Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Piše: Aleksandar Novaković

SEĆAJ SE

(dramatizovana istorija Srbije)

 

(Scena je prazna. Na sredini scene je video-bim. Na video bimu je snimak idlične ravnice sa dugom, izmeandriranom ravničarskom rekom i močvarama u izmaglici. Of: melodija "Crvena jabločka" (slovačka, tradicional). Dolazi Emilio Holclajtner-Borojević. Obučen je u jednostavno odelo koje kao da je skinuto sa nekog hrišćanskog TV-propovednika i na kojem dominiraju plava i žuta boja)

EMILIO: Nije li to krasno, ta slovenska ravnica močvare, reke, ravnica, pa opet močvare, pa ravnica... U stvari, malo je dosadno, zar ne? O, pardon, nećemo tako večeras. Da vam se predstavim - ja sam Emilio Holclajtner-Borojević, visoki predstavnik Evropske Unije za kulturu i ovde sam da obezbedim da se za vreme predstave osećate udobno i prijatno. I, ne bojte se, nećemo raditi ništa šokantno. Mi smo civilizovani, znate. Sve što ćete videti ima odobrenja sa najvišeg cenzorskog vrha. Samo se šalim. Mada, i ne baš. Eh, hoću reći da je ovo potpuno politički korektna predstava i da nipošto nije okrenuta raspirivanju mržnje prema drugim narodima, rasama, verskim skupinama, političkim ubeđenjima te osobama koje žive svojim seksualno alternativnim životima. Nijedna životinja neće biti ubijena u toku ove predstave. Isto važi i za publiku. (Pauza) Nadam se. Eh da, ovo što upravo gledate je imaginarni prostor slovenske prapostojbine. U to doba se slabo znalo za Slovene i to samo zato što nisu bili na zanimljivom mestu. E, sad, nekim od Slovena je dosadio ovaj monotoni položaj i oni su krenuli na jug, tamo gde je prava akcija. Dobro, nije im bilo samo dosadno, malo su ih pogurali Huni ali, šta ćete, da nije bilo Atile Biča Božjeg možda ne bi bilo ni ove priče.

(Na scenu dolaze dva momka sa ogromnim, crvenim perikama na glavama. Postavljaju šator. Jedan je ogrnut u srpsku zastavu - SRBOLJUB, a drugi u hrvatsku - HRVOJE. Imaju pojave vatrenih navijača)

EMILIO: Ovo su Srboljub i Hrvoje, smoreni Sloveni. Crvenokosi su i visoki jer ih tako opisuju vizantijski i arapski istoričari. Stigli su sa današnje tromeđe Češke, Poljske i Nemačke pa pretpostavljamo da govore nekom čudnom kombinacijom ovih jezika. Da ih poslušamo malo.

(Emilio seda među publiku. Srboljub odlazi. Vraća se sa gajbicom piva. Hrvoje odlazi i vraća se sa stolicama i stolom na rasklapanje. Sedaju, otvaraju pivo, kucnu se i igraju karte)

SRBOLJUB: Šće Polska ne zginula.
HRVOJE: Naši Praha zlatni Praha.
SRBOLJUB: Aber glaume.
HRVOJE: Ja sem studoval z Dobrim Vojakem Švejkem.
SRBOLJUB: Dobže, panje protektorže.
HRVOJE: Naturlih.
SRBOLJUB: Kto pivo pije taj zdravo žije.
HRVOJE: Ana Ivanovna je ženo moje.
SRBOLJUB: Na Zlatnome moste rozmarin roste.
(Kucaju se. Hrvoje se mršti nad svojim kartama)
HRVOJE (pevuši): Marš, marš pan Dombrovski....
SRBOLJUB: Ano, hlapec.
HRVOJE: Co?
SRBOLJUB: Šta ti meni co?

(Hrvat i Srbin se zbunjeno gledaju. Srbin besno baci karte na sto)

SRBOLJUB: Jebote, ko je pisao ovaj tekst? Mi uopšte ne govorimo ovako!
HRVOJE: Ah, što ćeš stari moj, to ti je historijska nedoslijednost. Tam piše i da smo u prapostojbini bili Bjeli Hrvati i Bjeli Srbi a onda smo postali samo Hrvati i Srbi. Kak to? Jesmo li promijenili boju? Postali Žuti Hrvati i Ljubičasti Srbi?
SRBOLJUB: A mi riđi. Glupost. Da smo mi živi i zdravi.
HRVOJE:Živjeli!
(Kucnu se i otpiju muški)
SRBOLJUB: Joj, kako si mi ti simpatičan, ne mogu da ti opišem! Ajde, dođi, da zagrlim brata Hrvata!
(Zagrle se i pevaju)
SRBOLJUB I HRVOJE:"Nas dva brata oba kampujemo
Ne plač' majko kad se napijemo!"
(Nalivaju se)
HRVOJE: Ćuj, stari, a kaj bumo mi sada? Ne, nisam tak htio reći. Mislija san ćakulat... Uf, čekaj.
SRBOLJUB: Šta, je opet dijalekatska šizofrenija? Kod mene to neće da može.
(Srboljub stane. Hrvoje se smeje)
HRVOJE: Neće da može? Misliš neće moći?
SRBOLJUB: E, što ti je fazon?! A ti si misleja da se frljam sa padeži?
HRVOJE: Upravo!
SRBOLJUB: Daj da otpijemo još malo flaširane medovine na bazi hmelja. To će nas dovesti u red.
HRVOJE: Aj ča!
(Potegnu)
SRBOLJUB: Dobar?
HRVOJE: Da. Ovaj, Srboljube...
SRBOLJUB: Da?
HRVOJE: Ma, nekak mi je neprijatno.
(Srboljub meša karte)
SRBOLJUB: Manja deli - veća seče. I, šta si hteo?
HRVOJE: Hoću te pitati: što ćemo sad?
SRBOLJUB: Šta šta ćemo? Kampujemo, igramo karte...
HRVOJE: Ne, ne, stari. Predugo smo u Panoniji. Dajmo se spustiti dolje. Znadeš da nam je Trajče pisal kak je krasno ispod Save i Dunava.
SRBOLJUB: Oćeš li ti da igraš karte ili nećeš?
HRVOJE: Daj stari, bumo igrali drugi put. Vrime nam je ić ća.
SRBOLJUB: Aha. Tako. Dobro.
(Srbin krene da sklapa sto)
HRVOJE: Nemoj se ljutiti stari.
(Srbin baci sto)
SRBOLJUB: Ja da se ne ljutim, ja da se ne ljutim? Slušaj, više uopšte ne mogu da te iskuliram. Otkad smo krenuli iz prapostojbine samo nešto žvanjkaš - te da ne idemo ovde, te da ne idemo onde, te nije pametno da se bijemo sa Hunima, te ne možemo da pljačkamo Kelte... Pa šta smemo, bre, upita ga on srpski stereotipno?!
HRVOJE: Kelti su se razbježali prije no što smo mogli pljačkati a Huni su nas tukli gdje su stigli.
SRBOLJUB: A ono kad si hteo da prodajemo nekretnine Gotima? Ili ono kad si Langobarde pozvao na letovanje u Dalmaciju jer su sobe cimer fraj? Jedva smo žive glave izvukli!
HRVOJE: No, i ja imam svoje male slabosti.
SRBOLJUB: I, šta ćemo sad?
(Pauza)
HRVOJE: Bacat ćemo novčić pa tko dobije svoju stranu on ide na istok a drugi na zapad.
SRBOLJUB: A što tako?
HRVOJE: Na istoku je razvijena Bizantija a na zapadu je bijedno propalo Zapadno Rimsko Carstvo koje sve skupa nema ni tri škuda.
SRBOLJUB: Tako znači! Ti rasturaš bratstvo i jedinstvo koje čuvamo kao zenicu oka svoga! Dobro, dobro. Zapamtiću ti to ja.
HRVOJE: Što je? Ne voliš se kockati?
SRBOLJUB: Ništa. Kako god hoćeš. Baci batice, ajde.
(Hrvoje krene da izvuče novčić)
SRBOLJUB: Ček, ček! A jug?
HRVOJE: Tamo je Trajče.
SRBOLJUB: Uf, zaboravio sam.
HRVOJE: Ti uvijek zaboravljaš na Makedonce.
SRBOLJUB: Ja zaboravljam Makedonce? Pa ja mislim na njih koliko i na sebe.
HRVOJE: Hoćeš reći da su Makedonci Srbi?
SRBOLJUB: Pod jedan: Makedonci se još ne zovu tako nego su grupa slovenskih plemena a šta su Srbi? Sloveni. Dakle i Makedonci su Sloveni tj. Srbi.
HRVOJE: Tak sam i ja, po tebi, Srbin?
SRBOLJUB: Konačno si shvatio! Padni mi na grudi!
(Srboljub ga zagrli. Hrvoje se izmigolji)
HRVOJE: A da mi ipak bacamo novčić?
SRBOLJUB: Baci, ajde.
HRVOJE: Reci što ćeš.
SRBOLJUB: Krunu.
(Hrvoje baci novčić)
HRVOJE: Kruna.
SRBOLJUB: Vuna vuna! Vuna kićo! Jes! (navijački) Srbija na istoku, Srbija na istoku!
HRVOJE (imitirajući): Hrvatska na zapadu, Hrvatska na zapadu!
(Srboljub stane i gleda ga zbunjeno. Hrvoje krene da pakuje)
HRVOJE: Srbija na istoku! Big dil!
SRBOLJUB: Idi, idi! Kao da si mi pa nešto pomogao. I nemoj slučajno da si mi maznuo sto ili karte! Ili pivo! To sam ja pošteno oteo!
HRVOJE: Da, da, kak ti kažeš stari.
(Hrvoje odlazi)
HRVOJE (pokunjeno, peva, of): "Miš mi je polje popasel
Joj si ga meni kaj bum žel!"
SRBOLJUB: Joj si ga tebi a blago meni. Nego, da popijemo još koje pivce.

(Srboljub vadi pivo, udari ga o stočić i potegne. Mrak. Iz publike dolazi Emilio. Na video bimu se smenjuju snimci starih ruševina iz ranohrišćanskog perioda)

EMILIO: I, kao što vidite, Srbima se baš i nije žurilo na Balkan. Ali, 5678 pijanki i 245 partija tablića kasnije, Srbi su krenuli i stigli na Balkan gde su ih dočekali gostoprimljivi Vizantinci i krajnje predusretljivi Iliri.
(Iz ofa odjekuju krici, zveka čelika, lelek, huk plamena, drobljenje kamena)
EMILIO: Čujete ih? E, to je ono što ja nazivam tradicionalnom balkanskom dobrodošlicom.
(Na scenu dotrčava Srboljub, sav krvav, sa mačem u ruci, iznuren)
SRBOLJUB: Meni rekli da ovde nema vojske a ono, bajo, krv do kolena!
EMILIO: Nemoj sad, Srboljube, vidiš da držim predavanje.
SRBOLJUB: Ti držiš predavanje a ja jedva držim glavu na ramenima. Pritisli me Vizantijci s jedne a Avari došli s druge strane. Što sam koji krasni napuštao prapostojbinu?
EMILIO: Hteo si da ti bude zanimljivo. Eto ti zabave.
(Emilio odguruje zbunjenog Srboljuba sa scene kao da je dete)
EMILIO: Hajde, hajde, idi, igraj se sa drugarima.
SRBOLJUB: Oni nisu moji drugari. Oće bije, oće bije!
EMILIO: Samo ti idi i osvoji lepu parcelu za sebe i svoje crvenokoso pleme.
SRBOLJUB: Ako se ovako nastavi osvojiću samo parcelu na groblju.
EMILIO: Preživeću nekako s tim.
SRBOLJUB: Ali ne i ja.
(Emilio ga izgura sa scene)
EMILIO: Gde sam ono stao? A, da, Sloveni i Avari su zajedno poharali Balkan i sravnili sve što im se zateklo na putu.
SRBOLJUB (of): O, Vizantinciiiii!
(Krici, zveckanje gvožđa. Pauza)
EMILIO: I tako su Srbi osvojili svoje parčiće zemlje u Raškoj, Duklji, Paganiji, Zahumlju, Travuniji i Bosni. Razmestili su se po plodnim dolinama, župama kojima su je li, vladali župani. A ko drugi? Ipak, nije istorija Srbije samo istorija ratovanja već i kulturna istorija ovog naroda. Već od prvih kontakata sa hrišćanskim svetom Srbi...
(Iz publike dolazi, brzim korakom, zarozani kaluđer sa tonzurom na glavi)
AMAND: Nemojte mi samo o Srbima i hrišćanstvu.
EMILIO: A vi ste?
AMAND: Ja sam Sveti Amand i mislim da kao neko ko je pokušavao u 7. veku da pokrsti podunavske Srbe imam nešto da kažem u to ime.
EMILIO: O, svakako, oče. Izvolite.
AMAND: Ja ne izvoljevam nego demonstriram. Srboljube!
(Dolazi Srboljub, ogrnut u vučju kožu, sa mačem u ruci. Igra na sceni i peva razvučenu, monotonu melodiju)
EMILIO: Ijaooo!
(Emilio beži)
AMAND: Čekajte, Emilio, pa to je samo Srboljub.
EMILIO: Neka, neka, možete vi to i sami. Ja sam ateista.
AMAND: Srboljube, jesi li ti hrišćanin?
(Srboljub se prekrsti)
SRBOLJUB: Jesam, tako mi Svjatovida!
AMAND: A šta ti je to na glavi?
SRBOLJUB: Totemska životinja. Vuk.
AMAND: Skini ga s glave, molim te. Zaudara do Rima i nazad.
SRBOLJUB: Dobro.
AMAND: Klanjaš se Perunu, Troglavu, Velesu, Vesni, Mokoši i drugim demonima, bludničiš, ne ideš u crkvu. I još se kupaš u reci svakog dana! Kakvo necivilizovano ponašanje! A dobri je naš gospod Bog rekao da se časni hrišćanin kupa samo u dve prilike - pri krštenju i kad umre. Srboljube. Srboljube, moraću da te opet pokrstim. Nema mi druge.
SRBOLJUB: Dobro, pope, samo ubrzaj malo. Krštavaš me četvrti put ove nedelje. Nije mi jasno kad ti misliš da ću stići da krkam, šljemam i spavam sa snajkom u ime slovenskih bogova ako me stalno krštavaš?
(Amand napravi znak krsta u vazduhu)
AMAND: In nomine patri, fili et spiriti sankti.
SRBOLJUB: Molim? Nisam čuo dobro?
AMAND: To je latinski, nesrećo neobrazovana.
(Prska ga vodicom)
SRBOLJUB: Lakše, bre. To štipa za oči.
AMAND: To je sveta vodica, neverniče.
SRBOLJUB: Kako kažeš matori, kako ti kažeš.
(Srboljub ga potapše po obrazu, navuče vučju kožu i ode sa scene igrajući)
AMAND: E, Amande, Amande, nećeš ovde naći ni mučeništva ni uporišta. Lepo reče Sveti Kolumban nakon strašne vizije: nije još vreme da Sloveni postanu hrišćani. Hik demonstravi!
(Amand navuče kapuljaču i ode skrušeno)
EMILIO: Srbi će tek krajem devetog veka preuzeti hrišćanstvo za šta su najzaslužniji Ćirilo i Metodije i njihovi učenici. Prevod Svetog pisma na staroslovenski je bio ključni element hristijanizacije. Molim sledeći snimak.
(Na video-bimu je snimak tvrđave Ras)
EMILIO: Ovo je tvrđava Ras, prestonica jezgra prve srpske države. Srbija inače nije Srbija do 15. veka. Tako ćemo je, dok ne stignemo do 15. veka nazivati Raškom. Nije sigurno kad su tačno srpski vladari počeli da vladaju Rasom - kao pogranična tvrđava često je padao čas Srbima, čas Vizantincima u ruke. Što se vladara Srbije tiče - postoji neka nesigurna genealogija srpskih vladara od sedmog veka pa nadalje. Sigurno je jedino da je srpski knez Vlastimir, Višeslavljev praunuk u prvoj polovini devetog veka vladao ovom teritorijom. Vlastimir je odbio napade bugarskog kana Presijama i izrodio tri sina - Mutimira, Strojimira i Gojnika. A šta je bilo posle Vlastimirove smrti videćete u kratkom i poučnom filmu. Ja se ovom prilikom izvinjavam zbog kvaliteta filma koji je, da kažem, zakinut za animaciju i malo na prvu loptu. Šta ćete, jedna fondacija, koja zasad želi da ostane anonimna, nam je malo skresala sredstva i tako. Uživajte. Valjda.

