Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Nove knjige

ŽIVETI U SRBIJI DANAS,
ZADOVOLJSTVO KOJE VREDI PLATITI

Vesna Denčić
STRADANJE U CIKLUSIMA
Beofeniks, Beograd - 2007

Vesna Denčić - Stradanje u ciklusima

Vesna Denčić ima za poslednje dve decenije objavljene četiri zapažene knjige aforizama, koje je svrstavaju u red naših poznatih i priznatih aforističara plemenitog kova. Te knjige su: U društvu se ne šapuće (1987), Svet ne može propasti bez nas (1996), Put do pakla (2001) i Horizonti (2006). U njenim knjigama dosledno izbija isti duh nepristajanja, duhovne pobune i kritičko-ironijskog sagledavanja sumorne društvene stvarnosti.

Vesna Denčić je od onih autentičnih i darovitih satiričara koji imaju retku i dragocenu sposobnost pronicanja kroz ono što je na površini, svima vidljivo, što je pojavno i varljivo, kako bi ispod vela satkanog od privida i obmana razotkrila skrivenu suštinu, koja je dostupna samo izabranima. Ali njeno glavno literarno umeće nije samo u skeniranju dubinskih struktura i sagledavanju podzemnih zbivanja i njihovog smisla, nego nadasve u snazi i veštini umetničkog, književnog oblikovanja spoznatih istina. Lepota njenog brižljivo doteranog aforizma je u jednostavnosti, jasnoći i sažetosti izraza kojim ona uspeva da iskaže neke duboke i "zdravom razumu" nepojamne psihološke istine. Takav je, recimo, aforizam:

Ako se dobro osećate
znači da ste odavno mrtvi.

Ovim aforizmom Denčićeva zapaža jednu duboku i paradoksalnu psihološku istinu, a to je da u jednom neljudskom, izopačenom, bolesnom društvu, niko ko je istinski živ ne može da se oseća dobro. A onaj kome je čak i u jednoj takvoj socijalnoj sredini dobro, on je svakako, mada to ne zna, već ubijen kao ljudske biće, on je umrtvljenih čula, lišen duše i duhovno mrtav. Da bi ovu istinu dokazao naučniku je potrebna čitava studija, mnoštvo prikupljenih i obrađenih činjenica, kao i niz apstraktnih socioloških i socijalnopsiholoških pojmova. Pa opet, njegov zaključak nikada ne bi bio tako prijemčiv, razumljiv i efektan, kao što je to misao aforističara odenuta u ruho od jedne jedine, ali sjajne i ubojite rečenice, koja nepogrešivo pogađa u središte problema.

Za aforizme Vesne Denčić karakteristični su oštroumno zapažanje i lucidna misao izražena na ironičan, duhovit i paradoksalan način. Njen vragolasti i tanani smisao za humor, kao i sposobnost građenja neočekivanog i efektnog obrta metodom dovođenja do apsurda, vidljiv je u ovim karakterističnim primerima:

Predsednik stranke je potpuni idiot,
ali je odličan političar.

* * *

Redovno gledam TV Dnevnik.
Volim ja te humorističke serije.


Mi i naš mentalitet

Naši najbolji aforističari imali su dovoljno kuraži, mudrosti i snage da se svojom satiričnom, kritičkom mišlju i oštrom rečju suprotstave masovnom ludilu, militantnoj retorici i nacionalističkom pijanstvu, koje je poput epidemije obuzelo i mnoge srpske intelektualce u poslednjoj deceniji prošlog veka. Onda kada je bilo vrlo poželjno i unosno biti "patriota", srpski aforističari najplemenitijeg kova usprotivili su se opštoj histeriji i masovnim, javnim i ritualnim izlivima samozaljubljenosti. Nasuprot pritisku homogene i agresivne većine, koja je svaku kritiku našeg nacionalnog karaktera proglašavala za "izdaju", aforističari Beogradskog aforističarskog kruga poput Aleksandara Baljka, Radeta Jovanovića, Slobodana Simića, Ilije Markovića, Aleksandra Čotrića ili Ninusa Nestorovića, svojim blistavim aforizmima otkrivali su onu drugu, mračnu stranu našeg karaktera.

