Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Piše: Zoran Stanojević

ŠTA JE TEBI VEČERAS?

Radio-drama

(Prva nagrada 2006. na konkursu Radio Beograda za radio-dramu)

Lica:

TETKA
SINIŠA
ANA
UREDNIK


TETKA: (IZRANJA IZ BLENDE, UBRZANO)... A to je nešto vrlo psihički, ta kriza što je ima sin gospođe Dare iz Rekovca. "Ja se u to ne razumem", kaže ona njima, i onda joj objasnili - izvesne otpuštene osobe imaju nešto što se zove "Kriza identiteta". (RAZNI ŠUMOVI) Ma šta si se ti toliko uzmuvao večeras? Mnogo ti je bolje da praviš one tvoje beleške. Da nisu i tebe otpustili?
SINIŠA: Mene? Posle teksta koji sam danas predao - ja sam čovek kome ne mogu ništa.
TETKA: Onda nemoj svaki čas da me prekidaš! Pređi već jednom u papuče i smesti se u
tvoju fotelju... Ana, kaži mu da me ne prekida.
ANA: (POSLUŠNO) Nemoj da prekidaš tetku.
SINIŠA: (POSLUŠNO) Dobro. (RAZNI ŠUMOVI)
TETKA: Gde sam ono stala... Ah, da. Sve u svemu - divno je što tebi ne mogu ništa, jer slabiji karakteri, kao gospodin Vasa iz Simine... Ili je rekla "Sima iz Vasine"? Ne sećam se tačno... No, to su detalji. Bitno je to što se slabiji karakteri u takvoj situaciji ubijaju i posle se dugo kaju, ali tada je već kasno.
SINIŠA: Ali, kako mogu posle da se kaju kad...
TETKA: Opet on! Nije li ti majka lepo rekla još kad te dovela na studije - "Siniša, nikad
ne prekidaj tetka-Emiliju, jer iza nje stoji jedno ogromno životno iskustvo"... Elem, pokazala mi gospođa Dara šta je pisala za "Pisma čitalaca", i stvarno, ja se sve spremam da im napišem šta mislim o stanovništvu, a ona - dok dlanom o dlan im sasula u lice sve, a posebno šta joj se nakupilo o junećim šniclama. Pravo je čudo što su se usudili da joj objave, međutim ja sam u njenim novinama našla još i podatak da ima sve više roditelja koji nemaju dece, pa nije li to besmisleno od stanovništva, zar ne?
SINIŠA: (UMORNO) Jeste, tetka, sve je to potpuno besmisleno.
TETKA: Mnogo fina žena, samo da ne priča toliko tokom razgovora, silno mi vreme oduzela. Probala sam da vam se javim telefonom, da ne brinete što me nema, ali povazdan zauzeto... Rekoh - s kim li govorite tako dugo, a onda pogledam durbinom kroz prozor i vidim - niste ni blizu telefona. Znači, kažem, to se vaš dvojnik danas rastorokao još više nego obično... Apropos, idem časkom preko da vidim da li mi se isključila mašina za veš, ali ne brinite, odmah se vraćam. Uvek sam govorila tvojim roditeljima: Ne brinite (KORACI. TETKIN GLAS SE UDALJAVA) moj dragi sestrić nikada neće biti sam. (OTVARANJE I ZATVARANJE VRATA)
SINIŠA: (UZDAHNE UMORNO) "Nikada neće biti sam"...
ANA: Pa kad nas voli.
SINIŠA: (GORKO) O, zašto nas ne voli iz neke veće daljine?
ANA: Zato što stanujemo prekoputa.
SINIŠA: Sad, to jeste. Kad smo bili takve sreće da njen stan za izdavanje bude tu. (LJUTITO) Namerno ga je baš tu nasledila da bi mogla da nas drži na oku i kad nije kod nas.
(TRESAK)
ANA: Hej! Šta je tebi?
SINIŠA: Ne znam. Prosto kao da mi je nešto reklo da udarim komodu pesnicom.
ANA: Nešto ti reklo?
SINIŠA: Jeste. (UZDAHNE) Tako se čudno osećam... Kao paklena mašina. Sat na meni radi tik-tak, tek što nisam eksplodirao... a ništa tu ne mogu da izmenim... Stvarno se pitam šta mi bi da tako tresnem... Na kraju krajeva, valjda čak i kod nas čovek mora da ima motiv da bi nešto uradio, u protivnom - radi nešto drugo. A kakav sam ja motiv za ovo mogao da imam? Ne vidim... Osim ako mi je  neko usadio posthipnotičku sugestiju da to uradim.
ANA: Za to bi bilo potrebno da te neko prethodno hipnotiše, a...
SINIŠA: A ko mi garantuje da nije? (ZAMIŠLJENO) Čak bih voleo da je tako. Kad bih bio siguran da sam hipnotisan - to bi mi mnogo šta u mom životu razjasnilo.
ANA: Ama šta je tebi večeras? Šta bi ti razjasnilo?
SINIŠA: Na primer to što se danas osećam kao da neko drugi upravlja mojim postupcima. Neko o kome ja nemam pojma. Eto, uzmi samo taj udarac u komodu. Zar je to za mene tipično? Ne, ne. Ovo prosto kao da nisam ja!
ANA: Tetkina kriza identiteta, mm? Sredi se. To imaju samo otpušteni.
SINIŠA: A zašto ne bih i ja smeo da imam krizu identiteta? Svi je imamo. I ko ne zna -
