Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Piše: Ivo Mijo Andrić

ODBAČENE STVARI

(drama u osam slika)

LIKOVI:

LUKIN (Dalmatinac star oko 50 godina)
MLADIĆ
PJESNIK
DJEVOJKA i MLADIĆ
GRAĐANIN
VOZAČ
INSPEKTOR
INSPEKTORICA
POLICAJAC 1
POLICAJAC 2
POLICAJKA
KONOBAR
BICIKLISTICA
GRADONAČELNIK

Prva scena

(Manji gradski trg. Vide se pročelja zgrada, kontejner, kante za smeće pred ulazima, te dvije klupe. Iza jedne zgrade dolazi Lukin, čovjek srednjih godina, ne baš uredno odjeven. Desnom rukom pridržava oveća istrošena dječja kolica i govori poluglasno, okrećući se lijevo-desno)

LUKIN: Nigdje žive duše. Ka da je sve pomrlo. (Iz daljine se čuje buka auta, a zatim škripa kočnica i udar u neki tupi predmet)
LUKIN: Ja o mrtvin, a oni se javljaju. Koga li je sada skinija s nogu? Ne moreš ti danas ništa bez brzine. Ako ne žuriš nećeš, lipi moj, nikad stić. Ni uteć. Sve se danas radi na brzinu. I kad se jede i kad se pije i kad se spava. A, gospe mi, i kad se dica prave. Oni moj netjak napravija dite u parku. Na klupi pod Marjanon. Zavuka ga di nije triba i sad plaća alimentacijun, taman kol'ko mu trećinu plaće zavaća. Pokuša se izvuć iz govan, ali ga je otkrija oni DE-EN-KA. Jeben igrač taj DE-EN-KA. Ka da je iz Kine, oli iz Koreje. Ka da je čita Mao ce Dunga. Gospe ti, doklen je to došlo. Netjak je tek malko umočija, a poslin toga će iskijavat dok dite ne završi fakultet. Koja su ovo vrimenena, gospe moja. Koja su ovo vražja vrimena. (Sjeda na klupu i kopa po kolicima, odakle izvlači stare novine. Otvara ih, lista i zaustavlja se na jednom tekstu koga čita poluglasno)
LUKIN: "Klinton je poricao seksualni odnos s Monikom Lewinski sve dok ga javnost nije pritisla". (nastavlja glasno komentirati gledajući prema publici) Nego šta će, isukršta ti. Nije lud da prizna. Mora je poricat. Inače bi i on otiša pod limentaciju. (čita dalje) dok je Monika priznala da je ... uuu, gospe ti, pa ona se skroz naskroz propušila. Vidi ti kako je taj Bil bija pametan čovik. Nije ka oni moj blentavi netjak. I njemu je bolje bilo da je proizveja još jednog pušača, no što je napravija dite. Jedan pušač manje. oli više. Oni i tako umiru od raka. Ali jedno dite, jeben ti, jedno dite, to ti je za cili život. E moj bidni Joško, zar ti je baš tribalo da ga mećeš. Pa još na klupi. Šta nisi i ti ka oni tamo Bil uživa u pušenju, umisto u guranju. Moga si tako zaradit i sidu. Joj, ne da bog. Ima sve gore od goreg. Na kraju krajeva, bolje je i dite nego sida. Kad imaš dite, ondak ti pomogne i vlast. I ona se izuje za koju milju kunića. Ka šta je ova naša. Za prvu pomoć, ća bi se reklo. (Rastvara novine i stavlja ih na koljena. Potom vadi zamotuljak iz džepa od mantila i polagano razvija papir. Ukazuje se do pola već pojedeni sendvič. Lukin ga zagleda govoreći).
LUKIN: Ovo je neki študent medicine na brzinu marenda i bacija je oštatak u kuntejner. Vidin ja da je to muško grizlo, a ne žensko. Nema tragova karmina na kori od kruva. Ženske ti ne bacaju hranu ka šta je bacaju muški. One hranu više cine i ostavjaju je za kasnije. Volin ti ja poist iza študenta medicine, jer znan da su oni čisti. Oni se čuvadu. Nema u nji paraziti ka kod ostaloga svita. Oni su, šta bi se reklo, čistunci. Od nji se ne moreš zarazit. (vadi iz drugog džepa bocu od pola litra soka do pola popijenu) I ovo je od študenta medicine. Ni to nije pila ženska. (zagleda grlić boce govoreći) Vidi se da je, ka iz apoteke. Muški su van sigurniji. Ako nisu pederi, ne dala gospe. (Iz zgrade nasuprot klupe izlazi mlađi muškarac s povećom najlonskom vrećom u desnoj ruci, koji se obraća Lukinu riječima).
MLADIĆ: Jel' gotov gablec, šjor? Ima li što danas?
LUKIN: Ima, ima. Naša san pet kila novina (pokazuje hrpu novina na kolicima) i marendu su mi študenti ostavili.
MLADIĆ: Pazite se vi marende. Da vam ne prisjedne.
LUKIN: Ne, ne, neće. Ova je sigurna, sto posto. Znan ja kad vonja na kvarno. Ne jeden ja svašta. Samo probrano i svježe. Čuvan ja sebe. A koga ću drugog čuvat, gospe ti. Šta ti je to u vrići?
MLADIĆ: Plastične boce i tetrapak ambalaža. Hoćete da vam ostavim? Sad se to otkupljuje u trgovinama.
LUKIN: More, ostavi ovdi na klupu. Nisan se do sad bavija prodajon sekundarni sirovina. A sad mogu probat. Kolko ima te ambalaže?
MLADIĆ: Ima desetak boca. To ti je najmanje pet kuna.
LUKIN: Je, je, čuja san na televizoru da za svaku daju po po kune. Dobro plaćaju. Za nas nezaposlene vridna je svaka kuna. Ajde fala ti. Znan da žuriš za svojin poslon. Neću te zadržavat.
MLADIĆ: (Govori odlazeći) Skupit ću ja još praznih boca. Ne brinite se vi. Kad drugi put naiđete, dat ću vam i stare novine i časopise. Nakupilo se toga na policama i ne znam kamo da to spremim. Dat ću to vama.
LUKIN: Fala ti. Dobar si čovik kad brineš o sirotinji. Malo se danas brinu o judima koji nemaju od čega živit. Uglavnon se svako zabavija sa svojin problemin.

(Nakon što je mladić otišao, diže se s klupe i veže vrećicu sa bocama za ručku kolica, te polaganim korakom odlazi prema jednoj kanti za smeće, koja se nalazi pokraj ulaza u zgradu. Otvara je, zavlačeći desnu ruku kojom pretura smeće, dok drugom rukom drži poklopac.)

LUKIN: Uh, gospe ti, ovdin je neka teška kutija. Ka da je olovo unutri. (Naslanja poklopac na tjeme, dok objema rukama, s naporom izvlači poveću kutiju koja je uvezana špagom. Pošto je izvukao kutiju, odnosi je stenjući do klupe. Stavlja je na klupu i sjeda pokraj nje, govoreći)
LUKIN: Sami bog zna šta je ovdin zapakirano. Možda kakav vridan poklon? Svašta judi danas bacaju. I ono što im ne triba, i ono šta drugima triba. Da ja vidin šta je ovdin sprtljano. (Pokušava odvezati kanap, ali ne uspijeva. Potom vadi čakiju iz džepa, otvara je i pažljivo presijeca kanap. Nakon toga skida traku selotejpa i otvara kutiju. Kad je ugledao sadržaj zastane, krsti se i govori)
LUKIN: Ma vidi, gospe ti, šta san naša. Cilu biblijuteku. Ko li je ovo izbacija iz stana jadna li mu majka? Koliko samo knjiga ovdi imade? (Vadi jednu i naglas čita) Ivo Mijo Andrić. Ne mogu virovat. Da to ni oni nobelovac? A nije. Taj je davno otiša s ovega svita. Ondak je neko sigurno bacija njegove knjige. Neko ga je pročita i više mu ne tribaju te knjige. (ponovo zagleda u naslovnicu knjige) Ma nije to on. Ovaj ima još jedno ime. Ka što bi se reklo: Erih Marija Remark ili Lav Nikolajevič Tolstoj. To je u pisaca moderno, imat dva imena. I ovi naš se izgleda pomodernija, pa je sebi doda još jedno ime. Ko biva, da se razlikuje od onega drugog, poznatog. (Čita naslov knjige) "Izabrane i nove pjesme". Vidi, molin te: Izabrane i nove pisme. Ka da sve pisme nisu iste, pa im treba dilit na izabrane i nove. Mora da je neko ove knjige greškon izbacija, jer su one posve nove. Izgledaju ka da su tek izišle iz štamparije. Vidi i boja se ositi. Vonja na štamparsku. Ovo je neko pogrišija, pa je paket ostavija u kuntejner. Moran ja to provirit. (zagleda u sadržaj kutije, čudeći se) Pa ovdin su, gospe ti, sve iste knjige. Ima in barem triest komada, a u svakoj, gospe ti, po kilu. To je cilo izdanje. Ne mere bit da je to neko namirno bacija. More bit da je nešto drugo u pitanju. More bit da je velika griška po sridi. Da ja vidin ima li to ime na portafonu. Triba dobro provirit o čemu se tu radi. (Odlazi prema ulazu u zgradu ispred koje je kontejner u kojem je pronašao paket. Zagleda u portafon. Vadi naočale, stavlja ih i čita naglas)
LUKIN: Guzina, Varalica, Zajec, Karić, Bosanac, Andrić. Oho, tu je i taj Andrić. Mora da mu je neko dostavija knjige, pa kad ga ni bilo doma, bacija in je u kuntejner. Da ja provirin jel' on u stanu. Pa ću mu te knjige uručit. Pošteno je da ne završe na smetljištu. (Pritiska dugme na portafonu. Čuje se muški glas.)
PJESNIK: Tko je?
LUKIN: Ja san?
PJESNIK: A tko si ti, ako smijem znati?
LUKIN: Ja san oni koji je pronaša vaše knjige u kanti za smeće.
PJESNIK: Pa šta ako ste ih pronašli?
LUKIN: Ništa. Želim vam ih uručit. Vaše su.
PJESNIK: Moje su bile do jutros. A sad su vaše.
LUKIN: Kako moje? Nisan in ja napisa?
PJESNIK: Znam da niste. Ja sam ih napisao. Ali što mi vrijedi što sam ih pisao, kad ne znam kud ću s njima.
LUKIN: Kako ne znate? Pa knjige su za...
PJESNIK: Te knjige su za smeće. Nisu ni za što drugo. Uostalom, pročitajte poruku, pa će vam sve biti jasno. Nemam sad vremena za priču. Gledam emisiju o životinjama. Njih više volim gledati nego ljude. Životinje su zakon. Ljudi su govna.
LUKIN: A šta ću ja s vašin knjigama?
PJESNIK: Nosite ih kući, ako vam trebaju.
LUKIN: Ja čudna čovika. A recite mi, jeste li vi taj Andrić?
PJESNIK: Jesam. Ja sam Ivo Andrić.
LUKIN: I Mijo?
PJESNIK: I Mijo, ako već hoćete. Samo on vam je već pokojni. To vam je ime moga oca.
LUKIN: Kako? (veza puca i glas se više ne čuje)
LUKIN: (Govori prema publici) Čudna li čovika, gospe ti. Napisa knjige koje su za smeće i sad ga ni briga ni. Moran se ja brinut za njegove knjige. Ka da san i' ja pisa. E, svašta li na ovon svitu ima. Svašta, gospe mi. (Okreće se i ide prema klupi. Ponovo pakira kutiju vežući kanap. Zatim govori razložnim glasom)
LUKIN: Možda čovik ima pravo. Danas su van knjige zadnja rupa na svirali. Ko danas čita, isukrišta ti? Samo dica u školi. Stariji se zanimaju egžištencijon. Jedni su ka i ja brez posla. Drugi rade praznikon i nedijon, pa jedva zarade za preživit. Penžijuneri su vazdi u kućnom pritvoru, jer nemaju razloga za izać vanka, pošto ne mogu kupit ono šta im triba. (Teškom mukom tovari kutiju s knjigama na kolica, prebacujući novine povrh kutije)
LUKIN: Ponijeću ja knjige doma. Da vidin o čem se tu radi. Triba nać i pročitat i tu, kako ono pisnik veli, poruku. Možda se u njoj krije nešto važno. A možda i ni. Ko će to unaprid znat? Iden ja ća, za danas je dosti posla. Naradija san se i, gospe mi, zaradija cilu biblijuteku i cili kijusk novina. I flaša, gospe ti! Nji' ću pridat u granap i uzet svoji' pet kunića. (Odlazi vukući kolica. Za njim ostaje - mrak!).


