Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Intervju

 NOVINAR  DEJAN PATAKOVIĆ

RADOZNALI POSMATRAČ

Možda sam se u jednom trenutku i previše opustio, pošto sam dobio jednog velikog kritičara. Bio je to lično Draža Marković, tada predsednik državne partije, koji nije propuštao priliku da kaže kako sam ja najveći antikomunista u Politici.

Dejan Pataković - karikatura Nenad Milićević

Dejan Pataković, u Beogradu, 23. maja 1941. Počeo je da se bavi karikaturom, s nepunih 17 godina i prve karikature objavio je u Ježu i Politici daleke 1958. Dosad je objavio više od 15.000 karikatura u svim listovima velike Jugoslavije, kao i u mnogim časopisima u Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Poljskoj, Rusiji... Ušao u nekoliko svetskih antologija, učestvovao na festivalima karikature širom sveta, gde je nagrađivan, izlagao na više od 100 grupnih izložbi i pet puta samostalno. Završio je Treću mušku i Četrnaestu beogradsku gimnaziju, a potom diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, grupa istorija umetnosti.
Pune 22 godine, svakog dana objavljivao je satiričnu rubriku “Kaktus”, jednu od najpopularnijih i najčitanijih u listu i uređivao humorističnu stranu u Politici ekspres. Objavio je više od 30000 aforizama, epigrama, kratkih priča i humoreski. Zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama.
Godine 1990. Pokreće magazin HUPER, gde je bio glavni urednik punih 16 godina, do odlaska u penziju.
Autor velikog broja tekstova zabavne muzike, televizijskih špica, a najviše pesama za decu.
Dobio je veliki broj nagrada, a najznačajnije su Godišnja nagrada Politike ekspres, Godišnja nagrada Politike, Srebrna ruža Portoroža i Zlatni beočug 2007, za trajni doprinos kulturi grada Beograda.

* * *

ETNA: Veoma rano ste počeli da crtate karikature, pretpostavjam da to nije imalo političku pozadinu? Šta Vas je privuklo karikaturi i kako je izgledao put od ideje do realizacije, objavljivanja?

Pataković: Prvu karikaturu objavio sam kad sam imao nepunih 17 godina. Išao sam u sedmi razred Četrnaeste beogradske gimnazije, voleo fudbal, pravili smo žurke, počeo da sakupljam ploče. I posebno voleo Jež, tada popularni humoristički list, koji se zaista čitao i prepričavao. List je izlazio petkom, ali ja nikad nisam mogao da dočekam taj dan, pa sam četvrtkom posle podne išao na železničku stanicu, gde je novi Jež već mogao da se kupi. "Gutao" sam ceo broj, karikatura me je posebno opčinila. Kakva politička pozadina. Te, 1958. godine teme su bili kelneri koji ne vraćaju kusur, seljaci koji sipaju vodu u mleko, službenici koji spavaju na poslu...

Sanjao sam dan kad će se moje ime pojaviti u novinama, mozgao noćima da smislim neku karikaturu. Kad sam bio uveren da sam nešto pametno smislio, skupio sam hrabrost i pravac Jež. Redakcija je bila na Terazijama, pored današnjeg Mekdonaldsa. A tamo, sve sami asovi crtanog humora: Mile Dobrić, Krnjetin, Milorad Ćirić, Duško Jovanović, Desa Glišić… Pošto je moja ideja bila sportska, potražio sam karikaturistu Ferija Pavlovića, koji je bio specijalista za sportske karikature. Ni sam ne znam kako sam uspeo da mu ispričam svoju ideju, on je rekao da nije loša… I onda su usledili najduži dani u mom srednjoškolskom životu. Kako dočekati sledeći broj Ježa? Četvrtak, železnička stanica, srce ubrzano kuca, novi Jež, takoreći vruć, podrhtava u mojim rukama. Nervozno sam otvarao strane i na pretposlednjoj, sportskoj, u vrhu na tri stupca moja karikatura. Preciznije moja ideja. Nacrtao je Feri Pavlović, vic je bio u tri slike, a iznad je velikim slovima pisalo – Po ideji Dejana Patakovića.