ima. (GORKO) Živeli smo u svetu u kome je prošlost bila neizvesna, menjana prema dnevnim prilikama, ali je bar budućnost bila apsolutno sigurna i neminovna. Kako bi i bilo drugačije u jednom naučno zasnovanom društvu? Iz toga smo stigli u svet u kome je i budućnost nesigurna. Pa dobro, i to neka bude. Računali smo - čvrsti smo mi, izdržaćemo. Ali onda je i naša sopstvena  slika o nama izmenjena. Odjednom smo otkrili da nema te tvrdnje o nama u koju svet neće poverovati, da je protiv nas svaka karta adut... Računali smo na očigledno, ali to naše očigledno niko nije hteo da vidi, i ti se onda čudiš što i ja imam krizu identiteta? Naravno da je imam!
ANA: Dobro, ali...
SINIŠA: Postali smo nešto što se mirno može zgaziti, i nikom ništa, a svet neće o tome da progovori… Jeste, znala je napolju da se nasluti neka nedoumica, čak i kao neko blago kajanje, ali, uzalud ćemo čekati. Niko nam neće reći "Ma mi smo jedni bednici! Gnjide su u poređenju sa nama dostojanstvena heraldička bića, lagali smo, i znali smo da lažemo, ali mi smo to samo da ne izgubimo našu uverljivost, a vi sad izvinite i recite koliku ćete odštetu"... Ne, niko nam neće reći ni reč izvinjenja, jer tako im je udobnije...
ANA: Ma da, da, ali čemu sada o tome?
SINIŠA: Sada i uvek. Ja ništa nisam zaboravio.
ANA: Onda uzmi pa to napiši.
SINIŠA: I napisao sam! Tačno tako sam napisao. Iz tog teksta ti citiram. Ali, nije prošlo. Kad napišem nešto dobro - to ne prolazi. Kažu - suviše je književno, stvari su to delikatne, tako nešto treba da piše neko krupnije pero, a, pored toga, koješta je izbilo na površinu, pa, bar prema nekim tvrdnjama, izgleda da i nismo baš toliki anđeli kao što smo verovali... Vidiš?
ANA: Dobro, smiri se. Ipak...
SINIŠA: U pravu si. To nije ništa novo. Ali nikad ranije nisam pesnicom... Kaži sama, zar bi onaj ja koga poznaješ uradio tako nešto? (ZAMIŠLJENO) Ako me zaista poznaješ... Odnosno, ako zaista poznaješ mene.
ANA: Ne razumem. Šta hoćeš da kažeš?
SINIŠA: Jednostavno: da li sam ovo ja? Mislim, šta ako sam ja oduvek neko drugi (SPORO, SABLASNIM TONOM) a mene… zapravo… nema.
ANA: I dalje ne razumem!
SINIŠA: (POVERLJIVIM TONOM) Shvatićeš... Ima ozbiljnih indicija da ja nisam ja.
ANA: Nego ko si?
SINIŠA: Ja mislim da sam... agent-krtica.
ANA: Ti? Kao u filmovima? Agent ubačen u zemlju pre ko zna koliko godina, pa se sve vreme ponaša kao običan građanin, dok ne dođe trenutak da počini Nedelo?
SINIŠA: (TUŽNO) Jeste.
ANA: Koješta.
SINIŠA: Nije koješta. Bilo bi ti jasno koliko je to moguće da nisi prestala da gledaš te filmove.
ANA: Da nisam - odavno bih pošašavela. Sve same zavere. Ne znam samo kako tebi nisu dojadili.
SINIŠA: I da jesu, ja moram da ih gledam. Koliko se sećam, upravo ti nemaš ništa protiv da ja napišem bestseler, časkom ga plasiram negde u inostranstvu... gde, razume se, samo mene čekaju... i onda po mom romanu neko snimi film. Kad su tako postupili svi autori svetskih bestselera znači da tako treba, pa zašto ne bih i ja, zar ne? To su tvoje sopstvene reči.
ANA: Pa, to bi nam sve rešilo... a nikakve šanse nema samo ko ne pokuša.
SINIŠA: No, molim. Onda moram da budem u toku stvari, da znam šta već postoji. Da ne ponavljam već urađeno.
ANA: U redu, ali, dokle samo pripreme? Zar ne bi bilo bolje da pišeš?
SINIŠA: Bilo bi, ali, kad ja za to imam vremena?
ANA: Evo, ovog časa. Prosto zapiši to što mi sada pričaš.
SINIŠA: Čemu? Ovo nije ideja za roman.
ANA: Ne? Hoćeš da kažeš da stvarno misliš da si agent-krtica?
SINIŠA: Jeste. Ne znam otkud mi to odjednom, ali nekako sam samom sebi sumnjiv.
ANA: (ODAHNE) Onda je sve u redu. To ti je dokaz da za sumnju nema razloga.
SINIŠA: To što sam sebi sumnjiv je dokaz da nema razloga da sebi budem sumnjiv?
ANA: Naravno. Da si agent-krtica, ne bi morao da budeš sebi sumnjiv. Ti bi to znao.
SINIŠA: Je li? Izgleda da si propustila baš onaj film... Kako se zvaše? No, film u kome su najzad priznali da ima i agenata-krtica koji ne znaju da su agenti-krtice.
ANA: Ah, koješta. Kako mogu da ne znaju?
SINIŠA: Tako što je svakom takvom nesrećniku mozak ispran, a u njega su mu specijalnim metodima usadili lažnu biografiju, dali mu lažnu porodicu, i sve.
ANA: Kakvim metodima?
SINIŠA: Specijalnim!
ANA: Aha...
SINIŠA: Jeste. I zato on smatra da zna ko je, nema pojma da je agent-krtica, i veruje da je običan građanin zemlje u kojoj živi. A i ja smatram da znam ko sam, nemam pojma da sam agent-krtica, i verujem da sam običan građanin zemlje u kojoj živim... Zar tebi nisu sumnjive sve te sličnosti?
