Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Nove knjige

TESTAMENT BESMRTNIKA

Ratko Dangubić
Arhipelag
, Beograd - 2007

Ratko Dangubić - Testament besmrtnika

Pogovor

Na početku leksikografski uobličenog eseja "Sedamdeset i tri reči" Milan Kundera definiše reč aforizam. Polazeći od etimologije ove reči (od grčke reči aphorismus što znači 'definicija'), Kundera u aforističkom duhu zaključuje:
"Aforizam: poetski oblik definicije."

U ovom određenju postoji nešto, u isti mah, i duboko razložno i izrazito paradoksalno. Možda je to zbog samog aforističkog karaktera određenja: u njemu preovladavaju glasovi različitosti i spajanje prividno nespojivog, kako već biva i u aforizmu. Priroda definicije daje aforizmu karakter svedenog i strogog modela izražavanja, dok mu poetski duh daje stilsko-figurativnu dimenziju i karakter oslobođenosti koja se, u potrazi za novim i neočekivanim uvidima, neprestano samoprevazilazi.

Ali Kundera ubrzo, u istom eseju, nastavlja započetu misao tako što još jedan književni žanr dovodi u vezu sa definicijom kao modelom. Sada je pisac Nepodnošljive lakoće postojanja na sasvim drugom kraju obličkog sistema moderne književnosti. Reč je, razume se, o romanu, pa je sasvim prirodno što je i leksikografsko-esejistička obrada odrednice znatno duža nego u slučaju aforizma. "Čini mi se da je roman često samo dugačka potraga za nekoliko definicija što izmiču", kaže Kundera.

Poetski oblik i dugačka potraga, osvojena definicija i definicije koje izmiču - u ovim kontrastima Kundera prepoznaje prostor razlike između aforizma i romana, između krajnje sažetosti i priče koja traje, između poslednje jezičke ekonomije i oblika u kome se integrišu i ukrštaju slojevi jezika.

Ali valja ukazati na još jednu razliku između fragmentarnog uma aforizma i totalizujuće slike romana. U naše vreme aforizam je, u pretežnom obliku, postao sastavni i uzgredni saputnik medija, što mu oduzima trajnost, svodeći ga vrlo često na nivo aktuelne, trenutne dosetke. Roman je, opet, jedini javno prisutni oblik književnosti. Tome, svakako, doprinosi unekoliko i sama forma romana: svako vreme ima poželjan oblik vlastitog izražavanja.

U tome se mogu prepoznati i uzroci što je aforizam u pojedinim istočnoevropskim društvima realnog socijalizma (pre svih: Jugoslavija, potom i Poljska) sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka dosegao neslućenu slavu, postajući neizbežan oblik društvenog znanja mnogih koji druge književne oblike nisu uopšte ni čitali. Ali su u dvosmislenosti, potencijalnoj subverzivnosti, činjenici da je pogodan za usmenu komunikaciju, pa je tako i najrašireniji oblik samizdata, kao i u relativno prozirnom ezopovskom govoru aforizma otkrili potreban i u tom socijalnom okviru praktično jedino moguć glas angažovanosti. Aforizam je, dakle, bio znak jedne epohe, izraz njenih ograničenja i izazova: sloboda, sputana u javnim poslovima i u javnom govoru, naslućivana je u ezopovskom govoru i jezičkim strategijama aforizma.

Negde na pola puta između književnosti i medija početkom osamdesetih uspostavila se aforistička scena u Srbiji. Veza sa književnošću obezbeđivala je aforizmu literarizacijski kvalitet i pravo na višeznačnost, dok mu je veza sa medijima omogućavala prisutnost, popularnost i akustičnost. Zbog veze sa medijima aforizam je dosta dobijao, ali nije možda manje ni trpeo. U devedesetim ta veza se naglašava, a aforizam se pod pritiskom zahteva za neposrednom društvenom aktuelnošću i referencijalnošću praktično sasvim odvaja od književnosti. Međutim, autori koji su nastojali da sačuvaju opisanu vezu iz osamdesetih ispisuju najuverljivije primere aforizma.

