Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Dušan Gojkov i Zrinka Dabelić

 

LAKA, CRNA ZEMLJA

duodrama

Likovi:
Stevan, priznati srpski pisac, u zemunici. Govori beogradskim idiomom.
Marko, nepriznati hrvatski pisac, u zemunici. Govori "fijumanskim" – riječkim idiomom. Ako je to nemogućno, može i zagrebačkim.
 

Prolog

Scena je u mraku.
Tu i tamo, vide se kerozinski ili karbidni fenjeri koji tinjaju.
Kao u isečcima, na kratko "iskaču" scene koje pokazuju ratne operacije: televizijske emisije ili dokumentarni snimci "o istoriji", koji neobično podsećaju na dokumentarne snimke iz južnoslovenskih ratova devedesetih godina dvadesetog veka.
Sve uniforme koje se vide su maskirne, bez oznaka. Sva vozila su takođe bez oznaka. Deo naoružanja je jugoslovenskog, deo ruskog, deo kineskog, deo izraelskog, češkog, deo američkog porekla... Znači, ima svega i svačega.

Zastave, koje se vide na snimku, su veoma čudnih, fantastičnih kombinacija boja.
Čuje se muževni glas spikera:



PRVI SPIKER: "... I tako je, 2014. godine, nepravednom i ničim izazvanom agresijom na bivšu Hrvatsku, bivšu Srbiju, bivšu Federaciju BiH, bivšu Republiku Srpsku, bivšu Makedoniju, bivšu Crnu Goru, bivšu Albaniju, bivšu Rumuniju i nekadašnju Grčku, počeo najduži rat u ovom stoleću. Agresija, koja traje do danas, rat u kojem naš narod ne učestvuje. Ali, naši hrabri dobrovoljci – borci za slobodu, veoma često bez hrane, municije, slabo odeveni, po kiši, mrazu ili snežnim mećavama, ne prezajući od šrapnela obogaćenih uranijumom, kasetnih bombi i teškokalibarskih granata i navodećih projektila neprijateljske avijacije i artiljerije, pobednički jurišaju ka istoku, severu, zapadu i jugu. Nije daleko dan, kada ćemo ponovno uspostaviti hiljadugodišnje granice naših praotaca, i vratiti svoj, narodni suverenitet na naše teritorije. Naša hrabra komanda, sa mesta koje neprijatelj još uvek, uprkos očajničkim i kukavičkim pokušajima, nije uspeo da otkrije, danas šalje sledeće saopštenje i dnevnu zapovest narodu:"

DRUGI SPIKER: (sa patosom) "Budite svesni sile koju zajedničkim snagama možemo da pokrenemo, ako danas, upravo danas učinite najmanji korak. Korak koji vodi zajedničkom cilju, zajedničkoj slobodi koja nameće ponovo vaspostavljanje starih tradicija narušenih neprijateljskom rukom. Uzdizanje onoga na čemu smo gradili budućnost naše dece, našeg sutra, a to je Naša Zemlja. To je Otadžbina. To je Domovina, Majkatstvo, Majkadžbina, koje se sećamo kao jedne raznorodne celine, celine koju nitko nije mogao da uništi, da joj naudi, sve dok neprijateljske sile nisu posegnule za njom, kako bi udarile svojim šapama i po našem čoveku. Po našem čoveku, našem radniku, našem trudbeniku, našem individualnom poljoprivrednom proizvođaču, našem rudaru, našem poštenom intelektualcu, našem studentu, čiju su svesnost o pripadnosti istorijskim zemljama združenim na temeljima iste misli, istih ideja, mislili da mogu da ugase. Ali, teško su se prevarili. Teško, po sebe, i po jadne pripadnike svojih mobilisanih jedinica, koji slepo poštujući besmislena naređenja svojih zločinačkih vođa i oficira gube bitku na svim frontovima!

Gube bitku: od naroda, narodnosti i nacionalnih manjina Združenih Zemalja. Jer dokle god ima u nama daha, biće i cilja da se osvetla obraz tradicije časne odbrane naše zemlje, biće i volje da se to učini. Ima i prevashodnih nevolja koje, neželjene i teške, uvek prate takvu borbu. I zato mislite na one koji su sada, ovoga časa, poštujući svoje ustavno i zakonsko neotuđivo pravo i obavezu, na ratištima, mislite na očeve, na braću, na sinove i unuke koji se ćutke i hrabro vraćaju na vekovne prirodne granice naših teritorija.

Mislite na to kako naši branioci započinju dan, ustajući tiho, probuđeni u rovovima, u zemunicama, na vatrenim linijama. Zauzmite na trenutak, ćutke, njihovo mesto i promislite kako im je zaista teško. Kako, s jedne strane, oni jesu članovi vaših porodica – očevi, braća, ujaci, sinovi... a s druge, članovi veće, i značajnije porodice. Naše zemlje. Naših Združenih Zemalja.

Za nas! Za vas! Za decu! Zato nemojte zaboraviti decu, decu koja su cveće koje treba bodriti i zalivati toplim nadanjima o mirnom životu u svojoj, ponovo slobodnoj domovini. Decu, koju treba odgajati dostojno i s brigom, posvećujući im posebnu pažnju, i pritom se roditeljski odricati.

Stoga je ova komanda odlučila da učini za njih, za našu dečicu, ono što im je trenutno najpotrebnije. Kao što je svima dobro poznato, juče smo, uz neznatne žrtve, povratili položaje oko naše, pre rata najpoznatije, fabrike sapuna. Zato je ova komanda naredila, prethodno ustanovivši količine zaliha, da je u ovom času moguće izvesti akciju darivanja svakog deteta. Stoga se poziva narod, posebno majke ili zakonski dokazani staratelji da pristupe svakoj mesnoj zajednici u mestima u kojima se nalaze u razdoblju od šest sati izjutra pa do podneva, sa decom, da bi se svakome detetu uručio po jedan sapun. Usto, na ista se mesta pozivaju i svi zaslužni članovi Partije, da im se uruči po jedna četvrtlitarska boca šampona za kosu i dve dvestogramske kesice praška za pranje veša. Takođe se mole svi članovi porodica onih, časno stradalih u ovoj neljudskoj agresiji, da preuzmu, posthumno, u čast onih koji nose Orden Visoke Zahvalnosti Narodne, po jedan paketić mirisnih sveća, da bi im se dostojno odala počast u njihovim skromnim domovima, domovima koje su napustili da bi branili našu slobodu.

Podsećamo da je decu potrebno lično dovesti, ili doneti dokumentaciju o posedovanju iste, kao i u Velikoj Kancelariji overenu potvrdu o junačkoj pogibiji najbližeg srodnika, te dokaze o stepenu srodstva sa pogiblim Junacima, overene u Mesnim kancelarijama, sa uredno plaćenom taksom na overu dokumenata.

Zato narode, narode ove napadnute domovine, okupajte po darivanju vašu decu. Osvetlajte i vi, kao naši hrabri ratnici, dečije lice, dečiji osmeh. Ukaljan nehumanim kidanjem i uništavanjem naših hiljadugodišnjih granica.
Za budućnost ove zemlje!
Smrt agresoru – budućnost narodu!
Da žive Naše Združene Zemlje!
Da živi Naša Velika Partija!
Da živi Naše Hrabro Rukovodstvo!"

Zvuk nestaje u kakofoniji ratničke muzike. Dokumentarne slike ratnih operacija lagano blede. Vidimo scenu.
Zemunica.
Dva vojnika nose iz jednog ugla zemunice u drugi težak sanduk s granatama. Sanduk je drven. Ručke su od brodskog konopca, urezuju se duboko u dlanove.
Karbidna lampa ne osvetljava u potpunosti podzemnu prostoriju. U prvo vreme svetlost samo tinja. Docnije, iz praktičnih razloga, svetlost se pojačava, ali nikad u potpunosti.
Jedan mladić oko šlema, verovatno iz vica, ima obmotanu traku – trobojku, ali ljubičasto – narandžasto – zelenu.
 

Čin prvi


STEVAN: Blato je naša sudbina. Stalno smo u ovom lepljivom, smrdljivom glibu. Uvek smo u njemu i bili. Kao da nam prija, bogati! Kao kakva meka, gusta, mračna i nadasve ugodna materica... Blato. I u vreme Kosova, i u vreme Matije Gupca, forsiranja Drine, Kajmakčalana – a, ne, varam se, tamo je sve sam go kamen – na Sremskom frontu, uvek, uvek, uvek. U koži nam je to prokleto... u očima, ušima, nosu, ustima, utrobama...
MARKO: Krležijanac. Pretjeruješ, kao i obično.
STEVAN: Baš me briga. Istina je, ne literarna fikcija. Blato.
MARKO: U duši?
STEVAN: Aha! Spinoza! Eto ti ga na, zauzvrat. Uostalom, u pravu si. Ima i toga: jesi li ikad slušao narikače, one prave, plaćene? Gde ćeš blatnjaviju dušu od tako oplakane?

Zvuk haubica iz daljine.

MARKO: Opet bombardiraju.
STEVAN: Ako.
MARKO: Sve su bliže. Ovo su, po zvuku, haubice sto pet milimetara. One nemaju domet kao...
STEVAN: Ma jebe mi se. Nek puzi ko hoće. Ja puzati neću. A ni pucati neću. Ni na koga. Ni u samoodbrani. Sve se svelo samo na ovu rupu u kojoj smo već danima. Ničeg nema. Ni smrti nema.
MARKO: Lažeš. I ti se bojiš. I sve omotavaš literaturom. Ovaj put čongradski pjetlić. Seobe nisu bitne. Smrti ima.
STEVAN: Ne bojim se. Ustvari, ko zna. Kad mi je otac umirao, a bio je na samrti dugo, skoro godinu dana, kao i njegov otac, i deda, i pradeda... to nam je, valjda, u familiji, od mene se naprosto očekivalo da budem strašno pogođen njegovom bolešću. Videlo se da bi svaka moja druga reakcija osim te, na koju nisam bio spreman, bila protumačena kao zlobna. Etika, kako bi to nedoučeni nazvali. I ta nesrećna "porodična etika" me zamalo nije ubila. Mene, umesto samrtnika. Jednostavno, nisam bio spreman da patim. Samo sam imao toliko snage da čekam, i da se – ovo je grozno reći – nadam da će umreti brzo i bezbolno. Nisam bio čak ni vezan za njega, osim biološki, naravno. Znam da ni to nije lepo kazati, ali šta da se radi kad je istina. Surovo, surovo, shvatao sam da bi za njega, a i za mene, bilo bolje da umre što pre; bio sam svestan da će upravo njegova smrt rešiti gomilu problema u porodici... Čak sam počeo da planiram "posmrtne događaje" još za njegovog života... I tako dalje, i tako dalje...