I tako je počelo, zaljubio sam se u karikaturu na prvi pogled. Za svaki Jež nosio sam ideje, a postepeno i sam počeo da crtam. Sutradan bih pobedonosno ušetao u dvorište svoje škole, uveren da svi samo mene gledaju, naročito najlepše školske devojčice. Završio sam sedmi razred i raspust posvetio karikaturi, izmišljao raznorazne ideje, vežbao crtež i uživao u tome. Tada su svi listovi negovali karikaturu, pa sam pored Ježa sarađivao i sa gomilom drugih novina, počev od Politike i Borbe, do novosadskog Dnevnika, sarajevskog Oslobođenja, ljubljanskog Dela. A dobro se i plaćalo. I redovno i bez žiro računa. Ili na blagajnama ili poštom.

ETNA: Ljubav prema karikaturi uticala je na odluku o budućem zvanju i odredila put. Kakvu su planovi bili pre "zaljubljivanja"?

Pataković: U osmom razredu već sam sebe smatrao pravim karikaturistom. Objavljivao sam sve više, a najlepše druženje bilo je u Ježu, doduše u hodniku, gde smo se okupljali mi najmlađi. Pored velikih majstora, koje sam pomenuo, stasala je još jedna generacija odličnih karikaturista (Katić, Rudić, Rumenčić, Koraksić, Ivanović) koji su za nas bili zvezde. Gledali su nas s visine, mada se ni mi nismo dali. U našoj "ekipi" bili su takođe autori u usponu: Zoran Jovanović, Slobodan Milić, Karolj Seleš (otac slavne Monike), zatim Gane Milanović, Dušan Ludvig, Slobodan Obradović, Slobodan Stanišić, Jovan Samardžić, Aleksandar Ećimović, Miodrag Stojanović... Ja sam u osmom razredu radio maturski rad iz biologije, spreman da upišem medicinu, ali karikatura je potpuno promenila planove, pre svega mojih roditelja, koji su svog sina videli kao lekara, koji je "gospodin u svakom režimu". Upisao sam Filozofski fakultet, grupa istorija umetnosti, znao sam da sam razočarao roditelje, ali sam bar ovaj fakultet završio na vreme.

Tad smo počeli da šaljemo karikature i na festivale u Montreal, Bordigeru, Tolentino, učestvovali na izložbama po svetu, a strani listovi prenosili su naše karikature. Teme su bile iz svakodnevnog života – godišnji odmori, zimnica, prosveta, zdravstvo, razna poskupljenja… Bio sam posvećen crtanju, dnevno bih nacrtao i po deset karikatura i slao ih na sve strane sveta.

 

Kliknite na sliku za pun prikaz

ETNA: Nakon uspešnog starta u novinama sa karikaturom, ipak niste samo na tome ostali. Kako Vas je novinarstvo omađijalo? Da li ste pisali i objavljivali pre nego što ste počeli da se bavite novinarstvom?

Pataković
: Još jedna moja velika ljubav bila je Politika ekspres. Prvi broj izašao je oktobra 1963. i ja sam počeo da sarađujem od prvog broja. Kada je za urednika Beogradske rubrike došao veliki novinar Dušan Savković, predložio mi je da svakog dana imam svoj kutak za karikaturu. Kakva radost. Dve godine imao sam svoje "ćoše" u omiljenom listu i kad sam diplomirao, verovao sam da bih mogao da se zaposlim kao stalni karikaturista Ekspresa. S tom idejom došao sam kod glavnog urednika, ali on nije bio oduševljen. Rekao je da mu karikaturista ne treba i uputio kontra pitanje: "Umeš li ti da pišeš?" Ako se pokažeš, mogao bi da budeš primljen za godinu, dve.

Prihvatio sam bačenu rukavicu, znajući da ću svoje karikature i dalje moći nesmetano da crtam. Ali, znao sam još nešto. Novinarstvo za početnika u dnevnom listu je surovo. O čemu da pišem? Treba juriti po pijacama, pratiti cenovnike, pisati o snabdevanju voćem i povrćem, ugljem i drvima na stovarištima ili pratiti broj novorođenih beba u porodilištima. I kad sam već razočaran hteo da odustanem od pisanja, osmehnula mi se sreća. Ekspres je prvi u velikoj Jugoslaviji pokrenuo televizijsku stranu. Urednik Dragan Orlović, brat Miće Orlovića, pitao me je da li bih mu ja pomagao u svakodnevnom poslu. Gde me nađe? Raspisao sam se kao lud. Svakog dana po dva intervjua sa najpoznatijim TV zvezdama. Najsimpatičnije mi je bilo kad me je Zdravko Šotra pitao da li mi je onaj Pataković iz Ježa neki rođak.