Sa nestankom klasičnog realsocijalističkog, ideološkog društva politički aforizam je izgubio referencijalnu osnovu. Samim tim, on postaje ugrožen kao književna vrsta i kao prepoznatljiv govor. Politički aforizam ima javnu, katarzičnu, kritičku dimenziju samo u ideološkim društvima, u zajednicama čvrsto postavljenih tabua i zabrana. Kao književna vrsta, ugrožen je zato što sve više postaje medijski žanr, najčešće podsećajući na naslove u novinama. Kao prepoznatljiv govor, aforizam je ugrožen zato što u okolnostima u kojima je sve moguće reći, ali izrečena reč niti je zabranjena, niti je obavezujuća, više nije izazovno govoriti iz ezopovskog ili subverzivnog ugla. Aforizam kao književni žanr koji je u najbližim relacijama sa stvarnošću mora da podrazumeva neki izazov kao nužan uslov svoga nastanka.

Šta je izazov savremenog aforizma? Politika ili socijalna stvarnost? Egzistencija ili neka globalna situacija? Fragmentarna filozofija ili jezička arabeska?

Ako je u opisanom društvenom trenutku aforizam, pogotovu politički aforizam, bio književni model pomoću koga se pokreću, pretresaju i, pre svega, provociraju važna društvena i etička pitanja, šta je aforizam danas, u drugačijim društvenim i ideološkim okolnostima, u izmenjenim medijskim prilikama, u situaciji kada se jedna važna pitanja, umesto dijalogom ili mogućim odgovorom, zamenjuju novim, takođe vrlo privremenim, pitanjima i informacijama? Da li je danas aforizam moguć kao književni oblik ili je osuđen da bude deo medijskog ili publicističkog govora? Ili, pak, aforizam, ćuteći, čeka svoj čas?

Jedan od mogućih odgovora na ova pitanja pruža knjiga Ratka Dangubića Testament besmrtnika.

U vreme kada je aforizam postao novinski žanr, Dangubić je sopstvenom aforizmu čuvao književni oblik. To svakako ima veze i sa činjenicom da je ovaj autor, uporedo sa aforizmom, pisao i druge žanrove: najpre priče, potom i roman. Čak je vidljivo da sa opadanjem književne dimenzije u srpskom aforizmu Dangubić sve ređe objavljuje aforizme, usmeravajući se ka oblikovanju pripovedačkih knjiga i romana. I u njegovim knjigama i u njegovim romanima primetno je iskustvo aforističara, najviše prepoznatljivo u preciznom izrazu, u umeću sažetog predočavanja narativnih situacija ili pak u pregnantnom iskazu. Aforizmi koje u tom periodu nije objavljivao, ali su nastajali istovremeno sa piščevim obimnijim formama, skupljeni su sada u knjizi Testament besmrtnika.

Dangubićeva knjiga aforizama Testament besmrtnika može se čitati kao društveni roman u fragmentima. Dangubićevi aforizmi pamte doba ideološkog društva, potom vreme raspada društvenog modela i njegovo preobražavanje u nihilističke sile rata i istorije, na kraju i nesigurni čas tranzicije. Različita društvena vremena u Dangubićevim iskustvima sažetosti ne povezuju samo slični akteri, što nikako nije beznačajna veza, već i neutaživa piščeva potreba da vremena i događaje u njima podvrgne ogledalu ironijske interpretacije. U njoj se nekada najpre ukazuje humor, potom smeh postaje oporiji, sve dok ne ustupi mesto kritičkoj intonaciji koja smeh čini teškim i promišljenim, spremnim na izazove i otpornim na ideološke obmane.

Iako će ponekom savremeniku ostavljati utisak društvene hronike, Dangubićevi aforizmi se ne iscrpljuju u toj nameri. Oni čuvaju tragove jednog poremećenog vremena, pokazujući razmere istorijskog i društvenog udesa, snagu političkih i ideoloških manipulacija, kao i mrtve slojeve manipulativnih jezičkih strategija. Međutim, to je samo jedna njihova strana. Polazeći od vidljive stvarnosti i od konkretnog vremena, pisac nastoji da svoje aforizme piše na način na koji piše svoje romane ili pripovetke u kojima, takođe, postoje jasne istorijske i društvene reference.