Zvuk jedne jake eksplozije, ali, još uvek u daljini.

MARKO: Znaš što mi fali? Onaj blagi pregib između pazuha i dojke...
STEVAN: Dojka. Edipe, Edipe...
MARKO: Joj, bože, tko je stavio dva intelektualca u istu zemunicu?
STEVAN: Ja nisam intelektualac. Samo pišem knjige.

Serija eksplozija.

MARKO: Prokleti bili. Ovako su šenlučili, pucali i za svaki Dan Republike, i kasnije, za Deseti travnja, i na Dan državnosti, Dan Bljeska, Dan Oluje, i nakon svakih izbora.
STEVAN: I u Beogradu su pucali za 29. novembar. Dvadeset jedan plotun. Sa Kalemegdanskog platoa, ka Novom Beogradu. Grehota je što nikad nisu koristili bojevu municiju.
MARKO: Šta ti je?
STEVAN: Iznosim estetički, antikorbizijevski ili anti-soc-realistički stav protiv spavaonice izgrađene na o-ruk preko peska i baruština. Znaš da je u izgradnji Novog Beograda na omladinskoj radnoj akciji učestvovao i Pol Pot?
MARKO: Ma je li? Eh. Morala bi na neku zgradu, samoposlugu ili mjesnu zajednicu, možda, da se memorijalna ploča objesi u povodu toga.
STEVAN: Ne bi me čudilo.

Jaka eksplozija

MARKO: E, ova je baš bila blizu.
STEVAN: Šta misliš, da podgrejemo čaj?
MARKO: Ajde. Negdje, prije ovog prokletog rata i ove rupe u koju su nas još na početku stavili, ne govoreći nam ni koliko dugo moramo čekati, ni što to čekamo, ni što čuvamo – pa, eto, od dosade, pomijeramo kovčege s granatama iz jednog ugla u drugi... Dakle, prije svega ovoga, htio sam napisati seriju eseja: o pisanju naliv perom, uvijek sam volio naliv pero, sa tintom, mastilom, kako se to danas kaže; o šetanju pokraj rijeke; o duhanu za lulu; o francuskom crnom duhanu; o odijelima od tweeda i onom specifičnom mirisu kojim se taj materijal napuni kad pokisne.... Dvadesetak eseja o sićušnim životnim užicima. I, na koncu konca, esej o čaju. Ne o ovom instant čaju koji mi pijemo, niti o onom koji se kod nas pije samo kad je netko bolestan – menti, kamilici... O čaju od biljke čaj, o podnebljima gdje ona raste, o vrstama čaja, načinima berbe, sušenja, pakiranja, o zagrijavanju vode, grijanju čajnika i šalica, mlijeku u čaju...
STEVAN: E, vidi kako izgleda.
MARKO: Šta?
STEVAN: Voda. Dok vri.
MARKO: Da. Kad gledaš odozgo, imaš utisak da vidiš neki majušni vulkan... ili slivnik, pokraj ulice.
STEVAN: Ponekad imam utisak da je ispod čitave ove zemlje, ispod čitavog poluostrva nekakav veliki slivnik u koji ćemo, vrteći se suludo, jednog dana uleteti i nestati...
MARKO: Nismo mi te sreće. A i što ćeš dublje od ove rupe u kojoj si sada?
STEVAN: Ima dublje. Ima. Uvek ima dublje. I gore, i ružnije, i smrdljivije.
MARKO: Trenutno nismo u mogućnosti da odgovorimo na vaš poziv. Nakon zvučnog signala ostavite poruku. Hvala. Biiiip.
STEVAN: Razumeo sam. Prestajem, odmah. Sipaj mi malo čaja, molim te.
MARKO: Izvoliš.