Tako je i počela moja novinarska karijera. Objavio sam bezbroj TV i likovnih kritika, intervjua s najpoznatijim slikarima, glumcima, pevačima… Paralelno sam i crtao, do danas sam objavio 15.000 karikatura. A i na pitanje da li sam pisao pre dolaska u Ekspres, imam odgovor. Uvek sam u školi radio odlične pismene zadatke iz srpskog. Redovno sam dobijao petice, a predavali su mi srpski sjajni profesori, pored ostalih i ćerka Petra Kočića. Zašto ovo pričam. U šestom razredu, za profesora srpskog došao nam neki mlad profesor, novajlija, koji mi je bio posebno simpatičan, jer je bio aktivni fudbaler. Prvi pismeni, meni mlađani profesor-fudbaler da klimavu trojku. Sledeći pismeni ista priča. U drugom polugodištu, ja napišem humoresku. Čista petica. Sledeća tema: "Moje odeljenje". Ja napišem deseterac. Opet petica, uz komentar "Ti dobro pišeš samo kad se blesaviš". U tom trenutku, ni on ni ja nismo verovali da će humor biti moje zanimanje.

ETNA
: Potom ste postali i urednik. Kakva i kolika je razlika u odnosu na današnji period. Da li ste imali punu slobodu da objavite sve što ste smatrali da je dobro, bez obzira na političku podobnost, da li je bilo intervencija, neprijatnosti. Koja je najlepša strana uredničkog posla?

Pataković: Dok sam maštao o prijemu u Politiku, mnogi su mi govorili da je uslov biti član Saveza komunista. Koji Savez? Ja i moj drug Stojke u osmom razredu tek bili primljeni u omladinsku organizaciju, dok su naši drugari iz razreda išli po školi i uveravali nas da Bog ne postoji i da ne treba slaviti krsnu slavu. Oni su već bili kadrovi. Ja sam se ipak oslonio na svoj talenat, vrednoću i sreću. I bez ikakvih "partijskih" pitanja, 1. marta 1967. bio sam primljen u moj Ekspres. Do danas nikada nisam ušao ni u jednu stranku, niti ću, ali imao sam zanimljivu partijsku epizodu.

U vreme kad sam se ustalio u Ekspresu, mnoge delikatne stvari i problemi rešavali su se upravo na partijskim sastancima. Posle redakcijskog, glavni urednik ustupi mesto predsedniku SK i on zamoli nepartijce da izađu. I tako smo ja i još dvoje mojih kolega skrušeno napuštali salu za sastanke. Mnogo godina kasnije, na jednom od tih partijskih izbornih sastanaka predlože mene za partijskog sekretara. Dobio sam tad mnogo pohvala, komplimenata, ljudskih i profesionalnih i bih jednoglasno izabran. Međutim, u toku sastanka, nekome ipak proradi kliker, pa se zapita da li sam ja uopšte član Partije. Proverom dokumentacije utvrđeno je činjenično stanje, tako da je moj partijski angažman trajao veoma kratko.

