- ETNA -


Nove knjige

Partija se igra do mata

Bane Jovanović,
Sventovid, Beograd 2001


Partija se igra do mata - Bane Jovanovic

Ljubitelji i poznavaoci šaha će u novoj knjizi Baneta Jovanovića, Partija se igra do mata, s lakoćom moći da zaključe ko je pion, ko kralj, a ko pacer. No, gledajući iz perspektive svakodnevnog življenja ta činjenica je više nego očigledna čak i za običnog posmatrača, ili bolje rečeno za sve one koji trpe posledice jedne nepregledno duge, a uz to loše odigrane partije.

Po čemu se onda ova knjiga razlikuje od napisa u štampi ili od prostog uživljavanja u svakodnevicu? Uzimajući u obzir pretpostavku da svet knjige nudi malo sofisticiraniji iskaz, naglašavanje ludosti i gluposti, Samo nas još istina može iznenaditi, ima za cilj da natera čitaoca na razmišljanje, ma koliko to, generalno, našem narodu teško palo. Ono što u ovom i u ovakvim slučajevima jeste prednost, to je da čitanje aforizama ne traži mnogo vremena, a uz to sadrži i elemente humora, pa je utoliko lakše pridobiti pažnju čitalačke publike - naročito kada su teme bliske.

Moja domovina je na specifičnoj
geografskoj širini i dubini.

U podnaslovu knjige Partija se igra do mata stoji: Dnevnik aforističara / oktobar 2000 - jun 2001. Sugerisanjem ovakve odrednice čitaoci bi možda mogli doći do zaključka da je zbirka satkana isključivo od aluzija na novu vlast, na "uspehe" ili "promašaje", međutim, autor se tek sporadično bavi aktuelnim zbivanjima: Ušli smo u novi ciklus cirkusa, dok mu je fokus i dalje usmeren na našu već poslovičnu glupost.

Učimo na tuđim greškama
da bismo ostali na svojim.

Promene koje su nastale 5. oktobra 2000. probudile su nadu da će povući čitav lanac kojim smo dugo bili okovani, međutim spore i sporadične promene samo naglašavaju problem nerealnih očekivanja: nije dovoljno samo promeniti vlast.

Ostali smo Mi,
a sa Nama ništa nije izvesno.

Ono što, međutim, jeste izvesno, jeste činjenica da satiričari neće ostati bez "posla", bez obzira na to što ih retko ko zapošljava, a još ređe plaća za "mudrolije". No, kako se, nakon 5. oktobra, i na ovom polju osećaju izvesne promene; mediji su postali malčice otvoreniji prema satiri, iako još uvek bojažljivo ustupaju svoj prostor, može se očekivati da će, konačno, i satiričari dobiti "pravo na reč". I dok sa jedne strane popušta stega, na drugoj izgleda kao da tek predstoji borba - borba za prostor u književnim i časopisima slične namene. Da li pojedini urednici strahuju da bi prohodnost ove kratke forme suviše brzo stekla popularnost i odnela primat kod ljubitelja lepe reči, ili je naprosto u pitanju neka vrsta kompleksa: nekome je potrebno stotinak strana da iskaže svoju misao, dok je nekom dovoljna i jedna rečenica. 

Kad nemamo šta da kažemo,
rečiti smo.

Koliko smo do sada bili rečiti i dokle nas je ta rečitost dovela moglo bi poslužiti kao ogromna građa za nove tomove knjiga novih rečitih ljudi, koje još tek poneko sluša ili čita. Na osećaju samodovoljnosti građena kulturna baština, uz sve rizike da niti bude kulturna, niti da ostane baština kojom se možemo ponositi, stvorena je iluzija o vrednostima koje niko drugi nije umeo da ceni i prepozna, pa ovo novo "otvaranje" sve više uliva strah od prodaje nacionalnog identiteta, ma šta to značilo.

Ne okrećemo se sebi,
plašimo se da nas ni tamo nema.

Kada budemo uvideli gde smo i gde nas ima, možda više neće biti potrebe da se vrše analize dnevno političkih događanja kroz prizmu satire, pa makar je (satiru) to ubilo. Ali sudeći prema tome da je, kao žanr, satira opstala kroz milenijume u gotovo neizmenjenom obliku, teško da se može govoriti o njenom kraju. 

Smejaćemo se mi još!

Vesna Denčić


- 7 -

 

ETNA | Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14

Vesna Dencic © ETNA, Beograd - 2001. Sva prava zadržana