Zvuk minobacača

STEVAN: Pre mesec dana, u Beogradu, video sam kako – hvala lepo, još kad bi stvarno bilo mleka – dakle, pre mesec dana, u Nušićevoj ulici, kolona svatova u automobilima, okićenim cvećem. U prvom, najlepšem, verovatno mladenci. A iz otvorenog prozora vijori naša zastava, ali ona stara, zamisli: plavo – belo – crvena, sa petokrakom u sredini... I zapeče me nešto u očima. A sad, dok sedim u ovom vlažnom grobu, pijem instant čaj i slušam "ratatatata, eto vama rata" - usput, ovo je minobacač, dakle, sve su bliže – pomislim: a čime je mene ta zemlja ikada zadužila? Šta mi je dobrog donela? Pre desetak, dvanaestak godina napisao sam za novine jednu mršavu, kratku priču upravo o tome. Bio sam lucidniji tada, kako izgleda.
MARKO: Mislim da se sjećam te priče. U "Dodatku".
STEVAN: Sećaš se? Otkud to?
MARKO: Pa i kod nas se čitala "Politika", nekad. Znaš? A i mislim da nisi bio lucidniji. Jednostavno, počeo si živjeti svoje priče, kao i toliki prije tebe.
STEVAN: To i jeste ono najgore. Obično, pisac prvo doživi nešto gadno, i tek potom piše. A ovo – tako počinje ludilo. Misliš da bi Van Gog naslikao one suncokrete da nisu stvarno bili u njegovoj glavi, ne u vazi? Nije to ni Provansa, ni leto, ni boravak na suncu bez šešira... to je unutrašnjost njegove lobanje. Kalota, ispunjena plodnim glibom – taman dobrim za rast tako divnih i zdravih suncokreta...
MARKO: Evo. Sad si postao i psihoagronom. Najviši stupanj poljoprivrednog proizvođača.
STEVAN: Misliš, ludak?
MARKO: Nisi ti lud. Ali ćeš biti. Kao i ja, uostalom.
STEVAN: Što se tiče tog "poljoprivrednog proizvođača", stvarno sam pre ovog rata hteo da se sklonim negde, na čist vazduh, da obrađujem zemlju, hranim stoku... ili da gajim puževe, to je unosno, a nije ni teško. Ali, žena mi nije dala. Urbani tip.
MARKO: Sada kao da se čuju s druge strane.
STEVAN: Čini ti se.
MARKO: Slušaj!
STEVAN: Ne znam. Možda si u pravu.
MARKO: Uostalom, gdje su sada naši?
STEVAN: Koji naši? Šalim se. Valjda ovamo. Ili malo više, ka onom brdu.
MARKO: Kojem brdu?
STEVAN: Iznad sela.
MARKO: Kojeg sela?
STEVAN: Tačno. I ja pričam gluposti. Kog sela. Kao da je tu, uopšte, ikada bilo ikakvog sela... Istina, do pre tri – četiri dana video se i zvonik...
MARKO: Možda se vidi još uvijek.
STEVAN: Proviri pa proveri.
MARKO: Najljepša hvala. Šta misliš da ću vidjeti? "Život je samo jedno bolesno priviđenje..."
STEVAN: Sad ti citiraš Krležu.
MARKO: Ali je u pravu. Ovaj puta. To je pisano protiv Marinettija, ne?
STEVAN: Aha. Od njega, budaletine, je sve i počelo. Još onda. Davno.
MARKO: Nije, mislim da je to ipak bio D'Annunzio.
STEVAN: Kakav, bre, D'Annunzio... lik iz "Vesele udovice"...
MARKO: Molim te, dodaj mi ono tvoje zrcalo.
STEVAN: Šta misliš da ćeš videti? Ni brijao se nisi danima, kamoli pošteno umio, ili naspavao.
MARKO: Bože, kako sam ostario. Vidi se čak i na ovoj svjetlosti.
STEVAN: Ima jedna Preverova fotografija iz starijih dana, neki café sur le trotoire, vlažna pariska ulica, jedan psić pored njega, na malom stolu coup de rouge – čaša crvenog... Da, i jedno drvo, tu, pored... Lepa fotografija. Lepa starost. Takvu sam starost ja želeo za sebe, jednog dana... Kad sam upoznao svoju ženu, za nju sam, po toj fotografiji, napisao čak i jednu pesmu, ne baš najbolju, ali ipak...
MARKO: A doživio si, i to u ovim godinama, isto ovo što mene gleda iz tvog "ogledalca po pe-esu": podbuhlo, zeleno lice, koje kao da se godinama nije osmijehnulo... Evo ti zrcalo, imaš li se hrabrosti osmotriti?
STEVAN: Naravno da imam. (Pauza.) Ali sutra. Danas ne želim da razmišljam o svemu ovome. Hajdemo o Preveru.
MARKO: Ja znam napamet "Doručak", zato što sam ga doživio, po nekoliko puta, sa različitim ženama...
STEVAN: Nisam znao da si bio takav švaler.
MARKO: Ne. One su mene ostavljale. Ne ja njih. To nikad.
STEVAN: Slušaj, nemoj da te brine što izgledaš grozno, što si ostario, što... Šta očekuješ od čoveka stavljenog u rupu, pa zaboravljenog? Kako da izgleda?
MARKO: Kao živ čovjek. Barem to. A živ jesam. Zasad. To ti garantiram.
STEVAN: Živ čovek, po tebi, treba da izgleda ovako ili onako... Stvari nikad ne izgledaju kako ih zamišljaš. Jesi li ikad video neko Gogenovo platno?
MARKO: Svakako.
STEVAN: Ali u muzeju, ne u monografiji?
MARKO: Da.
STEVAN: I, priznaj: da li si stvarno video ono "divno sunce Tahitija", to "prekrasno svetlo"?
MARKO: Pa ne znam baš, nisam obraćao pažnju, a možda je i patina na slikama učinila svoje... Zapravo, jedino Turner izgleda bolje s patinom... Ne i Gaugain.
STEVAN: Nisam u to siguran. Uglavnom, ja, vidiš, nisam zapazio ni to "sunce Tahitija", ni nekakvo "predivno svetlo" – samo bedu, žalost, sifilis... Opet mi se ide u toalet.
MARKO: Na kabao, misliš.
STEVAN: No, dobro.
MARKO: Pazi, uskoro ćemo je morati prazniti.
STEVAN: Vući ćemo opet slamke, ko će da izađe napolje.
MARKO: I tom će nacionalnom heroju priljepiti tapferkrajc, posred čela. Baba Sera u velikom, junačkom stilu odlazi u povijest. Historiju. Istoriju. Dovraga, do đavola, šejtana... ili već tamo negdje...
STEVAN: Moraćemo opet da gasimo čak i ovo sićušno svetlo, da nas ne primeti neki...
MARKO: Da... Krematorium, ausmachen!
STEVAN: (Otklopio je kiblu) Bože, kako smrdi!
MARKO: I muškati smrde kad se dotaknu, ali u prozoru izgledaju kao... kao mir i tišina. Kao ljetno popodne u provincijskom gradiću, negdje u Panoniji. Slavoniji. Srijemu. Vjerojatno i Bačkoj i Banatu. Prođe pokoji biciklista, dudovi, oličeni bijelim do pol', šušte na povjetarcu... Hoću reć': zahvali bogu, proviđenju, kome god hoćeš, što uopće imamo taj kabao, tu kofu s poklopcem koju ti u trenucima dragosti zoveš "toaletom".
STEVAN: Hvala ti, o Bože. Na kofi s poklopcem.
MARKO: E, tako treba.
STEVAN: Ne budi bezobrazan. Te dve reči, u kombinaciji, nije lepo izgovarati.
MARKO: Slušaj, ja ću malo odspavati.
STEVAN: Samo ti spavaj, ako možeš da zaspiš dok sam ja na noši.
MARKO: Uf, da mi je jedna cigareta...
STEVAN: Tek bi se onda podavili. Ionako već danima živimo u dušegupki.
MARKO: Tko je, uopće započeo ovo sranje od rata?
STEVAN: Ne seri. Trenutno, to ja radim. U kofu. Uostalom, ko je ubio Lorku? Ljubomorni ljubavnik? Književni kritičar? Neki loš pesnik?
MARKO: Politika i političari, jasno. In Granada. In sua Granada.
STEVAN: Jesi li video novine?
MARKO: Koje novine?
STEVAN: Ove, pogledaj naslovnu stranu, pa vrati, da se obrišem.
MARKO: A što gledam?
STEVAN: Vidiš sliku Kalemegdana, tu, sa "Pobednikom"? Fotograf je izabrao takav rakurs, da balčak Pobednikovog mača deluje kao muški polni organ u erekciji... Bilo je da se kupi i takvih razglednica, s natpisom "Pozdrav iz Beograda"... Kupio sam nekoliko, slao prijateljicama...
MARKO: Ti si potpuna budala. I ponosiš se time.
STEVAN: Žene su mi, dok se nisam najzad oženio, bile opsesija. Jurio sam i lepe, i ružne, i stare, i mlade... Nije uvek bilo bitno da ih "uhvatiš", bitnija je bila ta potraga za njima... Onda je, nekako, to sve prestalo. Ne znam kako.
MARKO: Godine, caro mio.
STEVAN: Ne! Setio sam se. Možda. Slušaj: negde u to vreme putovao sam vozom, u kupeu jedna devojka, video sam je tad i nikad više, pušila je sarajevsku belu "Drinu", znači bilo je to još pre onog rata devedesetih prošlog veka, bila je sićušna, fragilna brineta sa nekim sivkastim pogledom... Interesantna devojka. Otpila je dobar gutljaj iz moje pljoske i upitala "Dobro, a ko si ti?" Zatečen, počeo sam, otkud znam zašto, da joj, redom, pričam "tužnu priču svog života"... Ispričao sam joj sve. Sve. Strašno. Kad je voz stigao u Beograd, nekako smo se u onoj gužvi izgubili... Ni imena joj se ne sećam. Ali, svejedno, meni se tad sve smučilo. I tad sam, otprilike, prestao i da se interesujem za žene na taj način. Na bilo koji način. Sve dok nisam upoznao svoju ženu, ali, to je druga priča.
MARKO: A dok je nisi upoznao, imao si utisak da te čeka "soba broj pet u Angleteru"...
STEVAN: Ma jok. Nemam ja uopšte tu vrstu tripa – veliki književnik. I još paćenik nekakav. Pišem, zato što me plaćaju. I, ako ćemo iskreno, ne treba nama nikakvo samoubistvo – tebi i meni: ovi će nas srediti ranije.
MARKO: Zašto si takav pesimist? Možda će se ovo, jednog dana i završiti, možda ćemo ti i ja zajedno sjediti u nekakvom novom Birou za nadrealistička istraživanja u ulici Grenel broj 15 u Parizu...
STEVAN: Sumnjam, dragi moj. Uostalom, Osman je odavno srušio tu ulicu, i taj deo grada pomerio...
MARKO: Kakve to sad ima veze? Govorio sam načelno. Može se, isto tako, sjediti u kafiću hotela "Moskva" na Terazijama, ili u "Kavkazu"...
STEVAN: I "Moskva" i "Kazališna kavana" su srušeni. U bombardovanju. I hotel "Balkan", "Kasina", palata "Albanija", "HNK", čitav Tomislavljev trg je sravljen sa zemljom, pola Kalemegdana i zagrebačkog Gornjeg grada više nema... Ne znaš?
MARKO: Jebate, nisam znao. No, nije ni važno. Bitno je pisati poeziju, tiskati, objavljivati, organizirati pjesničke grupe...
STEVAN: Kome je do toga danas. I svi ti izmetni "izmi", uključujući i sumatraizam, su... Nikome to ne treba. Samo književnoj koteriji koja stvara nove pravce u literaturi.
MARKO: "A ničeg novog pod kapom nebeskom..."
STEVAN: Ničeg novog? Slušaj samo. Da li ti ovo zvuči kao nešto novo?
MARKO: Pa, mogu ti reći... Da. Zvuči. Kao mitraljez. Teški mitraljez.
STEVAN: Ozbiljno sam te pitao.
MARKO: I ja odgovaram ozbiljno. Blizu su. Više nego što smo mislili.
STEVAN: Bogati, još malo pa će biti nad nama. Samo da nam neka budala ne uleti u zemunicu. Kakve smo sreće, upašće nam tenkom na glavu.
MARKO: Treba pogledati čiji su – ako su naši, pokazaćemo se. Možda nam daju marendu.
STEVAN: A ako nisu?
MARKO: Ako nisu, trebaju nam dva kabla.
STEVAN: Kakva dva kabla? Da se obesimo o njih?
MARKO: Mislio sam na poziranje. Portret dvoje ljudi koji stoički podnose nadolazeću opasnost i smrtnom ozbiljnošću, da kažem fino, seru u kabao, kofu, kiblu s poklopcem.
STEVAN: Sad ide moj biiip?

Mitraljezi, sve bliže.

MARKO: Ne. Sada slijedi zvuk mitraljeza koji upravo čuješ. "Muzika za naše uši."
STEVAN: A sad, samo za društvo iz ćoška!
MARKO: Ne tjeraj u dublje ćoškove od ovog.
STEVAN: Govori malo tiše. Gde mi je puška?
MARKO: Evo ga pacifista. Odmah vadi pušku. Spavaš s njom.
STEVAN: Neću valjda s tobom.
MARKO: Ti si taj koji ima MA-71A. Ja imam B model. Vidi sam.
STEVAN: Šta da vidim?
MARKO: Tendenciju.
STEVAN: Kakvu bre tendenciju?
MARKO: Potvrđivanja.
STEVAN: Kakvog potrvrđivanja?
MARKO: Tendenciju potvrđivanja. Tvoja je veća.
STEVAN: Šta ima da se potvrdi? Istog su kalibra.
MARKO: Da, ali je tvoja duža. I deblja.
STEVAN: Ma idi ti bre u pičku materinu.
MARKO: Aha. Ipak si osjetljiv na tu temu.
STEVAN: Koju temu?

Tenkovi prolaze direktno nad njima. Sve se trese, zemlja sa plafona se osipa.

MARKO: Šuti i lezi.
STEVAN: Gde mi je šlem?
MARKO: Na glavi.
STEVAN: Dobro je onda.

Dugo ćute dok tenkovi, jedan po jedan, prolaze iznad.