Ovom, elitnom društvu odabranih srpskih aforističara po svojoj beskompromisnoj i lucidnoj kritici našeg kolektivnog narcizma, pripada i Vesna Denčić. Dok su drugi, dvorski književnici i psihijatri pevali neukusne udvoričke slavopojke Srbima kao najhrabrijem, najplemenitijem i najpametnijem narodu, ova naša aforističarka s tananom ironijom duhovito se poigrava sa opasnom mitomanskom pričom o našoj intelektualnoj superiornosti.

Više ne izvozimo pamet.
Prezasitili smo svetsko tržište.

Dobri znalci našeg nacionalnog karaktera, odavno su u njemu zapazili jednu izrazitu, dominantu i negativnu crtu – inat, preteran, patološki koji često ide do autodestrukcije. Vesna Denčić ima poseban senzibilitet za te duboko ukorenjene, bo- lesne, nezrele i samouništavajuće tendencije u našem mentalitetu. Ona ume ne samo dobro da ih uoči, nego svojim literarnim darom ume i veoma živo, sugestivno i upečatljivo da ih artikuliše u vidu formulacija koje pogađaju srž stvari i hvataju skrivenu arhetipsku suštinu naše kolektivne senke.

Nećemo dozvoliti da brod potone.
Dići ćemo ga u vazduh.

Naša aforističarka uspela je u jednoj tako reći "nemogućoj misiji", a to je da nizu postojećih, inače, sjajnih, antologijskih aforizama Radeta Jovanovića, Slobodana Simića, Bojana Ljubenovića i drugih posvećenih našem jedinstvenom umeću da uvek od dva zla nepogrešivo izaberemo veće ili čak oba, doda i svoj dragulj, koji po književnoj lepoti i psihološkoj pronicljivosti ne zaostaje za njima.

Od dva zla biramo veće.
Takvi smo, nezasiti!

O našoj mitomanskoj crti, o sklonosti da donkihotovski, tvrdoglavo ignorišemo realnost i sadašnjost, i da ih prekrivamo živopisno izvezenim pokrivačem, satkanim od zlatnih niti romantizovane, mistifikovane epske prošlošlosti, govore neki od najboljih aforizama Vesne Denčić. Zagnjureni u epsku viziju istorije, mi i dalje na istorijskoj pozornici vidimo gigantske utvare, mitske neprijatelje, "Turke", "poturice" i "domaće izdajnike", s jedne, i "pravoverne", "patriote" i "junake", na drugoj strani, kako biju večitu, metafizičku bitku zla i dobra, tame i svetlosti, nepravde i pravde. A poznato je da onaj ko ništa ne nauči iz surovih lekcija istorije, ko ostane zaglavljen u mitomanskim vizijama, ko brka mitsko i istorijsko, poeziju i politiku, osuđen je da ponavlja iste, fatalne greške. Otud, iz ovakvih razmišljanja, naša aforističarka je iznedrila duhovit i tačan aforizam:

Mi smo epski narod.
Stradamo u ciklusima.


Tolerancija na srpski način

Danas se kod nas mnogo govori o toleranciji, potrebi za dijalogom i demokratskim odnosima u društvu. I zaista, malo šta je ovde toliko potrebno kao što je otvorenost uma, spremnost da čujemo i razumemo šta nam onaj drugi kaže i šta želi da nam saopšti. Za život u savremenom otvorenom, raznorodnom, pluralističkom društvu, neophodno je naučiti veštinu da sa strpljenjem i pažljivo čujemo različito političko mišljenje i da sa uvažavanjem saslušamo i razmotrimo nama neprihvatljiv stav, sud vrednosti ili ideju sa kojom se ne slažemo. Samo kroz konstruktivan, ravnopravan i razuman dijalog pojedinaca i društvenih grupa, uz uvažavanje različitih pogleda i interesa, mogućno je doći do kompromisa, koji će zadovoljiti različite subjekte.

Na žalost, kod nas se još uvek na kompromis gleda kao poraz, neuspeh, "popuštanje" i "slabost". Mi smo spremni da se odmah ne složimo, da ocrnimo ili ismejemo drugačije mišljenje, čak i pre nego smo i saslušali sagovornika, da se posvađamo pre nego smo i pokušali da problem sagledamo i sa one, druge strane. Onaj ko se ne slaže sa našim vrednostima i stavovima, taj je ili neprijatelj ili je lud. Upravo takva suština srpsko-srpskog "demokratskog dijaloga", može se savršeno dobro izraziti aforizmom:

To što nam se mišljenja razlikuju
govori da vi niste normalni.