ANA: (SMEJE SE TIHO)
SINIŠA: Ne vidim šta je tu smešno. Pazi samo dalje: takvoga hipnotišu, usade mu sve što treba da uradi, i na kraju mu narede da se posle ne seća da je hipnotisan. No, molim! Ni ja ne sećam da sam hipnotisan. Zar već to nije dokaz da jesam hipnotisan, i da mi je naređeno da to zaboravim?
ANA: (SMEJE SE GLASNO)
SINIŠA: (UVREĐENO) To nije smešno, to je opasno.
ANA: Šta je tu opasno?
SINIŠA: (SABLASNIM TONOM) Aktiviranje! Agenta-krticu aktivira neki znak, i on, čim dobije taj znak, gonjen moćnom posthipnotičkom komandom, mora da obavi nekakav zadatak. Shvataš? Tog jadnika uključuju kao običnu peglu, a on baš ništa ne može protiv toga.
ANA: Nije loše, ali sam kažeš da je to već korišćeno. Zar ne bi bilo bolje da napišeš nešto sasvim novo?
SINIŠA: Da napišem?! Ali, ovo nije ideja za roman. Sasvim ozbiljno mislim.
ANA: O, Gospode... Dobro, onda, hajde mi to da raščistimo. Agenti-krtice i ta tvoja posthipnotička sugestija - sve je to u stvarnosti nemoguće.
SINIŠA: Je li? Nemoguće? Odjednom je u ovoj stvarnosti nešto nemoguće? I to kod nas? Posle tolikih godina u kojima je skoro sve što nam se dešava nemoguće a ipak se dešava, ti si još u stanju da tvrdiš... (SMEJE SE GORKO) Nemoguće!
ANA: Ma dobro, ali to sa agentima, to je ipak samo u filmovima.
SINIŠA: Je li? A ja ti tvrdim da je to u filmovima upravo da bi svi mislili da je to samo u filmovima, a to je dokaz da zaista postoje agenti-krtice okovani prokletstvom posthipnotičke sugestije. Samim tim, svako može da bude agent-krtica koji to o sebi ne zna. Svako!
ANA: Ali, čekaj...
SINIŠA: Šta da čekam? Kako da čekam? Zamisli da me odjednom aktiviraju? Ko zna za šta sam sve obučen a da to i ne znam, i kakvo čudovište mogu da postanem. (MRAČNO) Ja sam javna opasnost, draga moja, javna opasnost... Paklena mašina koja radi tik-tak, tik-tak …
ANA: Ali...
SINIŠA: A sve može da bude znak koji me uključuje! Neko može da me uključi pukim slučajem, nehotice Čak i ti. Prosto kažeš bilo šta, na primer "ali ", a onda ispadne da me baš to aktivira... i počnem da ubijam.
ANA: Stani... Ovo sad već postaje strašno.
SINIŠA: Naravno da je strašno! Osećam da sam neprekidno na ivici... Tik-tak... tik- tak... Uostalom, nije isključeno da ste me ti ili tetka već nečim aktivirale... Onaj udarac pesnicom mi je strašno sumnjiv. Evo... opet... Vidi! Sama mi ruka kreće! Ne, ne, ja kad ti kažem - mene neko kontroliše.
ANA: (ZABRINUTO) Pokušaj da držiš desnu ruku levom, dok te to ne prođe.
SINIŠA: Evo, ali otima se... Vidi je kako se otima! (UZDAHNE) Nešto bi trebalo preduzeti... Možda je najbolje da odem u Policiju, i da se predam.
ANA: (ZABRINUTO) Da se predaš? Zašto da se predaš? Ti ništa nisi uradio.
SINIŠA: Da se predam da ne bih uradio. Kao pošten građanin trebalo bi da prijavim da sam zločinac, agent-krtica. To mi je pravo i dužnost.
ANA: Ali...
SINIŠA: Ali, šta bi u policiji mogli da urade kad ja čak ni tebi ne mogu da dokažem da nisam ja? Nemam nikakve opipljive dokaze; mislili bi da sam poremećen. A i da mi poveruju, šta bi imali od toga? Kakvo ispitivanje bi moglo da se probije kroz moćnu hipnozu kojoj sam podvrgnut?
ANA: Međutim...
SINIŠA: (PREKIDA JE) Zamisli me kako radim nešto užasno... A istovremeno sam tu, prisutan negde u sebi, i očajnički pokušavam da prestanem, ali to je van moje moći... (PATETIČNIM TONOM) Kako da živim kad ne znam da li živim svoj ili neki drugi život? A, na nesreću, bio ovo moj život ili ne, to je ipak jedini život koji imam, i ostaje mi samo da ga nastavim, dok traje.
ANA: Čekaj... Hajde da mi o tome nekako smireno.
SINIŠA: Kako smireno kad možda ne znam čak ni ko sam?
ANA: Šta to smeta?
SINIŠA: Šta smeta?!
ANA: Pa da. Ako ti jesi ti - problem ne postoji, a ako nisi - problem nije tvoj.
SINIŠA: (UZDAHNE) Drago mi je što si bar ti još u stanju da se šališ. Ali, kako dalje da
živi neko ko shvata da više nema kontrolu ni nad samim sobom...
ANA: Ma, u redu, u redu. Nije tako strašno. Tresnuo čovek komodu, pa šta?
SINIŠA: Ne mislim na to.
ANA: Nego na šta misliš?
SINIŠA: Znaš (PAUZA) ponekad napravim neku glupost. (PAUZA) Veliku glupost. Nešto što bi se moglo objasniti samo nekakvim zlim uticajem sa strane...(UZDAHNE GORKO) Dođavola, ne znam kako to da ti kažem. (SUMORNO) Eto, na primer...