MARKO: Jebate, ovo je bilo gadno.
STEVAN: Sreća da sam upravo obavio posao na noši.
MARKO: Ja sam se toliko uplašio da se nisam sjetio usrati.
STEVAN: Neprijatelj iznutra nikada ne spava.
MARKO: Moj je, bogme, zaspao. Nakratko.
STEVAN: A da zakačimo ono ogledalce na neku motku pa pogledamo koji su?
MARKO: Nemamo motku. Samo tvoju pušku. Koja je veća od moje.
STEVAN: Da, ali zato ima i dugačku šipku za čišćenje cevi.
MARKO: Nije to, brate, dovoljno dugo.
STEVAN: Da nečim privežemo obe šipke za čišćenje?
MARKO: Ja svoje špigete ne dam. O njih ću se objesiti ako zagusti.
STEVAN: A na šta će' da se obesiš?
MARKO: Pa na tvoju veliku pušku. Ionako stalno stoji uspravno, postojano kano klisurina.
STEVAN: E bre, da mi je klisurina, da se u nju poserem. Da čujem pad.
MARKO: Ta ti je dobra. A da nemaš možda malo selotejpa. Mislim... ako već imaš ogledalce, ti si, kao neki, full equipped vojnik.
STEVAN: More...
MARKO: More, more.... O, more, e, e, e – o, moore...
STEVAN: O tempora, o more bre. E, imam prezervativ, sa ukusom pomorandže. Možemo njime da vežemo šipke.
MARKO: Znam da je sa okusom naranče.
STEVAN: Otkud znaš da je s ukusom pomorandže, bogati?
MARKO: Pa piše na kutijici.
STEVAN: Preturaš mi po stvarima.
MARKO: Nemam što prekapati. Ti si otvorena knjiga. I prazna knjiga. Tabula rasa. U svezi s knjigama, moraćeš mi vratiti onaj novac što sam potrošio kada sam kupio tvoja izabrana djela.
STEVAN: Zašto? Imaš reklamacije?
MARKO: Ma znaš šta. Čitao sam. Pročitao ih. Prvo sam bio početnički zanesen. Znaš foru, otvoriš novu knjigu, neznani horizonti i misterija jednog dalekog uma pomaljaju se sa svakom novom riječju. Još one silne nagrade... ninova – gonkurova – andrićeva – krležina – mešina jedna – mešina druga – vebeze – nagrada jutarnjeg – zlatno pero – bukerova... No što sam dalje čitao, kao da mi se malo smučilo, jer ne da nisi bio originalan, niti me zadržao u feelingu da se nalazim na osamljenoj, sunčanoj plaži... i snujem. Nego bljujem. Sada imam samo gorčinu u grlu, a možda niti to, kada pomislim da se od toga sasvim dobro živi. Ustvari, danas imam erupcije ravnodušja prema tvojim djelima.
STEVAN: Ja nisam kriv što se tvoje knjige štampaju u mizernim tiražima. Tako je uvek bilo sa poezijom.
MARKO: Da, ali ne i sa tvojom. Ti kad ćeraš, ćeraju te do kraja. Čitaš svoje pjesme na crkvenim i državnim praznicima, na sprovodima, vjenčanjima, krštenjima, sunećenjima, bar - mitzvasima, na fakultetima, u školama, u vrtićima, jaslicama, rodilištima, pardon, kafanama, kafićima, buffetima, bircevima, konačištima, konacima, krčmama, fast-food restoranima...
STEVAN: (Vezujući prezervativom jednu šipku za čišćenje puške za drugu, i ogledalce na vrh.) Nikad nisam čitao u fast-fud restoranima.
MARKO: ...placevima, daskama kazališnim, otkrivanjima spomenika, otvaranjima sajmova automobila, kućnih potrepština i sitnih životinja, sportskim natjecanjima, pa prijemima – kada naši sportaši greškom osvoje neku medalju. Čak si čitao i pred poslanicima Narodne skupštine, i one stare, i one nove, i ove najnovije, dakle i onim pametnim ljudima koji su nas ovdje i smjestili. E, a jesi li čitao kojem slučajnom prolazniku?
STEVAN: (Smeje se.) Jesam.
MARKO: Jel ti dao neki dinar, kunu ili cent? Euro čak?
STEVAN: E, sine moj. Samo ti zezaj.
MARKO: Ja sam sin domovine. Izvinjavam se, otadžbine.
STEVAN: Na isto ti dođe. U svakom slučaju imaš neodgovornog roditelja.
MARKO: Gdje ti je najgluplje bilo čitati poeziju?
STEVAN: Nije važno gde, bio je Vaskrs. Pre nego što sam čitao, svi su već jeli barena, farbana jaja. I prdeli posle, dok sam čitao.
MARKO: Šta ima za jesti? Nadam se da nije drek na špici. Nemamo špicu.
STEVAN: "Suvi komplet M-49." Mislim da je to kiseo kupus bez svinjetine. Ili već nešto takvo.
MARKO: Da... kažu da je se svinjetina prije desetak godina izvozila samo za Haag. Pa nije ostalo nama. Rezerve iscrpljene.
STEVAN: Biće da je ovo iz hiljadu devetsto četrdeset devete. Zato se i zove emčetresdevet. Stare rezerve. Hoćeš da ti otvorim konzervu?
MARKO: Šta, imaš i veći nož za otvaranje limenki od mojeg?
STEVAN: Švajcarski. Ima čak i one male besmislene makazice.
MARKO: Pametan potez kupiti takvo što.
STEVAN: Nije, to sam dobio. Kao poklon na književnim susretima u Ženevi. Evo, vidi: lepo piše.
MARKO: Ma goni se u tri stila. Šta da si bio u Nizozemskoj, mi bi ovdje imali lončanicu sa tulipanom?
STEVAN: Ne, Holanđani su mi dali drvene klompe, za ženu.
MARKO: Dobro da ti u bivšoj Hrvatskoj nisu poklonili komadić Brijuna.
STEVAN: Oni su mi poklonili tebe.
MARKO: Ne, ja sam samo na posudbu. Na neodređeno. A i nije me bivša Hrvatska tebi posudila, već Velika Oslobodilačka...
STEVAN: Armija Nedokucane Politike.

Čuju se motori džipova, sve bliže i bliže.

MARKO: Čuješ?
STEVAN: (Penje se na merdevine, pruža "periskop".) Ma... Ogledalce, ogledalce, reci mi ko je najlepši od ovih džipova iznad naših glava.
MARKO: (Šapuće.) Onaj koji ne zna da smo tu. Ako nisu naši. Jesi gledao "Kozaru"?
STEVAN: Jesam.
MARKO: A da nisi i glumio u tom filmu?
STEVAN: Nisam toliko star, pobogu i zaboga. Ali... glumićemo, zajedno. Ima vremena. Uvek ima vremena.
MARKO: A šta si ti dobio od bivše Srbije?
STEVAN: Isto što i od braće Hrvata. Tebe. Bez uputstva za upotrebu.
MARKO: Baš si se usrećio.
STEVAN: Ma pusti. Ti si, za uzvrat, dobio mene, zar ne?
MARKO: O'š i meni čitat?
STEVAN: Samo ti kaži. Iz kog ciklusa?
MARKO: Šalio sam se, šalio...
STEVAN: Uopšte ne vidim oznake na ovim vozilima. Evo. Pojavljuje se i pešadija.
MARKO: Čije su odore?
STEVAN: Otkud znam, sve su uniforme sad iste.
MARKO: Istina.
STEVAN: S druge strane... Evo, dva, tri, ne, četiri kamiona... Bože, koliko su vojske natrpali...
MARKO: Šta sad rade?
STEVAN: (Šapuće) Nećeš verovati. Prave logor.
MARKO: Nad nama?
STEVAN: Aha.
MARKO: Fino. Septička im ne treba. Mogu srati direktno na nas. Recituj mi nešto puno nade.
STEVAN: Leptiriću, šareniću, dođi meni amo, evo imam lepu ružu, pomiriši samo...
MARKO: Naš'o majmun stari ogledalo neko...
STEVAN: Postrojavaju stražu. Kako izgleda.
MARKO: Dižu li šatore?
STEVAN: Dva su već gore. Two more to go.
MARKO: Brzi su momci. Sigurno nisu naši.
STEVAN: Pravo da ti kažem, ne znam. Hoćeš ti da pogledaš?
MARKO: Ajd' siđi, pa ću ja.
STEVAN: Pridrži me, pašću.
MARKO: Daj ruku.

Stevan silazi, Marko se penje na merdevine.

MARKO: (Gleda.) Mož' bit' al ne mora da znači.
STEVAN: Kažem ti ja: možda su naši, možda nisu.
MARKO: Ne čujem ih ništa.
STEVAN: Šta bi ti i vredelo. Jezik nam je svima isti.
MARKO: Približava nam se grupa... desetak ljudi... Dobro je. Otišli su na drugu stranu. Koliko je sati?
STEVAN: Još malo, pa će mrak.
MARKO: Dobro, onda će se smiriti. I mi ćemo uhvatiti nešto sna.
STEVAN: Da podelimo noć zbog straže?
MARKO: Zašto? Ako nam upadnu u zemunicu, da te probudim i kažem "hej, upali su u zemunicu". Bezveze. Ajmo dovršiti taj kupus, pa idemo spavati.
STEVAN: Ja sam dobio pasulj sa hamburškom slaninom.
MARKO: Ćeš se mijenjati?
STEVAN: Naravno. Mrzim pasulj.


