Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Nove knjige

NADŽIVEĆE NAS OŽILJCI

Duška Vrhovac
OPERACIJA NA OTVORENOM SRCU
Alma, Beograd - 2006

Duška Vrhovac - Operacija na otvorenom srcu

Kada sam pre 4 godine pisala o pesničkoj knjizi Duške Vrhovac "Zalog", usudila sam se, iako je svako prognozira- nje u pitanjima stvaralaštva nezahvalno i problematično, da izrazim lično uverenje kako će u budućnosti doći do vidnih promena, ako ne i radikalnog zaokreta u poetici ove naše, inače prepoznatljive i poetički dosledne autorke, čiju inti- mističku intonaciju, emotivnu tenziju i humanistički, moralni angažman u poeziji, publika godinama podržava sa nesma- njenom naklonošću i razumevanjem.

Zaokret se, novom knjigom "Operacija na otvorenom srcu", uistinu i dogodio, a ja sam ga u prvi mah doživela kao čitalačko zadovoljstvo, potom kao snažniji izazov za kritičkom interpretacijom, i na kraju, zašto da ne, i kao zrnce satisfakcije koju može da ima vrednovatelj zbog ispravnog naslućivanja da će do poetičkih promena doći.

Odmah da kažem: nije se toliko promenila pesnikinja koliko se promenio ugao iz kojeg je sada spremna da posmatra svet; promenjeni, sluđeni, ubrzani, katastrofični svet koji više ne mari za stare vrednosti a ne stvara nove, ili je barem ono što stvara teško nazvati vrednostima u klasičnom smislu tog pojma.

Triciklusno organizovana najnovija knjiga pesama Duške Vrhovac "Operacija na otvorenom srcu" jeste trodelna, ali zapravo jedinstvena priča o grčevitoj borbi jedinke da "sačuva dušu i ruke", da održi veru u moć poezije u izrazito nepoetičnim vremenima, da iznedri makar "kukavnu pesmu" ako već ne može da se vrati u majčinu utrobu, da naprosto preživi operaciju na otvorenom srcu. Prvi je ciklus, kao i drugi, venac od dvadesetpet pesama; ciklus je obraćanje ruskom poeti Andreju Andrejeviču Voznesenskom, tačnije, dijalog sa jednim njegovim jednostavnim stihom koji je mnogo lakše usvojiti kao istinu nego odživeti u sebi i sopstvenom otadžbinskom okruženju. Stih glasi: "Otadžbine su razne, a nebo samo jedno".

Susret sa vremešnim, nad onovremenost uveliko nadnetim pesnikom, nakon dvodecenijske praznine u komunikaciji, inicijacija je za temeljno preispitivanje vlastitog pesničkog koncepta i iskustva sučeljenog sa novim vremenom i novim poretkom stvari u kojem blagost, naivnost i nevinost nekadašnjeg intimizma ne izgledaju samo anahrono već i apsurdno i apsolutno nedelotvorno. "Samoizgnana iz vremena", kako sebe doživljava pesnikinja sluteći da je Voznesenski možda još i više u takvoj vrsti izgnanstva, "zavađena sa žanrovima", razapeta između lične potrebe za pevanjem i mišljenjem i sve naglašenije skeptičnosti prema ma kako angažovanom pesničkom diskursu, Duška Vrhovac nikada nije bila gorča, ironičnija, kritičnija prema stvarnosti koja nas okružuje i koju prvi put pripušta u vlastite stihove kao sasvim konkretne primere "bensendinske Srbije".

To više nije Srbija o kojoj bi se moglo gospodstveno, rakićevski ili dučićevski pevati, Srbija nekadašnjih otadžbinskih dilema, pitanja, zanosa, a onaj ko se danas pita kamo su nam se denuli gospodstvo, razum, moral, stil, dostojanstvo i ine vrline u nedvosmislenoj je poziciji žrtve nad kojom se bez anestezije vrši operacija na otvorenom srcu. Znajući da je imenovanje krivaca za lokalno ludilo i opšti sunovrat u kojem nam protiču životi uzaludna rabota dostojna sudskog i istoriografskog a ne pesničkog pera, Duška Vrhovac vrhunskom ironijom proglašava Pesnika krivim za sve. Jer, ako se u poeziji ogleda ovakva stvarnost a da nikome ne pada na pamet da preuzme ili barem prizna odgovornost za njen nakaradni lik, mora da je krivo ogledalo, zar ne?

Drugi ciklus, naslova identičnog sa knjigom, jesu pesme o ljubavi. U opusu ove pesnikinje ljubavnih je pesama oduvek bilo ponajviše i upravo je u njima ona, na terenu najplemenitije ljudske emocije, videla smisao života, mogućnost za iskorak u lepo, dobro i istinito postojanje. Sada nam je, čini mi se, Duška Vrhovac ponudila i donekle drugačije vidjenje. Oslušnimo stihove: "U ljubavi je/ inače/ život dajdžestiran/sažet skroz/ nedopustivo sveden/ užasno pojednostavljen". Reč je o još jednom ključnom zaokretu koji nije usledio kao izraz gorčine ili negacije, već kao rezultat dubljeg, prodornijeg iskustva i nasušnije potrebe za konačnim istinama.