Druga scena


(Neugledna podrumska soba. Na sredini sobe stol zatrpan raznim stvarima. Tu su tanjur, čaše te drugi dijelovi pribora za jelo. U toj hrpi nereda nalazi se i komad starog kruha, jabuka, zgužvana krpa i dr. U uglu je nenamješten ležaj, zatim stari ormar, polica i oštećena vitrina na kojoj su stari radio aparat, televizor i vješalica natrpana iznošenom robom. Na ležaju sjedi Lukin. Oko njega su razbacane knjige koje su se nalazile u kutiji. U ruci mu je list papira sa ispisanim tekstom. Lukin podiže papir pokazujući ga publici).

LUKIN: I to je ta poruka. Jedva san je naša. Pisac ju je stavija na dno i da mi nije reka, gospe mi, ne bi je ni naša. Da vidimo šta tu piše. (Ustaje s ležaja i čita naglas, pomalo teatralno)
LUKIN: Poštenom nalazaču, ove knjige od srca poklanjam. Naravno, ako ih tko pronađe. Ako ih nitko ne pronađe ili ne pokaže interes da ih zadrži, neka završe tamo gdje im je mjesto. Na smetljištu, među praznim konzervama, prljavim krpama, poderanom odjećom i obućom, starim novinama, ostacima hrane, polomljenim namještajem i drugim odbačenim stvarima. I ove su knjige odbačene od autora, kao što je i autor, kao pisac i čovjek, odbačen od društva i čitalaca. Ministarstvo kulture nije htjelo finansirati njihovu objavu, knjižnice nisu otkupile ni jedan primjerak, osim što su uzele besplatno one primjerke koje sam im poslao radi otkupa. U knjižari Ljevak na Trgu bana Jelačića, za godinu dana prodan je samo jedan primjerak, a u sarajevskom Bayboku ne znam je li prodan i jedan, jer mi Uzunović nije isplatio ni marku zarade. Raznim ljudima poklonio sam do sada više od dvjesta komada knjige, ali su mi samo dr. Jekauc i književnik Radanović iz Sarajeva rekli da su je pročitali i da je to dobra knjiga. Ostali ni riječi, kao da je knjiga kužna. Od kritičara, niko nije prstom mrdnuo da napiše neku riječ u časopisima osim mojih recenzenata Kujundžića i Perića. U Zagrebu, gdje sada živim, podijelio sam barem stotinu knjiga. Od toga broja oko osamdeset kolegama piscima i kritičarima. I nitko o njima ni riječ nije rekao niti što napisao. Možda i jest, ali to do mene nije stiglo. Hvala im svima, jer su šutnjom kazali šta misle o meni i mojim pjesmama. Zbog te šutnje i odbijanja državnog Ministarstva kulture da otkupi ili podupre objavljivanje bar jedne moje knjige, odbacujem ovu knjigu od 550 stranica u kojoj su izabrane i objavljene moje do sada najbolje pjesme pisane uglavnom u vrijeme sarajevske ratne opsade. Želim time iskazati svoju pjesničku neposlušnost prema svima koji ruše dignitet poezije i pjesnike. Hvala na kraju svima koji su pomogli objavljivanju ove i mojih drugih knjiga a koji će to, nadam se, i u buduće činiti. Od svih ministarstava kulture u moje dvije države, hvala jedino sarajevskom. Posebna hvala mojim bosancima i hercegovcima Meši, Atifu, Gradimiru, Velimiru, Kebi, Loji, Šimiću, Bešlagiću, Šariću, Lijanoviću i drugima koji su pomagali da moje knjige ugledaju svjetlost dana i dođu do bilo kakvih čitalaca. Ako je tih i takvih čitalaca uopće i bilo. Svima hvala u ime poezije uz koju smo učili pismenost i postali takvi kakvi jesmo. Mnogi su postali nešto, a drugi su i dalje – ništa. Hvala i onima koji su poeziji okrenuli leđa, jer tako imamo u što gledat. U šuplje i prazno. Ovo moje oproštajno pismo od knjiga, neka ostane tajna koju ćemo znati samo ja i pošteni nalazač. Ako ga i on uopće pročita.
LUKIN: (Zagleda u pismo, čudeći se) A gospe mila, šta čovik napisa na ovi list papira. Cili roman. Cilu povist svoga jadnog pisanja. Nisan ni zna da se pjesnici toliko zlopate, da in ni rođena mater ne mere pomoć. Da in vlast, što bi se reklo, drži ka da su nule. Umisto da in drži ka malo vode na dlanu. Kako drži onega starega Tadiju. Njemu se za sto godin dadoše sve počasti, iako ga malo ko čita. A di su, gospe ti, drugi pojeti? Meni se sad čini da oni ispod sto godin, ne mogu o državnom trošku ni knjigu pisan izdat. Pa ti reci da je ovo socijalna i pojetska država. Jest vraga. Ona se brine samo o sebi. Da se brine o čoviku, ne bi ja povazdan mora kopat po kuntejnerin da dođen do svoje mrve kruva. Ne bi se ja družija u ovon podrumu sa pacovin i drugin insektin. Jema ovaj pisac pravo. Kod njega ne triba pogađat šta je tija reć. On je ovin pismon sve reka u lice onima koji nemadu obraza. Baš tako i triba. Pa nek se oni jebedu sami sa sobon i sami između sebe, kako i priliči pravom kurbaluku i pederin. Tako im i triba reć. O tome bi tribale pisat sve novine. A ne o pušenju onemu Klintonu od prije nekoliko godin, jeba on svog kurca i jeba in on... (Hoda po skučenom prostoru i sapliće se o neke stvari govoreći)
LUKIN: I šta sad činit s ovin pismama. Ovdin je tisno i meni, a još bi mi i knjige tribale uzet dio životnoga prostora. Bacit ih ne mogu, jer su već jednon bačene. Poklonit in neman komu. Ne mogu in nosit ni u biblijuteku, kad in ni od pisca nisu tili primit. Ni u knjižaran ne idu, kad su na banovon trgu, kod tega Livka, prodane u jednon primjerku za dvanest miseci. Kud ću jadan san ti ja, kad san se uvalija u velika govna? Šta mi je tribalo donosit knjige doma? Šta mi je tribalo vadit in iz kuntejnera? Moran ja jopet pitat onega pojetu, di ću te knjižurine djenut? Nešto ću ostavit sebi, da iman šta po zimi čitat. A ostalo, s time ću postupit kako mi pisnik kaže. (Obraća se publici) A, jel' bi neko od vas tija uzet koju knjigu. Ne za šoldi, već onako, zadžabe. (Iz publike dolazi jedan mladić do bine i traži jednu knjigu)