Kraj prvog čina
 

Čin drugi


STEVAN: (Tiho.) Kukuriku.
MARKO: (Naglo se trgne iz sna.) Ha?! Šta...
STEVAN: Rekoh kukuriku.
MARKO: Zar smo na selu?
STEVAN: Jesmo, na neki način. Uostalom, šta, bre, fali selu?
MARKO: Ništa. Al' ja ne volim selo. Nikada ga nisam volio. Nego... koliko je sati?
STEVAN: Sabajle. Pola šest.
MARKO: Jesi gledao gore?
STEVAN: Nisam. Budan sam nekih par sati. I buljim u tebe.
MARKO: To ti dođe kao da si nastran, ili u najmanju ruku kanibalistički nastrojen. Posmatrati usnulo i nemoćno meso.
STEVAN: Nemoćno, jel'? A, majke ti, po čemu je ta tvoja mladalačka njuška nemoćna?
MARKO: Ma ajd... Nisam jednostavno jutarnji tip. Ujutru mrzim, što ono kažu sebe, a poslije cijeli svijet.
STEVAN: Ja sam oduvek rano ustajao.
MARKO: Mora da ti je žena presretna. (Marko počinje neronski podizati jednu ruku u daljinu, dok si drugom pridržava potiljak, očiju uprtih u daljinu.) Zamišljam Stevana kako uz tihe stihove, ranim basom, tiho žubori neke sjetne, ljubavne stihove ženi koja se još snena rasteže po krevetu, dok joj prinosi kavu i cvijet u vazici na drvenom pladnju uvezenom iz Indije. Pardon! Pardon, moliću lijepo. Pladnju koji je u Bombayu dobio na poklon čitajući svoju poeziju na otvaranju novog trgovačkog lanca indijske svile.
STEVAN: Bio sam u Indiji samo jednom. Sa ženom. Nje više nema.
MARKO: Otišla?
STEVAN: Prerano.
MARKO: Kojeg li je umjetnika iznašla među svekolikim svijetom umjetničkim, da je tebe, crnog Stevana napustila?
STEVAN: Nije me napustila. Poginula je. U bombardovanju.
MARKO: Oprosti na svrdlanju. Žao mi je. Nisam znao. Kad? U onom prvom, zbog Kosova, 1999?
STEVAN: Ma mnogo toga ti ne znaš, piletino. Ne, u ovom najnovijem, prošle godine.
MARKO: Uf! Da mi je piletina. Nego, jesi li čuo što jutros odozgo?
STEVAN: Kretanje vozila. Udaljavala su se. Sada je već duže vreme tiho. Kako izgleda, ostala je samo pešadija. Verovatno ukrašavaju logor i čiste naoružanje. A ti – imaš ženu?
MARKO: Nemam. Na svu sreću. Nije me napustila zbog umjetnika. Osjetila je odjednom, ničim izazvanu i nezasluženu neodoljivu želju seksualno se preorijentirati na žene. U početku je bilo teško. Meni. Sada je teško samo ljudima kojima to pričam. Kao tebi. Gnušaj se, slobodno. Nije potrebno ustezati se od tuljenja.
STEVAN: Zanimljivo. A čitavo vreme sam ja taj koji ima veću pušku. Vidiš, nekako mislim da bi ti i ja trebalo da se menjamo.
MARKO: Aj' nemoj me u zdrav mozak.
STEVAN: Zdrav? Ehehe... Ma nemoj.
MARKO: Ja sam ipak taj koji sniva snom pravednika u ovom ćumezu pod zemljom. Tebe očito brinu neka kozmička pitanja. Ili pitanja malog čovjeka, kada u rano jutro kukuričeš?
STEVAN: Ne seri mi po levom uvetu.
MARKO: Pa kad mi je ono najbliže.
STEVAN: A da danas premestimo sve stvari u ovaj drugi ćošak?
MARKO: Da, mislim da će ta iznenadna re–dekoracija prostora uvelike povećati kvalitetu našeg življenja. A da se ipak samo malo herojski osilimo i ove kofe sa govnima ispraznimo.
STEVAN: Da izađemo?!
MARKO: Ma ne znam... Šta ti misliš?
STEVAN: Da ti pravo kažem, ne znam ni ja. Ne zvuči baš sigurno. Ono ogledalce nije vrhunac tehnike.
MARKO: Ali je ova rupa vrhunac krajnjih granica koje podnose miomirisne stanice čovjeka. A možda sam samo malo previše razdražljiv jutrima.
STEVAN: Da, primetio sam. Znaš, već smo dugo zajedno.
MARKO: Da... čovjek bi pomislio da smo prokleti ostati zajedno zauvijek.
STEVAN: Jednom sam sa majkom bio u cirkusu. Bio sam sasvim mali. No, dobro, ne baš toliko mali. Sećam se da mi je kupila nekakav ogroman lilihip sa zelenim i crvenim šarama koje su se sakupljale u vrtložni oblik po sredini. Odjednom sam mamu izgubio u gužvi. Njenu ruku. Biće da sam predubokoumno lizao. Onda me je jedna žena uhvatila za ruku i odvela na stranu, da mi gata iz dlana. Lepljivog, od lizalice. Počela je da govori nekakve nebuloze držeći mi ručicu, kad se pojavila moja majka. Odjednom je počela da viče na Ciganku da je đubre, da će zvati miliciju, ma, izvređala ju je... ni jednom nisam u svom životu čuo da je tako nešto kazala tati. U svađama. Ili bilo kome drugom. Utom je Ciganka ustala i rekla joj tihim glasom da joj ne preti, jer će je inače snaći nesreća. Tad sam ja skočio. Al' sam još držao lizalicu. Ne daj Bože da je ispustim. Uf... Uzgred, mislim i da nije bila prava Ciganka, nego neka glumica. Kao one u Skadarliji.
MARKO: I što je dalje bilo?
STEVAN: Kad sam rekao da nema bolje žene na ovome svetu od moje mame, Ciganka je rekla da je to nebitno. Jer ću ja ionako umreti u zemlji. U zemljànoj utrobi, i to pre nego što me sahrane. Sada mi to, vidiš, uopšte nije smešno. Pogledaj gde sam. Gde smo. A ti me pitaš za koj' kurac ne spavam. (posprdno) Eto, imam nesanicu. Klimaks. Muški klimaks.
MARKO: Hm.
STEVAN: Otiš'o sam u kurac, majke mi. Mozak mi se pretvara u pihtije. I drhturi kao pihtije. I smrdi kao pihtije. Ne umem više ni da normalno mislim.
MARKO: Da.
STEVAN: Šta ti je sad?
MARKO: Ma niš'.
STEVAN: Šta si se umusio? Nije valjda da si potresen pričom? Svaki čovek ima neku takvu priču. Kladim se da je i tebe neka baba urekla, pa da konačiš i odkonačiš ovde sa mnom, a?
MARKO: Ma nije.
STEVAN: Šta ti je bre?
MARKO: Nije mi dobro. Boli me trbuh. Ili crijeva. Ne lociram više gdje su bolovi.
STEVAN: Čekaj... Ima tu, iza one kartonske kutije jedna teglica sa sodom bikarbonom. Progutaj jednu kašičicu i malo vode. (Stevan pretražuje. Vadi teglicu i otvara je. Miriše je pre nego što je zagrabio kašičicom.)
MARKO: Hvala. Uuu... jebote! Ovo je odvratno. Želiš me otrovati! Ovo nije soda bikarbona. Šta si mi to dao?
STEVAN: Ne znam.
MARKO: Kako ne znaš? Daj tu teglu!
STEVAN: Mislim da je...
MARKO: Štirka idiote! Štirka! Štirkaš mi crijeva! Idiot nad idiotima.
STEVAN: Ma miriše na sodu.
MARKO: (imitira posprdno glas Stevana) "Ma miriši na sodu!" Kreten! Kreten nad kretenima!
STEVAN: Ma ne jedi se. Čemu čemer? Čemu jad? Ako si i želeo da ti želudac proradi, ovako će i želudac i creva da ti rade. I to kako.... Haha! Uostalom, ko je mogao da očekuje štirak u zemunici? A?
MARKO: Skončaću od jednog genijalnog uma. Na djelu.
STEVAN: Od super – funkcije u crevnom predelu. Haha!
MARKO: Ti si skrenuo. Ja nisam, jer primjećujem da ti jesi.
STEVAN: To nije nikakva garancija pameti.
MARKO: Ali je pametno nuditi sodu – bikarbonu, a dati štirk.
STEVAN: Ma de, de, nisam dobro pomirisao.
MARKO: Nisi uopće pomirisao.
STEVAN: Ma jesam. Ali mi nos baš ne radi najbolje. Jednom sam se olešio, i to tako da sam onako pod gasom pao glavom na pod. Nisam imao čak ni čvorugu kasnije. Ali su mi lekari, pošto su se pojavile vrtoglavice, na pregledima ustanovili da mi je crko' centar za mirise. I još poneke stvari. Ni boje ne vidim najbolje. Eto. Sada znaš sve o meni.
MARKO: Da... u dvi riči sve bi stalo. Jebote štirak! Uf! A što si se ušvikavo?
STEVAN: Ma... (Dugačka pauza.) Nije mi žena umrla. Lažem k'o kuče. Lažem sebi. Lažem svetu...
MARKO: (ubacuje se u Stevanovu lamentaciju) Kao da svijet zna da si tu. Kao da te sluša... Molim, molim?!
STEVAN: Pobegla je. Ostavila je pismo na polici ispod ogledala u kupatilu. Zaljubila se u Jehovinog svedoka. Kasnije sam saznao da ga je preobratila. Ha. Ona njega. Regrutovala ga je u normalnu osobu. Valjda su zajedno tancovali oko vatre u limenoj kanti spaljujući njegove letke, pamflete, komplete časopisa "Kula stražara" i knjižice-vodiče u tunel svetlosti. Joj, bogati! Mene, vidiš, nikad nije uspela da preobrati – u bilo šta. Kakav sam bio, takav sam i ostao. Istina, malko usraniji nego ranije... ali, i to valjda ide s godinama.
MARKO: (Grca od smijeha držeći ruku na ustima.) Mhm...
STEVAN: Ajde, pukni. Ajde, pukni od smeha, skote glupi.
MARKO: (Puk'o.)
STEVAN: Dabogda od štirka prosro' dušu!
MARKO: Ej, nemoj tako. Ako se to i dogodi, patićeš i ti.
STEVAN: Ma...
MARKO: Dakle, i tebe je žena unesrećila.
STEVAN: Da. Koji zid da izaberemo za plač?
MARKO: Aj' mi kukurikni da me oraspoložiš.
STEVAN: (Tiho, rezignirano.) Kukuriku.
MARKO: Da pogledam gore?
STEVAN: Ajde.
MARKO: (Gleda škiljeći prema gore.) Lijevo dvojica na pedesetak metara čupaju korov. Jedan puši naslonjen na drvo. A desno... (usta mu se razvlače u blaženi osmijeh).
STEVAN: Šta je desno? Šta vidiš?
MARKO: Leptira.
STEVAN: Je lep?
MARKO: Predivan je. Pogledaj. (Marko se spušta, pazeći da ne pomeri konstrukciju periskopa).
STEVAN: Što je lep. Takvog još nisam nigde video. Ima šare u obliku malih, rumenih butkica.
MARKO: Nemoj o hrani, molim te. Već noćima sanjam o nekoj vrućoj juhi, a kamoli o pečenju, kotletićima, umacima u koji umačem topli kruh ispečen pod pekom, a poslije se natrpavam kroštulama, Vrbničkom žlahtinom, sjedim zavaljen u nekoj korti i u poluhladu razmišljam da li da sve to ponovim ili ne...
STEVAN: Onih levo više nema. Nema ih nigde. Da izađemo?
MARKO: Gdje je točno šator? Na koliko?
STEVAN: Na dva sata. Ima dvadesetak metara.
MARKO: Da provirimo vani?
STEVAN: Mogli bi. Ne znam ni da li vratanca od ventilacije uopšte mogu da se otvore. Probaj ti.
MARKO: Ajde.