(Na video bimu je sto, a na stolu je karta Raške. Na njoj su tri figurice: Men Et Arms, Skeletor i Hi Men. Ruka, koja je očigledno Emiliova, pomera lutkice. Glas je izmenjen, Emiliov. Ruka uzima Hi Mena)

HI MEN (izmenjen glas, of): Ja sam Mutimir, knez Raške.
(Ruka uzima Men Et Armsa)
MEN ET ARMS: Ja sam Strojimir, knez Raške.
(Ruka uzima Skeletora)
SKELETOR (izmenjen glas, of): Ja sam Gojnik, knez Raške.
(Ekran počne da svetli sa krupnim naptisom: Ko je knez Raške: Mutimir, Strojimir ili Gojnik? Odgovore šaljite na 09000 4511 234 50 dinara minut plus PDV)
(Ruka dogega Darta Vejdera)

DART VEJDER: Khhh, khhhh! Ja sam bugarski kan Boris i želim da vas okupiraaaam!
(Ruka uzme Hi Mena koji gurne Darta Vejdera)
EMILIO (izmenjen glas, of): E vala nećeš!
(Gurne Darta Vejdera a onda i Skeletora i Men Et Armsa)
HI MEN: A i braće da se otarasim o istom trošku! Uf, nešto sam slab, valjda zato što sam vladao od 860 do 890 godine. Uf, umirem.
(Hi Men tj. Mutimir umre. Dolazi Skeletor i počisti Mutimira)
SKELETOR: Ja sam Gojnikov sin Petar Gojniković, knez Raške i ima da vladam dvaes i pet godina.
(Dolazi Hi Men)
HI MEN: Ćao, ja sam Pavle Branović, Mutimirov unuk i bilo bi lepo da mi daš presto.
SKELETOR: E, neću!
(Skeletor ga udari po licu)
HI MEN: Aaaaa, oslepljen sam!
(Skeletor ga gurne. Dolazi Dart Vejder)
HI MEN: Koji si mi sad pa ti?
DART: Bugarski car Simeon. Vodim te da umreš u zarobljeništvu.
(Odgura ga. Dolazi Hi Men)
HI MEN: Ja sam Pavle Branović, raški knez i Mutimirov unuk.
EMILIO (of): Ljudi, ovo mnogo zapetljano! Možemo li ovde da stanemo?
GLAS (of): Okej.
EMILIO (of): A mogu li da nosim lutkice kući?
(Mrak. Na sceni se, na podu, Emilio igra sa lutkicama. Pogleda publiku. Uozbiljava se, sređuje)
EMILIO: Potomci tri Vlastimirova sina su se smenjivali na raškom prestolu, pomagani Vizantijom, Hrvatskom ili Bugarskom. Bugarskom caru to lepo dosadi i on nimalo lepo opustoši Rašku. Ali, 931. godine iz bugarskog zatočeništva beži Časlav Klonimirović, budući knez, i to se smatra datumom obnove Raške. Ali, 960. godine, nakon kraćeg rata, Časlava hvata i na smrt osuđuje udovica mađarskog poglavice Kiša kojeg je Časlav posekao u prethodnoj bici. Raška ubrzo pada pod makedonsko Samuilovo carstvo, pa državu dukljanskog kralja Bodina a onda sledi period u kojem se lokalni župani bore za nezavisnost između dve sile - Mađarske i Vizantije, paktirajući malo s jednima malo s drugima. I tako sve do župana Stefana Nemanje.

(Na scenu, sav u ratnoj opremi, dolazi Stefan Nemanja (igra ga isti glumac koji igra i Srboljuba). Zamahne mačem na Emilija)

STEFAN NEMANJA: Mužoložac?
EMILIO: Mužoložac?
STEFAN NEMANJA: To ti je peder na starosrpskom. Marš sa scene! Ja ovde preuzimam kontrolu! Je li, jel ima nekih bogumila u publici? Nemojte da lažete, znam da ima. U ime ove naše svete vere pravoslavne.
(Prekrsti se punom rukom)
STEFAN NEMANJA: Pardon, tako sam kršten. U ime ove svete vere naše pravoslavne.
(Prekrsti se s tri prsta)
STEFAN NEMANJA: Ja sam ognjem i mačem oterao te sektaše iz naše zemlje. Bio sam fer. Dao sam im izbor - dobro, onima koje nisam mučio ili ubio. Lepo sam rekao: ko ne voli da bude ovde - pravac preko granice i mirna Bosna. I šta im je falilo? Dobili su svoju parcelu, svoje Bobovo i Vrhbosnu, lepijeh dana i Kulina Bana i tako to. A sad, po poslednji put pitam: ima li bogumila u publici?
(Silazi u publiku. Zagleda)
STEFAN NEMANJA: Niko. Uf, malo sam razočaran. Koga sad da bijem?
(Penje se s teškom mukom na scenu)
STEFAN NEMANJA: Vidite ovaj mač? Na ovome sam neprijatelje oterao, uključujući i rođenu braću, na ovome sam stekao ujedinjenu državu u kojoj i danas živite, s ovim sam sinove mirio i na ovome sam stekao besmrtnu slavu. Zbog ovoga sam i svetac postao. Sveti Simeon. Dobro, i zbog toga što sam podigao Hilandar sa svojim sinom Rastkom, u monaštvu Savom. U stvari, nisam ga baš ja podigao nego majstori koje sam platio lovom koju sam izvukao od seljaka ali, takva su bila vremena, moralo se. Šta je, ne odgovara vam? A drugi su mi vladari pa bili mnogo fini. Pali sokoćalo!
(Na video bimu se pojavi plavokosi iskeženi viking sa sekirom u ruci)
STEFAN NEMANJA: Vidi ga - Erik Krvava Sekira, predstavnik takozvane civilizovane Skandinavije. Nisu ga džabe zvali tako. Kleti paganin koji je posekao Bog te pita koliko članova svoje najbliže porodice. Sledeći.
(Slika engleskog kralja Henrija)
STEFAN NEMANJA: Henri Drugi, kralj Engleske. Poslao svoje vitezove da poseku njegovog najboljeg drugara i nadbiskupa - Tomasa Beketa. Idemo dalje.
(Slika Lukrecije Bordžije)
STEFAN NEMANJA: Lukrecija Bordžija, trovačica i razbludnica iz slavne italijanske plemićke kuće. Spavala sa rođenim bratom koji je bio papa. Jel' treba još nešto da dodam?
(Slika kraljeva Španije Ferdinanda i Izabele)
STEFAN NEMANJA: Kraljevski par: Ferdinand i Izabela, 1492. godine pobedili u Granadi i ujedinili Španiju tako što su posekli, proterali ili na silu pokrstili gomilu Mavara i Jevreja. Za njih sam ja bio amater-početnik.
(Slika Henrija Osmog)
STEFAN NEMANJA: Još jedan Englez. Henri Osmi. Utamanio pola Škotske. Posekao Tomasa Mora, najumnijeg čoveka svog vremena koji je opet spalio gomilu protestanata. Dobro, posekao je Henri i svoje žene ali, to već ne mogu da mu zamerim. Moglo mu se! Gasi!
(Gasi se video-bim)
STEFAN NEMANJA: Eto, vidite, sad sve znate. Takav sam ja, ni bolji ni gori od drugih srednjovekovnih vladara. Ja sam čovek svog vremena, to sam gledao i na tome sam podignut ali to ne znači da mi je zbog toga oprošteno. Šta gledate? Mislite da ste bolji? Razmislite malo koliko ste se makli od mene.
(Stefan Nemanja se zaplače. Emilio dolazi na scenu Stefan Nemanja mu padne na grudi)
STEFAN NEMANJA: Joj, za koga sam i zbog čega sve ovo napravio?!
EMILIO: Za vas i vašu vladarsku kuću koja će postati kuća Nemanjića - svetih kraljeva.
STEFAN NEMANJA: Dobro, jesam ali malo sam to pravio i za moj narod.
EMILIO: U redu je, ako vi tako kažete. Ta vaša slovenska preosetljivost. Ne budite neutešni, siguran sam da vam je vaš Bog, u kojeg ja ne verujem, oprostio i ostavio malo mesta.
STEFAN NEMANJA: I jeste. U paklu!
(Stefan Nemanja se odmakne)
EMILIO: Kuda ćete?
STEFAN NEMANJA: Dođavola, i to mislim bukvalno!
EMILIO: Pozdravite mi Fridriha Barbarosu.
STEFAN NEMANJA: Tog švapskog prostaka? Taj ni posle osamsto godina ne zna da koristi viljušku. Njemu ni večnost neće biti dovoljna. (okrene se publici) Braćo Srbi, ajd zdravo.
(Stefan Nemanja ode)
EMILIO: I tako, posle osnivača koji je ujedinio Paganiju, Hum, Zahumlje, Zetu i Rašku i pridodao im nove oblasti na istoku, dolazi njegov sin, Stefan Prvovenčani. Ali, biće bolje da on produži sam.

(Na scenu dolazi Stefan Prvovenčani, mlad, elegantan, obučen po poslednjoj modi početka 13. veka. Donosi stočić, pero, mastionicu i gvozdenu krunu. Stavlja krunu na glavu, pomalo koketno. Piše)

PRVOVENČANI: Dragi moj, jedini, slatki, vozljubljeni i presvetli oče papo Inokentije Treći. Ja sam vazda bio protiv Vizantinaca a i kad sam bio s njima ja kao da i nisam bio jer ništa nisam radio protiv tebe, dragi Inokentije... Ne valja, previše je formalno. Dragi Ini. E, tako je bolje. I stoga, u ovom času kad su tvoji krstaši tako lepo poharali Carigrad. Ne, ne. Sad kad su tvoji krstaši civilizovali Carigrad i romejsko carstvo do temelja, a sitni se vizantijski plemenitaši grabe oko parčića carevine, mislim da bi ti od koristi bio saveznik kao ja, a još korisniji ako bi na svojoj glavi nosio kraljevsku krunu. Moja ponuda važi na neograničeno. Hvaljen Isus i djevica Marija, tvoj Stefano, zvani Stefa. Pe es: mogu ja i da se pokrstim u katoličku veru, ali nemoj da to sazna moj burazer Sava. On ti je sav svet i dobar, i narod ga voli i ako sazna za ovo pismo ima odmah da me iščlani iz pravoslavaca.
(Ulazi Pupac, sluga. Prvovenčani skine krunu sa glave i gurne je pod sto i munjevito se prebaci u pompeznu vladarsku pozu)
PRVOVENČANI: Šta je, Pupac?! Ne znaš da kucaš? Jel ovo dvor ili šupa?
PUPAC: Po čijem mišljenju, gospodaru?
PRVOVENČANI: Kako po čijem mišljenju?
PUPAC: Mom ili nekog stranog kralja?
PRVOVENČANI: Tvoje mišljenje nije bitno.
PUPAC: Onda je ovo šupa, gospodaru.
PRVOVENČANI: Kako?
(Prvovenčani počne da ga davi)
PUPAC: Nije to moje mnenje gospodaru.
PRVOVENČANI: A čije onda, čije?
PUPAC: Vazduha, gospodaru!
(Prvovenčani ga pusti)
PRVOVENČANI: Ko širi te gnusne laži? Pokaži mi uhodu.
PUPAC: Nema uhoda. Tako misle kralj Mađarske, mletački dužd, kralj Bohemije, kralj Saksonije, kralj Škotske, poljski kralj, litavski knez, epirski despot, aragonski kralj, rumski sultan, mongolski kan, kijevski knez i vojvoda od Andore.
PRVOVENČANI: Mogao si da kažeš svi vladari Evrope.
PUPAC: Svi vladari Evrope i okoline.
PRVOVENČANI: I vojvoda od Andore?
PUPAC: Da, Andore.
PRVOVENČANI: Au, Pupac. Zar smo tako nisko pali?
PUPAC: Kako kad nikad nismo bili visoko?
PRVOVENČANI: O zemljo mojih otaca, šta si dočekala?!
PUPAC: Imam jedan predlog, ako nije problem.
PRVOVENČANI: Da se opet oženim? Ta ti je dobra.
PUPAC: Mislim da nisam imao to na umu.
PRVOVENČANI: A što, da mi možda nešto ne fali? Pogledaj me, visok, vitak, zdrav, prav, ko od brega odvaljen, riđa kosa, plave oči i velika kara - to su odlike Nemanjića rekoh ja citirajući savremenog dramskog pisca.
PUPAC: A, ne poričem vaše kvalitete, gospodaru, bar one koji su dostupni mom oku. Vi ste mužastven i silan čovek kakvog Evropa ne može da ima.
PRVOVENČANI: Reci, o ti neuki sebru, čoveče iz naroda što me verno služiš.
PUPAC: Ja jesam iz sebarske porodice ali imam sve potrebne kvalifikacije.
PRVOVENČANI: O ti čoveče što časno nosiš te masne kose velikog radenika.
PUPAC: Ja se kupam svakog dana.
PRVOVENČANI: Odrpani težače što radiš na njivi od jutra do sutra.
PUPAC: Ja sam vaš dvoranin i nikad nisam takao motiku.
PRVOVENČANI: Zbori Pupac i ne protivreči i ne stidi se jer svi smo mi sebarskog roda mada ja mnogo manje nego ti.
(Pupac pucne prstima i Prvovenčani se ukoči, hipnotisan. Pupac priđe publici)
PUPAC: I ovako on meni svakog dana. Pitate me za ovo što sam uradio? Naučio me trgovac što je bio u Aziji. Ovaj ovde - Stefan Prvovenčani, to vam je potpuno istorijska ličnost. Ženio se i razvodio kako je stigao: vizantijska princeza ili duždova kći, njemu je bilo svejedno. Dinastički brakovi - nema tu ljubavi, samo prostitucija na visokom nivou. A ljudi od toga prave famu - zaljubili se princ i princeza. A ja, ko sam ja? Niskog roda, bedan, kopile sebarsko, što će reći seljačko dete. Nigde me nema! Neistorisjka ličnost!
(Pupac skida odoru. Ostaje u ritama. Uhvati se za košulju)
PUPAC: Pogledajte! Ovo je ona istorija koju ne učite u istorijskim čitankama. U ovo grubo sukno je lio znoj miliona ljudi kojima su za nedela sitna ili počinjena u očaju smudili brade, kopali oči, sekli noseve, stegna, uši, bičevali ih do kosti, razvlačili konjima na repove, otimali i silovali žene i plaćali nadoknadu da nas još više ponize, pljačkali ih na sve moguće načine. Kad bi podigli svoje motike i kose protiv plemenitaša a eto ti popa da nas prokune. Plati plemiću, plati popu, plati zemlji, plati Bogu, plati porez na čašu vina koju popiješ, na svaki zalogaj koji uneseš, svaku korpu koju ispleteš, svaku vatru koju zapališ, svaku devojku koju zagrliš, svaku ribu koju upecaš, svaki dan koji odmoriš platiš sa tri dana rabote na njegovom imanju, na svaki dah koji uvučeš dva će ti gospodar isisati! Kako novi Nemanjić zajaše na presto tako mi nemamo sve više a imamo sve manje. I zato idem, put pod noge, bolje ubogi prosjak nego ovakav sluga!
(Krene. Okrene se)
PUPAC: A šta sa hteo da ga savetujem? Da izađe napolje i lovi divljač. To mu savetujem svaki put kad hoću da ga skinem s vrata.
(Pupac odlazi. Prvovenčani se trgne)
PRVOVENČANI: Pupac, Pupac! Gde si? Hoću da se razvedem. Pupac!
(Prvovenčani odlazi sa scene. Dolazi Emilio)
EMILIO: Pre nego što nastavimo želeo bih da kažem da je onaj Pupac potpuno neistorijska ličnost i da je ubačen u ovu predstavu zarad komunističke propagande.
(Dotrčava Prvovenčani)
PRVOVENČANI: Pupac, Pupac! O, publika! Nemojte da brinete za mene, ja ću voditi lep i udoban život. Srbija će procvetati pod mojom vladavinom a papa će mi 1217. godine poštanski poslati krunu pod "preporučeno". A za one koji se brinu oko verskih pitanja - neću postati katolik. Uzeću krunu ali neću promeniti veru – ja miran, bata-Sava miran i mirna Bosna!
(Emilio vrti glavom u neverici. Prvovenčani hitro uzima sto, mastionicu, hartije i krunu od gvožđa i odlazi)
PRVOVENČANI: Baj!
EMILIO: Eh, da, to je bio taj mladi, proevropski veliki župan a potom kralj Stefan Prvovenčani. Dve godine docnije, 1219. godine, Srbija je dobila autokefalnu arhiepiskopiju sa centrom u Žiči sa svojim prvim arhiepiskom Savom, sinom Stefana Nemanje. Arhiepiskop Sava je bio ne samo duhovni vođa svog naroda i prosvetitelj već i pisac "Žitija Svetog Simeona", zakonodavac, tvorac prvog pisanog zakonika -"Krmčije", prevodilac "Nomokanona", zbornika crkvenih i svetovnih zakonika i diplomata koji je uspeo da mirnim putem spreči napade Ugarske. Za Srbiju je, posle smrti Stefana Prvovenčanog usledio nesigurniji period. Kraljevi Radoslav, podržavan od strane Epirske Despotije i Vladislav, bugarski favorit, nisu doneli značajniji napredak zemlji. Ali, šta je bilo posle saznaćete iz reklame jer je sponzorova reč uvek poslednja.