LUKIN: A, eve ga, jedan dobrovoljac. (Uzima knjigu s ležaja i donosi je do mladića govoreći) Na, evo ti jedna. Pročitaj koju pismu curi ako je imaš. Ako je nemaš, ondak nauči koju pismu napamet, pa ćeš je lakše pronać. Tako san ti i ja nekad radija. Naučim pismu, izrecitiran je curi, a ona se zalipi zame ka da san napisa Odiseju i Ilijadu. Ka da san, gospe ti, Homer oli oni naš kako se veli... Marulić. Oćel još neko knjigu? (Gleda publiku i ponovo pita) Oćel' još neko knjigu? ... Neće. E baš ste mi isti ka i oni bidni pojeta koji je knjige bacija u kuntejner. Nego, da se ja okanin knjiga. Da nešto prigrizen i da iden na svoj posa. Radno misto me od jutra čeka. I na njemu je sve veća konkurencija, štono vele. Sve je više vaki ka šta san ja. Ima i' iz sviju krajeva naše lipe. I iz daje od nje. Čak i od Bosne. Iz Hercegovine nima, gospe ti. Oni su se boje s našli. Njima je pape namijenija boje zanimacije. Oni van trguju, bave se poduzetništvon, side u Vladi i Saboru. Tako i triba. Ko zna, taj i ima. Ko ne zna, taj mora radit. I taj van je najeba. (Prilazi stolu, pomjera posuđe i pravi slobodan prostor za objed. Iz najlonske vrećice vadi pola kruha i paštetu govoreći)
LUKIN: Ovu san marendu jučer kupija za one plastične boce. Od svačeg se mogu zaradit šoldi. Samo triba htit i znat. Vidite ovaj kruv. Taj me je kruv održa. I ova pašteta. (zagleda u paštetu govoreći) Nije baš ova, već gavrilovićka. Ova je od onega imoćanina, Todorića. E jest se i taj snaša. Nekad je prodava cviće, a sad, zavaljujući narodu i privatizaciji, živi u cviću. Od malog gazde posta je veliki bos. Šta taj sve jema, gospe ti, ni sam ne bi moga pobrojit. Dok on kupuje propale tvornice, mi jednako propadamo. Jel tako moj narode. Znan ja da jest, ali vi ne smite reć. Većina vas je sirotinja i radi kod tega tamo Todorića i njemu sličnim. Sirotinji van je jebeno u svakon režimu. Ovi ti danas pljuju po onomu socijalizmu, a da van rečen, taj van je režim za sirotinju bija puno boji od ovega. I ja san van tada radija neko vrime na brodu, a poslin ovdin u Prvomajskoj. I u jednih i u drugih posta san višak. I pošto san prestarija, više se nisan moga zaposlit. Niko me nije tija uzet. (Otvara paštetu, maže je na kruh i jede) Na burzi su mi nekolko miseci davali naknadu, a poslin ni to. Posli se ti Lukin snalazi kako znaš i umiš. Uzmi stvari u svoje ruke. A ruke su mi baš tada ostale prazne. Ostavila me i žena i odvela dite kod sestre u Kanadu, a ja osta ka zadnji šupak u ovon gradu. I evo već nekoliko godin se snalazin u vlastitoj tvrtki sa ovin sekundarnim sirovinan. (pokazuje na knjige i novine u kutu sobe)
LUKIN: I ne žalin se. A, isukršta mi, ne žale ni mene. Niko me ne pita tribal' mi šta. Ponešto daju građani dobra srca, a ponešto oni drugi ostave u kuntejnerin. Tako se snalazin po onoj narodnoj: dan i komad i od danas do sutra. Zdravje me, ajmo reć, dobro služi pa ne iden po doktorin. Kad me uvati prelada i išijas, zavučen se ka miš u ovu rupetinu i mučim sve dok ne prođe. Likovi su mi čaj od kamilice i kaduje koje kuvan na onon tamo rešou. Struju mi ne naplaćuju. Ni vodu, a ni odvoz smeća, jer ga sam odvozin. Stanarima čuvan podrume, jer su se tu prije, u ovu prostoriju nakupljali drogeraši. Jedva san očistija šprice i govna koja su bili posrali, dok se tu štrcali i našpricavali. Na ovu adresu nisan prijavljen, već na onu staru u baraki koja je srušena. Osobnu sam produžija i sad neman nikakvi problema sa identiteton. (Diže se i donosi plastičnu bocu s vodom. Otpija gutljaj i nastavlja jesti)
LUKIN: Ovdi san već domaći. I dica su se na me navikla. Niko me ne zajebava, već me uzima ka svoga. Kako bi se reklo, ka kućnog ljubimca. Ne ka pasa oli mačku već, prije bi se moglo reć, ka domaćeg pacova koji rastjeruje druge pacove. Za Božić mi susjedi oli gazde, daju komad purice i kakvog drugog pečenja za poist i bocun vina za popit i tako, ka čovik, dočekan dan Isusova rođena. Kako i priliči pravom katoliku koji se odmetnija od Rima. Dica mi za Uskrs donesu šarena jaja, pa slavin skupa š njima uskrsnuće tega istega Isusa. Tako se pridružujem svima onima koji u boga viruju, ne zato što moradu, već što im se oće. Tako san radija i u socijalizmu u kojem, kako danas neki kažu, nije bilo boga, jerbo su ga antikrišti komunisti proćerali sa ovega svita. A ja ni danas ne znan ko je koga proćera i jel' iko proćeran kome se nije išlo. Ako boga ima, on živi za se i nije ga puno briga za ovake kakav san ja. On se više brine za Todorića, Rajića oli Ivića Pašalića, nego ća se brine zame. I Račan mu je bliži nego što san ja. Svi su se oni na vrime snašli, a i bog take cini. Vake ka šta san ja, ni pacovi ne vole, jer im oduziman stanarsko pravo u ovemu podrumu. Jer in proganjan i borim se da meni bude boje. A njima kako bude. Ovdin se ja ponašan ka pravi egoišt. (Otpija ponovo gutljaj vode, govoreći) Ova mi pašteta nije dovojno podmazana. Ka da štede na mrsu, jeba in mrs. Ka da će ga u grob ponit. (Pošto dovršava s objedom, kupi papir i kesu sa stola i malo posprema stvari. Potom iz ugla, pored ulaznih vrata, izvlači kolica i priprema ih za put. Sa vješalice skida mantil, oblači ga i polazi prema vratima govoreći)
LUKIN: Iden radit. A vi počekajte dok dođen na radno misto. Za radničku klasu nema izležavanja. Nima za nas Kanara ka za Gotovinu, a nima, gospe mi, više ni Golog otoka. Sve je to daleko od mene. Sve moj pajdo. Vaja meni priko ulice. Pa doklen stignen. Ovi me moj brlog uvik čeka ka zapeti livorver. (Izlazi iz podruma, gdje zavlada mrak).


Treća scena


(Lukin vuče kolica preko pješačkog prijelaza. Čuje se buka auta, kočenje i glas vozača.)

