za najkasnije tri meseca. Nakon toga počeću da radim na svojoj prvoj samostalnoj knjizi aforizama. Takođe, u planu je i štampanje knjige koja je u stvari neka vrsta romansirane biografije Vlada Čučkovića i nosi naziv "Pametne gluposti". Možda se vratim tv-produkciji ali za male stanice i svoju dušu.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno?

Stošić: Poruka mladim stvaraocima je da rade vredno i da vole sve što rade. Da uvek u glavi imaju po nekoliko fioka a ne samo jednu. Da poslušaju Betovenov savet da je greh da se talenat podaren od nebesa neiskorišćen ponese u grob. Sve što se uradi u umetnosti nagrada je po sebi u trenutku kada nastaje. Novac ne treba da bude cilj bavljenja satirom. Kolegama bih poručio da se malo više druže. Tako nastaju najbolji humor i satira. Političarima ne bih poručio ništa. Osim možda – rasol.

Što se tiče čitalaca njima bih poručio da više i sporije uživaju u novinama, internetu, emisijama… Da znaju da iza svega što im dođe u šake stoji nečiji rad i ideja koja se možda ne vidi na prvi pogled. Ovo su vremena u kojima reči toliko gube na težini da su skoro anoreksične. Stoga, čitajte aforizme i satiru uopšte. Tamo se svaka reč posebno vaga.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić


Karikatura - Dragan Miloš


- 8 -