Godine 1971, novi glavni urednik želeo je da ima jednu vedru, pitku, zabavnu stranu i mene je odredio da je uređujem. Tada sam pokrenuo rubriku "Kaktus" koja je trajala više od 20 godina i bila među najpopularnijim u Ekspresu. Svakog dana, objavljivao sam po pet kratkih priloga, proširenih aforizama, koji su bili reagovanje na najaktuelnije događaje. Za 23 godine, svakog dana po pet "kaktusa", pa vi vidite koliki je to broj. Doduše i čitaoci su slali svoje priloge, ali bila je to svakodnevna obaveza. Dopuštao sam tada sebi i malo oštrije teme, mada sam se trudio da zadržim neku auto cenzuru. Možda sam se u jednom trenutku i previše opustio, pošto sam dobio jednog velikog kritičara. Bio je to lično Draža Marković, tada predsednik državne partije, koji nije propuštao priliku da kaže kako sam ja najveći antikomunista u Politici. Ali, ličnih posledica nisam imao, tako da sam uskoro proširio stranu i počeo da objavljujem priče, epigrame, humoreske, aforizme i karikature i drugih autora. Najveća imena našeg humora i satire objavljivali su svoje radove, smenjivali su se svakog dana majstori crtanog i pisanog smeha. Više od 30 godina uređujem humor u novinama, posle Ekspresa to sam radio u Huperu, a i danas radim u listovima Enigmatika i Razbibriga, uveren da je to u interesu domaćeg humora i satire. Nećete verovati, nikada za to vreme nisam pozvan ni u jedan žiri, koji ocenjuje humorističke radove. Jedan susret pre desetak godina dao mi je verovatno i pravi odgovor na ovo pitanje. Jedan kolega, koji me je sreo na ulici, ljubazno me je pozvao da se priključim žiriju koji je birao aforističara godine ili tako nešto. Kaže, u konkurenciji su dvojica kandidata, a odnos u žiriju je 2:2, pa da ja presudim. Ali, da presudim po njegovoj instrukciji. U takvom žiriju nikad ne bih sedeo, pa sam zaključio da je i bolje što me ne pozivaju.

Dosta smo mi zezali krizu.
Sad će malo ona zezati nas.

Mafija je strana reč.
Ali, kod nas se baš odomaćila.

Ako svet želi da ima lepu sliku o nama, trebalo bi o Srbiji da snimamo
crtane filmove.

Skupština na odmoru,
Vlada na odmoru,
a narod na umoru.

Prošlo je vreme besplatnog školovanja. Danas se svaka ocena plaća.

Jedna koalicija,
druga koalicija, treća koalicija... Simbol Srbije trebalo bi da bude koala.

 Dejan Pataković

ETNA: Kažite nam nešto o Huperu koji je u potpunosti bio Vaš projekat. Prvi broj pojavio se na kioscima 1990. u ne baš povoljnom političkom trenutku?

Pataković: Novinarstvo je moja ljubav, u okviru koje sam imao mnogo manjih i većih ljubavi. Ipak, najveća, ljubav nad ljubavi- ma bio je HUPER, list kog sam osmislio, osnovao, smislio mu ime, odredio koncep- ciju, koju sam često menjao, bio mu i mama i tata i tetka i bebisiterka… S malom redakcijom, startovali smo gotovo nezapa- ženo, na tržištu, koje je već počelo da se raspada, ali i dalje s tiražima ilustrovanih časopisa od po nekoliko stotina hiljada primeraka. I tada su ti tiraži počeli naglo da se smanjuju, padali su na dvadesetak, tridesetak hiljada i HUPER se, u svom pohodu na gore, mimoišao s njima. Posle godinu dana, HUPER se prodavao u 150.000 primeraka i to bukvalno bez remitende. Koncept je bio jedinstven, deo lista o filmu, muzici, televiziji, domaćoj i stranoj, a drugi deo enigmatski.