VOZAČ: Požuri majmune. Što si se razvuko ko hrvatske željeznice. Zar ne vidiš da žurim. Nabijem ti državu u kojoj uličari koče opći progres. (Lukin ubrzano dolazi na scenu vukući kolica. Briše čelo, govoreći prestrašeno)
LUKIN: Luda li čovika. Luda li čovika, isukršta ti. Za mal' me nije zgazija ka palačinku. Na zelenom, a njemu je crveno. Luda li čovika. Ovaj svijet je skroz naskroz poludija. Ko će ovo izdržat do kraja života? Ko će se s ovin nosit, gospe ti? (Prilazi do slobodne klupe i sjeda othukujući. Potom se obraća djevojci i mladiću koji sjede na susjednoj klupi)
LUKIN: A, vidjeste li vi onega manijaka.? Umalo me nije pogazija s onim svojijem džipom. Jeba ga njegov suzuki. Kud je samo zapeja i zagraja na me. Ka da san mu ja upalija crveno.
DJEVOJKA i MLADIĆ: (Dižu se i polaze. Djevojka govori) Ništa mi nismo vidjeli striček. Čuli smo samo kočenje i buku. Nemremo vam bit svjedoci. (Mladić i djevojka odlaze)
LUKIN: Ne tražin ja lipi moji da mi budete svidoci. Neću ja nikog tužit. Šta ste se pripali. Sidnite. Tako ste lipo sidili, ka judi. A vidi sad. I vas je oni poplašija ka i mene jadnička. Pogledaj ti bože kaki je naš narod. Sav je ispripadan. Nit šta vidi, niti bi posvjedočija da je vidija ono šta su i tice na grani vidile. E jesmo usrani ka grlice u proliće. (Vadi iz džepa flašu od pola litre u kojoj je ostalo malo coca-cole)
LUKIN: Da se ja malko okripin. Da smirin dušu. Onaj me tajkun pripa na prilazu, pa mi srce lupa ka sat na banovu trgu. Oće, gospe mi, da iskoči od straja. Nisan van ja trtaroš, ka šta su niki drugi. Mene je on iznenadija škripon od kočnica pa san se malko ukočija. Inače da nisan, lupija bi ja njega ovin kolicima, pa bi mu staklo razbija ili lim savija. Nek zna on s kin ima posla. Idijot jedan. Idijot. Jeba ga oni pokojni Dostojevski. I da mi za zlo ne uzme. Svakaka svita danas jema. A triba san ga pustit da me udri, pa da mi štetu plati. Moga san izvuć koju milju euri, jer taki imaju para za bacanje. Možda mi se moglo posrećit. (Trlja rukama gledajući prema kanti za smeće i kontejneru na suprotnoj strani.)
LUKIN: Ne znan bil prvo radija il' bi se javija onom pisniku. Onemu nobelovcu brez nobelove nagrade. Moran ga pitat šta ću s knjigan. Oćul in prodat oli dilit. Bacit in neću. To pravo pripada samo autorin. (Diže se i zagleda na sve strane)
LUKIN: Iđen ja prvo raščistit s pisnikon. Da me ne grize savist. Zbog nje neću moć radit kako vaja. (Kreće prema ulazu na kojem se nalazi pjesnikov stan. Nakon što je izvadio naočale i pročitao imena, zvoni na interfon. Čuje se glas pjesnikov)
PJESNIK: Tko je sad opet? Pa malo prije ste mi zvonili.
LUKIN: Nisan vam ja zvonija. To je bija neki drugi.
PJESNIK: Po glasu čujem da niste vi. Bili su oni glupi raznosači reklama. Jebale ih reklame. Kao da je narod glup da kupuje svaštarije koje reklamiraju. Što želite, gospodine?
LUKIN: Ja sam oni od jučer. Oni što je naša vaše knjige u smeću.
PJESNIK: Što danas želite? Hoćete li još knjiga? Imam ja toga prijatelju moj za bacanje, koliko vam volja.
LUKIN: Nisan ja doša tražit knjige. Doša san pitat šta ću sa onima od jučer? Di ću nji' pohranit?
PJESNIK: Sahranit. Pravo veliš. Njih kao i mene treba sahranit. U najdublju rupu iz koje nikad neće izaći.
LUKIN: Ne mislin ja nji' sahranit. Vi ste ih već sahranili. Di ću ja nji' pohranit. Ostavit. Da mi nisu u sobi na smetnji.
PJESNIK: Pohrani ih gdje hoćeš. Možeš i u vatru. Zapali ih. Ja nemam šporet na čvrsto gorivo. Inače bi ih ja u vatru pohranio. Radi što ti volja. Samo me ostavi na miru. Te knjige sam razdužio u kantu za smeće i više me ne zanimaju. Prodaj ih ako možeš. Ako ne možeš, pokloni ih nekome, tko ti nije drag. A možeš i obrnuto. Čini čovječe što god znaš. Mene ostavi da gledam emisiju o životinjama.
LUKIN: Dobro, dobro. Znači mogu radit šta mi pane na pamet.
PJESNIK: Radi, šta hoćeš. Samo me pusti, više. Prođe mi emisijaaa.
LUKIN: Tako dakle. Ja o svemu odlučujen. E pa nek san i to dočeka. (Odlazi od ulaza prema kontejneru. Podiže pokopac koji ružno škripi)
LUKIN: Mogli su ga barem podmazat. Probi mi uši. Probiće i vama ako jemate sluh. (Kopa rukama po konteneru podižući najlon vrećice. Izdvaja jednu i stavlja je pored kontejnera. Zatim se saginje i otvara je. Zapahne ga jak smrad)
LUKIN: Šta je ovo, gospe ti? Pa tu je pokvarena kokoš. Uh što smrdi. (Odmiče se s gađenjem) Mora da neko nije platija struju pa su mu je isključili. Ili mu se pokvarija frižider. (Podiže vrećicu i odmičući je od sebe, ponovo je vraća u kontejner) Ovdi više za me nema posla. Ovo radno misto je zasrano i zasmrđeno. Moram ić dalje. (Odlazi od kontejnera prema plastičnoj kanti za smeće. Otvara je, prekopava i izvlači poveću crnu najlonsku kesu)
LUKIN: Uh jest ga ovaj pretovarija. Šta li je unutri, baš me zanima. (Nosi kesu prema klupi, sjeda i otvara je. Potom zadovoljno uzvikuje.) Ohohoooo, pazi šta tu sve ima. Ka u Versaćevoj butigi. (Izvlači hrpu odjeće i obuće)
LUKIN: Ovdin se neko baš pravo skinija i izuja. Mora da je neki pivač oli nogometaš. A možda i tajkun. Ko će ga znat. Najprije će bit da je neki visoki pulitičar. Sabornik, jadan ti bog. Da vidimo, šta tu sve ima. Bem ti, pogledaj ovi sako. Kaki samo dugmići. Nisu bijeli, ali izgledaju bolje od bijelog dugmeta. Baš će mi ovo pristajat. Vidi i hlače. Koji li je mudonja u njima bija? Nije se u nji zapišava, ka šta se ja znan zapišat. Cipele ka da in je šuster za me pravija. I kravata, gospe ti. Baš je ovo neki lipi čovik. Kad ovo obučen, biću ka Dino Dvornik. Ne Dino, on je mlad. Biću ka njegov ćaća. Niko me neće pripoznat. Gospe ti, biću ka Marlon Brando, dok se nije udeblja i umra. Ima da me gospoje gledadu ka kakvoga kavalira. Možda ću moć šta i ufatitit. Ako se bude dalo. Ima ovdi gospoja koje su same ka šta san i ja. Možda nekoj zapnem za oko, pa me i u stan prizove. (Sakuplja odjeću i vraća je u kesu)
LUKIN: Triba ovo sačuvat. Da ga neko ne marne. Ima ovdi svakakvi hoštaplera koji i od sirotinje kradu. Mogu i meni maznut ovu robu koja je, izgleda, ka za mene krojena. Moran to dobro pričuvat. Ka oko u glavi. Ne sićan se kad san tako šta dobro naša u smeću. To i nije smeće. To van je prava pravcata butiga. Neko se pravo skinija i odlučija usrećit vake ka šta san ja. Ako ga bog vidi, nek mu i u moje ime zafali. Čovik je na svon mistu i od karaktera je, kad se tako lipo za mene pobrinija.. Vratilo mu se to kako je meni došlo. (Stavlja kesu s robom na kolica koja su premala da to sve prime. Vadi iz džepa poveći kanap i veže kesu na kolica, govoreći)
LUKIN: Iden ja. Za danas je dosti. More se onaj pridomislit pa vratit po stvari. Ondak san izgubija današnju zaradu. A tolko se ne mere zaradit ni za cili misec, isukršta ti. Danas mi je upala sikira u med, štono se veli. Izvuka san glavni zgoditak na bingu, a da nisan ni igra. Krenulo me i zato je boje da i ja krenem. (Prima kolica desnom rukom te okrećući se lijevo-desno, odlazi prema smjeru iz kojega je i došao. Scena se zamrači)


Četvrta scena


(Vukući kolica ulicom, Lukin zastaje pokraj kontejnera i plastičnih kanti za smeće. Otvara svaku od njih i zagleda. Pronalazi metalne i drvene predmete, kućne ukrase i druge za njega lijepe, ali od nekoga odbačene stvati. Ispred jednog kontejnera pronalazi lijep luster. Saginje se, podiže ga i divi se ukrasnim staklenim kuglama.)