I tu dolazimo do onoga što, zapravo, daje pravu snagu i produbljenost aforizmima Ratka Dangubića. Ovaj autor ispisuje aforizme čineći odlučan otklon prema najvećem delu onoga što je u ovom žanru napisano na srpskom jeziku u poslednjoj deceniji XX veka. Drugačije rečeno, Testament besmrtnika nam pokazuje da aforizam ne može biti masovna proizvodnja, da aforizam ne sme da ostane razumljiv samo onoliko koliko je na političkoj i medijskoj sceni prisutan događaj koji ga je izazvao, da aforizam nastaje u konkretnom vremenu i govori o njemu, ali da nikako ne sme da bude samo prost izraz tog vremena, nesumnjivo zatvoren u okviru toga vremena.

Dangubić se opredeljuje za aforizam kao književni oblik u kome društveni ili politički izazov ne umanjuju značaj zahteva za stilskim uobličenjem, postojanijom refleksijom ili, pak, za jezičkom igrom.

Pogledajmo izbliza jedan njegov aforizam: "Progonjeni najbolje znaju koliko je svet mali." Autor polazi od nekoliko uobičajenih predstava. Najpre je to predstava o progonjenima kao paranoičnom razumevanju pozicije pojedinca u svetu. Potom je tu formulaički izraz "svet je mali". Na prvi pogled, od tako uobičajenih, čak tipiziranih, stajaćih mesta u mišljenju i jeziku ne može se mnogo dobiti. Ali dobitak je, ipak, nesumnjiv: autor povezuje ova dva stava zahvaljujući čemu dobijamo ciničnu reinterpretaciju koja razlama standardne predstave i jezičke formule da bi paradoksalnim spregom dva izraza ukazala na progonjenost koja od psihološke postaje politička kategorija, dok svet postaje mali ne samo zato što je progonitelja uvek više nego progonjenih već i zato što se iskustvo progonjenosti može steći praktično u čitavom svetu.

Na sličan način autor postupa i u aforizmu: "Vojska je ušla u napušteni grad posle krvave borbe." Ovde se uobičajene predstave u mišljenju i jeziku zamenjuju dvema retoričkim strategijama političkih i medijskih manipulacija. U stvarnosti, vojska može ili da uđe u napušten grad ili da vodi krvave borbe da bi, posle njih, ušla u grad. Ali u cinizmu medijskog i političkog uma modernog doba moguće je i jedno i drugo u isto vreme - i napušteni grad i krvave borbe da bi se u napušteni grad ušlo. Da bi iskazao cinizam jezičkih predstava kao najvidljivijih izraza političkih manipulacija, aforističar poseže za kardinalnim cinizmom, otkrivajući u takvim predstavama jezik potčinjen formi, lišen svakog istinskog komunikativnog smisla i utoliko pogodniji da bude sredstvo manipulacije.

U aforizmu: "Ako se osuđeni i dalje ne oseća krivim, onda on nije razumeo proces" autor povezuje dve sasvim različite tradicije. Jedno je tradicija dvadesetovekovnih montiranih političkih procesa u kojima krivica nije nužan uslov ni procesa, ni kazne. Proces je, zapravo, ritualni društveni oblik kojim se iznova potvrđuje dominantni politički autoritet. Mogućnost kazne koja nije uslovljena krivicom, osim što potvrđuje neopozivost postojećeg autoriteta, izaziva i pojedinačni i opšti strah kao oblik društvene komunikacije. Druga tradicija prepoznaje se u velikim delima XX veka u kojima se svedoči o ovom traumatičnom iskustvu modernog čoveka. Kada kažemo proces, mislimo na Kafku. Junak Dangubićevog aforizma nije samo sastavni deo procesa, on je već i osuđen, ostaje samo da razume proces kao nužnost u kojoj se otkriva njegova krivica.

Kao u nekim kratkim pričama, svedenim na presudne reči i rečenice, pisac nastoji da sažeto pripoveda, da u tom pripovedanju i svedoči i promišljeno kazuje, da ta priča bude i glas iz jednog vremena i refleksija koja neće biti samo zatočenik tog vremena.

I uopšte nije slučajno što u čitavom nizu aforizama u knjizi Testament besmrtnika pisac preispituje upravo sam aforizam kao oblik. Ta potreba za samorazumevanjem jednog žanra pokazuje se kao nužnost da se prevaziđu zadati okviri aforizma kao kratkovekog komentara javne scene.

Gojko Božović

- 7 -