(Emilio odlazi. Na scenu dolaze dve lepe pojave u srednjovekovnim odorama - Uroš Prvi i njegova žena, Jelena Anžujska. Jelena govori blagim francuskim akcentom. Na video-bimu se smenjuju slajdovi sa starim srpskim zamkovima i idiličnim krajolicima. "Čajdana", Pavle Aksentijević, of)

UROŠ PRVI: Dobro veče, poštovani gledaoci ja sam kralj Uroš Prvi a ovo je moja žena Jelena Anžujska.
JELENA ANŽUJSKA: Dobro veče, poštovani gledaoci. Zahvaljujem mom mužu i gospodaru i samo bih htela da kažem da ja jesam Jelena i verovatno jesam francuskog porekla ali su istoričari otkrili da ne pripadam anžujskoj porodici već nekoj drugoj aristokratskoj familiji, verovatno francuskoj i sigurno krstaškoj, privremeno nastanjenoj u Grčkoj.
UROŠ PRVI: Pa kojoj porodici pripadaš?
JELENA ANŽUJSKA: Ne smem da kažem ništa dok nauka ne da svoj sud.
UROŠ PRVI: U, majku mu, kako sad da znam ko mi je žena? Uf, izvinite zbog pseudoistorijskog diskursa. Pogledajte, ovo je naša zemlja, zemlja visokih planina, plavoga mora, zemlja bogata vinom, voskom, smolom, medom, žitom, ribom, sa gustim šumama punim svakojake divljači.
JELENA ANŽUJSKA: Predstavljamo vam integrativni deo Evrope, zemlju raških kraljeva - od sinjeg mora pa skoro do Valjeva!
UROŠ PRVI: Mi Nemanjići smo iz Zete poreklom ali to nema veze. Važno je da smo ovde svi naši, pravoslavni il krstaši!
JELENA ANŽUJSKA: Bitno je da je ovde sve divno kao u bel Frans! Dođite i imaćete kel šans!
UROŠ PRVI: Investicije su jako povoljne. Kapital siguran, kamata lepotinja a kraljevska reč svetinja.
JELENA ANŽUJSKA: A tatarska invazija nas je očešala u odnosu na naše komšije Ugare.
UROŠ PRVI: Ili braću našu, veselne Bugare.
JELENA ANŽUJSKA: Ali mi imamo ponudu koju vi sigurno nećete odbiti...
UROŠ PRVI: Imamo sjajne kopove pune zlata, srebra i olova i sve ćete to dobiti.
JELENA ANŽUJSKA: Prostrane trgove pune sveta koji ne zna šta ćete od para. Kese im od zlata pucaju a vi za hvatanje imate dara.
UROŠ PRVI: I zato ako ste saski rudar.
JELENA ANŽUJSKA: Ili dubrovački trgovac mudar.
UROŠ PRVI: A može i Baranin il' trgovac kotorski.
JELENA ANŽUJSKA: Ili Mletak, pomorac ponosni.
UROŠ PRVI: Dođite, budite prvi, ako propustite biće gre'ota.
JELENA ANŽUJSKA: Nastanite se u zemlji netaknute prirode i gostoprimljivog naroda.
UROŠ PRVI: Zemlji časnih hrabrih, lepih, borbenih i ponosnih ljudi.
JELENA ANŽUJSKA: Zemlji dalekoj koju čak i kuga zaobilazi a bogatstva nudi.
UROŠ PRVI I JELENA ANŽUJSKA: Investirajte u zemlju zemlju svetih kraljeva, u Rašku, zemlju budućnosti!
(Na video-bimu, preko idiličnog predela natpis: "Raška - zemlja budućnosti")
UROŠ PRVI: Misliš da će nam poverovati?
JELENA ANŽUJSKA: Ti sumnjaš u moje marketinške sposobnosti? Marš u dvorac i kad se vratim da mi izmasiraš noge.
UROŠ PRVI: Da, draga.
(Uroš pokunjeno odlazi. Dolazi Emilio)
EMILIO: Protestvujem! Ovo je potpuno izvrtanje istorije!
JELENA ANŽUJSKA: Ovako nije bilo u istoriji ali ovo je moj san pa imam pravo da malo domaštam.
EMILIO: Vaše veličanstvo, smesta da ste izašli iz svog sna.
(Jelena ga ošamari)
EMILIO: Stvaran neki san.
JELENA ANŽUJSKA: Uh, da sam samo češće tukla svoju decu Milutina i Dragutina. Ali ne, htela sam da ih fino vaspitam, da nauče još neki jezik osim srpskog, da ih ne bijem i ne korim a oni – izazvali građanski rat! Mirila sam ih Boga pitaj koliko puta! Tako da vraćaju rođenoj majci! Potpuno sam razočarana u ovdašnje ljude - ponašaju se isto ko moji Francuzi a još i dele ljubav prema belom luku! Fuj!
(Jelena Anžujska pompezno skupi svoje haljine i ode)
EMILIO: A sad da pređemo na kralja Milutina koji je uspeo ne samo da proširi zemlju zauzevši najveći deo Makedonije i podigne veliki broj manastira i crkava i oženi se vizantijskom princezom nego je našao i svoje mesto u literaturi. U Danteovoj "Božanstvenoj komediji" se spominje raški kralj koji je kovao lažni novac i stoga završio u paklu. Taj kralj je Milutin.
(Dolazi monahinja na scenu)
SIMONIDA: Dosta o Milutinu. Ne želim više da čujem za njega!
EMILIO: Izvinite, ovo je istorijsko predavanje a ne skup žena u crnom.
SIMONIDA: Ja sam Simonida, kći vizantijskog cara Andronika Drugog, supruga spomenutog kralja Milutina. Oteo je zemlje od mog oca koji, u strahu da ga Milutin potpuno ne uništi, daje mene za ženu Milutinu. Milutin uzima mene a zauzete zemlje ne vraća jer ih smatra mirazom. Bila sam devojčica, udata za sredovečnog čoveka. Tako su odlučili muškarci Milutin me obeščastio kao devojčicu od devet godina. Nisam se mogla žaliti. Tako su odlučili muškarci. Posle se čudio što nismo imali dece. Po njegovoj smrti sam poslana u manastir. Tako su odlučili muškarci. Mene niko ništa nije pitao. Bila sam kći moćnog monarha udata za silnog vladara a moja reč je vredela ništa, moj život je vredeo ništa i ovo što vam sad govorim ne vredi ništa jer sam žensko. To je vaš muški svet.
EMILIO: Nemojte tako melodramatično.
SIMONIDA: Melodramatično? Iz porodice sam koja se samouništavala u građanskim ratovima, udata za čoveka koji će oslepeti svog sina Stefana poznatog posle kao Visoki Stefan ili Stefan Dečanski a koji će opet dovesti do smrti svog brata Konstantina. I tu se krug ne zatvara jer će Stefana Dečanskog ubiti njegov sin Stefan Dušan. Divnih li porodica, divnih li sudbina!
(Simonida odlazi besno)
EMILIO: Ne obraćajte pažnju. To nije Simonida već neka prerušena feministkinja. Idemo dalje. Uf, totalno me sludela, gde sam ono? Ah, da, Car Dušan, jedini Nemanjić koji nije postao svetac jer je odveo ženu u Hilandar za vreme kuge. Dušan Silni, osvajač i zakonodavac. No, da ne dužim: dvor cara Dušana, slika iz zakonodavne prošlosti Srbije.

(Emilio odlazi u publiku. Mrak. Svetlo. Na sceni stoji Dušan na postamentu, u pozi sa topuzom u ruci, kao da je spomenik ispred Palate Pravde. Držanje mu je preteće, drži zakonik i pokazuje na zakonik topuzom. Pred njim, čkiljeći, čuči Sudija. Ukočeni su, kao spomenici)

DUŠAN: Šta ovde piše, šta ovde piše?
SUDIJA: Ne znam, o Dušane, Voljom Božjom, Blagoverni i Hristoljubivi care Srbljem i Grkom i zemlje pomorske i svemu zapadnih stranah!
(Dušan ga mlatne topuzom po glavi)
SUDIJA: Nemoj care, nemoj! Mene su otpustili iz službe pisara zbog nepismenosti!
(Dušan ga opet mlatne topuzom)
DUŠAN: Vidi šta piše. Prošireno i broširano izdanje Zakonika iz 1354. godine. Citiram. član 172. : "Da sude pravu, po Zakoniku, kako piše u Zakoniku a ne po strahu od cara".
SUDIJA: Pa, ja sam tako i sudio, care naš.
(Dušan silazi besno sa postamenta i zgrabi Sudiju)
DUŠAN: Sudio?
SUDIJA: Sudio. Pravedno.
DUŠAN: Pa gde si to našao to tvoje pravedno suđenje?
SUDIJA: U vašem zakoniku.
DUŠAN: Ma je li to tačno?
SUDIJA: Tačno koliko i to da ste vi Srbin.
DUŠAN:Ja sam sin polu-Bugarina i Bugarke a i sam sam se oženio Bugarkom.
SUDIJA: Dobro, to mi i nije baš najbolje poređenje. Ja sam samo hteo...
DUŠAN: Šta si ti hteo?
SUDIJA: Da vam kažem da sam pustio onog vlasteotu Velizara jer nisam imao ništa protiv njega.
DUŠAN: A to što nije hteo da mi napoji i potkuje konja?
SUDIJA: To rade sluge a ne vlastela.
DUŠAN: A gde to piše? Ajde, pokaži mi!
SUDIJA: Ako bi mogli da mi otvorite knjigu.
(Dušan otvara knjigu a Sudija lista)
DUŠAN: Ne vidiš dobro. Sagni se malo.
(Sudija se sagne i maltene gurne nos u knjigu. Dušan mu stranicama pričepi nos)
SUDIJA: Joj!
DUŠAN: Joj ili jaoj tek ti lepo da sudiš ali pošteno.
SUDIJA: Bez straha od cara.
DUŠAN: Bez straha. Ne plašiš me se valjda?
(Dušan se obesno igra sa topuzom)
SUDIJA: Ma, gde bih se ja plašio kad znam kako treba suditi.
(Sudija se smeje lukavo. Pridruži mu se Dušan. Dušan ga udari po glavi i Sudija ljosne o zemlju)
DUŠAN: Volim pravnike koji nisu tvrdoglavi.
(Mrak. Na sceni stoji Emilio)
EMILIO: Dura leks sed leks - surov zakon al' je zakon. Nakon kontroverzne smrti Cara Dušana na presto je stupio njegov sin Uroš, zvani Nejaki ali su zemljom faktički vladali međusobno posvađani plemići. Navedimo neke od njih: Vojinovići a za njima Nikola Altomanović na zapadu, Balšići u današnjoj Crnoj Gori, Pomoravlje i Kosovo - Lazar Hrebeljanović i Vuk Branković, dodajmo tu još i Musiće, Dejanoviće, Duke, Kastriote, Žarkoviće i još mnoge i dobićemo zemlju rascepkanu na dvadesetak feudalnih poseda u ratu svih protiv svih. No, za ovaj nastavak priče najzanimljiviji su braća Mrnjavčevići, Uglješa i Vukašin, vladari najvećeg i najbogatijeg dela Dušanovog Carstva.

(Mrak. Na video-bimu kajron: 26. septembar, 1371. godina, obala reke Marice, Bugarska. Na sceni je šator sa srpskom zastavom - barjakom krstašem - plavim sa zlatnim krstom. Ispred šatora su se izvalili Uglješa i Vukašin, piju crno vino pod punom ratnom opremom. Pospani su. Vukašinu klone glava. Rzanje konja, of)

UGLJEŠA: Ej, Vuašine?
VUKAŠIN: A?
UGLJEŠA: Treba da pojurimo Agarjane pre nego što nam poharaju zemlje.
VUKAŠIN: Misliš Turke. Pa gde si sad navro? Vidiš da je noć.
UGLJEŠA: Vidim ali, nešto mi kaže da treba da idemo.
VUKAŠIN: Pa ko je lud da ratuje noću? I ko je lud da napadne našu vojsku, punu najjačih, najhrabrijih momaka na Balkanu?
UGLJEŠA: Ono, da su naši Srbi junaci jesu ali, nose svo to gvožđe na sebi a Turci su lagano obučeni, lako naoružani, dok naš mane jednom topuzinom Turčin od njega napravi šiškebab.
VUKAŠIN: Daj, bre, opusti se malo. Popij vina.
UGLJEŠA: Vidi, vidi, nije ti to loša ideja.
(Uglješa nagne vino. Tupo pogleda unutra)
UGLJEŠA: Ni kapi.
VUKAŠIN: Zovi peharnika.
UGLJEŠA: Pupac, Pupac!
(Dolazi Pupac, u istim ritama kao na početku. Nakloni se)
PUPAC: Zvali ste dobri moji gospodari?
VUKAŠIN: Ajd' po vino.
(Pupac se ne miče)
VUKAŠIN: Šta čekaš?
PUPAC: Mislim da ste popili previše.
UGLJEŠA: Kako se to obraćaš svom gospodaru?
(Vukašin ustaje sa mačem)
VUKAŠIN: Iseckaću te života mi moga!
PUPAC: Bolje bi vam bilo da čuvate snagu za Muratovu vojsku. Maločas su javili da dolazi u našem pravcu.
UGLJEŠA: Pupac, da si se odmah izvinio mom bratu ili ode glava!
VUKAŠIN: Kopile! Ti da vređaš čoveka plemenita roda!
(Pupac se okrene oko sebe)
PUPAC: Gde je taj? Ja ga ne vidim!
UGLJEŠA: A šta vidiš?
PUPAC: Vidim dva konjovodca koji su se uspeli do vlastele.
VUKAŠIN: Ubiću ga!
UGLJEŠA: Nećeš ti! Ja ću!
(Uglješa hitro zgrabi mač i stavi ga Pupcu pod grlo)
UGLJEŠA: Pomoli se Bogu, Pupac!
VUKAŠIN: Nema očenaša za onog koji nas vređa.
PUPAC: Ne vređam nego kažem istinu. I ne zameram vam što ste bili deo naroda. Čudim se samo kako ne vidite i ne čujete kako su vam konji plahi jer osećaju da nevolja dolazi. Vi, koji ste odrasli sa konjima...
UGLJEŠA: Dosta je bilo uvreda, momak! Trk po vino a kad se vratiš idi do tisonštnika Nikole i reci mu da te šaljemo sa naredbom da te knutom izudara pedeset puta a ako pokušaš bežati mi ćemo te konjima za repove. A sad - po vino!
(Pupac odjuri)
VUKAŠIN: Ovo ti je danas sve ludo, brate mili.
UGLJEŠA: Da znaš. Ali, ima nešto u tome. Oni konji...
VUKAŠIN: Pusti konje. Neće Turci večeras, veruj mi.
UGLJEŠA: Uf, valjda sam previše obuzet crnim mislima.
VUKAŠIN: Sad će vino pa se razveseli a ako ti to ne bude dosta ti idi gledaj kako Nikolin krvnik šiba Pupca.
(Dolazi Pupac sa vinom. Uglješa mu ga otme iz ruku)
UGLJEŠA: Sami ćemo to. Trk do Nikole.
(Pupac klimne glavom i odjuri. Uglješa otpije vina)
UGLJEŠA: Uh, kako je jako. Ko da je otrov u njega sipao.
VUKAŠIN: Ne bi on.
(Vukašin otpije)
UGLJEŠA: I ne bi. Samo jako nešto.
VUKAŠIN: Pospan si pa ti se čini.
(Piju na smenu)
UGLJEŠA: Uh, ja ne mogu više.
VUKAŠIN: Prilegni, odmori.
(Uglješa legne na stranu i zaspi. Vukašin otpije i stropošta se. Hrču. Prikrada se Turčin, lice mu je pokriveno zarom. Probode Uglješu pa Vukašina a zatim podigne mač)
TURČIN: Halalalalalaaa!
TURCI (of): Hallalalalala!

(Topot konja, zveckanje mačeva, jauci. Mrak. Na video-bimu igraju plamenovi. Svetlo. Na sceni je Emilio)

EMILIO: Srpski poraz je bio potpun. Pod tursku vlast je pala Makedonija a sledeći su na redu bili Pomoravlje i Kosovo. Vukašinov sin, poznat u narodu kao Kraljević Marko, vladao je malom teritorijom na zapadu Makedonije: gradom Prilepom i njegovom okolinom.
(Dolazi Marko, visok, snažan momak. Pripit je)
MARKO: Ej, ti!
EMILIO: O, Marko, lupus in fabula! Baš smo govorili o tebi!
MARKO: A je li?
(Marko zabije mač na scenu)
MARKO: Žao mi je, izvinjavam se svima u čijoj sam nacionalnoj mitologiji! Srbi, Bugari, Makedonci, izvinite! Znam da ste se meni nadali i u mene gledali kao Boga ali od toga nema ništa! Ja nisam vaš heroj.
(Klekne i zaplače se, oslanjajući se o mač)
MARKO: A tako bih voleo da sam bio. Dok sam u vašim prelepim pesmama sekao haračlije i crnog Arapina, ljubio mnoge devojke, orao drumove, koplja prebijao na tri polovine, zube, sve po tri, u grlo sasipao, boljeg od sebe, Musu Kesedžiju ubio, pomerao planine i rekama skretao tok u pravom životu - bruka! Turski vazal, sekao sam hrišćane dok mi 1394. godine vlaški vojvoda Mirča na Rovinama nije došao glave!
EMILIO: Pa zašto su vas onda ova tri naroda slavila?
MARKO: Zbog onog što sam mogao postati, zbog toga što je u meni bilo i krvi Nemanjića, zbog toga što su mislili da jedino neko plemenitog roda kao ja može udariti na Turke a sve vreme su kroz mene govorili o sebi, svojoj borbi za slobodu, svojim ustancima, svojim stradanjima! Tako u "Mom oranju" majka Jevrosima pere moje krvave košulje kao da sam neki hajduk!
EMILIO: Pa, eto, vidite, nije sve tako crno. Niste vi živeli uzalud.
(Marko ustane i čupa mač iz poda)
MARKO: Marko u pesmi je živeo s razlogom a Marko iz života... Sećaš se onog dela kad mi sultan da zlato i kaže "uzmi Marko te se napij vina"? E, to je jedino bilo tačno -Turci su mi davali novac da bih se napio, pobudalio i zaboravio ko sam i šta treba da radim.
(Marko odlazi vukući mač za sobom)
EMILIO: Ovo mora da je član alkoholiks anonimus ili slične organizacije. Vratimo se pravoj istoriji. Sukob turskog cara Murata i kneza Lazara postao je neizbežan. Narod, zaplašen i iznuren kako turskim prepadima tako i pritisnut domaćim porezima, nije učestvovao u borbi. Mesto i vreme: Kosovo Polje, 28 jun 1389. godina.