LUKIN: Ovo je prava stvar. Raritet. Na vrime san stiga. Da san malo zakasnija, neko bi ga drugi diga. Lipo će pasat u moju sobicu. Ima da mi prosvitli životnu sridinu ka šta nikad nije bila. Taman je bilo vrime da prominin onu požutilu sijalicu. (Oprezno podiže luster, razdvaja staklene svjetiljke i mota ih u novine. Potom ih slaže u plastičnu kesu i stavlja u kolica)
LUKIN: Dan mi je jopet počeo kako triba. Ko bi se nada da ću naletit na ovako krasan lušter. Ni u snu. Naši judi svašta izbacivaju iz svoji domova. Eto, na primjer, kome je smeta ovako lipi lušter. Taj ni pametan, ma koliko love ima. Skinit ovi lušter i stavit što drugo, gri je božji kako god se uzme. Ja san se sad namirija na svitlost do kraja života. Ma samo ću ga gledat i dan i noć. Lipšega ukrasa nisan moga dobit ni od rođene matere. A šta ona zna o lušterin. Njoj su sva svitla ista. (Odlazi do sljedećeg kontejnera, otvara ga i oprezno zaviruje. Zatim rukom pomjera plastične vrećice. Ispod njih pronalazi putnu torbu. Vadi je i stavlja ispred kontejnera govoreći)
LUKIN: O pape moj pokojni. Vidi šta naš svit baca. Pa s ovon se torbon more pola planete proć, a da iz nje niš' ne ispane. Dobro će mi doć za posa. Mogu u nju mećat čvrste stvari, a i one lipše, koje triba zamaskirat. Koje li samo lipe stvari naši judi bacaju iz kuće. (Saginje se dublje u kontejner i s naporom izvlači poveću platnenu vrećicu iz koje se čuje zvuk metala.)
LUKIN: Ća je ovo, gospe ti, ovako teško. Ka da su kuglageri oli disk pločice od autin. Šta sve ludi čovik neća stavit u kuntejner. (Odlaže vrećicu i oprezno je otvara) A more unutri svašta bit. Ko će to znat? (Nakon što je otvorio vrećicu, zapanjeno gleda u njezinu unutrašnjost govoreći ubrzano)
LUKIN: A gospe ti, a isukršta ti. Nu šta san naša. A isukršta ti, kuću s ovin. (Odmiče se oprezno od vrećice i traži pogledom prolaznike. Nailazi čovjek srednjih godina i on ga doziva)
LUKIN: Gospon, gospon. Oćete malo doć. Samo da nešto vidite. Nešto sam naša ovdi u ovaj kuntrjner. (Građanin prilazi i zagleda u vrećicu koju mu Lukin pokazuje)
GRAĐANIN : Pa to je oružje. Hrpa oružja. Gdje ste to našli?
LUKIN: Ovdin u kuntejneru. Tu, na dnu. Neko ga je bacija. Vajda mu ni tribalo.
GRAĐANIN: Vraga mu nije trebalo. Da mu nije trebalo ne bi to držao doma. A sad ga se kao riješio. E neće to tako proći. Sad ću ja pozvat policiju. A vi tu ostanite, jer ste vi pronašli oružje, a ne ja.
LUKIN: Dobro, dobro, ja san ga pronaša. Neću nikud ić. A i kud bi kad tu blizu stanujen.
GRAĐANIN: (Unosi broj u mobitel i govori ne baš smirenim glasom) Halo, halo. Je li policija. Zovem iz Dalmatinske ulice. Tu je neki građanin pronašao hrpu oružja u kontejneru. Da u Dalmatinskoj na broju (zagleda zid zgrade) Na broju trinaest. Da na broju trinaest. Da, da. Čekat ću vas. Samo požurite. Imam neke obveze. Ne mogu se dugo zadržat. Dobro. Hvala. Čekam vas. (Zatim se obraća Lukinu) I vi tvrdite da ste to našli baš u ovom kontejneru. Ne u nekom drugom?
LUKIN: U ovom ni u kakom drugom.
GRAĐANIN: Policija će brzo stići. Neka sve to stoji na ovom mjestu. Jeste li to oružje dirali rukama?
LUKIN: Nisan. Samo san dira vriću. Oružje nisan dotaka.
GRAĐANIN: Vidite li vi kakvi su naši građani. Arsenal oružja drže po kućama, kao da se opet spremaju za rat. Zar im nije dosta rata? Zar opet moraju izazivati zlo?
LUKIN: Je moj šjor. A možda je to od nekoga... znate na koga mislin.
GRAĐANIN: Mislite na kriminalce.
LUKIN: Je, je, možda na nji' mislin. Oni van oružje drže doma umisto cvića. Oni brez tega ne mogu živit.
GRAĐANIN: Sve je moguće. Sve moj gospodine. A vi se bavite tim poslom? Mislim, prekopavate kontejnere.
LUKIN: Da, da, bavin se. A mora i to neko. Vidite šta tu sve ima. Naša san jedan lip lušter, pa ovu ovdi torbu. Sve je to neko bacija jer mu ne triba. Ni ovo mu oružje ne triba. Da mu triba, ne bi ga bacija.
GRAĐANIN: A možda ga se morao riješiti. Možda se bojao racije. Kriminalci se nekad uspaniče.
LUKIN: Ipak ne virujen ja da je to od kriminalca. On bi oružje sakrija na neko drugo misto. Ne rišavaju se oni oružja tako lako. Njima je oružje, ka šta bi se reklo, činovniku konpjuter, oli penkala.
GRAĐANIN: Ima vam i tu logike. Možda i nije kriminalac. Moguće je da je oružje ostalo iz rata kod nekog bojovnika, koji ga se na ovaj način želio riješiti. Tko će to znati. Ima policija, neka ona to istražuje. (Čuje se zvuk sirene policijskog auta koji zastaje u blizini. Do kontejnera dolazi policajac, te inspektor i inspektorica u civilu. Inspektor se obraća građaninu)
INSPEKTOR: Jeste li vi zvali? Gdje je to oružje?
GRAĐANIN: Da ja sam zvao. Oružje je tu u vrećici. Ovaj gospodin ga je pronašao u kontejneru.
INSPEKTOR: (Obraća se Lukinu) Vi ste pronašli oružje?
LUKIN: Je, ja san ga pronaša.
INSPEKTOR: A čime se vi bavite? Mislim, što radite?
LUKIN: Ja san van gospon nezaposlen. Pretražujen ovi kuntejneri pa ako šta nađem, dobro je.
INSPEKTOR: I našli ste ovo oružje, jel tako?
LUKIN: Je, tako je.
INSPEKTOR: (Saginje se i oprezno zagleda u vrećicu) Uh, pa tu je cijeli arsenal oružja. Vidim dva pištolja, nekoliko bombi i više stotina komada municije. (Obraća se Lukinu)
INSPEKTOR: Niste to dirali rukama?
LUKIN: Nisan gospon. Ja van oružje ne volin. Od njega me je straj. Kad san ga vidija pripa san se ka da san vidija samog đavla.
INSPEKTOR: Dobro, dobro. Ne mislim ja vas plašiti. Dajte kolegici podatke i izjavu o okolnostima pronalaska oružja, pa ste slobodni.
GOSPODIN: Jesam li i ja slobodan? Žurim na posao.
INSPEKTOR: I vi dajte podatke i izjavu. Ako bude trebalo pozvat ćemo vas. (Inspektorica, Lukin i građanin se udaljavaju prema policijskom autu koji se nalazi izvan scene, a glavni inspektor i policajac ostaju na sceni zagledajući oružje)
INSPEKTOR: Vidite vi kolega koliko je tu oružja. Ovim se oružjem mogao pobiti cijeli kvart. Kad se vratimo u postaju moramo provjeriti sve stanovnike u bližoj okolici. Možda je netko od njih odbacio to oružje?
POLICAJAC: A možda je doneseno sa strane. Znate vi gospodine inspektore da kriminalci i nesavjesni građani odlažu oružje i po nekoliko kilometara dalje od svoje kuće. Da se ne otkrije pravi vlasnik.
INSPEKTOR. Znam. Ali to ne mora uvijek tako biti. Meni se čini da u jednoj od ulica iz ovog kvarta imamo nekoliko registriranih osoba sa podebelim dosijeom. Prvo njih moramo provjeriti, pa ćemo onda ići dalje. No, vidite da tu imamo i vrlo savjesne građane. Ovaj gospodin što je pronašao oružje mogao ga je zadržati i preprodati. Dobar se tu novac mogao zaraditi bez ikakvog napora. Oružje je na crnom tržištu veoma tražena i skupa roba.
POLICAJAC: Mogao je. Ali, vidjeli ste koliko se dalmatinac prepao. Mislim da do sutra neće doći k sebi.
INSPEKTOR: Ne brinite, smirit će se on. Pa, ovo što je napravio za svaku je pohvalu. To dokazuje da imamo vrlo savjesne građane na koje se policija može u svakom trenutku osloniti. To su naši najbolji suradnici. Što vi mislite da je netko zapalio ovaj kontejner, kao što ima slučajeva u nekim dijelovima grada. Sve ove zgrade i svi građani koji bi se našli u blizini, sigurno bi stradali. (Dolaze Lukin i inspektorica. Inspektor uzima vrećicu i pruža ruku Lukinu, govoreći mu prijateljskim glasom)
INSPEKTOR: Gospodine, hvala vam. Pokazali ste visoku građansku svijest i ja vam ispred policije našega grada čestitam. Samo tako nastavite. Do viđenja. Ako bude trebalo, pozvat ćemo vas. Adresu ste ostavili kod kolegice.
LUKIN: Je, je, ostavija san. Doviđenja. (Inspektori i policajac odlaze, a Lukin kupi svoje stvari govoreći)
LUKIN: Pokaza san visoku građansku svist, a moga san ostat bez muda da je to oružje slučajno isplodiralo. Moga san poginit ili bit invalid, gospe moja. Ko bi se onda o meni brinija. Država? Jadan je onaj o kojem se država brine. Još bi me i optužili da san prčka po temu oružju. Pa bi još ispa kriv. O, gospe moja lipa. Jest ovaj moj posa jebena stvar. Nekad izgleda da je dobar, a nekad, vidi ti, može i glava odletit. Ajd' sad je dobro ispalo. A sutra, sami bog ne more znat kako će bit. Iden ja doma da se od svega odmorin. Zaslužija san, jer san građane i državu spasija od velike bruke i nesriće. Moglo je to oružje i brez mene isplodirat, pa pobit jude. Gospe moja, svašta je tu moglo bit. Iden ja doma da sredin utiske. Danas san dobar posa obavija. Dobar posa, isukršta mi. (Odlazi, vukući puna kolica. Na sceni je mrak.)