Marko stenje i puše dok odozdo pokušava gurnuti vratašca.

MARKO: Ne ide, majku mu.
STEVAN: Daj, ja ću.

Stevan se muči. Uzdiše.

MARKO: (dobacuje opsceno) I trud svoj majke boginje, upre Herakle u muku, u znoj. Nosi on, na plećima svojim bol što bijaše prevelika ikojem smrtniku da je prevali kao teret. I vine se Herakle, leti, leti, oblake para dok ne vidje, dok ne vidje udivljenje u zemlji nebeskoj, u očima vatrenim Feniksa što mu nutka sunići sa prijestolja toga... kamo ne pripada. Utom Herakle vidje svrhu svijeta, vidje...
STEVAN: Vide kako ga ti zajebavaš.
MARKO: Htio sam te samo malo oraspoložiti.
STEVAN: Od tebe – nikakve koristi.
MARKO: Nisam ja kriv što se vratašca ne mogu otvoriti.
STEVAN: Ima li nekakva letva tamo dole?
MARKO: Ima. Čekaj da pronađem. Mislim da je tamo...

Marko kopa po drvenim kutijama kod sjevernog zida. Izvlači letvu. Dodaje Stevanu.

MARKO: Jel' valja ova?
STEVAN: Dobra je. Probaću da napravim polugu.

Stevan umeće letvu. Letva puca.

STEVAN: Jebem mu, da mu jebem...
MARKO: Da nisu oni pametni odozgo nešto parkirali iznad nas?
STEVAN: Nisu. Videlo bi se na ogledalcu.
MARKO: Skončaćemo... Oh. Oh.
STEVAN: Mali, da nisi ti možda malo gladan kada tako poetski stenješ?
MARKO: Hvata me očaj. Da je makar panika. To ti dođe kao malo aktivnije stanje.
STEVAN: Uzemljeni aktivisti.
MARKO: Maltretirala me majka drvenom letvom. Jesam ti pričao o tome?
STEVAN: Tukla te je letvom?
MARKO: Ma ne. Svaki puta kada mi je došla u stan, a to se nije događalo previše često jer je moj genijalni um shvatio, doduše tek u tridesetima, znači prekasno, da su njezine posjete samo povremene injekcije kojom je vraćala kontrolu nad mojim životom, donosila bi mi drvenu letvu. Bila je do zla boga dosadna sa čišćenjem. Opsednuta pranjem svakojakih stvari po kući. Tako je bila i uvjerena da je potrebno prati svakih mjesec dana male tepihe po stanu. A da bi se isti mogli osušiti, potrebno je na stranice kade staviti drvenu letvu, na koju se prebace oprani tepisi.
STEVAN: I svaki put bi donosila letvu?
MARKO: Svaki puta. Jer je shvatila da one letve, od njezine posljednje posjete nema. Naravno da sam ih ja svaki puta bacao u smeće.
STEVAN: Pa kako si onda sušio tepihe?
MARKO: Nisam ih niti prao.
STEVAN: Ha, ha, ha! Domišljat si ti momak, ha. Nego, kada smo već kod pranja, treba da promislimo šta da radimo sa kondenzacijom smrada ovde. Postaje stvarno nepodnošljivo.
MARKO: Istina. Onaj kabao s govnima dominira našim zemljanim domom. Mrtva priroda.
STEVAN: Da. Čak se nazire i finoća dijagonalne kompozicije koja ocrtava plavičastu liniju koja se pojavljuje na sred tvog levog oka, ide preko nosa, pa na tvoj desni obraz. Kad ti zviznem šamarčinu.
MARKO: Znaš, ovo vrijeme koje smo proveli zajedno, primjetio sam da si svakim danom sve osjetljiviji i osjetliviji. Potrebna je samo sitnica, pa da iz tebe prokulja afektuozna prijetnja fizičkim nasiljem nadamnom.
STEVAN: Potrebna je samo sitnica, najgluplji položaj zvezdica na nebu, pa da Bog upravo tebe smesti sa mnom ovde dole. Pa da mi bude lepo. Sve đuture.
MARKO: (sve ciničnije) Potrebna je samo jedna majušna opaska, pa da se ti, po prirodi miran i inteligentan čovjek pretvoriš u žensko gunđalo. Izvini: ženstveno gunđalo.
STEVAN: (ozbiljno i sporo) Potreban je, ma ni metar razdaljine, pa da se oživotvori izraz mog umetničkog nadahnuća i da ostvarim već navedenu likovnu kompoziciju.
MARKO: Potrebno je, pritom, uzeti u obzir, da smo i ti i ja u istim govnima.
STEVAN: Samo što su neka razgovorljivija od drugih.
MARKO: Da pokušamo sa bajunetom?
STEVAN: Daj da probam...

Stevan se pridiže otvoru i gura bajonet u stranice vratašca. Pišti i gunđa u tom poslu. Napokon se začuje škrip otvaranja.

MARKO: Drži to! Drži! Ja ću gurnuti svoj, da se ne zatvore.

Marko u hipu ugura svoj bajunet. Zakrene ga. Stevanu se na glavu sruči hrpa zemlje, na što se on, zatvorenih očiju ukoči.

MARKO: Hi, hi, hi... Zemljica ti pokrila ćelu. Sada si mogu zamisliti kako si naočit i stasit bio sa kosom na glavi, onda, u mladosti, dok si svojim stihovima i prozom bacao čini na ljude.
STEVAN: Majketi?
MARKO: Oprosti.
STEVAN: Poguraj me gore. Polako.
MARKO: (postavljajući se ispod Stevana, gunđa) Sad ovo, sad ono... Hej! Pričaj što vidiš.
STEVAN: Sve je prazno. Ne vidim nikoga. Kao da ovde nikoga nikad nije ni bilo.
MARKO: Prazno?
STEVAN: Potpuno prazno. Onaj šator su sklonili. Nigde nikog. Ni žive duše.
MARKO: Kako nam je izvana kamufliran poklopac?
STEVAN: Dok se dobro ne zagledaš, nema izgleda da ga iko primeti.
MARKO: Fino. A da se prošetaš?
STEVAN: Hajde...

Naglo se začuje prasak granate, dovoljno blizu da Stevan od straha poskoči, a noga mu izmakne sa Markovog ramena, te se obojica strovale na pod. Poklopac se zatvori uz tresak.

STEVAN: Ovo je bilo blizu. Jako blizu.
MARKO: Da nismo na prvoj?
STEVAN: Kojoj prvoj liniji, jebote, kad su pre neki dan ovde bili kao na nedeljnom pikniku. Samo su im nedostajali stolnjaci sa crvenim i belim kvadratićima, pletene korpe s pečenom piletinom, čaj i društvene igre na travi.
MARKO: Onda će bit' da su se sada zanijeli badmingtonom. Samo što se šamaraju granatama.

Gruvanje granata se intenzivira.

STEVAN: Burazeru, mislim da nam ne gine još neko vreme u ovoj rupi.
MARKO: Da sam ti barem uvalio onu kantu da je isprazniš prije nego što je puklo.
STEVAN: Da si bar ti bio junak i pentrao se gore. A ne ja.
MARKO: Povraća mi se od neznanja koji nas to granatiraju.
STEVAN: Meni je sasvim svejedno. Ionako nemam blage veze čiji sam ja.
MARKO: Je li ti palo napamet da ako koja granata šmugne kroz ventilacijsku cijev ovdje dolje, sljubiće se s ovim granatama koje mi uredno premiještamo kao mace s mačićima lijevo – desno, i biće generalni kurc – šlus.
STEVAN: Ma i to je bolja sudbina od ovog "uzemljenja".

Granatiranje je prestalo. Vani je zavladala tišina.