(Na ivici scene sede i gledaju u pravcu publike Seljak i Seljanka sede, sa kokicama pored sebe i srpskim zastavicama u rukama)

GLAS (of): Kao što vidite situacija se nije promenila od početka meča: Bajazitovo krilo i dalje drži svoje pozicije dok Jakupovo krilo pokazuje znake umora ali to nije dovoljno da bi srpska strana odnela pobedu. Doduše, presing kneza Lazara izgleda da urađa plodom, Jakupova vojska se unekoliko sneveselila.
SELJAK I SELJANKA: Lazo, Lazo, Lazo!
GLAS (of): Snage Vuka Brankovića se pregrupišu i, iako je bilo nekih neproverenih glasina da će Branković potpisati transfer za turski tim ali ne - on kreće u odlučni napad, pravo na Muratovu komoru.
SELJAK I SELJANKA: Vuče, Vuče, Vuče!
GLAS (of): Jakupovo krilo je pritisnuto sa sviju strana. Izgleda da ovom mladom osmanlijskom favoritu ne gine katil ferman poznat kao - svilen gajtan ili otrov. A tu je i Vlatko Vuković, bosanski gostujući takmičar koji je sa svojom ekipom ostvario pobedu protiv Turaka na domaćem terenu kod Bileće. Njegov selektor, Tvrtko Prvi Kotromanić mu je dozvolio kratkotrajni transfer jer mu je Vuković potreban za sledeću utakmicu protiv Ugarske. Hrišćanski tim napreduje, Jakupova odbrana puca i... Da, to je to, hrišćani su nadomak pobede!
(Seljak i Seljanka skoče i igraju)
SELJAK I SELJANKA: Ale ale, ale ale ale, ale a Lazo leee!
GLAS (of): Evo, sad vidimo Bajazitov snažan kontraudar. Bosanci popuštaju. Nemoćan je Vuković, nemoćan. Bajazit, Muratov sin poznat kod turskih navijača kao Jildirim ili Munja juri prema sredini terena i....
(Krčanje, of. Ton se isključi)
SELJANKA: Crni Milisave, šta bi ovo?
SELJAK: Šta ti ja znam Milunka. Juče sam ga kupio od onog unuka Marka Pola. Uvoz iz Kine.
(Orijentalna melodija, of. Na video-bimu se pojave polumesec i zvezda. Na scenu dolazi Bajazit, elegantan, orijentalno obučen. Na njemu je sve čisto osim sablje u ruci sa koje kaplje krv)
BAJAZIT: Dobro veče, rajo. Dolazim vam u miru.
(Pauza. Seljanka zagrli Seljaka)
SELJANKA: Iju!
SELJAK: Ako dolaziš u miru ti odloži sablju.
BAJAZIT: Pazi da hoću.
SELJANKA: Udri ga Milisave.
BAJAZIT: Nema potrebe, hanumice. Posekao sam vam i Lazara i plemstvo. Vuk Branković i Bosanci su u bekstvu a Kosovo moje.
(Bajazit mahne par puta sabljom i oni pohrle na drugu stranu scene ali ih on brzo pretekne)
BAJAZIT: Kuda kauri? Nema bežanja od mene. Nisu mene za džabe prozvali Munja.
SELJAK: Dobro, uhvatio si nas. I šta sad?
BAJAZIT: Sedaj tu.
(Seljaci sednu. Bajazit primeti srpsku zastavicu i baci je u stranu. Uzima kesu sa kokicama i počne da ih sladostrasno mljacka. Pored sebe spusti mač)
BAJAZIT: Nudim vam integraciju u Tursku Imperiju, ekonomsku uniju koja se proteže na tri kontinenta i ima preko dvadeset miliona stanovnika.
SELJAK: Ja baš ne znam.
BAJAZIT: Ali ja znam-nudim vam oslobađanje od svih poreza osim desetine.
SELJAK: Milunka, jel čuješ ti ovo?
SELJANKA: Ih, crni Milisave, kako možeš da mu veruješ. Vidiš da je isti onaj Iznogud iz stripa?
SELJAK: Ma, čekaj, da čujem šta dalje ima.
BAJAZIT: Ja ću s vama biti miran - neću vas dirati a vi ćete meni u moj pakt slati tu i tamo ponekog vojnika za vojne intervencije u cilju očuvanja mira.
SELJANKA: Ponekog? Pre će biti hiljade.
SELJAK: Jezik za zube, ženo. To ne važi za seljake nego za gospodu.
BAJAZIT: Ako promenite veru oslobodiću vas i od desetine. I nemojte da se brinete, volim ja vas - zato ću i oženiti Oliveru, sestru Stefana Lazarevića.
SELJAK: A šta nam još nudite?
BAJAZIT: Nećemo vas terati da učite turski, nećemo vas terati da postanete mi, nećemo vas baš sve pobiti, donećemo vam ćeten alvu, ratluk, kajsije i breskve, kafu, pilav, sudžuk, sve reči koje imaju "dž" u sebi, sevdah, dert i nabijanje na kolac.
SELJAK: Au, sve to?! Jel vidiš Milunka da je čovek razuman?
SELJANKA: Ti bi veru za večeru.
SELJAK: Ih za večeru! A šta da doručkujem?
SELJANKA: Nismo zainteresovani.
SELJAK: Milunka!
(Bajazit plane, skoči i zgrabi sablju)
BAJAZIT: Niste zainteresovani, niste zainteresovani? Ko ste vi da se uopšte pitate? Budite srećni što vam nisam posekao te ruse glave! Zahvalite svom Bogu što imam toliko mnogo drugih naroda da posečem pa možda nećete stići na red! Možda!
(Zamahne sabljom. Seljanka se izmakne)
BAJAZIT: Vi mislite da ja nudim ovakve integracije svakom narodu svakog dana? Mislio sam - velik ste narod, snažan, zavrnut, prgav, mogu se lako pobuniti, daj da im ponudim dosta, da budu mirni.
SELJAK: Evo, ponudi meni, ja se neću ljutiti.
SELJANKA: Ja hoću.
(Bajazit nokautira Seljaka)
BAJAZIT: Videćete vi - juriću vas, ja i moji naslednici, sedamdeset godina ćemo vas mrcvariti i na kraju ćete nas moliti da se integrišete u orijentalne tokove. Seći ćemo vas, mučiti, paliti crkve i manastire, slati u roblje, nabijati na kolac dok se ne savijete a onda, kad pomislite da smo se smilovali otećemo vam svu dobru zemlju i oterati u planinčine gde ni Šejtan ne zalazi!
SELJANKA: Rekao si svoje a sad beži!
BAJAZIT: Ovdašnjim ženama treba poseći jezike! Uf, a otac mi je rekao na samrti: Budi dobar sa hrišćanima! Joj! Murate, oče moj, da si živ šta bi sada rekao da vidiš ovu nezahvalnu raju?
MURAT (of): Rekao bih da me nije ubio Miloš Obilić nego ti, prokleti Bajazite! Zadavio si rođenog brata i zaklao oca, bezdušniče!

(Bajazit vrisne i odjuri s rukama na ušima. Mrak. Na video-bimu je plamen. Cela scena se kupa u crvenkastim odsjajima. Dolazi Emilio)

EMILIO: Nastupilo je vreme velikog pustošenja i gladi, vreme kada su živi zavideli mrtvima. Stefan Lazarević je morao da se povinuje svim Bajazitovim uslovima i postao je njegov vazal. Štaviše, pomogao je turskoj pobedi nad krstašima kod Nikopolja 1396. godine a 1402. godine u bici kod Angore se jedino Stefanovo krilo držalo u borbi protiv Tamerlanove tatarske vosjke. Ipak, turska vojska je pobeđena. Bajazit je uhvaćen i umire u zarobljeništvu. Stefan je iskoristio priliku, otišao u Carigrad gde ga je vizantijski car postavio za despota a potom se vratio u Srbiju i preuzeo vlast. Period njegove vladavine je vreme kratkotrajne renesanse u kojem Beograd postaje prava prestonica u kojoj stoluje vladar-pesnik, autor "Slova ljubve" posvećenog bratu Vukanu koji je podigao oružje protiv njega.
(Emilio odlazi. Na video bimu gravira srednjevekovnog Beograda. Dolazi Stefan Lazarević, u zlatnoj odori. Oko vrata mu je ogrlica sa zlatnim zmajem)
STEFAN LAZAREVIĆ (recituje):

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: "Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana"!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.
Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.
Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
Ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.

EMILIO: Divna pesma.
STEFAN LAZAREVIĆ: Šta vredi pesma kad je život poriče? Brat nije saslušao. Na kraju je, drugujući sa sultanskim sinovima, stradao u borbama za njihov presto. A iskreno je plakao kad smo se pomirili. Bio je rascepljen u sebi, kao i svi mi. Vlast ili duša, državna posla ili čast, Turska ili Ugarska, ropstvo ili nestajanje. Ja sam verovao da postoji i nešto treće.
EMILIO: A šta predstavlja taj zlatni zmaj, vaše veličanstvo?
STEFAN LAZAREVIĆ: To je znak našeg Reda Zmaja koji okuplja hrišćanske velikaše koji se bore za veru. Kad samo pomislim da sam se do juče borio protiv njih, braće iz Reda.
(Stefan krene da ode)
EMILIO: Kuda ćete?
STEFAN LAZAREVIĆ: Da obiđem Beograd i vidim koliko se promenio. U moje je vreme bio čist, živ grad a na dvoru se svirala samo vojna muzika.
(Stefan ode)

EMILIO: Po smrti despota Stefana Lazarevića severne oblasti Srbije, Mačvu, Beograd i Golubac preuzima Ugarska a na presto dolazi Đurađ Branković. Podiže se nova srpska prestonica - Smederevo.
(Dolazi Pupac, sav u znoju, vuče kamenčugu. Na glavi mu je šubara)
PUPAC: Čekaj, uf!
EMILIO: Ti Srbi, samo ometaju dramsku radnju!
PUPAC: A ti mu kao dođeš neki histrion, glumac, skomrah, čauš? Pa ti brate ni ludog Radovana ne bi zabavio! A to što zoveš građenjem Smedereva je rabotanje bez kraja i konca koje košta i ljudi i vremena i novaca. Trpela je cela zemlja zbog tog Smedereva. Dadosmo im ruke, dadosmo im tela, dadosmo im porezu, najveću do tada. A zašto? Palo je 1439. godine a onda ga opet, gotovo bez borbe, 1459. godine preda bosanski kralj Stefan Tomašević, zet Brankovića.
(Dolazi Đurađ Branković, visok, sed starac, poštapa se mačem)
ĐURAĐ BRANKOVIĆ: A ja, šta ja da kažem?
PUPAC: Despot Đurđe!
ĐURAĐ BRANKOVIĆ: Ćerku Maru sam poslao u turski harem. Klečao sam i pred Ugrima i pred Turcima, samo da sačuvam zemlju ali nisam mogao toliko nisko da se sagnem koliko su oni tražili. Ovo srce i ovo telo su od Turaka propali. Ovu ruku i prste na njoj su mi Ugari ištetili. Muratova vojska to znaš - zemlju su mi spalili, zauzeli gradove. Kad sam 1444. godine oslobodio zemlju tražio sam da mi decu puste iz tamnice. I šta sam video: dva sina su mi oslepeli, Grgura i Stefana. Izgubio sam svest kad sam ih ugledao.
(Đurađ prolazi mimo Pupca. Pupac s poštovanjem skida kapu s glave. Dolazi Turčin sa isukanom sabljom)
TURČIN: Ej ti, šta zabušavaš? Teraj to uzbrdo!
PUPAC: Eto ti ga na! Jedan sjaše - drugi uzjaše!
(Pupac stavlja šubaru na glavu. Uzima kamen i podiže ga)
PUPAC (peva):

"Devojke se igrale na bregu,
Devojke se igrale na bregu
Našle momka smrznutog u snegu
Našle momka smrznutog u snegu
Duvaju ga sve u njega pušu
Ne bi li mu povratile dušu
Joj, ne bi li mu povratile dušu!"

(Turčin ga gurne)
PUPAC: Šta se biješ?
TURČIN: Il si lud il si glup, kaurine, trećeg nema! A ti, jalmaz, šta ti gledaš?
EMILIO: Ništa, ja idem u publiku a vi nastavite da ga eksploatišete.
(Emilio ode u publiku)
TURČIN: Ovo da nisi ponovio, jasno?
PUPAC: Šta to?
TURČIN: Sultan je lepo rekao: ne sme se nositi kapa, ne smeju se pevati vaše junačke kaurske pesmice, zvona sa crkava da se skinu i ne sme se svirati muzika uz kolo!
EMILIO: Ne sme se svirati uz kolo? Pa kako da igramo bez muzike?
(Dolaze Seljanka i Seljaci Jedan i Dva. Igraju nemo glamočko)
SELJANKA: Mi se bato već dosetili.
PUPAC: A ko ste to vi?
SELJANKA: Srbi Glamočani, brale.
PUPAC: Ala ste se dosetili mani ga Mito!
SELJAK JEDAN: Jes malo monotono al je bar naše.
SELJAK DVA: I jopet!
(Seljaci otrupću sa scene)
TURČIN: Ajde, teraj! Trebalo je podignemo tu ćupriju na Drini još prošlog leta!

(Pupac kreće, vukući kamen sa teškom mukom. Turčin ide za njim, podgurkuje ga mačem. Na scenu dolazi Emilio)

EMILIO: I tako je 1459. godine počeo period srpske istorije koji se popularno naziva "petsto godina pod Turcima". Vrlo inventivan naziv koji Srbi vezuju za pravdanje svih mogućih nedostataka nacionalnog mentaliteta kao što su: nerad, neurednost, nepotizam, korupcija, javašluk, nekultura, poniznost, nedostatak sopstvenog mišljenja i inicijative, murdarluk, opačina i kompulzivno opsesivno bavljenje politikantstvom. Sami Turci tvrde da su ih Srbi ulenjili i da su, poprimivši srpske osobine, izgubili svoju Otomansku Imperiju koja je od njih izgubila imunitet i postala "Bolesnik sa Bosfora". Bilo kako bilo...

(Na scenu dva momka u mornarskim odelima, Šime i Mate, guraju maketu pramca broda. Na pramcu stoji Kristifor Kolumbo. Važno gleda kroz durbin)

EMILIO: Kristifor Kolumbo! A šta ćete vi ovde?
KOLUMBO: Skuzi!
MATE: Aspeta, Emilio, on ne razumi našu slovinsku spiku.
EMILIO: Dalmatinac?
ŠIME: Dalmatinci! Veramente, obojica. Mi smo ti iz momčadi koja je na tri karaveel brodila sa Kristiforom Kolumbom za Ameriku 1492. godine.
EMILIO: Neverovatno.
MATE: E, virovatno! Šime je s Lopuda, ja san Dubrovčan a bili su tu i dva mulca Foranina s kojima se nismo tili družit. Oni su ti šporka raca, ti Forani!
ŠIME: Maledeti!
EMILIO: Forani?
ŠIME: Hvarani, što kažu Srbi.
EMILIO: I, čime dugujemo vašu posetu?
MATE: Naš barba bi tija nešto važno reć ali ne umi slovinski govorit.
EMILIO: Samo mu ti reci da je ovo predstava koja je apsolutno lišena logičkih pravila i da može slobodno da govori bilo šta i svi ćemo ga razumeti.
MATE: E!
(Mate se uspravi i šapuće Kolumbu. Ovaj zadovoljno klimne glavom)
KOLUMBO: Došao sam da vam kažem da je Srbija uticala na globalnu istoriju. Ja imam i neposredne dokaze za to.
EMILIO: Stvarno? Recite!
KOLUMBO: Da je Srbija kojim čudom izdržala između dve ogromne sile kao što su Ugarska i Turska duže vremena i održala svoju nezavisnost pitanje je da li bih ja otišao na svoj pohod.
EMILIO: Ne pratim vas.
KOLUMBO: Vidite, Srbija a naročito kopovi Novog Brda, bili su neiscrpan izvor zlata i srebra. Tako je bilo dok ih Turci nisu okupirali. Evropa je tražila zlato ali se ono iz Srbije nije moglo uvesti a Turci su brzo zapustili rudnike. I, šta sad? Španiji, iscrpljenoj ratovima s Mavarima, očajnički treba zlato a onda naiđe istraživač kojem ne veruju mnogo to jest ja. Ali, kad im spomenem zlato - oni polude od sreće i pošalju me preko mora!
MATE: Je, tako je bilo!
KOLUMBO: A saad, dosta priče! Na Kubu!
ŠIME: Na Kubu, šjor barbo!
(Odlaze)
EMILIO: Eto vidite, Srbi! Da ste bili jači i pobedili Carevine koje su svaka ponaosob bile deset puta jače od vas Amerika ne bi bila otkrivena i ne bi imao ko da vas bombarduje 1999. godine. Sami ste sebi napravili probleme.
(Pupac dolazi u publiku)
PUPAC: Buuuu, skloni se odatle! Uaaaa!
EMILIO: U redu, ako je to vaše mišljenje onda sledi kratak nemi igrokaz o položaju Srba kroz vekove između dve sile - Austrije i Turske.

(Na scenu dolaze Turčin i Austrijanac u riterskoj odeždi i oni dovlače Srbina između sebe. Bacaju ga na zemlju i tuku. Tu i tamo se Srbin otme i zada poneki udarac jednom ili drugom a zatim padne i onda ga ova dvojica ponovo tuku. Pritrčava pojava sa maskom Skaramuša i kapom a la Napoleon i počne da tuče Srbina - Mletak)

EMILIO: Izvinite, a ko ste vi?
MLETAK: Ja sam Mletačka Republika i želim da razvalim te neposlušne šizmatike od batina.
EMILIO: O, pardon! Izvolite, poslužite se.
MLETAK: Gracije!
(Mletak krene da tuče Srbina. Srbin se više ne pomera. Svi ga tuku)
EMILIO: Okej, to je bilo dvoljno. Mislim da su svi shvatili poentu. Okej!
(Mletak, Austrijanac i Turčin odlaze. Turčin se vrati, šutne Srbina još jednom i brzo pobegne)
EMILIO: Prikaz je bio krajnje živopisan. Molim Srbina da odgmiže sa scene i da je usput ne iskrvari!
(Srbin se vuče ka desnoj strani scene. Ode)
EMILIO: Tako, a sad da pređemo na Prvi srpski ustanak.
(Dotrčava Pupac)
PUPAC: Zar ne misliš da je to malo prerano?
EMILIO: A šta ima da se priča. Srbi su bili pod nekoliko država i ništa se nije događalo.
PUPAC: O, baš svašta se događalo.
EMILIO: Recimo?
PUPAC: Ustanci za vreme Velikog rata 1593-1606. Nakon ugarske pobede nad Turcima kod Siska 1593. Srbi dižu niz ustanaka a najjači su u Vojvodini pod vođstvom vladike Tivodorovića i u Hercegovini pod vođstvom vojvode Grdana. Sinan paša iz odmazde pustoši buntovne oblasti i spaljuje mošti Svetog Save. Pa rat Mletačke protiv Turske 1645-1669 poznat kao Kandijski rat, pa Veliki bečki rat od 1683 do 1699. Da ne spominjemo da su u dva navrata pomagali Austrijancima da uđu u Severnu Srbiju 1717. i 1789. godine.
EMILIO: Lepo, lepo, dakle Srbi su baš dosta ratovali. Što onda nisu napravili svoju državu ako su bili tako preduzetni?
PUPAC: Jer su živeli u nekoliko država i bili nepovezani.
EMILIO: A novac? Nemoj mi reći da nisu znali da steknu kapital?
PUPAC. Dobar deo naroda je bio u zbegu i nosio samo najnužnije. Potreban je stalan boravak na nekoj zemlji i mir da bi zaradio pare.
EMILIO: Nije bilo baš tako strašno.
PUPAC: Opustele su čitave oblasti! Kosovo, Šumadija, Podunavlje, svi su pobegli u Vojvodinu, Slavoniju, Baniju i dalje.
EMILIO: Kako to? Kad pogledam današnju Srbiju ja ne vidim pustinju.
PUPAC: To je zato što su je od kraja 17. veka počeli da naseljavanju naseljenici iz Crne Gore, Bosne, Hercegovine.
EMILIO: Hoćeš reći da su Crnogorci Srbi?
(Pauza)
PUPAC: Ne, samo da ima dosta Srba koji imaju crnogorske korene a da Crnogoraca sa srbijanskim korenima maltene nema.
EMILIO: Dobro, i šta je bilo onda?
PUPAC: Srbima je preostalo da se nadaju oslobođenju i povezuju sa Ugarskom i kasnije Austrijom ili Mletačkom. Verovali su da će im to doneti oslobođenje.
EMILIO: Pa zar nije?
PUPAC: Austrijsko oslobođenje Severne Srbije 1717. godine je bilo tako divno da su Srbi počeli da masovno beže u Tursku.
EMILIO: Preteruješ!
PUPAC: A nameti, a tiranija, a nasilno pokrštavanje?
EMILIO: Uf, baš bih i to voleo da vidim.
PUPAC: I hoćeš ali prvo da se pomerimo sa scene.