Peta scena


(Rano je jutro. Lukin sjedi sam u bašti kafića. Prilazi mu konobar i pita ga ljubaznim glasom)
KONOBAR: Dobro jutro. Što će gospodin popiti?
LUKIN: Jednu kavu, molim, sa dosti cukra. I čašu vode. Samo nek nije previše studena. Da mi ne ode grlo. (Konobar odlazi, a Lukin glasno komentira)
LUKIN: Što će gospodin popit. Ka da san ja neki gospodin. Vidi se s nebodera da san jadan i bidan. Ka kakvi izanđali škovacin. A on ti ga meni, ni pet ni šest, pa odvali komplimenat: "Što će gospodin popit". E vala ti ovi konobari znadu od koga će bakšiš izvuć. Od kave će mi ostat koja kuna, pa ću mu se revanširat što mi je učinija ovako lipo jutro. Kad dan pođe po dobru, dobro će i svršit. Tako se u nas kaže. Jel' tako i u vas? (Obraća se publici)
LUKIN: Ka da nije. U svakog je tako, pa zašto ne bi bilo i u vas. (Konobar donosi kavu i čašu vode. Stavlja sve na stol skupa s računom.)
KONOBAR: Izvolite. Želite li možda još nešto?
LUKIN: Ništa za sad. (Kad konobar nestane iza vrata, Lukin govori za sebe)
LUKIN: Ka da ću kasnije nešto naručit. Nisam ti ja moj mladiću milijunaš. Iman u žepu samo dvaest kuna. Deset ću tebi dat, a preostali' deset nek se nađe za obid. Mogu kupit sendvič oli šta drugo. Uglavnon, neću ni danas gladovat. Biće sve ka i ranije. Dan i komad, šaka i gutljaj. Šta mi drugo fali. Nedija je. Danas ću malo pauzirat. Jučer san se naradija i dobar san posa napravija. Da vidite kako mi odilo stoji. Ni Berlusconi mi nije ravan. Cipele se sjaje ka da su ih suncem premazali. Do podne ću lipo špacirat gradon i izvidit di su najbolja radilišta. Znan da su u bogatijin kvartovin kuntejneri ponekad pravi rudnici blaga. Proliće je pa svit izbaciva iz kuća sve šta mu smeta. A šta drugima smeta, meni, gospe mi, dobro dođe. Moran se malko potrudit i oko postejine. Onu ne morem prat svaka dva-tri miseca. Mogu je nekad i zaminit drugon. A i ofucala se, ka stara kurba koju svi skidaju, a niko je ne prisvlači. Noćas san na RTL-u gleda plejbojev film o seksu. Ma kakva jebačina, majko moja mila. Sve se dimilo i prašilo, ka na litnjim konjskin trkama. I dahtalo i treslo guzicon, ka da će se rasut u komade. Kako i neće kad je ženska bila strašni komad. Bila je ka jabuka raskrižena. Ka bomba, gospe ti. Pripa san se da će mi televizor isplodirat. Tako je bilo gusto i zajebano. Zajebala se ta glumica sa nakim režiseron zbog uloge u filmu, pa se na kraju ni znalo, jel' ona dobila tu ulogu, oli je dobila samo kurac. Ako je dobila i kurac, dobro je prošla. Vidilo joj se to na očima. Toliko je sjajila, da mi se cili podrum bija osvitlija. Jedva san poslin moga zaspat. Sve se na meni bilo diglo, što se imalo dić. Na kraju san se i ja mora dić i ić pišat i zalit se ladnon vodon. Malo san spava, ali san se dobro naspava. Vidi se jel' da kako san lipo naspavan. Ka da san cilu noć kopa ugljen ka oni Alija Sirotanović. Ka da su me cidili na preši za masline. Sav san napuhan i sav vonjan na muško. Zato će mi ova kava dobro doć, da razbijen seksualni mamurluk. Ka da san ja radio umisto onega režisera. Ka da san glumija njegovu ulogu, a ne da san bija obični promatrač. Seks van je judi moji jebena stvar. Gore ga je sat ipo gledat nego na njemu cilu noć radit. Zato van ja zavidin onin režiserin. Oni ti mogu izabrat što 'oće i kako 'oće. U nji' glumice dobivaju uloge priko noći. Koja se boje jebe, toj dođe glavna uloga. I tako redon, sve do obični statisti i kaskaderi. A ti ga statisti i kaskaderi u filmu najgore najebu. Nji' guze kako 'oće i na kraju, ako to scenarist napiše, gospe mi, i ubijaju in. Znan ja da su mnogi kaskaderi, oli statisti, platili glavon da film što boje prođe kod publike. Ka i ova moja preštava koja, eto, nije mogla proć brez seksa. Pa makar ga ja samo prepriča i u njemu nema umiješate vlastite prste, niti onu stvar. Na sceni je tako. Ko odlučuje, taj određuje i pravila igre. Ostali imaju da šute i da se ljute, ako im šta nije po voji. Tako je, gospe mi, i u pulitici. I tu van jedni vedre, dok se drugi oblače. Jedni guraju dok se drugi naturaju. Život je taki, jeben li ga. Da more bit drukši, bio bi. Ali ne mere. Judi su uvik iznad prirode. Sve dok priroda ne poludi ka što je poludila u sunamiju, i drugim prirodnim nepogodama. Ne mere čovik isprid prirode. On samo umišlja da je iznad svega. A, na kraju se pokaže da je sve iznad njega. I bog i rog, i vatra i voda. Pa i sirotinja, kad nema ko drugi. Vaka sirotinja kaki san ja. Bidna, a nekad, vire mi, i vridna. (Ispija gutljaj kave i zadovoljno uzdiše)
LUKIN: Lipa je. Što kava more bit lipa kad je čovik otiša u vražju mater. Kad mu sve koze nisu na broju i kad mu se buve uvuku u glavu, pa skaču ka da je dignuta kontrarevolucija. U kominizmu su se te kontrarevolucije najviše bojali. Volili su ti i oni seks, ali su se skrivali po apartmanin i luksuznin otelima i motelima. Znali su se oni zavuć i ne izlazit po tri dana, sve doklen ne izguštaju ono najlipše. Komunizam je bija, za one bogate, ka šta je i danas. Nema komunizma za sirotinju. Nit ga je kad bilo, nit će ga kad bit. Zato danas, kad slušan novinare i pulitičare koji pričadu kako je u nas bija komunizam, dođe mi da puknen od smija. Pa oni ni ne znadu da je komunizam samo pusta žeja. Samo kako to velidu, utopija koja nije ni primirisala u našin krajevin. Ako i jes, osjetili su je samo oni u vlasti i drugi do njija koji sve imadu. Tako van je to s komunizmon. I neka se niko ne zavarava da ga je bilo oli će ga bit za radnike i sirotinju. Nikad i nigdi. Sve dok je svita ovakog kakav jest i kakav je dosad bija. Oće li neki drugi svit doć i oćel taj komunizam ositit i sirotinja, to je za neku drugu priču. I za neku drugu dramu. Ovdin tega nima, nit će ga bit. (Ponovo pije kratki gutljaj kave i nastavlja)
LUKIN: A to što je Tito radnicin da samoupravjanje, to van je trajalo tako kratko, da ga se danas gotovo niko i ne sića. Evo, na primjer, ni ja. Ne sićan se da san ikad bija u tin radničkin savjetin, ni u radničkoj kontroli. Na zboru radni judi jesan bija i na sindikatu kad se odlučivalo o štrajku. Sve drugo su činili oni koji su bili bliži direturu. Oni su s kravatan dolazili na posa i vazdan su sastančili po upravnoj zgradi. Nji se pitalo, a nas obične radnike, niko nije ni za šta i ni o čem pita. Mi smo bili ka zrna pijeska u žbuki kojon se uređivala fasada samoupravnega socijalizma. Tako je to bilo. Ako grišin, nek mi se odbije od plaće i nek mi, ako mogu, oduzmu i ovaj posa koji me uzdržava kako me uzdržava. (Dolazi konobar, zagledajući u šalicu s kavom)
KONOBAR: Još niste popili. Ja mislio da je gotovo, a vi razvukli.
LUKIN: Jel' nemate više posuda, pa oćete ovu moju oduzet?
KONOBAR: Imamo, imamo. Meni se samo pričinilo.
LUKIN: Ako triba da ja platin? (Vadi deset kuna i pruža ih konobaru govoreći)
LUKIN: Bez kusura, molin. (Konobar se zahvaljuje i ispričava)
KONOBAR: (Ljubaznije) Oprostite, gospodine, nisam ja mislio. Znate, gosti počinju rano dolaziti pa se pripremam.
LUKIN: Samo se vi pripremajte. Neću ja dugo. Da dovršin kavu, pa ja iđen dalje svojin poslon. I mene čekaju obaveze.
KONOBAR: Ne zamjerite, molim vas gospodine. Nisam tako mislio.
LUKIN: Ja van i nisan neki gospodin. Vidi se to iz avijuna. Ali, za svaki slučaj, fala van. Vrlo ste ljubezni i znat ću to cinit. (Konobar odlazi zbunjen, a Lukin polako uzima šalicu i mućka je kako bi podigao što više taloga sa dna. Zatim pije posljednje kapi, trljajući zadovoljno bradu i lijevo uho.)
LUKIN. Nek i mene neko zove gospodinon. Zaslužija san. Kava je kava, a bakšiš je bakšiš. Ko ima za bakšiš, taj će imat i za kruva. Mrve ti, a kako bi drukše i bilo? (Diže se polako sa stolice, ispravlja odjeću, govoreći samome sebi)
LUKIN: Pravi gosti samo što nisu došli. Iđen ja malo promuljat gradon. Triba vidit di će se sutra radit. Najprije iđen do parka. Tamo bi moglo bit dosti kuntejnera. Nedijon se svit skupja oko parka i ponese svašta za bacit. Našin je judima nedijom uvik dobar dan. Ma i kad kiši i kad munja siva. (Odlazi sa scene koja se zamrači).


Šesta scena


(Lukin vuče kolica kroz park. Vide se klupe, razbacani papiri i smeće. Dva kontejnera su puna, a pored njih dosta je punih koševa u kojima su zgužvani papiri, limenke, plastične boce i slične odbačene stvari)