(PAUZA)

ANA: Na primer?
SINIŠA: (TIHO, SPORO) Danas sam... podneo... ostavku.
ANA: (ZBUNJENO) Ostavku?
SINIŠA: Jeste. I sada kaži, zar ti to liči na mene? Zar bih ja to učinio, da sam ja?
ANA: Ali-ali...
SINIŠA: (TUŽNO) Znam, to je potpuno protiv naših interesa, a ja sam ipak, bez obzira na posledice... To mi je bilo strašno pametno, zar ne? Izuzetan potez.
ANA: Ja...
SINIŠA: Ako sam ovo zaista ja... i ako sam to stvarno ja učinio… zaslužio sam da me zgaziš kao nešto što je ispuzilo ispod kamena. Moja je životna misija da nas oslobodim od tetke, a upravo sam nas osudio na nju. Ko će drugi trpeti da dugujemo za kiriju?
ANA: Ne, ne... (SMEJE SE NERVOZNO) Ti se šališ. Nisi to stvarno uradio, zar ne?
SINIŠA: Nažalost, jesam. Pa sad kaži da nisam hipnotisan! (TUŽNO) Možda bi najbolje bilo da skočim kroz prozor. Tu ima nečega, zar ne? Niko ne skače sa tobom da ti usput naplati kaznu za zagađivanje pločnika, a ne može da je naplati ni posle... Stvarno, kad čovek pomisli, i na samom kraju života može se ukazati prilika za skromne uštede. To bi trebalo štampati u "Malim Savetima za domaćinstvo".
ANA: Pusti mračne viceve. Hoću da ovog časa napišeš izjavu da o ostavci ništa ne znaš, a onda ćeš što je moguće brže da...
SINIŠA: Ako ništa ne znam, na šta se odnosi ta izjava? Otkud znam da postoji ostavka o kojoj izjavljujem da ništa ne znam?
ANA: Mmm... Nažalost, to je tačno. Dobro, onda idi sutra na posao kao da se ništa nije desilo, a kad ti pomenu ostavku kaži da je povlačiš. Prosto - nisi znao šta radiš.
SINIŠA: Kome treba saradnik koji ne zna šta radi? Šta sam ja, malouman? U redu, možda i jesam, kad pogledaš šta sam učinio, ali ne moram na tome i lično da insistiram. (MRAČNO) Ne, draga moja, nema rešenja.
ANA: O, ti... (UZDAHNE) Pokušaj da mi objasniš, zašto si podneo ostavku?
SINIŠA: Ne mogu. Ali, možda bih mogao da rekonstruišem kako je došlo do toga.
ANA: Hajde, pokušaj. Da čujem.
SINIŠA: (SUMORNO) Dobro. Evo. Prvo mi je sve lepo išlo... Pisao sam jedan komentar. Nešto gnevno, o očajnicima koji se plaše da će biti otpušteni... O ljudima koji su već u tri ujutru budni, i krevet im postaje mučionica... Ni odmor ne uzimaju da ih ne bi otpustili dok su odsutni... A onda sam iznenada shvatio: ja sam jedan od njih.
ANA: Ti? Koješta. Zašto bi tebe neko otpustio?
SINIŠA: Zašto otpuštaju tolike druge?
ANA: Otkud ja to znam. Uostalom, ima i koga ne otpuštaju.
SINIŠA: Ma i ti se drže zubima za zidove. Ti su pronašli nešto krajnje izuzetno... Samo ne znam gde ja to da nađem; sve je već rađeno... A opstaju samo oni koji dokažu da se bez njih ne može, da su potrebni.
ANA: Pa, ti si potreban.
SINIŠA: Za šta? Da pišem nekakve koještarije, ili tekstove od kojih mi ne objave ni polovinu? (GUNĐA) Kad niko ništa ne razume! Ja tačno "Rat i mir" da napišem - niko to ne bi ni primetio. Ili bi primetili, ali bi ispalo da je nezgodno, da nije trenutak da se baš sad zameramo Napoleonu, i da je previše literarno za novine. I onda bi mi sve izbacili. (GORKO) Ništa, ništa mi ne prolazi.
ANA: A ti piši ono što prolazi. Nađi nešto što pleni, i slično.
SINIŠA: I za to je kasno. Kolega Njonja je već otkrio reč "nije", i sada piše o tome.
ANA: O "nije"?
SINIŠA: Jeste. Pre dve nedelje je otkucao odvažan naslov "SOMBOR NIJE ČAČAK", a onda je naveo specifičnosti zahvaljujući kojima se slobodno može tvrditi da Sombor zaista nije Čačak, što je potom neoborivom logikom i dokazao. Mislio sam da će ga zajedno sa tim izbaciti kroz prozor, ali tekst je prihvaćen... Izgleda da više ne razumem zašto nešto prolazi... Ako to iko razume...
ANA: Dobro, jedan takav slučaj...
SINIŠA: Jedan? Pod naslovom "ŽELEZNICA NIJE REČNO BRODARSTVO", vešto je primenio isti metod da dokaže da železnica nije rečno brodarstvo, i uspelo mu je. A onda je shvatio koliko mu je to dobro, i zato se naš današnji broj diči gordim napisom "MATIČNI UREDI NISU MRESTILIŠTA".
ANA: A što i ti ne bi tako? Staviš u sredinu "nije", levo napišeš "Avala", desno "Kosmaj", i onda dokažeš da Avala nije Kosmaj. Sigurno mogu da se nađu dokazi da Avala nije... Ma dobro, ne gledaj me tako. Svima tako ide u početku. Sve je to privremeno.
SINIŠA: Ama koji početak, i koje privremeno? Pre koliko godina sam se privremeno zaposlio, da se preživi dok pišem roman? A da li ga pišem? Privremeno ne, jer ne stižem od posla... Koliko smo već privremeno u tetkinom stanu, dok ne nađemo nešto drugo? (UZDAHNE) I eto...
ANA: Šta "i eto"?!
SINIŠA: Eto ... Koliko mogu da rekonstruišem - smučilo mi se da i ja živim u stalnom iščekivanju da konačno padne sekira. Po ko zna koji put sam krenuo da sa glavnim urednikom raspravim šta mogu da očekujem, i ponovo nisam uspeo. Ne puštaju sekretarice.
ANA: (ZAJEDLJIVO) Mislila sam da si sa njima u odličnim odnosima.
SINIŠA: Ne pričaj koješta. (MRAČNO) Ne daju da se prođe. Ili je neko veoma važan kod njega, ili je on kod nekog još važnijeg... Prave spiskove za otpuštanje! A onda mi je sve dojadilo i... Prosto se odjednom nešto u meni otkačilo. Uništio sam moj jadni komentar, a zatim - kao da mi je sama ruka krenula... Napisao sam takvu ostavku da sam mislio da će slova početi da gore.
ANA: Hmm...
SINIŠA: Da. I još sam usput sve vreme sebi govorio "Aha! Sutra će se opet pojaviti lista otpuštenih, ali im to ništa neće vredeti. Ja ne mogu da budem otpušten, ja sam dao ostavku, i baš me briga!"
ANA: (UZDAHNE)
SINIŠA: Šta sam drugo mogao?
ANA: (LJUTITO) Šta si mogao?! Mogao si da odeš na pecanje! Mogao si... Otkud znam... Mogao si sve na svetu, a, pre svega si mogao da ne podneseš ostavku.
SINIŠA: (LJUTITO) Ne, to nisam mogao! (TIŠE) Pokušaj da shvatiš... U tom trenutku sam mislio da znam šta radim... (TUŽNO) Ne, ne... Ili sam ja najveći neprijatelj koga imam, ili me je neko hipnotisao. Ne vidim kako bi se to drugačije moglo objasniti.
ANA: (SMEJE SE NESIGURNO) Ma hajde. To ti je opet neka ideja za roman. Nećeš valjda da mi tvrdiš da si stvarno otišao kod glavnog urednika i tresnuo pesnicom o sto?
SINIŠA: Nisam.
ANA: Aha... Umesto toga si mu pogledao u oči, a onda si vrlo krupnim slovima rekao: DAJEM NEOPOZIVU OSTAVKU. I posle si odlučno izašao, i zalupio vrata za sobom.
SINIŠA: Pa, ne. (TUŽNO) Podneo sam pismenu ostavku.
ANA: I stvarno si je podneo? Sasvim-sasvim stvarno?
SINIŠA: (TUŽNO) Sasvim stvarno.
ANA: Znači, zato si tetki rekao da si, posle teksta koji si danas predao, čovek kome ne
mogu ništa.
SINIŠA: Pa, šta mi sada mogu? Da neće da me otpuste? Rekao sam čistu istinu!
ANA: Tačnije, dao si primer laganja čistom istinom. Dobro, to je tako kako je, a sad brzo pronađi nešto genijalno što će da te vrati na posao. Kad si mogao da smisliš ostavku kao način da izbegneš otpuštanje - sigurno možeš i to.
SINIŠA: Da mi je samo znati otkud mi ta ideja... (SUMORNO) Naravno, ako je to zaista
bila moja ideja, a ne neki uticaj sa strane.
ANA: Uticaj sa strane! Kako bi to bilo lepo, zar ne? Prosto odjednom, kao na filmu, otkrivaš da se tvoj život ne odnosi na tebe. Sve je oko tebe lažno, ja ne postojim, tetka-Emilija nije tetka-Emilija, tvoja situacija nema veze sa tobom jer ti nisi ti... Sve što se dešava je nevažno pošto se ionako ne dešava tebi nego nekom drugom, i baš te briga... Svaki pokušaj da rešiš svoje probleme bio bi čisto gubljenje vremena jer ti problemi nisu tvoji. A čak i ako nisi agent-krtica nego si samo hipnotisan - opet ti ništa nisi uradio, sve je to neki uticaj sa strane. Veoma praktično i udobno.