(Pupac i Emilio odlaze sa scene. Na scenu dolazi austrijski stražar sa trorogom kapom i gura kutiju. Na kutiji je natpis koji ponosno stavi ispred sebe: MONARCHIA AUSTRIACA. Dolaze odrpani Seljak i njegova žena)

SELJAK: Ženo, vidi Austrija! Spaseni smo!
SELJANKA: Dobro, Milisave, samo polako. Nemoj da im padneš u oči.
SELJAK: Kako da im ne padnem u oči, ovako suv ko saraga! Nedelju dana ništa nisam jeo, samo begam pred onim bašibozucima. E, Austrijanac, bite klopa!
AUSTRIJANAC: Vas?
SELJAK: Bite, klopa!
AUSTRIJANAC: A, klopa? Može, kajne problem! Komen zi hier!
(Seljak i Seljanka mu prilaze s oklevanjem)
AUSTRIJANAC: Dobrodošli u Austriju, her Srbin. Želite jelo, stan, kuću?
SELJAK: Bilo bi fino kad već pitate.
AUSTRIJANAC: Zer gut!
(Austrijanac otvara kutiju. Vadi musketu koju uvali Seljaku u ruke a zatim vadi trorogi šešir koji mu stavi na glavu)
AUSTRIJANAC: Hoćete da zaradite? Najn problem! Dajem vam par ari zemlje i da čuvate granicu!
(Austrijanac zatvara kofer i odvlači ga sa scene)
SELJAK: Čekaj bre, a hrana sada! Šta ću sad?
AUTRIJANAC: Od sada vi čuvate ono što vi jednog dana nazovete Vojvodina a ja zovem Južna Ugarska od Turaka. I vi budete Vojna krajina od Dalmacije do Temišvara, hrabri Srbi, odlični vojnici i bude vas i drajcih procent u našoj vojsci.
SELJAK: Lepo je sve to, ali za klopu te pitam!
AUSTRIJANAC: Vi Srbi volite da improvizujete, ja? Servus!
(Austrijanac odlazi)
SELJANKA: Rekla sam ti da ne praviš budalu od sebe a ti...
SELJAK: Čekaj, mogu ja da skinem ovo.
SELJANKA: Pa da budeš dezerter? Ajmo odavde!
SELJAK: Gde sad?
SELJANKA: Da izlovimo večeru.
SELJAK: A, da!
(Odlaze. Dolazi Emilio)
EMILIO: Pupčeva verzija istorije. Šta ćete, kad neko pripada nepismenom narodu...
(Dotrčava Pupac)
PUPAC: Kom nepismenom narodu?
EMILIO: Budimo iskreni, na petsto ljudi je tada dolazio samo jedan pismen čovek, trgovac ili sveštenik i to ne svaki. Nema tu ni pisaca, ni istoričara, ni mislilaca.
PUPAC: A Konstantin Mihailović iz Ostrovice? A patrijarh Pajsije? A Zaharije Orfelin? A Venclović? A Emanuilo Kozačinski? A Dositej Obradović? Nije to bilo baš toliko mračno razdoblje kako ti predstavljaš. Da ne govorimo da je postojala i velika narodna usmena književnost.
EMILIO: Književnost nepismenih!
PUPAC. I dobar deo narodnog stvaralaštva evropskih naroda nastao je od nepismenih ljudi. Uostalom, našim nepismenim pesnicima se i sam Gete divio.
EMILIO: Dobro, slažem se, u pravu si, Srbi su dali dosta bistrih i obrazovanih umova a sad, molim te, siđi sa scene i pusti me da konačno pređem na taj devetnaesti vek!
PUPAC: U redu, šta se ljutiš?
(Pupac odlazi šireći ruke)
EMILIO: Sramota. Dakle, Srbija je posle serije ustanaka, seoba i sličnih previranja u haosu. Vezir Hadži Mustafa - paša, poznat zbog svoje blage uprave Beogradskim pašalukom (za Turke Smederevski sandžak) kao Srpska Majka, ubijen je 1801. godine od strane uzurpatora-dahija poznatih Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Aga Fočić-starac Fočo od stotinu ljeta. Molim malo orijentalne atmosfere.

(Orijentalna muzika sa bubnjevima, of. Izlaze dve devojke sa zarovima na licima i razvlače platno. Iza platna se, u desnom uglu, nalaze senke četvorice dahija u karađoz-maniru)

AGANLIJA: Vrgle su se takve prilike moj Mehmedaga, da će raja da se diže na oružje.
MULA JUSUF: Neka krenu, ja ih čekam sa ovom sabljom hahahah!
KUČUK ALIJA: Izgibosmo onda! Znao sam da će nas iseći - nije mogla onolika otimačina i kuluk da prođe nekažnjeno!
MEHMED FOČIĆ AGA: Ne budalesajte. Nije raja slabotinja. Imaju puške a mnogi su bili u austrijskoj vojsci i znaju da se biju.
MEHMED FOČIĆ AGA: Eh, izgibosmo! Ne može se carstvo čuvati ako samo sedimo divanima po ceo dan i pušimo. Podelimo lepo vojsku na četiri dela pa zaređajmo po sedamnaest nahija. Da posečemo lepo knezove. Neće imati ko da vodi kaursku vojsku i mirna Bosna, ovaj Srbija!
AGANLIJA: Joj, dok pogubim kneza Palaliju iz sela Begaljice! On je paša a ja sam subaša!
MEHMED FOČIĆ AGA: Sređeno! A ti Kučuk Alija?
(Fijuk sablje i tup udarac, of)
KUČUK ALIJA: Pa jel baš mora?
SVI: Mora.
KUČUK ALIJA: Pa, ja bi, Jovana iz sela Landova!
MEHMED FOČIĆ AGA: Sređeno!
(Fijuk sablje i tup udarac, of)
MULA JUSUF: A ja bi Birčanin Ilijul, pa knez Aleksu, pa Adži Ruvima!
MEHMED FOČIĆ AGA: Sređeno! Sređeno! Sređeno!
(Fijuk sablje, tri puta i tup udarac, of)
MEHMED FOČIĆ AGA: A ja bih Crnog Đorđija iz Topole! On je paša a ja sam subaša!
(Senke sekira, kopalja, pušaka se pojave na levoj strani scene. Pauza)
MEHMED FOČIĆ AGA: Sređeno?
GLAS (of): Ko je spomenuo Crnog Đorđija, krvopije dahijske? Drž'te ih ljudi!
MEHMED FOČIĆ AGA: Niče raja ko iz zemlje trava! Bež'mo!

(Senke dahija beže a za njima koplja, kuke, motike i puške. Platno je prazno. Jezivi urlici, of. Vraćaju se nazad koplja i kuke i motike a na njima su četiri dahijske glave. Prolaze iza platna uz gusle, of. Mrak. Svetlo na sredini pozornice. Dolazi Emilio)

EMILIO: Tako je to na Balkanu, ta survost! Meni je to neshvatljivo.
(Dolazi Popac, sa kuburom zadenutom za pojas)
PUPAC: Neshvatljivo, je li? A šta je bilo pre srpskog ustanka - američka revolucija 1776. godine - engleska vojska je počinila gomilu zločina a u znak osvete proterano je 80.000 Amerikanaca koji su sarađivali s krunom. Francuska revolucija 1789. godine, revolucionarni teror i kupanje u krvi na giljotini. Krvavo ugušeni ustanak Ujedinjenih Iraca 1798. od strane engleske krune. Pa ustanak crnih robova sa Haitija 1801. godine. Ustanak robova, protiv francuske vlasti koja se do juče klela u ravnopravnost svih ljudi! To ti nije surovost?!
EMILIO: Jeste, ali to ne opravdava brutalnost Karađorđevih ustanika.
PUPAC: Ni najmanje, ali treba razumeti šta se dešavalo. Misliš da ovu kuburu nosim zato što volim da ubijam Turke, zato što verujem u obnovljeno Dušanovo carstvo ili zato što čuvam svoju ženu, decu, njivu i goli život? Zločini, krvavi i užasni su počinjeni od srpske strane u tom oslobađanju i to nijedna istorija ne može ispraviti. Ali, najumniji među nama su znali da razlikuju dobro i zlo. Uostalom, videćeš kako je to izgledalo.
EMILIO: Da vidimo.

(Emilio odlazi u publiku. Pupac ostaje na sceni. Of - cvrkutanje ptica. Na video-bimu projekcija šumarka. Dolazi Karađorđe. Visok je i krupan, nosi perčin. Pupac mu se nakloni. Karađorđe kratko klimne i sedne u turski sed. Pupac sedne iza njega i rasplete mu perčin i počne da ga bište)

KARAĐORĐE (pomalo neujednačenim, tankim glasom): Odrao sam glavu češući se od ovih vašiju. Po potiljku mi sve izašli krvavi pečati i kraste od silnog grebanja.
PUPAC: Vidim, voždu.
KARAĐORĐE: Svaku vašku da si otrebio, Pupac. Svaku! Podušite, samo po nekim vukojebinama idem, jurim se i sa bosanskim vezirima i sa sultanovom vojskom. Ne znam kad sam se ljudski naspavao.
(Karađorđe umorno zevne. Podrigne)
KARAĐORĐE: A ti, Pupac, viđaš li svoju Maru?
PUPAC: Kako bih kad sam stalno s tobom, voždu.
KARAĐORĐE: Pravo kažeš. Ma, čim rasteramo Turke viđaćeš je koliko ti srce ište. Ima i da ti dosadi. Meni je moja Jelena već dosadila.
PUPAC: Pa ne držimo li već celu Srbiju, voždu?
KARAĐORĐE: Pa držimo Pupac. Čekaj, šta hoćeš da kažeš?
(Karađorđe se maši za kuburu)
PUPAC: Pa, bilo bi dobro da napravimo neki mir sa Turcima pa ćemo posle opet.
KARAĐORĐE: Kakav mir?! Naša braća Rusi kažu da treba da se borimo i mi ćemo to i činiti.
(Karađorđe ustane i uperi kuburu u Pupca)
KARAĐORĐE: Ti si mene našao da učiš? Jesam li ja kod Ivankovca i kod Čokešine terao Turke ili ti? Jesam li ja zauzeo Beograd ili ti? Znaš li ti da sam ja ubijao ljude i za manje stvari od ove?
(Pupac tiho mrmlja "Očenaš". Prilazi mu s leđa Dositej Obradović. Hoda drhtavo, starački)
DOSITEJ: Voždu, poštedi tog momka.
KARAĐORĐE: Zašto bih?
DOSITEJ: Lud je i mlad.
KARAĐORĐE: Dositije, ti jesi najučeniji od mojih popečitelja ali se u ovo ne mešaj.
DOSITEJ: Kako će Sovjet gledati na to kad im kažem?
KARAĐORĐE: Kad mi spomeneš Sovjet ja se odmah mašim za kuburu!
DOSITEJ: Već je držiš u rukama a znam da si je držao i u Sovjetu počesto.
KARAĐORĐE: A ti, momak, šta ti kažeš?
(Pupac se prekrsti)
PUPAC: Ja sam se sa ovim svetom pozdravio, voždu. Pucaj.
(Pauza)
KARAĐORĐE: Idi. Vrati se za po sata. I da me lepo otrebiš ili ću pomisliti da si ti vaška u mojoj kosi. Ajde, poteci!
PUPAC: Hoću, voždu.
(Pupac odjuri)
KARAĐORĐE: Kojim dobrom, Dositije? Podušite, rekao si da imaš nešto važno da raspraviš sa mnom. Ako treba novac za Veliku školu, daću koliko imam, ali Srbiji sad više trebaju fišeci, puške, topovi, džebana.
DOSITEJ: I knjige joj trebaju, knjige! Ali nisam zato došao. Mnenija sam da naša vojska, tako kažu, ide na jug.
KARAĐORĐE: Da. I, Dositije, imaš li neki sovjet za mene?
DOSITEJ: Samo jedan. Ne dozvoli da ponovo isteruju ljude iz kuća i robe ih.
KARAĐORĐE: Koje ljude? Niko ne dira ljude. A, ti misliš Turke?
DOSITEJ: Nema ovde Turaka, moj voždu. Možda poneka porodica i to je sve. Ljudi o kojima govorim su muhamedanske vere ali istim jezikom govore i slovenskog su roda.
KARAĐORĐE: Poturice, sve su to poturice i gori su od Turaka!
DOSITEJ: To je narod, to su ljudi, zvali ih mi ovim ili onim imenom i niko ne može da ih robi i ubija bez globe.
(Pauza. Karađorđe se igra kuburom a zatim je zadene besno za pojas)
KARAĐORĐE: A pet vekova njihovog vakta? A poharani manastiri, a spaljeni gradovi, a oteta zemlja, a ljudi nabijeni na kolac, a žene silovane, a tolika krv što su naši oci lili u bunama?
DOSITEJ: Obriši krv s lica Georgije i videćeš kristjansko milosrdije.
KARAĐORĐE: To tvoje milosrdije mi neće pomoći da vodim zemlju. Mnogi ljudi žele da se naplate za ove muke i mnogi će se ljudi naplatiti! Zamisli, sve i da uradim kakokažeš - šta bi bilo? Vojvode, žedne osvete, digle bi se protiv mene i završio bih gore no dahije i to ja, koji sam ovu zemlju oslobodio!
(Pauza)
DOSITEJ: Znao sam sve kad sam polazio za Serbiju - znao sam za spaljivanje konaka, za pljačku, ubistva muhamedanaca koji vam nisu bili neprijatelji. No, verovah da će se stvari na bolje okrenuti i da će takvi užasi prestati a zaraćene vere živeti u miru.
KARAĐORĐE: Seljak da živi u miru sa agama i begovima?
DOSITEJ: I oni su narod kao i vi, malo je aga i begova. Uredi državu tako da mesta ima za sve vere i živećete složno, kao braća.
KARAĐORĐE: Ako su nam braća nek se vrate pradedovskoj veri ili nek idu u Tursku. To je moje milosrdije.
DOSITEJ: Sramota zbog ovakvih dela padaće još dugo na one koji nisu krivi, a rat nas neće pustiti ako prvi ne pružimo ruku!
KARAĐORĐE: Tiše govori Dositije, nismo u Sovjetu. Nema te ko čuti.
DOSITEJ: Znam da nema. Znam.
(Dositej uzdahne i krene)
KARAĐORĐE: Predugo si bio u Jevropi, Dositije.
DOSITEJ: Ne, voždu. Prekratko sam u Srbiji i to je muka.
(Dositej ode)
KARAĐORĐE: Pupac! Pupac!

(Mrak. Na scenu dolazi Emilio)

EMILIO: Dositej Obradović, srpski prosvetitelj, pisac, prevodilac i prvi ministar prosvete umro je 1811. godine. Dve godine kasnije pala je Karađorđeva Srbija. Zavladao je turski teror. Mnogi knezovi su sa nebrojenim narodom pobegli na teritoriju današnje Vojvodine a s njima i Karađorđe Petrović. 1815. godine je izbio Drugi srpski ustanak koji je vodio Miloš Obrenović. Ustanici nisu sprovodili odmazdu nad pobeđenima a caru su se predstavili kao odani podanici koji traže samo svoja osnovna prava. Nakon nekoliko pobeda nad turskom vojskom sklopljen je mir: sela u Beogradskom pašaluku su bila pod Miloševom, a gradovi pod turskom vlašću. Zavladao je mir u kojem su padale glave: Karađorđeva koju je poslao u Stambol u znak odanosti sultanu, zatim Molerova, Cukićeva, oca Melentija Nikšića. Miloja Đaka. Miloševom lukavom politikom Srbija 1830. stiče autonomiju u okviru Turske Imperije što je potvrđeno sultanovim Hatišerifom. Otvaraju se škole, dolazi veliki broj učenih Srba iz Vojvodine, ekonomija polako napreduje. Činilo se da će, sa Sretenjskim ustavom iz 1835. godine, Srbija ući u porodicu evropskih naroda. (Nasmeje se) A, vi, ne znate? Pogledajte sami!