LUKIN: Al' se jučer feštalo. Ka poslin utakmice 'Ajduka i Dinama. Judi moji, ća su ovi naši građani rastrošni. Tribalo je za dan napunit svi ovi kuntejneri. (Prilazi jednom kontejneru i zagleda u unutrašnjost. Sve sami papir, bocuni i kutije. Ka da je čišćen kaki diskont. Odlazi do jedne klupe i sjeda da se odmori)
LUKIN: Prevalija san dug put do ovi ovdi park. Nisan tu dugo bija, pa da vidin je li se šta prominilo. Prošli put san naša dvi stolice na sklapanje. Držin in ka rezervu u sobi, za kad mi neko dođe. A, ko će mi doć, bidan li san i samotan. Već mi nekolko miseci nije niko prag preša. Ono zimus, kad san bija bolestan, sišla mi dva-tri susida da mi čaj i tablete donesu. Prisidnik kućnog savita mi je da balun vina da ga kuvan kad se preladin. Popija san ga više od pola tek onda kad san prizdravija. Ima ga još, a možda je i ukisa. Baš je lip dan. Proliće je duboko zagazilo. Vidi kako je sve izlistalo i kako tice pivaju. (Čuje se cvrkut ptica i vide se obrisi zelenila.) Lip je ovi moj posa. Prirodan je i zanimjiv. Nije mi nikad dosadno kako je judima u kancelariji. A i na čiston san zraku. Ne mogu obolit od pluća kad san svaki dan vanka. Malo mi smetaju autin, ali i na nji' se čovik navikne. (Iz džepa vadi vokmen i zagleda ga govoreći)
LUKIN: Vidite šta san usput naša. Neko je ostavija na klupi kraj autobusnog stajališta. A možda je i zaboravija u žurbi, da mu ne pobigne bus. (Stavlja slušalice na uši i pritiska tipku. Čuje se muzika)
LUKIN: Svira, gospe ti. Sad iman i mužiku. Neće mi bit dosadno. A manje ću čut i buku od gradskog prometa. Posta san moderan. Ka ovi tinejžeri. (Diže se s klupe i šeta okolo, uživajući u muzici. Počinje malo i plesati)
LUKIN: Baš je ovo... kako se ono kaže? Baš je super. Ma nije samo super. Baš je... ku... ku.. kul, jeba mu vrag mater. Ko bi reka da je mužika ovako inšpirativna. Moga bi i pismu napisat. Ka oni tamo Tadijanović od sto godin. (Šeta parkom, zagledajući pune koševe smeća).
LUKIN: Vrag će ga znat šta tu sve nema. (Neoprezno staje na pseći izmet) Ima i govan od kućnije jubimaca. Uh, jesan se uneredija. I ovi su van kućni jubimci veliko sranje. Ja van pasa ne bi drža u kući ni za kake šoldi. Ni mačku. Još bi mi tiba i nji'ov nered. Kad san ono izgubija posa, nekoliko godin san živija u Splitu. Tamo nisan ima šta radit, pa san jednoj babi, koja se ni mogla kretat, izvodija dva pasa u šetnju. Ti su van pasi bili toliko nestašni da san mora trčat ka lud po parku da mi ne uteknu. Srali su po travi i zapišavali po drveću i autin, da san se pripa da me neko ne lupi, što mu čine štetu. Kad san nakon tri – četir godin čuvanja tije pasa, jedanput zadrijema na klupi u parku, paščad su pobigla i nikad in više nismo našli. Tako san ja izgubija posa i mora san se vratit ovdi umetropolu, di san živija dok san radija prije rata. Za vrime rata bija san neko vrime u vojski, ali su me otpustili kad nisan tija ić na ratište u Bosnu. Koji ću vrag ić u Bosnu, kad je to druga država, a u drugu državu iđu ratovat samo legionari i lupeži. A ja van nikad nisan bija legionar. Uvik san bija legalan oli ilegalan, kad me gazde nisu prijavjivale na stan da ne bi platili porez državi. (Briše izmet o travu)
LUKIN: Jest se zalipija, ka da je od sintelana. Š njin bi se mogli lipit đonovi kad otpanu sa kundura. (Prilazi kontejneru i o njegove kotače briše cipelu. Zatim pregleda sadržaj kontejnera. Vadi dvije kutije i zagleda u dubinu kontejnera. Izvlači glavu i osluškuje.)
LUKIN: Ka da san nešto čuja. Ka da se nešto zavuklo na dno kuntejnera. Da ni mačka, došla tražit marendu? (Ponovo zavlači glavu u kontejner i kopa po dnu. Uskoro izvlači poveću kartonsku kutiju i spušta je na zemlju. Kutija je zavezana vrpcom. Skida vrpcu i zagleda u unutrašnjost kutije. Naglo se povlači. Oči su mu široko otvorene. Govori zbunjenim glasom)
LUKIN: O, bogo moj. Ovdin je dite. Pravo dite. I flašica je kraj njega. O, gospe moja. Otkud dite u kuntejneru? Ko ga je tu stavija? Šta ću ja s diteton? O, gospe moja, šta ću s diteton? (Odmiče se od kutije i trči prema biciklistici koja upravo nailazi)
LUKIN: Gospodična, gospodična. Odite viditi šta san naša. Dite! Dite san naša u kuntejneru.
BICIKLISTICA: Kakvo dijete?
LUKIN: Pravo dite. Neko ga je tu ostavija.
BICIKLISTICA: Da vidim. (Prilaze kutiji. Zagleda dijete, čudeći se). Pa to dijete nema ni mjesec dana. Tko li ga je tu ostavio? Mora da je neka nesavjesna majka. Nego čujte. Ja vam nemam mobitel, pa ne mogu javit policiji. Ostanite ovdje. Idem u policijsku postaju. Tu je u blizini, pa ću im reći gdje se dijete nalazi. Vi u svakom slučaju pričekajte.
LUKIN: Pričekaću. Šta ću drugo radit. O, gospe moja. Ostavit dite da skapa. Kakvi su to roditeji, gospe moja? (Biciklistica ubrzano odlazi, a Lukin ostaje, čučeći pokraj kutije i pokušavajući djetetu dati bočicu s hranom. Čuje se plač djeteta)
LUKIN: Kurbini sinovi. Kako će dite ostavit u kuntejner? Pa zar im nije ža ovega malega stvorenja? Ća je ono skrivilo? Ako se rodilo, nije svo zlo na ovaj svit donilo. (Pridržava bočicu dok hrani dijete).
LUKIN: Take bi roditeje tribalo striljat. Pred zid, pa metak u čelo. Ostavit nejako dite da umre, to more samo zločinac, ka oni tamo Mladić oli Karadžić. O, gospe moja. Kolko mi imamo zločinaca koji su u stanju ovo učinit. Sve nji' triba likvidirat, pa da svit bude čist od zla i oni koji ta zla činu. (Čuje su brujanje auta i na sceni se pojavljuju policajac i policajka. Policajac se obraća Lukinu)
POLICAJAC: Gdje je to dijete?
LUKIN: Evo ovdi, gospon policajac. Ovdin u kutiji. Tu san ga naša u ovi kuntejner.
POLICAJAC: A tko ste vi?
LUKIN: Ja san Lukin.
POLICAJAC: Kakav Lukin? Jel' vam to ime ili prezime?
LUKIN: To mi je prezime. Tako me svi zovu. Svi koji me poznaju.
POLICAJAC: Dobro Lukin. A kad ste pronašli to dijete? (Zagleda u kutiju i on i policajka)
LUKIN: Nema ni deset minuta.
POLICAJAC: Što ste tu radili?
LUKIN: Prigleda san kuntejnere.
POLICAJAC: Kako to ti pregledaš kontejnere. Jesi li ti doktor za kontejnere?
LUKIN: Nisan ja nikaki dotur. Ja san obični siromak. Tražin u kuntejnerin imal' šta za me.
POLICAJAC: I tako si našao dijete.
LUKIN: Tako san naša dite.
POLICAJAC: A čije je to dijete?
LUKIN: (Začuđeno) Otkud ja znan čije je. Ja san ga tu pronaša, a ko ga je pravija i rodija, to vi tribate utvrdit.
POLICAJAC: Nećemo to mi utvrđivat. Imaju za to nadležni organi. Daj ti podatke kolegici. (Obraća se policajki) Molim te obavijesti Centar za socijalnu skrb i naše u službi, pa neka oni vide što će dalje. (Lukin odlazi s policajkom do auta, a policajac se naginje prema kutiji i zagleda dijete)
POLICAJAC: Vidi što je lijepo. Dobro bi ga bilo usvojit. Da ona moja ženturina hoće, sutra bi ga usvojio. Bio bi mu dobar otac. A kakvih sve roditelja ima, bože moj. Samo debil može ostaviti ovako dijete. (Čuje se dječji plač. Policajac pokušava djetetu staviti flašicu u usta, ali mu to ne polazi za rukom. Dijete i dalje plače. Policajac je zbunjen)
POLICAJAC: Što da radim kad ne znam ništa oko djeteta. To je ženski posao. One se o tome trebaju brinuti. Nije to za nas muške. (Vraćaju se Lukin i policajka)
POLICAJAC: (Obraća se kolegici) Jesi li nazvala službu?
POLICAJKA: Jesam. Rekli su da dovezemo dijete i onog tko ga je pronašao te da u službenim prostorijama napravimo zapisnik. Ja ću ponijeti dijete do auta, a vi gospodine pođite zamnom. Vi će te paziti na dijete na zadnjem sjedalu.
LUKIN: Ja van ne mogu ić. Iman kolica. Ne mogu i' tu ostavit. Ukrašće i' neko.
POLICAJKA: Ponesite kolica. Stavit ćemo ih u prtljažnik. Vi kolega ostanite pored kontejnera dok ne dođu naši da snime teren i uzmu otiske.
POLICAJAC: Dobro, pripazit ću ja kontejner. (Obraća se Lukinu) A vi gospodine dobro pripazite dijete. Nemojte da mu se šta desi. (Svi odlaze do auta. Čuje se plač djeteta, a zatim zavlada mrak).


Sedma scena


(Lukin sjedi na klupi, čita novine i u čudu govori)