MARKO: Da li ja to naslućujem tvoju providnost u ovim teškim trenucima.
STEVAN: Naslućuješ. Još da ti je i kristalna kugla, mogao bi da vidiš ko to gore sipa klikere po nama.
MARKO: Meni je mene nekada uistinu žao.
STEVAN: Znaš šta?
MARKO: Što?
STEVAN: I meni je tebe nekada stvarno žao. Veoma često, ako ćemo pravo. Skoro stalno, ako ćemo realno. Meni je tebe zaista žao. Ahjooooj, kako mi te je žaaaoo... Žaooo... Ijoooj...
MARKO: Ajde da se ti i ja složimo barem u jednoj stvari.
STEVAN: Ma, pun mi je kurac ove rupetine. I ovog smrada. I svega.
MARKO: Misliš da meni nije. Kao da ja ne bih volio negdje na Jadranu jezditi s vjetrom u kosi na kakvoj barčici i diviti se besmislu bonace u sumrak.
STEVAN: Eee... ja bih da sam sad u Parizu.
MARKO: U Parizu? Ali ovdje imaš sve što i Pariz. Vatromet, skučenu sobicu s prigušenim svjetlom, smrad, doduše od nas dvoje, ali i to je bolje od smrada lukaca, nedokučene inspiracije koje te navode zgrabiti olovčicu i upisati štogod pametno, stvoriti literarno djelo vrijedno čitanja...
STEVAN: I tebe koji mi smetaš u Van Gogovoj Sobi.
MARKO: Ne volim ga. Svaka čast njegovim silovitim mazarijama, suludim kompozicijama, kromatskom izobličavanju tako da mu slike više liče na nedovršene pizze, no ipak, nije po mojem ukusu. Govorim sada o ukusima. Ne moraš me izujedati pametnim kritikama koje mu povlađuju. Meni se jednostavno ne sviđa.
STEVAN: Zanimljivo, kako uvek unapred počinješ da se braniš, kad iznosiš svoj stav. Uostalom, ni meni se on ne dopada.
MARKO: A tko ti se dopada? Čije slike jednostavno voliš gledati?
STEVAN: Tarnerove.
MARKO: Hm.
STEVAN: Priznaj – imaju više smisla nego Van Gog.
MARKO: Ne znam. Jednom sam pročitao da je Turner ustvari savršeni predstavnik slikara koji žele nešto reći, ali nisu sigurni da li bi ih itko razumio, pa umjesto da se bace u totalnu apstrakciju, izgube se u plinovitom stanju do te mjere da se oblik, kompozicija, išta pod milim bogom, ne vidi. Ustvari se radilo o tekstu – parodiji na ozbiljne kritičare, one koji grcaju u lovi i koji su pod patronatom lovaša koji financiraju besmislene amatere. Čak su negdje dalje spomenuli kako bi se Turnerove slike trebale izlagati isključivo u sportskim halama, tako da s drugog kraja dvorane možeš makar nazrijeti što je poruka umjetnika.
STEVAN: Vidim da se neko dobro zajebavao kada je to pisao. Nego, nisi mi dozvolio da završim zašto bih sada želeo da sam u Parizu.
MARKO: Ajde zašto?
STEVAN: Znao bih da sam u Parizu, a ne ovde, u nigdezemskoj rupetini, na nečijoj – ničijoj teritoriji, braneći nečiji – ničiji magacin, pričajući s tobom, nečijim – ničijim vojnikom....
MARKO: Opet ti s monologom.
STEVAN: Ne znaš ti, draga moja, šta su monolozi. Koliko sam samo govorancija raznoj publici u životu izveo, eee...
MARKO: Ajde meni jedan. Monolog. Govoranciju. Za dušu. Ali na zadanu temu.
STEVAN: Izvol'te.
MARKO: Ajde... Snishodljivost trgovačkih putnika u posjetu vlasnicima kuća koji imaju plastične vrtne patuljke.
STEVAN: Ma, odakle ti to?
MARKO: Ajde, ajde. Da vidim koliko si vješt.
STEVAN: Hm. Dakle. Imajući u vidu veličinu životne misije: prodati što više i više proizvoda, koji su, usput, potpuno beskorisni, živalj u uštirkanim (haaa, haaa) i ispeglanim košuljama i pravolinijskim razdeljcima, uspinje se golgotskim brdima i strovaljuje dolinama ne izostavljajući ni jednu kućicu ukrašenu bašticom i šarenim, plastičnim patuljcima. Jer, samo oni najsmeliji u svom poslu, našli su način kako da svoju proviziju pretvore u obične dnevne rituale, kako da svoje majstorstvo u mučenju potencijalnih kupaca dovedu do granica, tamo gde ni najizdržljiviji akviziter nogom nije kročio. A pošto su preživeli brojne nepohvalne situacije, jer su godinama i godinama bili šamarani neljudskim zalupljivanjima vratima, jer su trpeli kapljice pljuvačke na svojim uglancanim naočarima svaki put kada bi se u neuspehu, pogrbljeni vraćali poslovođama ili čak – ne budi mi zamereno – direktorima, jer su, posle svega toga, pronašli tajni ključ uspeha. A uspeh je u ustajaloj mozgovini vlasnika kuća koji baštice pune plastičnim patuljcima. Potreban je samo desetogodišnji, znači, dugogodišnji, svakodnevni – kako bi kazali braća Hrvati, kad iz Carstvujušće Vijene navrate u našu Balkansku Provinciju – cipelcug od vrata do vrata, pa da ti sine sasvim nenadano, u jednom deliću sekunde, dok u kafeu piješ kiselu, tj. "lako mineralnu" vodu uredno spuštenu na komadić papirnate servijete, jer samo red, rad i disciplina dovode do uspeha, kako su upravo to ti ljudi, oni koji imaju mekane, podatne sive smese u glavama, spremne za oblikovanje. I upravo su to pravi izazovi neizrečenom smehu i ruganju, kada te vlažnih pogleda punih žudnje da kupe i tu glupost koju nudiš, netremice posmatraju kao malog boga koji je, eto, imao sreću da bude upoznat s čudima ne-tehnike, ne-smisla, niš-koristi i bes-koristi. Samo će oni, koji daju dovoljno veliki značaj plastičnim baštenskim patuljcima, biti otvoreni kalupi, žedni hvale novog, ultra-nešto proizvoda, i isti sebi nabaviti ma po koju cenu. Jer, samo se tako ubijaju dve muve istovremeno. Ne samo da se život neće svoditi na čemerno prelaženje razdaljina, zato jer je dovoljno nanjušiti samo jednu takvu ulicu koja od patuljaka svetli kao njujorški Tajms Skver, nego će se i sebi, u džep tutnuti i pokoji ekstra-dinarčić, jer vlasnici patuljaka nisu amateri u plastici. Oni znaju o kakvoj se plastici radi. A svesni su i sakralne ozbiljnosti tog materijala od kojih su napravljeni njihovi šareni, baštenski bogovi za koje osećaju daleko, daleko više od ponosa. Zato ta misija prerasta granice sredstva kojim se osigurava životna egzistencija. Zato postoji i termin profesionalac. A to je onaj, koji je vaistinu spoznao značaj i veličinu vrata ispred kojih, u brižljivo zalivanim travkama, uzdignutih kapica stoje ti maleni svati – baštenski patuljci. Eto!
MARKO: Ti si stvarno prolupao.
STEVAN: Nisam, mladiću. Samo mi je dozlaboga dosadno. Jezovito dosadno.
MARKO: Nasmijao si me.
STEVAN: (mrtvački ozbiljno) Da. Zbog toga se sada osećam neizrecivo bolje.
MARKO: I ja. Mislim da je ta vrsta bolesti zarazna.
STEVAN: I odeljenje dizinterije sada mi deluje mnogo privlačnije od ove situacije ovde.
MARKO: Gdje si se sjetio dezinterije pobogu?
STEVAN: Pa kad se osećam stvarno pomalo bolesno.
MARKO: Kako bolesno?
STEVAN: Pa nekako kao da me hvata nekakva vrsta besnila. Hteo bih da te ugrizem. Dođe mi.
MARKO: Ti to ozbiljno?
STEVAN: Najozbiljnije. Noću, kada te slušam kako dišeš, kao da mi se stvara čudna pena u ustima, a niz očnjake mi poteče pljuvačka. I dok ti gledam vrat, baš mi dođe da zarijem zube.
MARKO: Ma daj, ne kenjaj.
STEVAN: Kad ti kažem.
MARKO: Ma naravno. A onda je moja baba odlučila ustati iz mrtvih i učlaniti se u dječji zbor. Već je i špilhoznice kupila.
STEVAN: Mah... dosada je čudna stvar. Od obične dokolice stvara mikroklimu u kojoj egzotične klice i ljudožderski virusi nemilice napadaju mozgove normalnih ljudi.
MARKO: Hvala, hvala. Upravo si me nazvao normalnim.
STEVAN: Ne. Upravo sam ti saopštio da i tebe, oh, avaj, napadoše virusi. Sad više – ni ti nisi normalan.
MARKO: Nego sam što?
STEVAN: Sada si kao ja. Zaražen. (Patetičnim basom, kao iz jeftinih filmova strave i užasa) Hahaha! Metamorfoza sumasišavšeg neminovna jest!
MARKO: Ima možda i nekog dobra u tome. Kao luđak, možda mi ova situacija postane normalna. U neku ruku, tada bih ipak bio normalan.
STEVAN: A što ako ti se ja opet ne dopadnem, iako sam "burazer s parizer-mozgom"?
MARKO: Ma nema šanse da mi se ne svidiš.
STEVAN: Pa prolupaj onda. Svet će biti bolji. Veruj u to.
MARKO: A ne, ne, ne. Nemoj uopćavati i generalno pričati o boljitku svijeta s mojom ludošću. Samo ćemo mi biti bolje. Svijetu se i nadalje živo fućka za nas dvoje.
STEVAN: Baš razmišljam o tome da li iko gore sad misli na mene.
MARKO: I ja...

Oboje ćute, pognutih glava. Tada se Stevan počne divljački cerekati, držeći se za stomak.