(Odlazi sa scene. Natpis na video-bimu Kragujevac, 1835. godina. Na scenu žurno stupa Miloš Obrenović, obučen u evropsku, generalsku unuformu a za njim trči Dimitrije Davidović, evropski obučen, u strogo crno odelo. U ruci mu je Ustav)

DAVIDOVIĆ: Ali, gospodaru....
OBRENOVIĆ: Čibe, bre!
DAVIDOVIĆ: Da vam objasnim.
OBRENOVIĆ: Ne, da ja tebi objasnim.
(Obrenović mu uzme Ustav iz ruku i iscepa ga na deliće)
OBRENOVIĆ: Jel ti sad jasno, Prečanine? Nema Ustava.
DAVIDOVIĆ: Ovo je Ustav kakvom bi pozavidele Švajcarska i Belgija!
OBRENOVIĆ: Onda idi tamo pa im ga nutkaj! To ovde ne biva!
DAVIDOVIĆ: Pa to mora da ima neku korist, gospodaru!
OBRENOVIĆ: Ima, ima! Dobro prijanja i ne propušta, ako me razumeš i to je upravo ono što možemo da uradimo sa ovim Ustavom - da obrišemo svoje guzice!
DAVIDOVIĆ: Ali, gospodaru, stvar još nije izgubljena.
OBRENOVIĆ: Činiš voliko Davidoviću, stvar nije, ali Ustav jeste - neće ga Porta jer kaže da grabimo više no što nam pripada, neće ga ni Švabe jer oni ustav ni nemaju, pa vidi ih, uređena država a neće ga ni Rusi. Kažu da je to francuski rasad u turskoj šumi.
DAVIDOVIĆ: A hoćete li ga barem vi?
OBRENOVIĆ: Joj, da nije bilo Miletine bune ne bih ga ni ja! Slušaj, Davidoviću, kreni ti lepo malo u Smederevo, idi u Austriju, pečataj tvoje "Novine serpske" a mene ostavi na miru!
(Obrenović šutne Davidovića u zadnjicu i ovaj ode, bolno jecajući. Dolazi Pupac. Skrušeno vrti kapu u rukama)
OBRENOVIĆ: Ćopaj, ćopaj, ko onaj nesretni Vuk Karadžić! Da mi je sad ovde prebio bih mu onu jedinu zdravu nogu! A šta ti oćeš?
PUPAC: Zvali ste me oko kupovine one zemlje, gospodaru.
OBRENOVIĆ: Koje kupovine? A, da.
PUPAC: Svaki talir koji date vratiće vam se stostruko.
OBRENOVIĆ: A kako bi bilo da ja tebi ne dam ništa osim tvoje glave, a ti meni daš onu livadu u Pavlovićima koja mi je tako zapala za oko?
(Pauza)
PUPAC: Što je moje to je i vaše, presvetli knjaže.
OBRENOVIĆ: A što je moje to je samo moje.
(Mrak. Natpis na video-bimu: I, ČETIRI GODINE KASNIJE...)
(Na scenu, Milošu, s leđa prilazi Toma Vučić-Perišić. Naperene su mu kubure u rukama)

TOMA VUČIĆ-PERIŠIĆ: Ruke gore, Milošu i bez naglih pokreta!
(Miloš se okrene zatečen. Nasmeje se)
OBRENOVIĆ: Ma, šta se šališ Tomo?! Presekao si me živog!
TOMA VUČIĆ-PERIŠIĆ: I upucaću te i preseći ako se makar pedalj makneš!
OBRENOVIĆ: Ti to stvarno misliš?
TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ: Jes, vala. Dosta je bilo tvoje tiranije.
OBRENOVIĆ: Moje tiranije? A ko je k'o crni aslan pio krv mojim neprijateljima, ko je dobio zlato i livade? A? Na tvojim je rukama Đakova krv!
TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ: To je bilo nekad. Vreme je novo, ustavobraniteljsko, a ti zahvali što te narod još ceni pa nećemo i tvoju glavu, k'o Karađorđevu, slati za Stambol.
OBRENOVIĆ: Kučkin sine!
TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ: Ruke gore i pravo napred. Idemo za Beograd pa na prvi damšf za Vlašku! Red bi bio da odeš tamo, da vidiš kakva su ti imanja što si ih narodnim novcem stekao.
OBRENOVIĆ: Teraj ti, teraj Tomo, ali pazi - vratiće se Miloš po tebe.
TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ: Mator kurjak - pasja prdačina. Kreni!

(Odlaze. Mimoiđu se sa nalickanim momkom u uniformi ađutanta, Aleksandrom Karađorđevićem. Aleksandar Karađorđević zadovoljno šilji brk. Natpis na video-bimu: Tri godine docnije...)

KNEZ ALEKSANDAR: Nemojte se uznemiravati, sve je pod apsolutnom kontrolom. Godina je 1842. a ja sam Aleksandar Karađorđević, knez Srbije i imam apsolutnu kontrolu, mada se kneževi i vojvode baš ne slažu sa ovom konstatacijom. Pardoniram što nisam skinuo uniformu. Do maločas sam bio ađutant kneza Mihaila Obrenovića koji se, tri godine docnije, pridružio svom tatici u Vlaškoj. Eh, ja sad vladam, da... ja sam proevropski čovek, mada je matuška Rusija ipak matuška. Da. Uveden je kodeks građanskog prava, osnovana je topolivnica, stajaća vojska, osnovana Narodna biblioteka i Narodni muzej. Zemlja je evrpska, a ustav i dalje Turski, iz 1838. godine. Šta ćete, nije život što i polje preći.
(Pogleda na sat)
KNEZ ALEKSANDAR: Vidi, koliko dugo pričam. Sveca mu, već je 1844. godina. Ilija, Ilija!
(Dolazi Ilija Garašanin. Prgave, brkate spoljašnjosti u strogom odelu. Klimne glavom knezu)
KNEZ ALEKSANDAR: Pokažite publikumu onaj skromni dokument koji ste napisali.
ILIJA: Ali, to je tajna, knjaže naš.
KNEZ ALEKSANDAR: Dajte, nije tolika tajna. Zna za to i onaj Poljak, grof Čartoriski.
ILIJA: Nemojte sad - saznaće se.
KNEZ ALEKSANDAR: Ja sam okružen mojim ljubljenim narodom i insistiram da pokažete vaše Napisanije.
ILIJA: Načertanije, kneže, Načertanije.
KNEZ ALEKSANDAR: Kako bilo. Dakle?
(Ilija poče da se pretražuje)
ILIJA: Nema. Ostalo mi kući.
KNEZ ALEKSANDAR: Pa ništa onda, recite šta tu stoji.
ILIJA: To je ideja, zamisao da se južnoslovenska plemena ujedine sa Srbijom kao predvodnicom, kao što se Italijani ujedinjuju sa Pijemontom i da toga radi moramo da krenemo, ako drugačije ne može...
KNEZ ALEKSANDAR: U rat, zar ne?
ILIJA: Da, i to sa svim silama koje drže našu braću u ropstvu.
KNEZ ALEKSANDAR: Eto, vidite da nije bilo toliko teško.
ILIJA: Da ratujemo sa Turcima i Austrijancima? Ništa lakše. I da se oslonimo na Francusku.
KNEZ ALEKSANDAR: Mi to možemo ako se oslonimo na Rusiju, jer je to slovenska zemlja.
ILIJA: Francusku, jer je to prosvećena zemlja.
KNEZ ALEKSANDAR: Rusiju!!!
ILIJA: Dobro, dobro, Rusiju.
(Knez odlazi)
KNEZ ALEKSANDAR (of): I, ako taj buntovnik Čartoriski dođe u Srbiju, podsetite me da ga oteram.
ILIJA: Razumem, kneže. Narode, niste vi još ništa videli. Oboriću ga prvi put kad mi se ukaže prilika, pa makar morali da one drljave Obrenoviće vratimo na presto. Živela ujedinjena država Južnih Slovena!
KNEZ ALEKSANDAR (of): Pod okriljem majčice Rusije!!!
ILIJA: Pod okriljem majčice Rusije, veličanstvo! (tiše) Reče on, misleći na Francusku.

(Ilija odlazi. Na scenu dolazi Pupac u narodnom odelu)

PUPAC: Rusija je izgubila Krimski rat 1856. godine i Karađorđevićeva pozicija je postala nestabilna. Oboren je i prognan na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine. Knez Miloš se vratio u zemlju i vladao godinu dana.
(Dolazi Miloš Obrenović, star, povijen, sa flašom u jednoj a kuburom u drugoj ruci)
OBRENOVIĆ: O, Tomo, Tomo, gde si sad Tomo Vučiću povlaka Perišiću?! Dođi da ljubiš stope svom knjazu kojeg si oterao, Perišiću! Pst, narode, vama je jasno da ja zapravo ne znam šta je povlaka i ta gramatičeska pravila jer sam nepismen! Ali, nema veze! Oj, Tomo! Ej, ti, seljak!
PUPAC: Ko, jel ja?
OBRENOVIĆ: Ti, a ko bi drugi? Dođi ovamo. Reci mi gde je Tomina kuća.
PUPAC: Eno je prekoputa.
(Obrenović hitro stane iza njega)
PUPAC: Knjaže, šta vam je?
OBRENOVIĆ: Samo idi napred i ne pitaj šta je. Znam Tomu, mogao bi da me s ove daljine zbrzi ko Bugarin ćurku.
(Pupac i Obrenović odu do kraja scene tako što ga Pupac pokriva svojim telom a zatim se Pupac vrati nazad)
PUPAC: Znam, štitio sam knjaza. A koji sam izbor pa imao? Držao je kuburu. Narod je dovoljno bio pritisnut spolja, još mu je samo falilo da ga i iznutra robe, tuku, tlače. I tako je i bilo. Dobijali smo dosta batina sa sviju strana. Ipak, nekud smo se pomerali. Srbija je sve više ličila na Evropu. Ali gde god bi krenuli preko granice zvali su nas Bizantincima, turskom kopiladi, Istočnjacima, slovenskom bagrom, vašljivcima, Ciganima (uvreda koja govori sve o rasizmu onog koji nas vređa a ništa o romskom narodu), Racima, šizmaticima, pasjim nakotom, a našu zemlju koja se s teškom mukom sastavljala turskom satrapijom, operetskom kneževinom, Augijevim štalama Evrope. A kad bi naši studenti "parizlije" koji su dolazili na studije u opancima stigli do akademske diplome... Pogledajte!

(Mrak. Natpis na video-bimu: Pariz 1860. godina. Dokumentarni snimci starijih građevina u Parizu. Svetlo. Na sredini scene je katedra, za njom je profesor Šabanon, a pred visokom katedrom, u narodnom odelu, preko kojeg je nabačen mantil, stoji Pupac. Pred profesorom su papiri, mastionica i pero)

ŠABANON: Dobro, dobro, lepo ste to znali Pupak.
PUPAC: Pupac, gospodine profesore.
ŠABANON: Da, Pupak. Ovo vam je poslednji ispit, zar ne?
PUPAC: Da, profesore.
ŠABANON: Vidim, sve ste davali na vreme.
PUPAC: Da, profesore.
ŠABANON: Vi ste bistar momak, Pupak. Napravićete lepu karijeru u vašoj rodnoj Turskoj.
PUPAC: Ja sam Srbin iz Srbije,gospodine profesore.
ŠABANON: Niste Turčin?
PUPAC: Baš suprotno.
ŠABANON: Ali, vaš knez priznaje vrhovnu vlast turskog cara i to vas volens nolens čini Turčinom. Ili se možda stidite svog porekla?
PUPAC: Gospodine profesore i da sam se rodio kao Turčin imao bih na šta biti ponosan ali ja Turčin nisam. Ja sam slovenske krvi i jezika, hrišćanske vere i jevropskog obrazovanja.
ŠABANON: Hm, da. Ovo za obrazovanje ste pogodili.
(Šabanon škraba po papiru)
PUPAC: Profesore.
ŠABANON: Strpljenja mladiću. Dobićete svoju ocenu.
(Profesor uzme hartiju i baci je. Hartija lebdi u vazduhu a Pupac skoči i uhvati je)
PUPAC: Dovoljan? Zašto?
ŠABANON: Ja mislim da ste vi varvarski drski.
PUPAC: Ali, profesore, pobogu, pa sve sam znao što ste me pitali, zar ne?
ŠABANON: Da, jeste i šta s tim?
PUPAC: Zašto onda tako mala ocena?
ŠABANON: To vam je dovoljno za Orijent.
(Profesor silazi niz katedru i gura je sa scene. Pupac, utučen, sedne na pod)
PUPAC: Toliki trud a uzalud. Ali, ljudi su i dalje odlazili u inostranstvo i obrazovali se, i eto uglednih intelektualaca našeg porekla: Jovan Ristić, Čedomilj Mijatović, Đura Daničić, Stojan Novaković, Nikola Tesla, Mihailo Pupin, Ilarion Ruvarac.

(Of: "Što se bore misli moje", na klaviru. Dolazi Knez Mihajlo. Uniforma mu je u flekama krvi)

KNEZ MIHAILO: Orijent, nego šta! Mislio sam ako sprečim stradanje kod Čukur česme, ako narodu oslobodim gradove od Turaka, ako sklopim savez sa balkanskim zemljama protiv Osmanlija, podarim teatar, uvedem tačno određene poreze i narodnu vojsku, mislio sam da će me narod voleti. A oni - ubiše me u Košutnjaku! Divljaci!
PUPAC: Kneže Mihailo, nije tako bilo. Ne krivi ceo narod koji te ožalio zbog braće Radovanovića.
KNEZ MIHAILO: Lažeš Pupac! Nisu me voleli, a zašto? Zato što sam zabranio Društvo srpske slovesnosti? Zato što sam vladao, a da ih ne pitam šta činiti? Ismevali su me i vaš voljeni Jova Jovanović Zmaj u svojim pesmicama i "Velika Srbadija" Ujedinjene omladine srpske u novosadskim paškvilama! Zbog politike? Kao da je malo sile smetalo ovom narodu. Ne, zbog toga što sam voleo Katarinu, moju rođaku!
PUPAC: Kneže, slava ti i hvala, ali tvoj te narod nije mrzeo. Brak sa bliskim rođacima je suprotan našim običajima, ali narod nije zbog toga negodovao. On ti je zamerao što mu uzimaš ono za šta se borio. Njegovu slobodu.
KNEZ MIHAILO: Slobodu da od sebe naprave divljake!? Marva neobrazovana, da nisam ko moj otac Kodža podviknuo popovima u Narodnoj skupštini nikad ne bi dobili pozorište! Ni tu slobodu, o kojoj pričaš!
PUPAC: Oslobodili su se okupacije, ali su panduri i načelnici ostali.
(Pauza)
KNEZ MIHAILO: Pupac, s tobom se ne vredi raspravljati. I još nešto - ja sam u pravu. Jer, da me moj narod voleo onda ne bi ono okupljalište.
PUPAC: Mislite Trg Republike?
KNEZ MIHAILO: Ne teraj me da prebacim preko jezika tu mrsku reč. Dakle, da me moj narod voli ne bi to mesto na trgu ispred mog spomenika zvao "Kod konja" već "Kod kneza". Sluga vaš, blagodarna Srbijo!

(Mihailo se kratko pokloni i ode. Dolazi Emilio)

EMILIO: Kako je samo knez bio u pravu. Divljaci, varvari, zulukaferi!
PUPAC: Narod koji se tek budi i uči o sebi i poseduje veliku volju i ljubav prema znanju.
EMILIO: Da, videli smo kako pokazujete svoje znanje.
PUPAC: Emilio, ti stalno zaboravljaš da smo do juče bili u turskom ropstvu, a da Srbija pod knezom Mihailom još nije stekla potpunu nezavisnost. Na Kalemegdanu se pored srpske još vijori turska zastava.
EMILIO: A, da, srpska zastava. Sedi tamo i sad ćeš videti. Molim vas, režija, onaj filmić o srpskoj originalnosti kroz vekove. Hvala. Šta me gledaš? Hajdemo.
(Odlaze u publiku. Na video-bimu je Emilio. Stoji za stolom)
EMILIO: Dobrodošli u srpske neoriginale. Recimo Zastava.
(Sagne se i izvuče je ispod stola)
EMILIO: Kad je ovako gledate - srpska, kad je obrnete - ruska. Slučajnost? Ni najmanje. Onda srpski opanak.
(Stavlja opanak na sto)
EMILIO: I turska nanula.
(Stavlja nanulu na sto)
EMILIO: Vidite, čak je i šiljak isti. Pa onda srpski patent sa turskim imenom
(Stavlja kajmak na sto)
EMILIO: Kajmak. Ponegde ga još zovu i skorup, ali to staro ime je gotovo iščezlo. Ili rakija, od turskog raki. Imali su Srbi slovensku reč za to, ali je nestala. Imali su i za čekić, merdevine, testeru. Valjda.
(Emilio stavlja ruku na srce)
EMILIO: "Bože pravde, ti što spase
Od propasti dosad nas!"
(Stane, smeje se)
EMILIO: Jel vam liči na nemačku himnu? Nije ni čudo - malo je modifikovao njen kompozitor, Davorin Jenko, Slovenac! A sad kratko putovanje kroz geneologiju "srpskih" umnih ljudi:
(Smenjuju se slajdovi)
EMILIO: Manuilo Kozačinski. Ukrajinskog porekla. Jovan Sterija Popović, još jedan pozorišni čovek. Grčkog porekla. Histrionski brat - Branislav Nušić. Grčkog, cincarskog kako vam drago. Pomenuti Davorin Jenko. Đorđe Vajfert. Došao iz Austrije. General Pavle Jurišić Šturm. Prus. I to je samo početak spiska.
(Mrak. Svetlo. Na sceni su Emilio i Pupac)
PUPAC: I, šta si ovim dokazao?
EMILIO: Ništa drugo do da u Srbiji nema ničeg oroginalnog.
PUPAC: Osim jezika, naroda, običaja.
EMILIO: Sve je to neka mešavina.
PUPAC: Kao i sve drugo u Evropi. Zato u tome i jeste nekakva draž.
EMILIO: Draž u tome da kradete tuđe ljude i ideje?
PUPAC: Nikog nismo krali. Ti ljudi su dolazili ovde jer su to hteli i nije bitno kog su porekla bili, već da su ostavili ovde svog traga i da im svima dugujemo veliku zahvalnost. Problem je u onima koji nas potcenjuju i našima koji potcenjuju druge narode a ne u samim svojstvima bilo kog naroda. Evo primera.