LUKIN: O, moja gospe, lipa moja gospe. Pa vidi ti mene. Ko bi reka da san ovako ozbijan i siguran u se. Vidi samo kako su me lipo uslikali. Isti ja. Malo san neobrijan, ali šta ćeš. Zateklo me u poslu. Ko se tome moga nadat. Nać dite u kuntejneru, to se samo meni more desit. Kako su lipo odredili naslov: "Građanin Lukin pronašao novorođenče u kontejneru". Pa onda sve o meni, pa o ditetu. Sve su nakitili, ka da san mu ja otac. I ka dasan neki heroj. Te savjestan, te brižan, te ne znan šta sve. Gospe ti, ispa san danas važniji od Stipe Mesića. Dižu me do neba, ka prisidnika, šta bi se reklo. Ajde, makar da me veličaju jedan dan u mome bidnom životu. Triba to doživit. Triba imat sriću pa rovit po kuntejnerin. A moga san ja i omašit. Moga sam ne primitit to dite. I šta bi ondak bilo? Uh, ne da bog. To dite bi moglo umrit. O gospe moja, spasi me od te misli. Sad, jest što jest. Ja san to dite spasija i ono će ka i sva stvorenja i daje živit. Ako mu ne nađu mater, smistit će ga u dom i tu će resti ka i sva druga dica. Možda će ga neko i usvojit. Pa će ga ondak ranit ka svoje. I svoje će mu prezime dat. Nek nije brez prezimena. Pa će ga ondak krstit i uz boga svezat. A kad poreste, ići će u školu. Biće dobar đak. Od take dice uvik ispanu dobri đaci. Ne ka kod oni koji sve imadu. Njima škola i ne triba. Ćaća će njima ostavit dovojno da ne moradu radit, ka šta ja moran. E, tako ti je u životu. Neko se rodi zdravo, a neko na gotovo. A imadu i oni koji se rode zdravo za gotovo. Ka šta su pulitičari i bogatuni. Sve mi je u ovi članak jasno, a ni mi jasno što no veli gradonačelnik. Novinari su ti ko krtice. Odma su zvali gradonačelnika i pitali ga, šta on misli o ovem slučaju. A on raspalija po nesavjesnin roditejima, nebrizi o dici, zlostavjanju i šta ti ja sve znan. Mene istaka ka primjer kako građani tribaju reagirat u ovakin šituacijama. Ka da svi tribaju kopat po kuntejnerin, ne bi l' našli i spasili tuđu dicu. Na kraju, to ovdin piše, gradonačelnik je reka kako će se znat odužit ovako svjesnom čoviku. Ko biva meni. Kako će mi se odužit, kad mi nije ništa dužan. Nisan ja nikoga zadužija tim šta san naša malo dite. Pa, to bi svako učinija, da je bija na mom mistu. Ali jopet, nije svako na mom mistu. Ne radi svako taki posa, ka šta ja radin. O, lipa moja gospe, ono je dite moglo završit u kamijunu koji kupi i odvozi smeće. Moglo ga je samlit kad pritovaraju smeće iz kuntejnera. Svašta se moglo desit, bogo moj dragi, da ja to dite nisam izbavija skupa s onon kutijon. Zato oni mene i falidu, jer znadu šta se moglo s tin diteton dogodit. A gradonačelnik će se, ka meni, znat odužit. E, da vidin kako će se znat odužit. Oćel mi ponudit kakav posa. Možda u gradskoj čistoći. Taj bi mi posa pasa, jer san već steka praksu od nekoliko godin. Plaće su tamo dobre, a nije teško radit. Lakše neg ovo šta radin. Tamo bi se vozo u kamijunu i istreso kante za smeće i kuntejnerin. Lipo bi mi doša taj posa da zaradin penžjun. Fali mi još koja godina radnog staža da namirin do zakonskega minimuma. More bit da će mi se ovo s diteton posrićit pa ću rišit moju egžištenciju. (Nailazi mladić iz susjedne zgrade koga je već ranije upoznao kad mu je dao prazne boce).
MLADIĆ: A, vi sused odmarate? I zaslužili ste, boga mi. Jutros sve novine pišu o vama. Postali ste heroj. Heroj naših ulica. Ili, ako vam to bolje paše; narodni heroj. Svi vas hvale i dive se vašim pothvatima.
LUKIN: Kakvin pothvatima?
MLADIĆ: Zar niste čitali u Slobodnoj Dalmaciji i Jutarnjem. Oni pišu da ste vi prije djeteta pronašli i neko oružje. Svaka vam čast. Svaka vam čast. Pokazali ste nam kako treba imati otvorene oči. Kako treba gledati sve oko sebe, a ne žmirit. Mnogima bi to promaklo, velim vam. Neki bi to i prešutili. Ko će se bakćat s tuđim oružjem. Tu valja imat posla s policijom. Ja mislim da je malo onih koji bi postupili tako savjesno. Mnogi bi se uplašili, a ima ih koji bi to oružje odnijeli doma ili ga preprodali.
LUKIN: Ali, šta ću se ja plašit. To je moja dužnost, kad nešto nađen šta nije moje, da to prijavin. Ne mere se to prešutit.
MLADIĆ: Može, može. Sve se može prešutit. Prešute ljudi i mnogo gore stvari, samo da sačuvaju svoju guzicu. Znam ja to. Imam ja tu iskustva. Naš gradonačelnik je pametan čovjek. Odužit će se on vama na pravi način. Znam ja njega.
LUKIN: Daj bože. Možda je to zbog javnosti. Red je da čovik nešto važno kaže u ovako delikatnin šituacijama.
MLADIĆ: Ne, ne. Ne bi to on izjavio tek tako. Vidjet će te vi da je on čovjek od riječi. I, molim vas, nemojte biti skromni. Ako vas bude pitao što vam fali, slobodno mu recite. Nemojte se ustručavati. To je za vas dobra prilika. Iskoristite je. Manite se starih novina, plastične ambalaže i kontejnera. Ima i boljih stvari od odbačenih. Ostajte mi dobro. Žurim, čekaju me prijatelji iz benda. Još jednom vam čestitam. Vidimo se. (Odlazi trčeći)
LUKIN: Fala, fala. Ima puno finih judi, ka šta je ovi mladić. Kako se zna lipo ispitat i pripomenut mojega slučaja. I savjeta mi dat. A, ko zna šta će sve od tega bit? Možda nešto, a more bit i ništa. Navika san ja činit dobra dila, a da mi za to niko ne kaže ni fala. A ovo sad, to mi je nešto sumjivo. Iz tega more nešto ispast, čim se toliko razglasilo. Sve novine o meni pišu. Moran otić u kijusk i uzet sve današnje novine pa i' sačuvat. Ne pišu novine o siromaju svaki dan. Izuzetak je to, gospe moja. Časni izuzetak, koji se ritko događa. Iden uzet novine. Da ne nestanu. Svit voli čitat šenzacije. Taki su naši judi. Nji zanima samo ono što ne miriši na dobro. Iden ja, dok je vrime. Dok još nisu nestale (Diže se s klupe i odlazi, mašući novinama. Na sceni je mrak)


Osma scena


(Prostorija u gradskoj vijećnici. Oko stola je nekoliko ljudi i novinara. Među njima je i Lukin. Lijepo je obučen. Na njemu je odijelo koga je pronašao pokraj kontejnera i uredno vezana kravata. Fotoreporteri snimaju Lukina i sve prisutne. U prostoriju ulazi gradonačelnik. Rukuje se s Lukinom i ostalima)

GRADONAČELNIK: (Obraća se prisutnima) Kao što sam obećao u medijima, na moj prijedlog, grad je odlučio odati priznanje našem cijenjenom sugrađaninu, koji je u relativno kratkom vremenu učinio dva iznimno velika djela. Najprije je na javnom mjestu otkrio gomilu oružja koje je neki nesavjesni građanin odbacio, namjeravajući možda izazvati tragediju s nesagledivim posljedicama. Zahvaljujući našem hrabrom gospodinu Lukinu, tragedija je izbjegnuta. Naša policija već uspješno traga za nesavjesnim pojedincem i ona će ga sigurno otkriti, a naše pravosuđe će ga primjereno kazniti. Ovaj grad će pokazati kako se zna i može nositi s organiziranim kriminalom i pojedincima koji u njemu masovno sudjeluju.

Ono što želim posebno istaknuti jest to da je naš, ovdje prisutni sugrađanin Lukin, učinio još jedno iznimno veliko djelo o kome ste mogli čitati u našoj štampi te slušati i gledati putem elektronskih medija. On je, kao što već znate, spasio muško dijete staro samo nekoliko dana koje je nesavjesna majka bacila u kontejner, kako se ne bi otkrilo njezino sramno djelo, za što će odgovarati kad bude otkrivena. Naš heroj Lukin pronašao je dijete i alarmirao policiju i nadležne organe u otkrivanju počiniteljice ili počinitelja toga gnjusnog nedjela. Za samoprijegorno izvršavanje časnih građanskih dužnosti, naše gradsko poglavarstvo odlučilo je nagraditi gospodina Lukina skromnom novčanom nagradom u iznosu od deset tisuća kuna. To je samo mali znak pažnje za njegovo veliko ljudsko djelo. Također, odlučili smo predložiti našeg sugrađanina Lukina i za humanistu godine. To je on svojim savjesnim radom i zaslužio i nadam se da će odbor za dodjelu te nagrade uvažiti naš prijedlog. Ja, u ime gradskog poglavarstva i u svoje osobno ime, čestitam gospodinu Lukinu i predajem mu ovaj skromni dar našega grada. Neka tako nastavi i neka njegov svijetli primjer slijede i drugi naši građani. Gospodine Lukin, još jednom vam čestitam i izvolite primiti vašu zasluženu nagradu. (Lukin je zbunjen. Prima nagradu, klanja se i rukuje s gradonačelnikom koji ga ljubi, te prima čestitke ostalih prisutnih.)
GRADONAČELNIK: Ako želite gospodine Lukin, možete se obratiti prisutnima i našoj javnosti. Izvolite.
LUKIN: (Drhtavim glasom) Ja ne znan šta bi reka za ovu priliku, osim da bi to isto i drugi put učinija. Moj posa je taki da pregledavan sve ono šta drugi bace, pa ako šta nađen, dobro je. Ako ne nađen, i tad je dobro. Tako san naša i to dite, a i oružje koje je neko bacija. Naši judi su taki. Kad in nešto ne triba, oni to bacaju. A nije baš sve za bacanje, jer dosti od tega more drugom dobro doć. Tako i to dite, a, gospe mi, i to oružje. Eto, to san van tija reć i zafalit van na tako velikoj nagradi. Ja tolike šolde nisan vidija otkad san primija zadnju plaću i otpremninu u Prvomajskoj. Još i ovo da kažen. Ako u gradskoj Čistoći zatriba kaki radnik, neka računaju na me. Uvik ću se stavit na raspolaganje. Fala van svima šta se o meni toliko brinete.
GRADONAČELNIK: Biće, biće, za vas će uvijek biti posla. Grad treba čistiti, jer je sve više onih koji ga prljaju. A sad, pozivam vas u našu banket salu da se malo počastimo prigodom predaje ove skromne nagrade. Gospodin Lukin je to zaslužio, jer nam je svima vratio nadu u dobra ljudska djela. (Netko od prisutnih dobacuje riječi "i jela". Svi kreću ka izlazu. Scena se zamrači, zavjesa navlači.)


K R A J

__________________
Autorska napomena:
Radnja drame vezana je uz istinite događaje. Glavni lik i danas marno obavlja svoj tegobni kontejnerski posao. Mjesto u gradskoj Čistoći za njega se još nije ukazalo.
Pjesnik i dalje piše, pa je iz njegovog pera nastala ova drama.
Drami je ponešto lijepoga pridodano, tek da se razbije crno-blijeda slika naše sumorne stvarnosti.

- 16 -