(ZNAČAJNA PAUZA, DUŽA)

SINIŠA: (UZDAHNE SAOSEĆAJNO) Eh, jadna moja draga, kako ti mene uprošćeno tumačiš. Ali, potpuno te shvatam… (SAOSEĆAJNO) U istinski nepodnošljivim situacijama nema tog mentalnog trika na koji ljudsko biće nije spremno kad treba samoga sebe zavarati... A, što je najsmešnije, čovek to čak i ne primećuje.
ANA: (UZDAHNE) No, dobro, sad ćeš bar imati vremena za roman... Ali... Čekaj! Mmm... Da! Možda još ima šanse. Kreći! Idemo do Pošte, i zahtevaćemo da nam nađu tvoju ostavku, a onda ćemo lepo da je uništimo. Ma obuvaj se, šta čekaš?
SINIŠA: Baš ako insistiraš. (RAZNI ŠUMOVI) Ali, ostavku nisam poslao poštom.
ANA: Pa kako si je onda predao? Napravio si od nje aviončić i ubacio ga kroz prozor?
SINIŠA: Ne. Ubacio sam je u sanduče za očajnike.
ANA: U šta?
SINIŠA: U sanduče za predloge, ideje i žalbe. Smišljeno za očajnike koji ne mogu da prodru do glavnog urednika. On ga otvara, povremeno.
ANA: Povremeno, mm? (LJUTITO) I ti mi to tek sada kažeš?
SINIŠA: (ZBUNJENO) Zašto je to važno?
ANA: Zašto? Da si mi to ranije rekao, do sada smo mogli nešto da preduzmemo.
SINIŠA: (BEZNADNO) Šta?
ANA: Sve! Ako sanduče otvara samo povremeno - možda još nije našao tvoju ostavku.
Još nije sve propalo... Brzo! Sada ćeš lepo da me odvedeš u redakciju... Gde stoji to sanduče?
SINIŠA: Na zidu. Odmah kraj njegovih vrata.
ANA: Moglo je baš da bude i malo dalje, ali ipak imamo šanse da...
SINIŠA: Da šta?
ANA: Da kao slučajno stojimo kraj sandučeta i ćaskamo, a usput pokušavamo da iščačkamo tvoju nesrećnu ostavku… Ili da prosto odvalimo sanduče sa zida, pa ga otvorimo negde napolju?
SINIŠA: Ali, videće nas. U ovo doba, uvek je neko u redakciji. A već glavni urednik skoro živi na poslu. Ne, ne. Zdrav razum kaže da nema nikakve...
ANA: Ne tiče me se zdrav razum. Ta ostavka mora da nestane! Ako si uprkos zdravom razumu mogao da je podneseš - može uprkos zdravom razumu i da iščezne. Kreći! Ma polazi, inače će opet da naiđe tetka, a dok uspemo nekako da je prekinemo proći će čudo jedno vremena, i možda će već biti...

(UDALJENO OTKLJUČAVANJE VRATA)

ANA: (SNUŽDENIM ŠAPATOM)... kasno...

(KORACI DVE OSOBE PRIMIČU SE PRVOM ZVUČNOM PLANU)

SINIŠA: (ŠAPATOM) Nije dosta što od nje nikad mira, sad je još i dovela nekog.
TETKA: (UBRZANO, GLAS SE PRIMIČE) A ja vam tvrdim: sve što se dešava - dešava se isključivo krivicom stanovništva... Spustite korpu tu kraj vrata... Dobro, može i tu... (KORACI STIŽU U PRVI ZVUČNI PLAN) Lepo sam vam rekla, tu su oni, samo im dvojnik povazdan priča... Dragi moj sestriću, imam iznenađenje za tebe! Ovo je tvoj glavni urednik!
SINIŠA: Da, tetka. Znam ko je gospodin.
TETKA: (UBRZANO) Sreli smo se pred vašom kapijom i ljubazno mi je pomogao da skupim jabuke čim sam ga pitala šta čeka, zar ne vidi da su mi ispale, a on je prvo mene pitao da li slučajno znam gde stanujete, jer nikako da nađe adresu koju su mu dale sekretarice... Uvek sam govorila da treba češće potkresivati ono drvo, ne vide ljudi broj na zgradi... A ja sam rekla da ne samo što znam gde stanujete nego sam ti čak i tetka, a tvoj gospodin glavni urednik je onda...
SINIŠA: Da, ovaj... (KRATKO SE NAKAŠLJE) Dobro veče. Čemu možemo da zahvalimo što...
UREDNIK: Dobro veče. Ja sam došao da...
TETKA: (UBRZANO) Molim vas, dozvolite mi da završim! Ni ja nikoga ne prekidam! I sedite već jednom, gospodine... Sva sreća te sam ponela ovaj hladan čaj, imamo čime da poslužimo gosta. Izvrstan čaj, zdrav je za bubrege, a kažu da podstiče i plodnost... Ma šta ste se ukočili vas dvoje? Dobro, ja ću da sipam. (ZVECKANJE ŠOLJA, KLOKOTANJE, RAZNI ŠUMOVI) Dakle... Gde sam stala? Ah, da, stanovništvo!
SINIŠA: Ali...
UREDNIK: Međutim...
TETKA: (UBRZANO) Ne prekidajte me! Otkad vam to pišem za "Pisma čitalaca", i nikako da završim, ali sada ste tu pa mogu da vam izložim lično... Što više razmišljam - sve više sam razočarana u stanovništvo! Molim lepo, vi bar najbolje znate šta pišu novine: život je skup, deca su faktor siromaštva, i zato se od dece odustaje. A onda stanovništvo pročita da mu je natalitet nizak i zaključi da zato neće biti nikog da mu zarađuje za penzije pa nema svrhe ni rađati se u uslovima tako niskog nataliteta. Eto, dakle, kako reaguje stanovništvo!
UREDNIK: Ali...
TETKA: Ne, ne, i ne! Značajne poslove kao što je umnožavanje ljudstva besmisleno je poveravati tako neodgovornom delu populacije kao što je stanovništvo! Uzmimo u vezi sa tim samo još sledeću činjenicu... Srećom, taj isečak mi je u ovoj tašni... (ŠUŠKANJE HARTIJE) Da... Evo, pazite šta kažu: "Rezultati jedne nedavne svetske studije vode zaključku da će se do 2020. godine stanovništvo siromašnih krajeva sveta udvostručiti, jer je kod njih, i pored umiranja od gladi, u toku prava eksplozija nataliteta"…