Ovaj ciklus jeste zapravo "dnevnik jedne ljubavi" koja se otuđila, vremenom i prostorom, od njenih aktera i od sebe same u izvornom smislu, ljubavi koja sebe pokušava spasiti, očuvati i produžiti u kompjuterskoj verziji zarobljenoj između "mlečne otrovne svetlosti" i "crnog snega" sa ekrana, u šifriranom jeziku kojim svi mi polagano zamenjujemo maternji na kojem je možda ljubav jedino opipljiva i svoja, u potrazi, na ekranskoj ravnini izgubljene, višedimenzionalnosti autentičnog života.

Ljubav od koje "odjekuje svemir" (a da se pitate da li je reč o hiperboli kao drevnoj stilskoj figuri ili o ironiji i samoironiji) sva je u ambivalencijama, uronjena u raskorak vremenskih zona, u frustracije zbog daljine nadomeštene tehnološkom komunikacijom, u neurotičnost i nedorečenost kakve takva komunikacija izaziva. Emocija koja negda beše svetinja (ili još uvek to jeste?) sada je prirodom medija svedena na sažetost, brzinu, kliše ili skraćenice karakteristične za kompjutersku komunikaciju, citat kao prečicu do izražavanja i razumevanja osećanja i duševnih stanja, klatno zaljuljano između poleta i umora, nade i sumnje, munjevitih radosti i konstantnog bola izazvanog još jednom operacijom na otvorenom srcu. "Taj ožiljak će me nadživeti", tvrdi pesnikinja (baš kao što je i Voznesenski, sećate se, nešto o otadžbinama i o nebu tvrdio, nešto što pesnicima znači apsolutnu pesničku istinu a ostalima ko zna šta). Ispisujući ovaj stih, naša se pesnikinja sve neopozivije okreće sumiranju ovostranih iskustava i naziranju onostranih tajni koje ne izjednačava sa Ništavilom.

Između prazničnog, božićnjeg osećanja sveljubavi, kao tradicionalne mere ljudske osećajnosti i duhovnosti, i kompjuterske ere u kojoj je poruku ljubavi (ili bilo čega drugog) mogućno neverovatnom brzinom poslati po čitavoj planeti, uz uslov čudovišne samoće jedinke pred računarom, pesnikinja je prinuđena da istovremeno živi dve krajnosti civilizacijskih mogućnosti, obe na izvestan način ritualne. Za prvu je dovoljna vera, za drugu tehničko znanje, a između je čitav ljudski život (kao vrlo rasprostranjena pojava, što bi rekao jedan savremeni pesnik iz Mostara), život satkan od želja, snova, strahova, sumnji, slobode izbora, ožiljaka i novih izdanaka volje za borbu. Da li je taj i takav život okamenjen ili vrlo pokretljiv, ostavljam kao retorsko pitanje večnom opozitnom paru tzv. optimista i pesimista, uverena da dilema veličanstveno istrajava između dve navedene, milenijumski udaljene tačke. Od Božića do kompjutera čovečanstvo je, uz sva lutanja i skretanja i vraćanja i kruženja, imalo ipak iluziju da ide napred; od ere kompjutera čovečanstvo nema iluzija, ali ni ideja o tome koji bi to mogao biti put da se makar vrati sebi i svojim elementarnim, nasušnim potrebama, od kojih su one za individualnom slobodom, lepotom, pravdom, istinom svakako najjače, barem u kosmosu umetnosti i jednom od osnovnih poriva njenog stvaranja.

U trećem ciklusu "Operacije na otvorenom srcu" pod naslovom "Drama u jednom licu", Duška Vrhovac je, čini se, najsličnija sebi ranijoj, pređašnjoj, svome dugogodišnjem setnom optimizmu kada je o ljubavi i življenju (za)datog života reč, svojoj potrazi za individualnom ravnotežom uprkos svim opštim, posebnim i pojedinačnim izazovima i fenomenima koji su je neumorno narušavali i dovodili u pitanje. Počevši opštom tragedijom, drama se ipak na kraju događa u jednom licu, i samo je ono, to prvo lice jednine, vlasno da izgovori završni stih knjige: "Operacija na otvorenom srcu završena je". Lirski subjekt kao glavni ako ne i jedini pacijent (drugi su odbolovali nešto drugo ma koliko slično), o konačnom ishodu neće ili ne može da govori. Možda je sve o konačnom ishodu sažeto baš u onaj stih koji kaže: "Taj ožiljak će me nadživeti".

Ljiljana ŠOP

__________________________
Napomena: Za šesti rođendan Etne, pesnikinja Duška Vrhovac
poklanja časopisu i čitaocima poemu Za sve je kriv pesnik.

- 7 -