Bez borbe mišljenja, odnosno bez sučeljavanja različitih stavova i rasprave o njima, nema ni demokratije niti napretka u društvu. Jedino racionalnom, argumentovanom raspravom možemo doći do optimalnog, u datoj situaciji najboljeg mogućnog rešenja.

Ali kako u praksi izgleda takva "argumentovana rasprava" na srpski način, Vesna Denčić, sažeto i efektno artikuliše u sledećem aforizmu:

U borbu mišljenja ušli smo spremno.
Pod punom ratnom opremom.

U Srbiji danas svi se zaklinju u demokratiju, te verovatno jedino tu i postoji apsolutni konsenzus naroda i političara svih boja. Na rečima demokratiji su privrženi predstavnici svih stranaka, pa čak i oni koji su svojevremeno bili spremni da izbacuju građane iz njihovih stanova ili njihove sopstvene države samo zato što su "sumnjivog" etničkog porekla, koji su isterivali "nepodobne" i "neposlušne" profesore s fakulteta, i širom Srbije gasili "izdajničke medije". Ovde vam danas niko neće reći: "Ja sam protiv demokratije", "Demokratija je glupost, rđav sistem vladavine, neefiksana i sl." Čak i osvedočeni autoritarni političari, krajnje netolerantni, fanatični i militantni stranački prvaci, koji su svojim delima jasno pokazali krajnju aroganciju i netrpeljivost, uzdižu i slave demokratiju poput božanstva. A za ovo svoje vrhunsko božanstvo, za demokratiju, koja im je na srcu, spremni su gotovo na sve.

Nije spreman da pogine za demokratiju,
ali bi mogao da ubije.

Demokratski, nema šta!

Najzad, u pogledu daljeg razvoja u Srbiji, Denčićeva je veliki optimista.

Demokratija se širi neverovatnom brzinom.
Dok kažeš - bum!


Nova (naša) demokratska vlast

Vesna Denčić pripada onoj časnoj intelektualnoj manjini koja je u doba kada je apsolutistička vlast Milošovića bila na svom vrhuncu, imala dovoljno hrabrosti da se svojim kritičkim mišljenjem suprotstavi ne samo despotskom režimu, nego i onoj šarolikoj homogenoj većini koja je zdušno podržavala Vođu i njegov populistički režim. Njeni lucidni, sarkastični i ubojiti aforizmi pogađali su u najbolnije mesto autoritarne vlasti i raskrinkavali njenu nakaznu prirodu.

U to najcrnje doba savremene sprske istorije, naša satira, a posebno Beogradski aforističarski krug doživeo je svoje zvezdane trenutke. Što nam je stvarnost bila sumornija, beznadežnija i crnja, to je naša satira bila raznovrsnija, bogatija i bolja. Aforističari su u to suludo vreme imali pune ruke posla.

Posle slavnih petooktobarskih promena, kada je konačno Vođa pao i kada je došla demokratska vlast, mnogi su mislili da će satiričari, aforističari, karikatursti ostati bez posla. Kakvog, zbilja, posla sada mogu imati aforističari kada su na vlasti njihovi stari poznanici i saborci, kako mogu kritikovati i ismevati "svoju sopstvenu vlast"? Tako su obični ljudi, zdravorazumski reagovali.

Ali, "malo vreme zatim postojalo" i vrlo brzo po njenom ustoličenju, videli smo da i nova vlast "mudro" zadržava stare poluge i obrasce vladanja. Dakle, za aforističare i druge satiričare, nema brige, gluposti i izazova biće na pretek! Ovakvo ponašanje novopečenih vlastodržaca nepotkupljivi aforističari spremno su dočekali rafalom sjajnih, nemilosrdnih i ubitačnih aforizama. U knjizi Put do pakla (2001), Vesna Denčić je "veselo" i prigodno pozdravila novu demokratsku vlast svojim antologijskim aforizmom:

Konačno smo dobili novu vlast.
Biće to pravo osveženje za satiru.