(Pupac pucne prstima. Emilio se "zamrzne". Pupac ga izgura, nepomičnog, sa scene. Dotrčava Lepršić, sa zanosom maše srpskom zastavom)

LEPRŠIĆ: Svanula je zora slobode vascelikog naroda serpskog i opet će se srpska zastava viti na Kalemegdanu, ponosno, bez turske da je kvari! Godina je 1878. Srbija i bratska Crna Gora su priznate kao nezavisne države, a ja, vaš Lepršić, odavde blagosiljam onaj dan kad će plamen bratske slobode stići u Vojvodinu i kad ćemo se osvetiti austrijskim verolomnicima i madžarskim satrapima i jedne na Alpe a druge u Tunguziju poslati!
(U publici sedi dr. Perin. Ima torbu pored sebe)
PERIN: Sramoti se ugursuze! Pusti taj barjak i ne diraj u svoje komšije!
LEPRŠIĆ: Ko to dira nacionalnog mislioca?
PERIN: Ja, Lepršiću. Doktor Sotir Perin, ovdašnji.
LEPRŠIĆ: I ti se usuđuješ biti srpskoga roda i vređati? Možda bi i ti hteo u Tunguziju?
(Perin se nasmeje i prilazi Lepršiću)
PERIN: Ta mani se tih gluposti Lepršiću. ljudi su ljudi, veliki, pametni, glupi, mali, debeli, mršavi. Kad snaša i momak zamaknu u ambar ne pitaju se koje su vere i naroda.
LEPRŠIĆ: Kakav ambar? Šta će oni u ambaru?
PERIN: Iju, ljudi, pa on još ne zna!
LEPRŠIĆ: Ne muti mi um!
PERIN: Kako bih ti mutio um kad je bistar ko boza?
LEPRŠIĆ: Ljudi mogu biti Sorabi ili Slavjani.
PERIN: A ostali ljudi nisu ljudi?
LEPRŠIĆ: Samo čisti Sorabi i Slavjani koji su poslanstvo od Gospoda dobili da vode ovaj svet.
(Perin staje pored njega i gleda ga. Lepršić još agresivnije maše zastavom)
PERIN: Čisti? Oni koji se kupaju stalno?
LEPRŠIĆ: Oni pravog i čistokrvnog plemenitog, slavjano-serpskog roda.
PERIN: A vidiš meni je deda polu Slovak, a baba mi je četvrt-Švabica, a majka mi ima nešto madžarske krvi i kanda bi se naljutila da se zatekne u Tunguziji umesto u Ečkoj.
LEPRŠIĆ: Polovcima nema mesta u nacionalnom preporodu!
(Perin otvara torbu i pretura po njoj)
PERIN: Da. Da. Pričaj ti, pričaj.
LEPRŠIĆ: Srbija kneza Milana će pomoći našu insurekciju kao što su nas 1848. pomogli Knićanin i Šupljikac.
PERIN: Šupljikac je tebi u glavi!
LEPRŠIĆ: Živele slobodne slavjanoserspke zemlje! Živela slavjanska imperija!
(Perin vadi ludačku košulju i nabacuje je Lepršiću koji ne obraća pažnju da ga vezuje)
LEPRŠIĆ: Ja sam uhvaćen, ali nisam pobeđen braćo! Zovite mi Žutilova, zovite mi Smrdića, zovite mi Šerbulića i Plavšićku! Zovite mi rodoljupce!!!

(Perin ga odvlači sa scene. Tutnjava topova, of. Na scenu dolazi Pupac u mundiru srpske vojske. Oslanja se na Martu, svoju sestru. Umesto desne noge nosi drvenu protezu)

MARTA: Boli li te, bato?
PUPAC: Šta je trebalo da boli, bolelo je.
MARTA: Osećaš nešto?
PUPAC: Ponekad se noću probudim, zasvrbi me, pomislim - tu je. Ali ne.
(Pupac kucne po protezi. Marta se zaplače)
PUPAC: Marta, sejo. Nemoj!
(Marta ga nespretno udari)
MARTA: Šta nemoj, šta nemoj! Zvao te tvoj Milan u javorski rat i ti si krenuo. Dvaput su te ranili. Prvi put zakačili tu tvoju ludu glavu. Bog te opomenuo da ostaviš pušku, ali eto tebe opet. Drugi put u ruku. Mislili su da ti je seku. Nisi dao. Iscelila se. Treći put krenuli na Bugare, a ti - ajde!
(Marta se trese od suza)
MARTA: Zašto, brale?
PUPAC: Ne znam.
MARTA: Jesu li vam Bugari skrivili nešto?
PUPAC: Nisu. Rekao nam kralj.
MARTA: Rekao kralj da odeš i ti otišao. Tebi seku nogu pod Pirotom, a on planduje pod Kosmajem, ti pljuješ krv u Svrljigu, a on pije vino sa lepojkama, tebi kuća na doboš, a on nov dvorac zida. Serem ti se na takvog kralja!
(Marta otrči)
PUPAC: Marta, sestro! Nemoj, kako ću sam?! Nisam hteo Marta, naterali me, nisam hteo!

(Marta dotrčava i zagrli ga snažno. Oboje plaču. Mrak. Video-bim se pali. Natpis na njemu: Kraljevina Srbija. Izbori 1886. godine. Pobeda radikala. Nepoznati srez. Seljaci, Radikali Jedan i Dva se šunjaju scenom sa motkama u rukama)

RADIKAL JEDAN: Je li, Milojko, jel vuda treba da krene?
RADIKAL DVA: A jok kuda će?
RADIKAL: Đubre jedno naprednjačko. Misli da će moći da se šepuri i otima nam od usta. Sad je narod pobedio.
RADIKAL DVA: Misliš radikali?
RADIKAL JEDAN: Ma, narod, radikali, to ti je isto.
RADIKAL DVA: Samo ne znam, brale. Ovo mi malo brez veze.
RADIKAL JEDAN: A što to?
RADIKAL DVA: A šta ako ga ubijemo?
RADIKAL JEDAN: Ma, nek lipše pašče. Jel neko od njiovih plako kad su našem pop Joci odvalili bele bubrege jer je radikal? Nije!
RADIKAL DVA: I mog brata oplaviše, izlomili ga kost po kost. More, dobro si me podsetio!
(Nailazi Naprednjak, takođe seljak. Skaču na njega)
RADIKAL JEDAN: Udri Milanovog podrepaša!
RADIKAL DVA: Crkni skote!

(Udaraju ga divljački. Naprednjak ništa ne govori samo ječi. Njegovo ječanje prestane. Još ga tuku. Stanu. Pauza. Radikal Dva ga gurne štapom. Naprednjak se ne miče. Pauza. Radikal odjuri. Radikal Dva za njim. Dolazi Emilio)

EMILIO: Te 1886. godine je u batinaškim obračunima poginulo preko stotinu ljudi. Ipak, politički život se nastavio, uprkos ovoj teškoj odmazdi. Ustav koji je izglasan 1888. godine bio je najliberalniji Ustav do tada ali nije značio početak istinskog parlamentarnog sistema. Glavna stranka, radikali Nikole Pašića, bili su populistička organizacija sa korenima u levici, da bi se vremenom okrenuli imućnijim slojevima i prema desnom centru. S druge strane, obrenovićevski naprednjaci nisu verovali u demokratiju, a liberali su bili, po uzoru na Jovana Ristića, "za umerenu demokratiju". Milan Obrenović abdicira pod pritiskom radikala 1891. godine. Na presto dolazi njegov sin Aleksandar.

(Mrak. Na video-bimu natpis: Dvor Obrenovića, Beograd, 28.maj (11.jun) 1903. godine. Na sceni je orman. Ispred njega su Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Koraci, of)

ALEKSANDAR: Tu su. Ulazi!
DRAGA: Ne mogu. Ispod časti mi je.
ALEKSANDAR: A gde se drugde možemo sakriti?
DRAGA: Bolje da nas ubiju ovako.
ALEKSANDAR: Draga!
DRAGA: To hoće - to će i dobiti. Ja zbog toga što...
(Draga se uhvati za stomak)
ALEKSANDAR: Nemoj sad o tome.
DRAGA: A ti, šta si im ti Saša skrivio? To što si im promenio tričavi Ustav? Što si vladao kao svi tvoji?
ALEKSANDAR: Draga, preklinjem te!
GLAS (of): Aleksandre, čuješ li me? Dva puta si oborio vlast naroda. Sad je došao red na narod da te obori!

(Draga zausti još nešto da kaže, ali je Aleksandar ugura u orman. Orman se zatvori. Mrak. Pucnjava, zveket mačeva. Svetlo. Na sceni u krvi leže tela Drage i Aleksandra. Mrak. Na video-bimu dokumentarni snimak: "Krunisanje kralja Petra Karađorđevića". Of: "Marširala Kralja Petra Garda". Dolazi Nikola Pašić. Zauzima pozu i vadi papir)

NIKOLA PAŠIĆ:

Dobro veče Srbi, braćo i sestre,
Nadam se da su svi uspeli da se smeste,
Ja sam Nikola Pašić zvani Baja
Političar srpski i prvak radikala

Oprostite Apisu na krvavoj sceni
On i njegovi već su odstreljeni
Crna ruka, četnici i Mlada Bosna
Zbog njih nam svaka godina posna

Neko kaže da sam za atentat znao
Možda - ali ja njih nisam izrešetao
Ja sam vidra i ne znam za bruku
Dok god se izvučem opranih ruku

Imam planove za ujedinjenje
Imam planove za oslobođenje
Imam planova Bog će ga znati
Al to će narod krvlju da plati

U dva rata a jedan svetski
Ceo će narod Baja da smesti
A sin će lepo da nasledi mene
Pa šta ako su mu pare kradene

Narod pamti lepo, briše lošije
Narod ti ima pamćenje kokošije
spomenik digne a zbog tebe strada
i trg dobiješ posred Beograda

(Nikola Pašić se nakloni publici. Dolazi Dimitrije Tucović)
DIMITRIJE TUCOVIĆ: Otkad si iskren prema narodu, Pašiću?
PAŠIĆ: Ovaj, oduvek, Tucoviću. Oduvek.
DIMITRIJE TUCOVIĆ: A kada ste glasali za ratne kredite u Skupštini, jesi li i onda bio iskren?
PAŠIĆ: Najiskreniji. A, ovaj, ti Tucoviću, jesi li ti bio iskren? Jesi li ti ono govorio da će sve socijalističke stranke da glasaju protiv ratnih kredita i da rata neće biti? Šta je Zlatiborac? Maca došla na vratanca?
DIMITRIJE TUCOVIĆ: Tačno je to. Protiv ratnih kredita smo glasali samo mi i drugovi iz Bugarske. I neka smo. Mi smo bar pokušali da spasimo svet od razuzdanih imperija koje su žedne još novca i još krvi.
PAŠIĆ: Carstava je bilo i biće, bogatih je bilo i biće, a te zlatne reči ostavi za "Radničke novine".

(Fijuk. Eksplozije. Na video-bimu: dokumentarni film, projekcija srpskih vojnika koji gacaju kroz blato. Dimitrije iz mantila vadi šajkaču i stavlja je na glavu a na ruku stavlja traku sa znakom "crvenog krsta")

DIMITRIJE TUCOVIĆ: Austrougarska je preko dvadeset puta veća od naše Srbije. Izginuće silan narod.
NIKOLA PAŠIĆ: Neka izgine, ali će iz te muke nastati nova, veća i jača država Južnih Slovena!
DIMITRIJE TUCOVIĆ: Ako joj budu vladali takvi kao vi biće to država Tužnih Slovena!
NIKOLA PAŠIĆ: Marš odavde, komunac! Na borbene položaje! Ubijaj Švabe a ne mene!
DIMITRIJE TUCOVIĆ: Idem, ali nikog neću ubiti. Živote danas treba spasavati, a ne ubijati.
(Tucović odlazi)
NIKOLA PAŠIĆ: Spasavati živote? Nikad se nije razumeo u realnu politiku.

(Mrak. Na video-bimu se smenjuju snimci sa ostrva Vido, scene borbe, ulazak oslobodilaca u Beograd 1918. godine. Na scenu dolazi Pupac - u srpskoj uniformi, sa šlemom na glavi, zakićen cvećem)

PUPAC: Borio sam se opet. Treći put. Udri Turke, Bugare, Švabu. Šest godina mi se puščana cev nije ladila. I pijem, otkad sam stigao u Srbiju pijem i ne mogu da prestanem. Zaspim tako i probudim se - zdrav ko dren, svega se sećam, glava ne boli, pamet bistra, a u glavi zvižde meci, vrište drugovi, trčimo uz makedonske planine i ja opet.
(Pupac potegne dobro. Potegne posle svake rečenice)
PUPAC: Preživeo sam. Mnogi moji nisu. Žena. Deca. Samo otac i majka ostali. Kažu, Švabe bile besne što smo ih tukli na Ceru i Kolubari. Gonili su celo selo, ubijali koga stigli. Kao da su divlji zverovi, kažu. Gledao sam od Vranja dovde - nema kuće bez crnog barjaka. Nema nas. Trećine ljudi u ovoj zemlji više nema. Milion i trista hiljada. Metak, glad, bolest. A ja pijem. I pijem. I ne mogu da se napijem od silne muke. Još mi kažu da sam junak. A moja Ana i Mladen i Zlatko? Gde su oni kad sam toliki junak? Nisam ih štitio. Ostavio ih i kad se vratim - nema ih. Nema ih, Sunce ti lebovo! A ja gde sam? Lutam ko vancaga! Zašto ste me ljudi poslali u Albaniju, u crnu Afriku, u Francusku? Branio sam moj prag, moj bre! Otišao sam iz Srbije, a vratio u neku Južnoslaviju.
(Pupac pogleda u flašu)
PUPAC: Nema više. Nema više ničeg nikad više.

(Pupac otetura sa scene. Dolazi Emilio)

EMILIO: I, tako je 1. decembra 1918. godine stvorena kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca koja će docnije postati Kraljevina Jugoslavija. Za političku elitu Slovenije i Hrvatske, Jugoslavija je bila privremeno rešenje na putu prema nezavisnosti. Za političku elitu Srbije, Jugoslavija je bila proširena Srbija. Podignuta na razvalinama tamnice naroda, Austro-Ugarske, Jugoslavija nikad nije dobila jedinstven kulturni prostor i trajniju vezu među svojim narodima, a ekonomske, kulturne, civilizacijske razlike nisu prevaziđene. Takvih pokušaja nije ni bilo, a narod, kao i pre uostalom, opet niko ništa nije pitao. U Parlamentu su se vodile duge, besplodne i često nasilne rasprave poslanika.

(Graja, of. Na video-bimu se smenjuju dokumentarni snimci predratnih političara. Emilio odlazi. Na scenu dolazi Puniša Račić, gnevan. Diže dva prsta)

PUNIŠA RAČIĆ: Molim za riječ!
STJEPAN RADIĆ (of): Ma daj, sjedni dolje Puniša.
(Puniša gnevno gleda oko sebe)
PUNIŠA RAČIĆ: Đe si?
STJEPAN RADIĆ (of): Ovdje sam!
PUNIŠA RAČIĆ: Radiću, ne izazivaj.
STJEPAN RADIĆ (of): Daj se sjesti, Račiću.
PUNIŠA RAČIĆ: Ja tražim riječ!
STJEPAN RADIĆ (of): Što, on zna govoriti? Sjedni dolje, Puniša! Ti to ne razumiješ!
PUNIŠA RAČIĆ: Povuci riječ ili ću te ubiti, časti mi!
STJEPAN RADIĆ (of): Ma, ti to ne razumiješ, bedaku!
PUNIŠA RAČIĆ: Povuci riječ!

(Smeh, of. Puniša Račić vadi pištolj i puca u publiku. Mrak. Video-bim se prekrije krvlju. Na scenu dolazi Emilio)

EMILIO: Predratna Jugoslavija je bila sve, samo ne demokratska i uređena zemlja. Građanska i ljudska prava kršena su na svakom koraku. Policija je brutalno prebijala radnike koji su tražili bolje uslove. Cvetali su korupcija i nepotizam. Politikanti su jedni drugima pretili da će od Hrvatske napraviti Irsku u Jugoslaviji i, obrnuto, da će Srbi u Hrvatskoj napraviti svoju Irsku. Posle smrti Stjepana Radića, vođe Hrvatske seljačke stranke, kralj Aleksandar Karađorđević je izveo "puč sa vrha" 1929. godine, ukinuo sve političke partije, raspustio Skupštinu i proglasio novi, Oktroisani Ustav. Nastupio je period poznat kao Šestojanuarska diktatura. Ustaše i bugarski nacionalisti su ga izabrali za svoju prvu metu.

(Na scenu dolazi Pupac u uniformi kraljevske vojske. Nosi hrvatsku, srpsku i slovenačku zastavu. Na video-bimu se vijori jugoslovenska zastava. Polaže ih na sredini scene i salutira. Dolazi kralj Aleksandar Karađorđević i odsečnim pokretom salutira zastavama. Daje znak Pupcu da ode. Pupac odlazi)

ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ: Ne postoji više Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Od danas postoji samo Jugoslavija i od danas postoje samo Jugosloveni, jedno pleme sa tri imena i tri vere. Od danas smutnja političara i Parlamenta prestaje. Od danas između kralja i naroda neće biti posrednika.