(PAUZA)

TETKA: Eto, je l' vidite?
UREDNIK: Sad, ovaj... Šta vidim? Ne razumem...
TETKA: Ni ja ne razumem.
UREDNIK: (ZBUNJENO) Ni vi?
TETKA: Naravno. Kako će se stanovništvo do 2020. godine udvostručiti upravo u tim krajevima? Ko se tamo bavi natalitetom ako se izumire od gladi? Može li se smatrati da izumire neko ko se umnožava toliko da to prouzrokuje opštu glad, pa se posle od te gladi izumire? Nije li apsurdno to što stanovništva najviše ima baš tamo gde za to ima najmanje uslova, na primer - gde vlada glad? A zašto vlada glad? Naravno! Sve im pojelo stanovništvo!
UREDNIK: Sad… To je zbilja izuzetno originalan ugao gledanja…
SINIŠA: Ako smem da kažem...
TETKA: Ne, i nemoj da me prekidaš!
SINIŠA: Ali, ipak...
TETKA: Ipak - niko ne može da mi porekne da dece ima nedovoljno upravo u zemljama
sa niskim natalitetom! Nesrećnici, kao da im nije dosta već i toga što se tako malo rađaju. Ali - i to je već čist apsurd - previše je ljudi baš u zemljama u kojima je natalitet tako visok da njima zapravo i ne treba stanovništvo... A znate li zašto?
UREDNIK: Pa...
TETKA: Zato što stanovništvo nikada ne pokazuje razumevanje za potrebe Društva! Eto zašto! No, zar ne nalazite da u vezi sa tim treba nešto preduzeti?
UREDNIK: Razume se, ali...
TETKA: Ponašanje stanovništva i inače je teško objasniti, valjda zato što se sastoji od
ljudi, ali ipak se preteruje. Kod nas, na primer, ima mnoštvo roditelja koji nemaju dece, mogla bih u vezi sa tim da navedem i sasvim konkretan slučaj, a...
SINIŠA: Ako mi dozvoliš da se usprotivim - to nije tačno!
TETKA: Nemoj da me prekidaš dok ne dovršim misao!
SINIŠA: Ne prekidam, samo se nadovezujem, i to isključivo stoga što visok standard nije rešenje za probleme sa natalitetom.

(TAJAC)

TETKA: (ZBUNJENO) Šta... zar nije?
SINIŠA: Nije. Inače si potpuno u pravu - danas bezmalo više nije sporno da su deca jedna od ključnih pojava kada je reč o natalitetu. Ali, i to upravo iz činjenica koje si sama navela, vidi se da do povećanja nataliteta dolazi tek kada zavlada glad i krene opšte izumiranje. Iz toga jasno proizlazi da je siromaštvo preduslov za veliki natalitet, a ne njegova posledica. Dakle: natalitet i visok standard se uzajamno isključuju. Dakle: ako se iskreno želi viši natalitet - standard treba da padne! Naravno, na tome se širom sveta intenzivno radi, i mnogo šta je već postignuto, ali... da li je sve to dovoljno?
TETKA: Ipak, zar ne nalaziš da...
SINIŠA: Molim te, sad ti ne prekidaj moje izlaganje, i pusti me da završim misao!
TETKA: (ZBUNJENO) Dobro, ali ipak... Ko da želi siromaštvo?
SINIŠA: Ko ga ne želi - mora da prihvati pad nataliteta.
TETKA: Ali, onda će u jednom trenutku biti veoma malo stanovništva, a posle ni toliko!
U redu, stanovništvo ionako samo razočarava, a dobro je poznato da sam ja sama sebi dovoljna, ali ipak smatram...
SINIŠA: A šta smeta da bude manje stanovništva? Ima država koje su tako male da skoro i nemaju stanovništvo.
TETKA: Stvarno?
SINIŠA: Stvarno. Izgleda da odavno nisi bacila pogled na mapu sveta. Dotle je došlo da u nekim zemljama živi takoreći samo njihova vlada, a baš zbog toga im perfektno ide. Uvek mogu sebi da izglasaju veće plate, nema otpuštanja, a čak i ako se to desi - otpušteni odmah dobija ogromnu penziju, i to bez obzira na godine staža. Stanovništvo bi im u svemu tome samo smetalo.
TETKA: (ZAMIŠLJENO) Hmm…
SINIŠA: Naravno, postoji i škola mišljenja po kojoj stanovništvo sa natalitetom nema nikakve veze.
TETKA: Nemoguće!
SINIŠA: Je li? Samo trenutak, da nađem... (ŠUŠKANJE) Evo, baš u današnjem broju našeg lista imaš dokaz za to... Naslov je: "MATIČNI UREDI NISU MRESTILIŠTA", podnaslov: "Matični uredi izdaju manje krštenica nego ranije". Evo… Uveri se sama.

