Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Nove knjige

O ALEKSANDRU ČOTRIĆU
I NJEGOVIM SATIRIČNIM "ATOMSKIM" PRIČAMA

Obeležene priče - Aleksandar Čotrić

Kao i kod svake dobre drame, misija svake dobre knjige je da oplemeni čitaoca. Tako da ako on sa zebnjom, zlovoljom i nespokojem u duši započne da čita knjigu, a čitanje završi sa toplinom i odobrovoljenošću, koja ga na neki način čini boljim i smirenijim. Tako je razmišljao Gete, razmatrajući večitu Aristotelovu enigmu katarze, to jest pročišćenja.

Gde je misija knjige satira? Da li da oplemeni čitaoca svojim sadržajem? Katarza koja proizlazi iz satire unosi u čitaoca nemir i nepristajanje, pa i pobunu. Hans Magnus Encesber- ger smatrao je da je zadatak angažovanog pisca, a to je u prvom redu i ponajpre satiričar, da bar za gram uveća nezadovoljstvo ljudi svetom u kome su i koji im se nudi kao najbolji jer im je jedini preostao.

Knjiga kratkih satiričnih priča Aleksandra Čotrića, ispisivanih iz svakodnevnog života, ne uvećava gnev za gram, nego u njoj svaka priča ima svoj gram gneva, čineći je knjigom gneva koja naprosto kipti.

Čini se da je Čotrić sada najbliži onoj Ćopićevoj definiciji o nastajanju atomskog humora koji je spoj zbijanja sažete satirične priče i zaošijanih žaoka veoma srodnih mudrostima i aforizmima, gde ništa nije suvišno i ništa se ne prašta.

Kada je izrekao ovu definiciju, Ćopić je imao u vidu malobrojne, veoma kratke priče nastale po uzorima Lecovih Malih mitova i Satirične basne Embrouza Birsa, o strugotinom napunjenom zatvoreniku, policajcu i šefu policije.

Aleksandar Čotrić je, naravno, koliko svesno toliko i podsvesno, u pisanje ovih priča uneo i iskustvo predanog čitaoca Zen–priča, Leca, Birsa, Harmsa, Orvela, Kolakovskog, Eka, Bela, Grasa, Borhesa i drugih svojih savremenika (Jaglikin, Vuksanović, Zakić, Bezarević, Dangubić, Sokić, Simić...). Ovo iskustvo je više orijentaciono negoli uticajno. Svoj se može ostati samo spram drugih.

Aleksandar Čotrić je do ovako konciznog pripovedanja stigao kao visoko književno obrazovan, vešt i veoma iskusan aforističar, i njemu nije problem ono što je za mnoge prozaiste teško rešivo: da na malom prostoru stvori priču za koju bi drugima trebalo i do deset stranica. Iskustvo dobrog aforističara sublimiše Čotrićevu prozu, dajući joj, i kad je tema konkretna, dimenziju univerzalnosti i misaono dostojanstvo.

On priče piše prividno lako, kao što se čitaocu prividno lakim čini pisanje aforizama – zbog njihove lapidarnosti i pogodnosti za često efektno citiranje. Tako i ove priče plene preciznošću i jednostavnošću, da čitalac i ne poima koliko je dug i težak put do jednostavnosti.

Ima nekog, veoma vrednog za isticanje u ovoj prilici i na primeru ovih priča, posebnog poštenja kod Aleksandra Čotrića, koji već deceniju i po, uz pisanje, veoma aktivno učestvuje u političkom životu. On je pronašao dosta lične snage i lične hrabrosti, najpre spram sebe (najteže je sporiti se sa sobom!) da u presvetlim trenucima politike – kako svaki političar vidi svoj angažman – pronađe tamnu senku i da je politički osvetli. On se, dakle, nije libio da taj život pretvori u teme svojih priča. Da mundire vlasti prevrne na narodnu postavu. U njemu je uvek u času stvaranja satiričar prevladao političara.