(Pucanj, of. Aleksandar pada na zastave. Pogrebni marš, of. Zastave i Aleksandar nestaju u propadalištu. Na video-bimu dokumentarni snimak Hitlerovog govora, zatim Nevil Čemberlen koji Minhenski sporazum drži visoko podignut, zatim nemačke trupe koje prelaze granicu Poljske, Francuske. Natpis: 18. april 1941, negde u Bosni. Svetlo. Na sceni je kapetan Mašković. Odsutno gleda pred sebe. Sedi na velikoj kartonskoj kutiji iz koje vire papiri. Dotrčava Pupac)

PUPAC: Gospodine kapetane, gospodine kapetane!
KAPETAN: Reci, Pupac.
PUPAC: Javili maločas preko radija da je đeneral Danilo Kalafatović potpisao kapitulaciju.
(Pauza)
KAPETAN: Znao sam. Deset dana nas povlače po ovim planinčinama bez kraja i konca. A neprijatelji na sve strane - Nemci, ustaše, pa ovi naši što vole onu švapsku nakazu. Pucaj gde god oćeš - nećeš promašiti, a šta mi radimo umesto da se borimo? Menjamo bivake, zašivamo uniforme. Politikanti. Nisu ni hteli da se bore. Prvo potpišu pakt sa Švabom, onda ga ponište pa zovu narod na borbu! Ko bi im verovao?
PUPAC: Kapetane Maškoviću, ako dozvoljavate...
KAPETAN: Nemam šta da dozvoljavam. Ja ti više nisam starešina.
PUPAC: Još se možemo boriti. Dok je nama ljudi i ovih šuma...
KAPETAN: Nije li nas već stradalo dovoljno? Sravniše Beograd, oteraše onolike ljude u zarobljeništvo.
PUPAC: Bilo je pre i gore, pa se nismo dali.
KAPETAN: To volim kod tebe. Nikad se ne predaješ, Pupac.
(Kapetan ustaje i tromo mu predaje kutiju)
PUPAC: Šta je to kapetane?
KAPETAN: To je poverljiva arhiva. Sve što znamo o ljudima iz ovog bataljona nalazi se ovde - ko je komunista, ko mrzi naciste, ko je iz jevrejske il' ciganske porodice, sve ti je to ovde.
PUPAC: I, šta ću s tim?
KAPETAN: Hteo si da pomogneš svom narodu, hteo si da ga zaštitiš? Eto ti prilike. Spasi živote nevinih.
(Pupac se zaklati. Potresen je)
PUPAC: To su državna dokumenta moj kapetane. Zabranjeno je paliti ih.
KAPETAN: Koje države? Pupac, nemoj nikad polagati zakletve. Nikome. Nikad. Samo sebi i najdražima.
PUPAC: Zašto?
KAPETAN: Zakletva traži celog čoveka i guta ga. Idi sad. Voljno!
(Pupac stavi kutiju pod mišku i trapavo mu salutira, a zatim odjuri)
KAPETAN: Zakletva traži celog čoveka.
(Otkopčava svoju futrolu. Vadi pištolj)
KAPETAN: Ja sam se zakleo mom kralju, a ne upravniku logora.

(Stavlja cev u usta. Mrak. Dokumentarni snimci iz Drugog svetskog rata: borbe Nemaca i gerile, pokolj na Kozari, logori Gradiška i Jasenovac. Dokumentarni snimak borbi za Beograd 1944. godine i ulazak partizana i Sovjeta u Beograd. Na video-bimu leprša trobojka sa petkorakom. "Jugoslavijo", of. Dolazi Emilio)

EMILIO: Drugi svetski rat u Jugoslaviji nije bio samo hrabra gerilska borba i nemačka odmazda sto za jednoga. Bio je to više građanski nego rat za oslobođenje. Sloboda nije došla, a oslobođene su šovinistička i ideološka zver koje su gazile svakog ko bi bio "onaj drugi" ili "drugomisleći". O tome govore leševi stotine hiljada ljudi srpskog, jevrejskog, romskog i hrvatskog porekla ubijenih u ustaškim logorima Jasenovac i Gradiška, i u neprebrojenim jamama na teritoriji današnjih država Bosne i Hrvatske. O tome govori egzodus Slovenaca. O tome govore četnički pokolji nesrpskog stanovništva u Bosni i Hrvatskoj. O tome govore zlodela "Handžar divizije". O tome govore krvave orgije folksdojčerskih, italijanskih, bugarskih, albanskih i mađarskih trupa. O tome govori politika nemačkog satelita, generala Milana Nedića u Srbiji – antisemitska, antiromska, antidemokratska i antikomunistička. O tome govori proterivanje "nepoželjnih" manjina - gotovo svih Nemaca i dela Mađara. O tome govore tzv. leva skretanja partizana u Crnoj Gori i Hercegovini, takozvana pasja groblja u Srbiji, Kočevski Rog i revolucionarni teror posle oslobođenja.

(Mrak. Na video-bimu je Tito, bere pomorandže na Brionima. Sa leve strane dolazi Partizanka koja sa naperenom puškom gura Bombondžiju)

PARTIZANKA: Vuci se, bagro reakcionarna!
BOMBONDŽIJA: Nemojte, gospođice! Nemojte mene, ja sam bombondžija a ne bombadžija!
PARTIZANKA: Pa sad treba da ti poštedimo život? Ja četiri godine da krvarim gaće u šumi, a ti Švabama prodaješ bombone.
BOMBONDŽIJA. Ja sam prodavao bombone i Srbima. Nemojte mene, molim vas! Od toga zarađujem za hleb.
PARTIZANKA: A ja sam jela gorku proju dok si ti bio na belom lebu. Za tebe sa stradala, izelice! Sladak je tvoj hleb, ali ga više jesti nećeš. Polazi!

(Partizanka ga udari kundakom i oni odlaze sa scene. S desne strane dolaze Policajac i Momak, pozne dvadeset)

POLICAJAC: Miči se govedo jedno!
(Udari Momka. Momak se okrene prema njemu. Policajac ga udari još par pouta, a onda stane. Policajac odstupi)
MOMAK: Tako ti svome pretpostavljenom?! Ko te, bre, ni iz šta podigao, crni Damjane? Ko ti je glavu na Neretvi spasao? Ko ti je dao ovaj posao?
POLICAJAC: Druga su to vremena bila.
MOMAK: A sad? Kakva su sad vremena? Do juče se pevale ruske pesme i klelo u komunizam, a danas? U šta ćeš se danas kleti? Da nećeš možda da prišiješ četničku kokardu?
POLICAJAC: Ne znam ti ja to. Ja samo radim svoj posao.
MOMAK: Radiš posao. Za koga? Do juče si Staljinovu sliku držao pored Titove. Danas si je sklonio. Koga ćeš staviti do Tita? Trumana? Znam te, Damjane, ako si izdao Staljina izdaćeš i ovu dvojicu. Da ti odgovara i Pavelića bi tu stavio!
POLICAJAC: Ti mene ustašom praviš! Pavelić mi pola porodice pobio!
(Udara ga snažno, bez prestanka. Grabi ga za kragnu)
POLICAJAC: Na Mramor ćemo tebe, pa nek ti se malo razbistri u glavi! Ti ćeš meni Pavelića!

(Policajac odvlači Momka. Mrak. Melodija, of. "Pioniri maleni", instrumental. Svetlo. Na sceni je klupa za kojom sedi Devojčica, u pionirskom odelcetu. Na video-bimu se vrte snimci sletova)

DEVOJČICA: "25. maj 1965. godina, u Beogradu. Dragi Sale, kako si ti? Ja sam dobro. Učiteljica Natalija kaže da sam tako pametna da mogu odmah iz drugog u četvrti razred. Ali ja neću. Hoću da se igram sa Anitom i Jelenom i Maricom i Gocom. Kako je kod tebe u Australiji? Je li vruće u Sidneju? Tatin drug čika Žile, znaš onaj političar, došao na večeru. Tata i on su pili i on kaže da si ti otišao jer mrziš komunizam, a tata kaže kako si ti otišao jer mrziš da budeš gladan i bez posla, a Žile onda pita tatu šta misli pod tim što je rekao, a tata kaže da to ne misli on nego eto, ti tako subjektivno misliš. I tako. E, pričali oni i nešto o našoj zemlji u ratu i hvali se Žile, kaže da smo treći po tome koliko nas je izginulo. Prvi su Rusi, a drugi Poljaci. Meni bilo žao što nismo prvi ali da jesmo onda bi morali svi da izginemo, a to nije pametno. Danas smo slavili Dan Mladosti. Slavimo što je Tito mnogo star, a živ. Bila muzika i mi igrale. Mahale smo rukama kao beremo cveće za druga Tita, pa nešto kao kopamo, pa posle mašemo napred, kao mašemo puškama na neprijatelje i bilo je smešno. Direktor škole se napio, bio crven ko paprika, a i učiteljica Natalija je uzela malo. I tako. Ljube te i vole, mama, tata i ja, tvoja Seka!"

(Na video-bimu dokumentarni snimci: Bitlsi, Hendriks, natpis: summer of love, hipici, studentske demonstracije u Parizu a zatim dokumentarni snimak studentskih demonstracija u Beogradu. Video-bim ukrasi veliki portret Če Gevare. Dolazi Pupac, u džinsu i beloj košulji preko pantalona)

PUPAC: Dosta je bilo čekanja i oklevanja. Revolucija mora da se izvede, jednom i zasvagda. Nećemo više bleda obećanja. Oni koji su nam obećavali komunistički raj dobili su svoje parče kapitalističkog raja, a nama je ostao svakodnevni pakao. U zemlji u kojoj radnici radije rade u Nemačkoj i Austriji, zemljama s kojima su se do juče gledali preko nišana, stvari ne mogu biti u redu. Jugoslavija se mora promeniti iz osnova i pripasti onima koji u njoj žive, a ne onima koji njome upravljaju. Dole crvena buržoazija!

(Pupac podiže ruku stisnutu u pesnicu. Pauza. Of. "Kozaračko kolo", na harmonici. Doigravaju na scenu MOMCI 1 i 2, uhvaćeni u kolo sa DEVOJKOM koja je u sredini. Na licima su im veštački osmesi)

PUPAC: Šta vam je ovo?
MOMAK 1: Slavimo.
DEVOJKA: Nema više protesta. Drug Tito je rekao da su studenti u pravu.
PUPAC: I: Jel' rekao šta će se promeniti?
MOMAK 2: Ćuti i pridruži se kolu.
PUPAC: A što?
MOMAK 1: Nemoj da štrčiš. Ajd u kolo!
PUPAC: Kakvo kolo? I otkad to idete na folklor?
MOMAK 2: Priđi bliže.
(Pupac mu prilazi)
MOMAK 2 (sikćući): Misliš da mi to zato što volimo? Treba misliti na sutra. Policiji je dosadilo da nas bije. Čuo sam da će da nas upucaju ako ponovo krenemo na ulice.
PUPAC: Neće smeti na svoje studente.
MOMAK 2: A mitraljezi? Čuo sam da su podrumi na Studentskom Trgu puni toga.
PUPAC: Pa šta?
MOMAK 2: Pokornu glavu sablja ne seče, druže.
MOMAK 2 (povede pesmu, pridruže mu se Momak 1 i Devojka):
Oj Kozaro, joj oj Kozaro, moja gusta šumo,
U tebi je, joj u tebi je, partizana puno!"
(Odlaze sa scene)
PUPAC: Propalo je, opet je propalo. Šta god da pokušaš - propadne.
(Nailazi Policajac)
POLICAJAC: Šta je propalo? Ajde, da čujem: šta je propalo?!
PUPAC: Ništa. Ništa nije propalo.
POLICAJAC: Dakle, ovde nema ničega. Ova zemlja je ništa, beda, jel tako?
PUPAC: Ne, nisam to rekao.
POLICAJAC: Što nisi u kolu?
PUPAC: Imam dve leve noge.
POLICAJAC: Tako? Onda ti lepo ideš sa mnom u policijsku stanicu da ti otšrafim tu levu i natakarim jednu desnu, pa ćeš mi igrati znaš kako!
(Policajac ga gurne pendrekom)
POLICAJAC: Ajd, polazi!

(Odlaze. Na scenu dolazi Emilio)

EMILIO: Jugoslavija, zemlja takozvanog "mekog socijalizma" bila je lepo, razmaženo dete podignuto na komunističkoj ideologiji i zapadnim kreditima. Nešto između, ni istok ni Zapad, država koja je postojala dok je to odgovaralo politici blokova. Lider pokreta nesvrstanih, sa misijom da poveže zemlje Trećeg Sveta u poseban, neoružani blok što je najviše odgovaralo Sjedinjenim Državama. A garant svega toga bio je jedan čovek-Josip Broz Tito, neograničeni tiranin, zločinac, harizmarh, čija je biografija do dana današnjeg nerazjašnjena.

(Emilio odlazi. Dolazi Tito. U lovačkom je odelu, teškog koraka. Stane na sredinu scene, ležerno vadi tabakeru, vadi cigaretu, stavlja je u muštiklu. Pucne prstima i upali mu se cigareta)

TITO: I uopće, troši se mnogo, a ne zaradi koliko bi da potroši, a niko ne pita kako potroši toliko kad zaradi. To je naš čovjek. Mi, mi moramo graditi objekte. I ljude. Da štede. Previše se mi okrećemo prema Zapadu. Neće ni to vječno trajati. Ti krediti. Netko će to morati da plati. Ja neću. I te republike i pokrajine, Ustav iz sedamdeset četvrte, netko će to morati rastavljati. Svi ti MASPOKOV-ci, Ćosićevi srpski nacionalisti, makedonski, slovenački, bosanski separatisti, albanska iredenta, netko će to morati miriti. Ne ja. I ti Srbi, ima ih u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, ali sve manje na Kosovu. Što će oni raditi kad osvanu u nekoliko posebnih država i ne bude im pravo? Ne tiče me se.
(Tito vadi cigretu iz muštikle i baci je na zemlju. Zgazi je. Pauza)
TITO: Ne lovi mi se. Dosta mi je. Dosta sam pobio.
(Odlazi. Snimak na video-bimu, dokumentaran, 4 maj 1980: Spiker tužno gleda pred sebe)
SPIKER: Umro je drug Tito!

(Na video-bimu je snimak Titove sahrane i svetskih glavešina pored sanduka. Slede dokumentarni snimci, čiji se tempo ubrzava postepeno: članova Predsedništva SFRJ, a za njima snimak Miloševićevog govora na Gazimestanu, 1989. godine. Slede je smotra vojske u Hrvatskoj, Tuđman im salutira. Slični snimci sa Alijom Izetbegovićem. Vojnici sa ustaškim, četničkim i fundamentalisitčko-islamskim obeležjima. Borbe za Vukovar. Bombardovanje Sarajeva. Rušenje mosta u Mostaru. Izbegličke kolone. Snimci generala Mladića i ljudi koje odvode u autobuse u Srebrenici. Izbeglice - akcija "Oluja". Demonstracije 1996. godine. Snimci stranih agencija sa Kosova, 1999. godina. Bombardovanje NATO–pakta. Juriš naroda na Skupštinu, 5. oktobar 2000. Eksplozija. Trešti pesma: "Budi sam na ulici"; EKV. Pale se svetla. Na sceni sedi Pupac na stolici, u vindjakni i džinsu, sa slušalicama MP3 plejera na ušima. Na video-bimu autobus ide beogradskom ulicom. Pupac se zaklati i otvori oči. Skine slušalice. Prestane muzika)

PUPAC: Sedam godina je prošlo otkad je oborena Miloševićeva diktatura i za tih sedam godina šta smo uradili? Gde smo stigli? Sedimo, kao ja sad, po autobusima, uključimo plejer i isključimo se iz sveta. Slabo pričamo, slabo izlazimo, kao da smo na ovom svetu samo privremeno. A nismo. Ovo je pleme hiljadu i petsto godina ovde, a šta smo naučili, otkud smo krenuli, kuda idemo? Nismo još upoznali ni sebe ni svoje susede. Šta sledeće da radimo? Nemam politički plan, nemam velike ideje. Jedino što mi je s tim u vezi ikad palo na pamet je ova pesma....
(Vadi hartiju iz džepa i čita je)
" Sačuvaj sećanje na davne dane, na one nepoznate koji su ovoj zemlji pevali
Na one koji su je orali, čuvali, ulepšali, na one koji su mirili i ljubili,
Sačuvaj sećanje na one koji su voleli, na one koji su ovu zemlju živeli,
na bistre, plemenite umove, na manastire, džamije, sinagoge, sela, gradove,
na zemlju koja bi izronila posle svakog potopa uprkos svakoj nevolji,
sačuvaj sećanje na jezike, narode, vere, pisma, odeću, hranu, domove, muziku,
pomisli na svoju majku i njene majke majku i one pre njih i tvoj dug,
dečje igre, pesmice, pričice, igrice, bajalice, škole i fakultete,
ljubavi, decu, devojke, žene, na sve ljude dobre volje ove zemlje,
sećaj se mraka, očaja, bezumlja, ludila, mržnje prema drugačijem,
sećaj se armija koje su tutnjale ovom zemljom uzduž i popreko,
i odmazda koje bi usledile, žrtava koje su postajale mučitelji
i žali ih zbog toga jer su mučeći druge ubijali sebe, žali
ali ne pravdaj, nikad ih ne pravdaj, otkriju se oni sami,
sećaj se dahija ali se seti i tadašnjih strašnih omdazda
sećaj se terora Austrije i osvetništva iz 1918.,
sećaj se tiranije kraljeva ali i samovolje predsednika,
sećaj se Jasenovca, Stare Gradiške, Užica, Beograda,
zbegova, ratova, logora, "Oluje" i "Bljeska", NATO-a,
ali se sećaj i Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, Kosova,
i onih koji su dali i glas i puške za bezumlje
seti se - tu je stradao čovek a ne nacija ili broj,
sećaj se zlikovaca koji su lili krv u tvoje ime i reci
iskreno, sebi, jesi li pogledao tada u stranu ili ne,
sećaj se svega toga jer bez sećanja nisi za ljude."
(Mrak)

/KRAJ/
 

- 16 -