A u ovoj knjizi, kada je reč o "našoj" vlasti, autorka jezgrovito i višesmisleno konstatuje:

Otkad su došli naši,
ne ličimo na sebe!

Posle rušenja starog despotskog i populističkog režima i uspostavljanja novog, demokratskog, neki skeptici su govorili da se ništa nije promenilo. To, međutim, nije tačno. Ako ništa drugo izlečili smo se od kolektivne mitomanije, više nema masovnog ludila. To priznaje i Vesna Denčić i ironično i duhovito dodaje:

Oslobodili smo se kolektivnog ludila.
Sada je svako lud na svoj način.

Oštro pero Vesne Denčić nepogrešivo je upereno u jednu od najbolnijih, neuralgičnih tačaka naše vlasti, kako one prošle, tako i sadašnje, a to je – sprega ljudi iz izvršne vlasti i organizovanog kriminala. I dokle god ljudi na vlasti imaju svoju snažnu i nevidljivu podršku u "bazi", koju čine moćni mafijaši iz podzemlja, oni su bezbedni (a važi i obrnuto dok su oni na vrhu piramide vlasti jaki, spokojni su i kriminalci u svojim budžacima).

Piramida vlasti teško se ruši.
Temelji su duboko u podzemlju.

Uspeh nove vlasti u odlučnoj, bespoštednoj borbi protiv kriminala je neosporan i veliki.

Lanac kriminala je presečen.
Jedna polovina je u zatvoru,
druga na vlasti.

Zapravo, organizovani kriminal više i ne postoji.

Organizovani kriminal je razbijen.
Sada svako mora sam da se snalazi.

A što se tiče glavnih institucija vlasti, poput parlamenta, koje čine osnovu demokratije i tu imamo, bez lažne skromnosti, čime da se pohvalimo i pred svetom podičimo.

Nije što je naš parlament,
ali bolji cirkus ne postoji!

Skupština Srbije po javnosti rada prevazilazi sve javne kuće. Ovu skrivenu srodnost između javne kuće i Skupštine, duhovito komentariše Denčićeva:

Kod nas nema javnih kuća
jer je prostitucija dozvoljena
samo u Skupštini.

Na kraju, sve u svemu, nema takve države u svetu kao što je Srbija, ona je jedinstvena zemlja, a privilegija življenja u takvoj državi koja ne liči ni na jednu drugu, mora da se skupo plati.

Porezi nisu veliki.
Živeti u ovakavoj državi
je zadovoljstvo koje se plaća!

Na početku ovog osvrta rekli smo da je Vesna objavila do sada četiri knjige aforizama. Ova naša energična i bodra aforističarka svakako bi objavila i više svojih knjiga kada bi manje nesebično svoju snagu trošila na afirmaciju drugih domaćih aforističara, svojih poznatih ali i nepoznatih kolega. Naime, kao što znaju mnogi koji se bave satirom, ona već godinama sama uspešno uređuje naš renomirani elektronski časopis Etna, koji zasluženo ima veliki ugled ne samo kod nas nego i u čitavom svetu koji je premrežen najmasovnijim medijem – internetom. A drugi razlog, relativno malog opusa je temeljan pristup tekstu aforizma, koji upravo zato što je tako kratak, mora biti apsolutno doteran i usklađen u svakom svom aspektu, idejnom, misaonom, semantičkom, etičkom, lingvističkom, psihološkom i, ne manje važnom, umetničkom, književnom. Najzad, važan razlog je i visok unutrašnji standard, razvijen estetski ukus i bespoštedna samokritičnost autorke.

Zahvaljujući takvom strogom kriterijumu i istančanom ukusu u odabiru i aranžiranju probranih aforističarskih dragulja, dobili smo još jednu veoma kvalitetnu knjigu aforizama. Verujem da će se knjiga Vesne Denčić Stradanje u ciklusima s uživanjem čitati, a njeni najbolji aforizmi će se pamtiti, citirati i analizirati.

Žarko Trebješanin

_______________________
Izvornik: Recenzija za knjigu Stradanje u ciklusima, Vesna Denčić
Beofeniks, Beograd - 2007.

- 7 -