MARKO: Vidim da si postao vidovit. Stvarno si pukao, je li?
STEVAN: Ma nisam, ha, ha, ha... (još uvek se ceri i drhti od smeha). Nego razmišljam o izlazu iz ove situacije. A kako ga nema osim izaći gore, to mi nekako jako smešno. Razumeš? Izaći. Ha, ha, ha.
MARKO: Fakat nema drugog izlaza osim izlaza. (rezignirano i pomalo ljutito) Ha – ha.
STEVAN: Majke ti, a promisli samo koja bi druga varijanta bila osim izlaska, ha? (zatim crče ponovo od smeha).
MARKO: Znam. (suho, stoički) Druga varijanta bi opet uključivala sam izlazak.
STEVAN: Ergo... treba izaći. Ha, ha, ha.
MARKO: Ček, ček. Ima i varijanta da skončamo upravo ovdje. Ona ne uključuje izlazak.
STEVAN: (naglo stane sa smehom, tupo piljeći u Marka) A? (zatim ponovno prasne u sebi).
MARKO: Pa šta je sad? I to ti je smiješno?
STEVAN: Ma jest. Kad sam se setio da bi naši ostaci, uz pomoć nekakve reke ponornice koja će se pre ili kasnije pojaviti, ipak jednog dana mogli da izađu na svetlo dana, sve do mora.
MARKO: More. Jebeš more, drž' se rupe. Ove rupe. Bijelosvijetska rupa. Naša rupa. Nju je nama naša borba dala. Dok je meni moja rupa, i limena mi u ruci supa, nema svijeta kog bi vid'o, nit' bi Stevo za njin' rido.
STEVAN: Majko moja. A ja mislio da meni nije dobro.
MARKO: A kad čas mi smrtni tupne, kad mi ruka o tle lupne, čut će mene samo jedan, vojnik snažan, hrabar, vrijedan. Pokrit meni tad ćeš oči, samo ti o dragi druže, jer ćeš k'o crv, baš k'o i ja, sve do kraja tu da pužeš.
STEVAN: Sad si me rastužio.
MARKO: Daj majke ti, ajmo malo ozbiljno razmisliti o budućnosti.
STEVAN: (pevajući) Hajd'mo, hajd'mo... (i puče od smeha).
MARKO: Da li ti uopće vidiš ikakvu budućnost? Da ne kažem izlaz.
STEVAN: Ne. (smeje se).
MARKO: I to ti nije tragično?
STEVAN: Jeste. (I dalje se smeje.)
MARKO: Dakle? Prelaziš u mazohiste? Uživaš u ovoj situaciji?
STEVAN: Nimalo. Ali mi je milo da te gledam kao partnera u mučeništvu. Znam da nisam jedina budala na ovome svetu. Ili makar u ovom ratu. Ovde, u rupi.
MARKO: Sad još reci kako me voliš, i ja odlazim. To ne bih podnio. Definitivno.
STEVAN: Ha, ha. Ma nemoj. Da ti izjavim ljubav, pa da me napustiš. Taman u trenutku kad sam se konačno otvorio.
MARKO: Ti to ozbiljno?
STEVAN: Kako da ne. Najozbiljskije.
MARKO: Eh. Pederu.
STEVAN: Ma zajebavam te, 'ajde.
MARKO: Zajebavaj nekog drugog. Histeričan si.
STEVAN: Nemam koga. Samo tebe imaaam... (Uzima jednu konzervu i otvori je. Ponjuška. Počne jesti.)
MARKO: Šta jedeš?
STEVAN: Neko sranje od gulaša. Valjda.
MARKO: Jel' prošao rok?
STEVAN: Mislim da jeste. Daj da vidim.
MARKO: Pa biće ti slabo. Nemoj to jesti.
STEVAN: Kad mi se baš to jede.
MARKO: A meni se baš trpi tvoje jaukanje od trovanja i smrad od proljeva.
STEVAN: Tada ću živeti od tvoje nege i nesebične pomoći.
MARKO: Tada ću ti zabiti tu konzervu u guzicu pa si puni zalihe, sve onako upakirano.
STEVAN: Svejedno. I dalje ću biti tu. Pa ćeš me trpeti.
MARKO: Trpnja. Pasija po Marku.
STEVAN: Mmm... (mljackajući) A u Boga... veruješ?
MARKO: Naravno. Samo netko takav me može u životu strpati u rupu i tamo ostaviti.
STEVAN: Ozbiljno te pitam?
MARKO: Bio sam vjernik. Nisam išao često u crkvu, no vjerovao sam. S ratom, sve se to nekako izgubilo. A ti?
STEVAN: Nikada nisam verovao u Boga. Da ti ne pričam posle onog Jehovinog svedoka...
MARKO: Možda nas stavlja na kušnju.
STEVAN: Ko? Jehovin svedok? Onaj, muž moje žene? Ili Bog? Na Boga si mislio? A gde je tu ta tvoja, ili njegova, "kušnja"? Osim da fiziološki pređem preko krajnjih ljudskih granica podnošljivosti smrada.
MARKO: (Tužno.) Istina. Jako nam smrdi.
STEVAN: Pričaj mi nešto više o tome. Kada jednoga dana udahnem svež vazduh, istuširam se kao čovek, pred svako spavanje poljubim sapun i skrušeno pogledam na slavinu, pločice u kupatilu, belinu peškira...
MARKO: Pusti snovi. Ti i ja nikada nećemo izaći odavde.
STEVAN: Ostavi mi bar snove, surovi čoveče.
MARKO: Bolje je da ti ne dajem lažne nade. Shvati, nas su ovdje ostavili, i zaboravili. Zaboravili.
STEVAN: Bolje da više ne jedem ovaj gulaš. Čak je i ukus čudan. (zatvara konzervu) Čudan, bogati, čak i više nego obično. Auf. (Podrigne. Teško.)
MARKO: Grantiranje je odavno prestalo. Još malo, pa ću proviriti da vidim što se događa.
STEVAN: Da... došlo je vreme da krtica prošeta guzu.
MARKO: I to. Ali mislim da je pametnije da krtica prošeta kabao. Dodaj mi.
STEVAN: Evo. (Stevan oprezno dodaje prepunu kiblu Marku.)
MARKO: Čekaj. Ako ispraznim kabao, netko vani će primjetiti hrpu govana na travi. To je sumnjivo.
STEVAN: Ma daj. Očekuješ indijanske tragače ovde, u divljini?
MARKO: Pa prilično je sumnjivo bilo kome tko to ugleda usred šume.
STEVAN: Naišao meda, (veeliki meda), pa se olakšao... Hehe. U svakom slučaju, tu kofu moramo da ispraznimo.
MARKO: Glupa situacija. Naše skrivanje ovisi o hrpi kake.
STEVAN: Jeste, glupo je. No još je gluplje da naš život zavisi od toga da li ćemo da preživimo ili ne – od smrada – ako kofa ostane puna.
MARKO: Dobro. Isprazniću je.

Marko u ruci držeći kofu, otvara poklopac zemunice. Proviruje.

MARKO: OK. Sve čisto. Isprazniću. Ali moram skroz izaći da, se ne slije kroz poklopac.
STEVAN: Hajde, držaću te za noge. Pridigni se.

Marko se pridiže. Vide mu se samo noge koje vise kroz poklopac. Zatim se začuje kratak Markov urlik spolja. Marko skače u zemunicu.

STEVAN: Šta je bilo? (zatim tiho, skoro šapatom) Šta si video?
MARKO: (raskolačenih očiju i otvorenih usta, trese se)...
STEVAN: Pobogu, čoveče, šta si video? Šta se desilo? Gde ti je kofa?
MARKO: Ostala je vani.
STEVAN: Zašto si je ostavio? Sada će neko da je primeti. Pa će znati da smo tu.
MARKO: Vuk. Vuk je vani.
STEVAN: Vuk? Daj bre, osećam se kao prase. Ono iz "Tri praseta", najmlađe. Kakav vuk?
MARKO: Velik.
STEVAN: Pa nije valjda da se bojiš. Što ne reče, da ti dodam pušku?
MARKO: Nisam stigao. Bio je preblizu. Gledao me je.
STEVAN: Glup si k'o noć. Verovatno je bilo obično kuče u pitanju. Sada će sigurno neko da primeti kofu.
MARKO: Ma neće nitko. Mrak je. Samo je vuk vani.
STEVAN: Govoriš kao klinac. (uz sprdanje, imitira Marka) Samo je vuk vani.... Daj, idem ja s puškom po kofu. Ako se napolju šetaju vukovi – ili kučići, znači da nema vojske.
MARKO: Nemoj, molim te.
STEVAN: Ne cvili. Idem po kofu. Drži me.

Stevan se penje, pred izlaz repetira pušku. Vraća se sa kofom.

STEVAN: Eto. Akcija spasavanja kofe završena. Možemo da seremo – jovo nanovo.
MARKO: Jel' vuk otišao?
STEVAN: Jok, ti si. Naravno da mu nema traga. Uplašio si jedinog živog stvora koji bi nam pravio društvo. Verovatno neku finu, izgladnelu kucu, kojoj bismo mogli mirne duše da dajemo ostatke naših, ionako odvratnih konzervi.
MARKO: Oprosti prijatelju, radije bih svaku zoru na ogledalce proučavao leptirove šare, nego buljio u vučje oči. No, (glasno) za tvoju hrabrost pražnjenja kabla, odajem ti počast! (Marko teatralno salutira Stevanu.)
STEVAN: Hvala, druže. Hvala. Osećam se počašćeno, uzdignuto, na čast vascelom življu naše Združene Zemlje čije živote branim ovde na ovoj dubokoj liniji.
MARKO: I neka armiji naše domovine, našim domovnicima, junačkim braniteljima, narodnim borcima, svima nama na ratištima, svim narodima čije obraze branimo i ljudstvu koje će pamtiti ovaj trenutak, bude na čast, što se vojnik Stevan spremno, hrabro i uznosito, pronikao međ' opasnostima, ugrozivši svoj život, i ne prezajući pred ničim kako bi ispunio data mu naređenja, prsa o prsa sa sviježim zrakom, i ne uzmičući pred možebitnim nemilosrdnim napadom vuka – ili psića, što nije ni bitno, uzvinuo u više sfere, kako bi čvrstom rukom spasio kofu. Kako bi nama, narodu, zauvijek u spomen ostala znakovitost i ovih malih, svakodnevnih, individualnih hrabrosti koje nam nose bolje sutra. Koje su korak do boljeg sutra.
STEVAN: (salutira, ponosno uzdignuvši prsa) Zahvaljujem. Zahvaljujem. Zahvaljujem. Primam ovu čast pokorno, svestan svog sićušnog, ali herojskog čina koji je bitno doprineo dobrobiti ove zajednice. Zato vam druže, brate i sapatniče, predajem povraćenu prazninu kofe, da u nju možete slobodno, bez ičije tuđe vlasti i prisile, da se olakšate u trenucima kada vam je to najpotrebnije.
MARKO: (ponosno prima kofu) Hvala druže. U tu svrhu, i ja vama dajem za pravo, da se u bilo kojem trenutku, ničim izazvan osim pokvarenim konzervama i neumitnom željom za iznenadnom tjelesnom katarzom, slobodno i bez ustezanja olakšate ovdje, u ovu kofu, čiju ste suverenost hrabro povratili.
STEVAN: (oštro spuštajući glavu na prsa, zatvorenih očiju) Zahvaljujem. Zahvaljujem. Zahvaljujem. (podiže glavu i lagano se osmjehuje) E druže moj, da mi to niste dozvolili, bio bih na čudu gde da sve ovo obavim – kad me krene.
MARKO: Znam.


Kraj

Copyright © 2007. Sva prava pridržana.
 

- 16 -