Želeo sam da to bude porodični list, za sve generacije. I naziv je bio skraćenica od – Horoskop Ukrštene reči Pop zvezde Enigmatika Razonoda. I uspeli smo. Redakcija mala, sjajna enigmatska ekipa, koju je predvodio Milan Jelenković, a u novinarskom timu prva pera bile su moje ćerke Deana i Ivana, izuzetni poznavaoci filma, televizije i muzike. Posle nekoliko godina, i HUPER je iskristalisao koncepciju: list za tinejdžere i za njihove tate, mame, dede i bake. Kad dete donese kući HUPER, stariji ga neće grditi. Naprotiv, izdvojiće za sebe enigmatski deo i svi će biti zadovoljni. Mladi novinari, fotoreporteri, humoristi, enigmate kalili su se u listu i postajali velike zvezde. U HUPER-u je počeo kao fotoreporter i Nebojša Babić, bez koga se danas moderna fotografija u Srbiji ne može ni zamisliti. Ivana je postala TV zvezda, punih 10 godina vodila je kultne emisije o rokenrolu, po odlasku iz HUPER-a radila je u nekoliko redakcija, već 15 meseci je glavni urednik magazina OK! namenjenom mladima, koji se sjajno kotira na tržištu. HUPER je kasnije, kao i sve domaće novine imao uspone i padove, ali je ostao kao brend, omiljen među čitaocima. U međuvremenu, pokrenuo sam i Huper enigmatiku i Huper razbibrigu, koji i danas uspešno izlaze, dok je HUPER, pošto je došao u ruke neukih početnika krahirao. Prodavao se u tako mizernom tiražu, da je bio ukinut, što sam dosta emotivno doživeo. Srećan sam što je za 16 godina, koliko smo ga Ivana i ja radili, ostao svima u lepoj uspomeni, pa ga i danas, kad o njemu pričamo svi spominju kao izvanredan, maksimalno profesionalan i što je najvažnije strogo selektivan list, u kome nije bilo mesta za pomodne zvezde i izvikane vedete. O narodnjacima i da ne govorim. I posle toliko godina, ljudi se sećaju agresivne i efektne reklame "Uz Huper biće vam super".

ETNARadili ste brojne radio i TV emisije, koje su bile veoma popularne, pa i nagrađivane. Šta mislite o današnjim emisijama, kada ima mnogo kanala pa je valjda i procentualno manja gledanost; o licenciranim zabavnim programima, često grubim i ponižavajućim...

Pataković: Televizija je odlučno ulazila u naše domove, pa je bilo logično da i mi humoristi damo svoj doprinos. Ja sam počeo stidljivo gegovima za seriju "Obraz uz obraz", ali sam pravo vatreno TV krštenje doživeo kao autor scenarija serije "Sedam plus sedam". U glavnoj ulozi bili su članovi sjajne grupe "Sedmorica mladih", a mene je angažovao reditelj Jovan Ristić, inače moj nešto stariji školski drug, izuzetno talentovan i svestran umetnik. Naravno, ja sam bio zadužen za humorističke tekstove i serija je postala fantastično popularna i gledana. Snimili smo 20 emisija, prva je startovala septembra 1978. i vezala uz ekran i starije i mlađe gledaoce. Išli smo s njom i u Montre, na čuveni TV festival "Zlatna ruža Montrea", a ja sam na festivalu u Portorožu dobio Srebrnu ružu, prvu nagradu za scenario.

Kasnije sam radio bezbroj TV emisija, s najpoznatijim domaćim pevačima i glumcima. U novogodišnjim programima imao sam po pravilu po dve, tri velike emisije, angažovali su me i TV Sarajevo, TV Titograd, a troipočasovni novogodišnji scenario na prelazu iz 1989. u 1990, dakle u vrlo čupavo vreme, radio sam s kolegama Predragom Perišićem i Stankom Crnobrnjom, za Televiziju Zagreb i dobio sjajne ocene kritičara u Hrvatskoj. To želim posebno da naglasim, jer su kritičari u Srbiji dosta uzdržano propratili start serije "Sedam plus sedam" (to je naš čuveni srpski mentalitet), a već posle druge emisije, kompletna ekipa, novinar i fotoreporteri iz zagrebačkog lista Studio došli su kod mene i napravili reportažu na tri strane.

Ipak, najviše sam ponosan na TV seriju "Kolibri" koja se prikazivala početkom osamdesetih. Bilo je osam emisija, reprizirana je bezbroj puta, a i danas se DVD s ovom serijom super prodaje. Bio sam jedini muškarac, scenarista među divnim damama (Donka Špiček, urednik, Vera Belogrlić, reditelj, Milica Manojlović, vođa hora Kolibri, Jelena Katić, balet, Gordana Popović, lutke) Ne smem da se ogrešim, još jedan muškarac bio je izuzetno zaslužan za uspeh serije – muzički urednik Aleksandar Korać.

Pitanje o današnjim zabavnim emisijama je veoma teško iz jednostavnog razloga što prave zabave na našim televizijama nema. Alergičan sam na silikonske voditeljke, koje ne mogu da skrpe ni tri padeža i na njihove užasne goste, turbo folk pevače i još užasnije turbo političare. Želeo sam da kupim neki televizor, koji će se, čim se oni pojave na ekranu automatski isključiti. Velikobratovizija je samo još jedan dokaz totalne krize ideja, kreacije i inspiracije.