(ŠUŠKANJE NOVINA. PAUZA)

SINIŠA: Vidiš? Na osnovu tog podnaslova je očigledno da nikakvog pada nataliteta nema. To su se samo matični uredi ulenjili, pa izdaju manje krštenica nego ranije.
UREDNIK: Mada...
TETKA: Ali… Ali, pisac je tim naslovom samo na neki neobičan način hteo da kaže…
SINIŠA: (PREKIDA JE) Ne, ne. Poznajem čoveka. Taj majstor reči napisao je tačno ono
što je hteo... Ja stvarno ne znam otkud svima ta ideja da pisac iz sve snage hoće nešto da kaže, ali baš to što hoće da kaže on nam ni za živu glavu neće sam reći, nego sve moramo mi da mu tumačimo.
TETKA: Dobro, a šta ako on ipak nije u pravu?
SINIŠA: U tom slučaju se problem nataliteta može srediti Izmenama i Dopunama.
TETKA: (ZAČUĐENO) Čime?
SINIŠA: Izmenama i Dopunama. Kao kad je vazduh zagađeniji nego što je dozvoljeno. Kad god se to desi, svako dobronameran odmah shvata da su to za to krivi isključivo zastareli propisi kojima je određen prenizak stepen dozvoljene zagađenosti. Onda se donese Uredba o Izmenama i Dopunama, time se dozvoli viša zagađenost, i posle toga je zagađenje opet u okvirima dozvoljenog...
TETKA: Ali kakve to veze ima sa natalitetom?
SINIŠA: Najsuštinskije. Dovoljno je Uredbom izmeniti kriterijume o tome šta se sme smatrati niskim natalitetom, i eto nas ponovo na optimalnom nivou priraštaja.
TETKA: (ZBUNJENO) Pa, ako i tako može...
SINIŠA: Ne da može nego se, gde god je sve u redu, upravo tako radi!
TETKA: (ZBUNJENO) Mmm… Šta sam ono htela… Ah, da! Ma koliko čudno zvučalo ovo što ću vam sada reći ... Ali, ne. Za to moram da vam donesem neoborive dokaze! Ne idite nikuda, odmah se vraćam!

(UŽURBANI KORACI, OTVARANJE I ZATVARANJE VRATA)

UREDNIK: Zaprepašćujuće... Mada sam ja došao zbog...
SINIŠA: (SUVO) Da, baš smo se pitali čemu možemo da zahvalimo...
UREDNIK: (VEDRO) Tome što sam našao vašu ostavku.
ANA: Ah?
SINIŠA: I?
UREDNIK: (VEDRO) I, kao što ste i mogli da očekujete, tekst je prihvaćen.
ANA: Prihvaćen?
UREDNIK: I to sa oduševljenjem.
SINIŠA: (MRAČNO) Sa oduševljenjem!
UREDNIK: Razume se. Malo je glavnih urednika koji dočekaju da im stigne tako nešto.

(PAUZA)

SINIŠA: (LEDENO) Možda je to sa vaše tačke gledišta u redu, ali ipak... Nalazim da je
to što ste došli da mi to lično kažete jedna nepotrebna surovost.

(TAJAC)

UREDNIK: Ali, šta je vama?
SINIŠA: (LJUTITO) Šta je meni?!
UREDNIK: Hmmm... Odjednom imam utisak da mi nešto izmiče... (PAUZA) Ah, ne… Koješta. (SMEJE SE) Shvatam, ali zaista nema potrebe... Pakleno ste uverljivi, ali ono što ste napisali je dovoljno. Ne morate sada još i da glumite u tom duhu. Vaš tekst je i bez toga fantastičan.
SINIŠA: (ZBUNJENO) Ne moram da... glumim?
ANA: F-fantastičan?
UREDNIK: Zar bih ja bio ovde da nije? Nemam običaj da posećujem saradnike, ali sad, kad sam dočekao da mi se ovako nešto dogodi... Pokušao sam da vas nađem telefonom ali je stalno bilo zauzeto, a ovo sam prosto morao lično da vam kažem... (UZDAHNE) Star sam i umoran, i već sam izgubio nadu... Celog života čekam da u ovom poslu vidim nešto zaista veliko i snažno... i evo, najzad sam to doživeo!
ANA: Ali... Šta to?
UREDNIK: Siniša vam nije pričao?
ANA: Jeste, ali... Kako bih rekla... Nije baš zalazio u detalje.
UREDNIK: Hajde, recite supruzi.
SINIŠA: Sad... Nekako mi je neugodno...
UREDNIK: Čudno. Skromnost.
SINIŠA: Ovaj, da...
UREDNIK: Nije baš česta pojava u našem poslu. Dobro, ja ću da objasnim... Ukratko, gospođo, stigla mi je Sinišina Ostavka.
ANA: (OPREZNO) Da, to znam.
UREDNIK: (USHIĆENO) Ostavka... Krik i optužnica... Tekst koji sadrži koncentrisanu žuč i gnev svih koji žive u strahu od otpuštanja... To je nešto... Nešto kao čuveni Zolin uvodnik "Optužujem"...

(PAUZA)