Kako je satiričar prevladao političara, tako je poetika prevladala politiku. Aleksandar Čotrić tačno zna kakav treba da je odnos poetike i politike i ne pristaje na ono što je, nažalost, najčešće kad se taj odnos vaga u čoveku – da poetiku podredi politici, već svoju poetiku ostvaruje superiorno nad politikom, bez milosti, i gotovo je izvršava, kao u priči U avionu. Poetici služi – politika mu služi.

Ma koliko je u ovim pričama sažeto dat, teror napretka u svim vidovima nad čovekom veoma je upečatljiv, a mnogi se, bilo pojedinci, bilo narodi, mogu zakleti da su se baš te priče njima desile.

Mi u skoro svim ovim pričama uglavnom dobro prepoznajemo zemlju u kojoj živimo, prilike u kojima smo opstajali. Čotrić je siguran i vešt u odabiru i selekciji najkarakterističnijih pojava i najosobenijih detalja. Ali će u njima, ili u bar najvećem broju ovih priča, svoju zemlju i svoje prilike prepoznavati i inostrani čitatoci na jezicima na koje budu prevedene. Onako kako su Nemci, u prevodu Mila Dora, u Domanovićevom Vođi prepoznavali Hitlera i slepoću svoje nacije, nemajući u vidu da je njihov život pod Hitlerom bio posle Domanovića. Čotrić, dakle, ima onaj dar koji i lokalno sažima do univerzalne satire.

Jedino sasvim srpske ostaju nekolike priče u kojima se insistira na srpskom mentalitetu, mada ni u njemu Srbi nisu mimo sveta. One ostaju samo za nas, samo srpske (onako kako peva Vojislav Ilić o Srbinu u raju). U tim pričama su naši izbori, sa izborima i bez izbora, naše ludilo i čvrste vere, naši lideri i njihovi podanici, naše stranke i zastranaštva, naše skupštine i skupštinarenja... Mada i sa tim odlikama pregovaramo o ulasku u Evropsku zajednicu, rešeni da bar sa njima, što manje obezličeni, damo svoj doprinos globalizaciji.

Toliko se u ovim pričama, i po više puta, isprepoznajemo, da nam se čini kako se po njima može napraviti mala mozaična, apokrifna, a time i nepristrasna istorija naših dana i našeg inatnog, građanskog preživljavanja u njima. A koliko su one isto tako univerzalne, globalističke, toliko nam pokazuju, ili, bolje rečeno, toliko nas opominju da se ostvarenje novog svetskog poretka privodi kraju, pa i da se time, možda, i sama sudbina sveta privodi kraju.

Defiluju ovom knjigom članovi državnog saveta, pobornici zdravog i dugog života, politički analitičari i eksperti, raspirivači bratstva i jedinstva, haški istražitelji, dalekometni bacači pogleda, šoumeni narodnih usrećenja, akademici sa erudicijom i bez nje, ministri na sopstvenom raspolaganju, pravednici svih kalibara, plavuše iz oglasa, rezignirani optimisti i njihovi portparoli i mnogi drugi... Zato je ovu knjigu valjalo dobro organizovati da se u njoj ne sudaraju priče i likovi. Čotrić je to uradio dobro. Njene redove on drži pod kontrolom i garantuje bezbednost čitalaca. Na kraju ovog zapisa, na marginama ovog rukopisa, mirne savesti mogu posvedočiti i govoriti o visokoj estetskoj ujednačenosti Čotrićevih priča. Među njima je i dosta onih koje po antologičarskim kriterijima odskaču od onih koje su solidne priče, kakve svaka dobro komponovana zbirka mora imati da bi se u njoj samoj vršile vrednosne komparacije (dobre, bolje, najbolje).

Ova knjiga otvara pitanje sastavljanja nove antologije savremene srpske satire, posebno nove srpske satirične priče.

Milovan Vitezović

________________
Izvornik: Obeležene priče, Aleksandar Čotrić;
Aurora
, Vranje - 2006.

- 7 -