Radio je uvek bio ozbiljniji medij od televizije u profesionalnom smislu. Priznajem, bio sam veoma vezan za radio. U svim radio emisijama sarađivao sam s velikim humoristom, novinarem i drugom Minimaksom. Pisao sam tekstove za izvanrednu seriju Jovanovići, imao sam ih najmanje 300. U emisiji Vreme sporta i razonode godinama sam bio zaštitni znak, sa svojim humorističkim komentarima, neposredno posle odigranih prvenstvenih utakmica. Vodio sam pune dve godine svakog utorka Krug 202, na Dvestadvojci, pod nazivom ITD O BGD, radio scenario za emisiju "Popodne jednog Pauna"...

ETNA: Pisali ste i pesme za decu. Da li je teško obratiti se toj populaciji, kolika i kakva je odgovornost?

Pataković: Meni su obe ćerke pevale u horu "Kolibri", pa sam ja bio vezan za dečje programe, mada sam TV seriju "Kolibri" radio kad su one prestarile hor, što mi još nisu oprostile. I za potrebe šou programa Kolibri, a i iz svoje lične potrebe, napisao sam mnogo dečjih pesama, koje su komponovali Aleksandar Korać, Boris Bizetić, Sanja Ilić… Imam i tri svoje autorske ploče i kasete, a "Tatin muzičar" je čak bio pobednik na Beogradskom proleću. Divno je što se mnoge od tih pesama i danas vrte na radiju i mogu kupiti u muzičkim prodavnicama. Nije mi teško da komuniciram s decom, ko zna, možda u meni još čuči dete. (Kamo sreće!)

ETNA
: S obzirom na to da ste se oprobali u različitim žanrovima i medijima, dobili ste i nagrade iz različitih oblasti. Koja Vam je najznačajnija, najdraža?

Pataković: Moja najznačajnija nagrada svakako je Zlatni beočug, priznanje za trajni doprinos kulturi, koju sam dobio pre dve godine. Dobio sam mnogo nagrada na festivalima humora, estradna priznanja Srbije i Jugoslavije, godišnje nagrade Ekspresa, Politike i Hupera, ali najveća nagrada svakako je kad vam publika oda priznanje. Posle svake emisije "Sedam plus sedam" meni je danima zvonio telefon i poznati i nepoznati ljudi želeli su da čestitaju i zahvale na dobroj zabavi. Takva priznanja gode duši. Ova današnja po sistemu Ja tebi, ti meni, od kojih nije imuna ni naša humoristička profesija predstavljaju samo odraz nemoći i našeg (ne)morala.

ETNA: Radili ste i uradili mnogo toga, sada ste u penziji ali Vas je nemoguće penzionisati! Šta (i gde) sada radite?

Pataković: Zaista sam bio svestran (a još sam, verujem), ali sebe sam uvek smatrao novinarem. Radoznalim novinarem, koji je bio i radio i TV voditelj, autor crtanih filmova, reklamnih spotova. Moj Zeka-Peka bio je maskota košarkaškog prvenstva Evrope 1975, kad smo postali evropski šampioni. Novinar ne sme da ode u penziju, on mora i dalje da bude radoznali posmatrač i kritičar društva. Ja i danas pišem za Jež, Enigmatiku, Razbibrigu, Dnevnik, Glas osiguranika, crtam za Politiku i Palilulu, a s posebnim zadovoljstvom vodim svoju humorističku rubriku Dupli pas, na SOS kanalu u okviru emisije Total Soker.

ETNA: Vaše ideje su neiscrpne, šta možemo očekivati u narednom periodu?

Pataković: Svakako neke lepe stvari. Ubeđen sam da vreme radi za mene.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno?

Pataković: Da ostanemo večno mladi, da mislimo pozitivno, da energiju koristimo u prave stvari i da budemo složni. Znam da je ovo poslednje nemoguće, ali moje je da predložim.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić


Karikatura - Dejan Pataković


- 8 -