ANA: (OPREZNO) A vi… Vi niste pomislili da je to stvarna ostavka?
UREDNIK: Sad, u pravu ste... to je toliko uverljivo napisano da se neko zbilja mogao prevariti. Ali, jadan bih ja bio glavni urednik kad ne bih mogao da razlikujem pravu ostavku od surovo sarkastičnog teksta napisanog u obliku ostavke… Zar bi meni moglo da promakne tako nešto?
ANA: Nikad!
UREDNIK: (ZADOVOLJNO) To će sutra biti na prvoj strani.
SINIŠA: (SANJALAČKI) Na prvoj strani…
ANA: Ja... A ipak... Izvinjavam se, ali moj muž nikad ne bi pitao tako nešto, pa moram ja. Kažite mi… U ovoj eri otpuštanja, preti li to kojim slučajem i njemu?
UREDNIK: Njemu?! Gospođo, saradnik kao što je vaš muž može biti otpušten samo sa mnom!
ANA: Sa vama?! Zar i vama može da se desi da...
UREDNIK: Pa, ako list propadne, da; i ja mogu da ostanem bez posla. Ali, ako se to ne
dogodi - pozicija vašeg muža je više nego odlična... Uzgred... znam da će vam to zvučati banalno, ali osećam potrebu da vam to kažem... sada će vam i prihod porasti, i...
ANA: Smejaćete se, ali vam ipak moram priznati... Kada mi je rekao da se opredelio baš za formu ostavke... Znate, za trenutak mi je stvarno palo na um - šta ako vi to, i pored svega, shvatite kao istinsku ostavku? A da se to desilo - mom suprugu bi bilo ispod časti da je povuče... (UŽURBANO) Mada, razume se, on sam ni za trenutak nije pomislio da ćete vi pogrešno shvatiti...
UREDNIK: Da, da. (UZDAHNE) Nažalost...
ANA: (ZABRINUTO) Nažalost?
SINIŠA: Hoćete da kažete da...
UREDNIK: Pogodili ste. (PAUZA) Nažalost, ma šta vi dalje pisali - "Ostavka" će zauvek
ostati vaš najbolji napis. To se, jednostavno, ne može bolje. To je... kako da se izrazim... To je nešto što se piše jednom u životu... Nemojte ni pokušavati da prevaziđete taj tekst.
SINIŠA: Stvarno? U redu. Ako to vi lično od mene zahtevate - neću ni pokušavati.
UREDNIK: Ispravno. Niko razuman neće vam zameriti ako nikada ne napišete nešto bolje.
SINIŠA: (ZADOVOLJNO) Zaista?
UREDNIK: Da. Naravno, morate uložiti napor da se uvek držite blizu tog nivoa.
SINIŠA: Hm, blizu tog nivoa... No, dobro... (SANJALAČKI) Najzad možemo da se odselimo od tetke...
UREDNIK: Da se odselite?
SINIŠA: Da. Izvinite što sam to pomenuo... Nema veze sa poslom. Porodične stvari.
UREDNIK: Ali, zašto da se selite? Siguran sam da vi tetki ne smetate.
ANA: (OPREZNO) Ne?
SINIŠA: (OPREZNO) Mi... Mi njoj ne smetamo?
UREDNIK: Naravno. A čemu onda odlaziti od jedne tako čudesne osobe?
SINIŠA: (OPREZNO) Ovaj... čudesne... Sad, da, naravno... M-mislio sam samo da bi to
za nju bilo bolje.
ANA: Pa da. Od nas naplaćuje tako malo... Od nekog drugog bi mogla da dobija znatno veću kiriju.
UREDNIK: Siguran sam da njoj do te razlike u novcu nije stalo.
SINIŠA: Sad, tačno... To nam je u više navrata diskretno nagovestila.
UREDNIK: Naravno. A znam i šta osećate prema njoj. Sama mi je o tome sve podrobno
izložila dok smo skupljali jabuke, i da vam je život bez nje nezamisliv, i sve... Međutim, čak i ako zanemarimo vaša osećanja, neprekidna tetkina blizina vam je neophodna iz poslovnih razloga
ANA: Ne vidim...
UREDNIK: Vi još ne, ali profesionalac kao što je vaš suprug...
SINIŠA: (NEODREĐENO): Razume se.
UREDNIK: Za ime sveta, tako nešto još nikad nisam čuo… Vaša tetka je prava dragocenost. Jedan takav zlatni rudnik nehotičnih mudrosti i slučajnog humora... Ja vam kažem, ako nam ona ne digne tiraž - ništa neće.
ANA: Ali, kako tetka može da...
UREDNIK: Ona ne, ali može vaš suprug.... Zbilja, Siniša, ne shvatam zašto nikad niste pisali tako kao što ste maločas razgovarali sa tetkom?
SINIŠA: Sad, što se toga tiče... Odnosno, hoću da kažem...
UREDNIK: Dobro. Sigurno opet neka varijanta vaše skromnosti. Ali, od ovog časa - samo tako pišite... Kad govorite sa njom, među vama kao da izbijaju varnice... Dovoljno je da uz sve tetkine ideje dodajete antiteze, i da zapisujete... Kao ono maločas o stanovništvu. To mi još večeras napišite. Sutra jeste na prvoj strani, ali kod nas nema spavanja na lovorikama. Od preksutra - kreće vaša stalna rubrika.
SINIŠA: (SANJALAČKI) Stalna rubrika... Moja stalna rubrika...
UREDNIK: Da. Zvaće se "Razgovori sa tetkom".
SINIŠA: Ovaj... "Razgovori sa tetkom"?
UREDNIK: Apsolutno. Vaša tetka je filter kroz koji ćete propuštati sve najaktuelnije teme. Sumnjam da postoji išta pod nebom o čemu ona nema bar neko mišljenje... SINIŠA: Potpuno ste u pravu.
ANA: O, da.
UREDNIK: No, eto, to sam hteo da vam kažem, a sada neću više da vas zadržavam. Odmah se bacite na posao. (KORACI. OTVARANJE VRATA) Niste morali da me pratite, i sam bih našao izlaz... Hvala za čaj, i pozdravite gospođu tetku. Kažite joj da mi je veoma žao što više nisam mogao da čekam, i do viđenja sutra u redakciji.
ANA: Doviđenja.
SINIŠA: Do viđenja.

(ZATVARANJE VRATA. KORACI. RAZNI ŠUMOVI)

ANA: Bio si potpuno u pravu. Ti si zaista čovek kome ne mogu ništa.
SINIŠA: (UZDAHNE) Svet je postao potpuno neuračunljivo mesto… Pitam se postoje li još ikakve veze između uzroka i posledica… Dobio sam bolji posao tako što sam dao ostavku na posao… Ubiješ se radeći, i ništa, a onda podneseš ostavku, i eto...
ANA: Kakva sreća što nismo uspeli da je uništimo…
SINIŠA: Sreća? Za tetku smo vezaniji nego ikad. Posao do koga sam došao ostavkom na posao najzad nam omogućava da se odselimo, ali mi je posao postao da se ne odselim. Za moj roman i dalje neće biti vremena, zahvaljujući tome što ćemo sada imati dovoljan prihod da ga na miru pišem…
ANA: Svejedno. Meni je dovoljno da više ne misliš ni da si agent-krtica ni da si hipnotisan.
SINIŠA: (SMEJE SE) A, to je i dalje moguće.
ANA: Sumnjam. (SMEJE SE) Na kraju krajeva, mora biti da ima bar nekoliko ljudi koji nisu agenti-krtice, a ako ih ima - zašto ti ne bi bio jedan od njih?
SINIŠA: (SMEJE SE) Ali, šta ako otkrijemo da sam ipak...
ANA: Šta god da se desi - ti ćeš već naći neko rešenje. (UZDAHNE ZADOVOLJNO) Kad si iz ovoga uspeo da nas izvučeš i ne znajući šta radiš - šta li tek možeš da uradiš namerno...

KRAJ

- 16 -