Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Piše: Zoran Stanojević

POLUGA, TOČAK, VATRA…

(radio drama)

Lica:

I član Komisije za patente
II član Komisije za patente
III član Komisije za patente
P-I prvi pronalazač
P-II drugi pronalazač


/Razni šumovi, zatim tri udarca drvetom o drvo/

I: Komisija Patentnog Zavoda počinje sa radom. Izvolite.
P-I: /Poizdalje/ No, konačno sam i to dočekao. /Nekoliko koraka/ Dobar dan.
III: Dan bi bio mnogo bolji da niste insistirali da se sastanemo baš ovde… Zar nije moglo da se nađe neko lepše mesto? Konstatujem da nije najudobnije za rad… I kakve su to tričarije ovde?
P-I: Ali, gospodo, nisu to tričarije nego stvari od suštinskog značaja za predstavljanje mojih pronalazaka. Sve te neophodne predmete sam ja doneo.
II: Vi ste to doneli? Perje, granje, motke, trske? Svojeručno? Zanimljivo…
I: To su delovi vaših pronalazaka?!
P-I: Znam da zvuči neverovatno, ali prezentacija će vas uveriti.
I: Pa, u redu… Pređite na stvar.
P-I: Odmah! Pred vama je moj prvi pronalazak, pod imenom (Vrlo ponosnim glasom) Poluga!
II: Mda. "Poluga"… A gde vam je to?
P-I: Tu je, pred vama.
II: /Zbunjeno/ Ta motka? To je vaš pronalazak?!
P-I: Ta "motka" je pravo mnoštvo veoma korisnih stvari, a prvo što ona predstavlja je - POLUGA.
I: Ali, otkud znate da se zove POLUGA? Ta reč ne postoji!
P-I: Sada postoji. Ja sam je tako nazvao.
III: Nije baš lepo ime, ali neka vam bude.
I: Da, da… Međutim, čemu ona? Mislim, šta ta stvar radi?
P-I: Sve će odmah postati jasno, molim vas. Zahvaljujući razumnom izboru ove lokacije možete uočiti da je pred vama jedna stena.
I: Uočili smo. Ovde kod nas, u Kamenom dobu, ima toga prilično.
P-I: Stena je velika. Jedan čovek ne bi mogao sam da je pomeri.
II: A zašto i da je pomera? Kome smeta ta stena? To sa tim pomeranjem vam je čisto neurotička aktivnost. Lično sam oduvek mnenja da stene treba pustiti da stoje tamo gde stoje.
I: No, u redu, možda vi možete da nam objasnite zašto pomerati stenu…
P-I: Pa… pa, recimo, da bi se ona prebacila na drugo mesto.
I: Aha… na drugo mesto…
II: A šta će ona na drugom mestu?
P-I: Pa, zato što tamo nema stene, a mi želimo da ona bude tamo.
II: Ja ne želim da ta stena bude na drugom mestu. Šta fali ovom mestu?
P-I: Dobro… Dakle, razlog za pomeranje stene je, recimo… Da! Recimo, stena se surva sa planine. To nije nepoznata pojava, to survavanje, a naročito sa planine. E, u padu, ta stena nekome prignječi nogu, pa ga treba spasti.
I: Ja znam neke koje ne bi trebalo spasavati. Kome prignječi nogu?
P-I: Pa, recimo, nekome od vas…
I: /Zamišljeno/ Nekom od članova ove Komisije? Hmmm… Strašna pomisao. Da, kad razmislim, u određenim slučajevima spasavanje bi moglo biti veoma korisno. Hoćete da kažete da imate rešenje za neki takav neprijatan slučaj?
P-I: Naravno! Baš o tome i pokušavam da govorim! Dakle, stena koju niko ne može sam da pomeri i da time spase nekog od članova ove Komisije, ta stena se može pomeriti ovom polugom. Potreban je samo još jedan ovakav, nešto manji kamen… /Šumovi - valjanje kamena/ a njega svako može da dovalja ovamo. Sad, manji kamen se postavi uz stenu čije se pomeranje želi obaviti. Potom se POLUGA uglavi ovako kao što ja sada činim, dakle pod veliku stenu, i to tako da se oslanja na ovaj kamen. Onda uhvatite gornji kraj poluge i ovako pritisnete na njega. /Stenjanje, zatim kotrljanje stene/ I evo! Stena je pomerena!
I: Tja. Ispod nje se ne nalazi ništa korisno.
III: Ipak, ta tzv. "poluga" zaista funkcioniše. Hoću da kažem, radi kao što je gospodin opisao. Mada mi je nekako glupo da patentiramo običnu motku.
I: O tome ćemo kasnije, kada budemo većali o Odluci. Imate li još nešto?
P-I: Razume se! Moj sledeći pronalazak zove se TOČAK!
I: Kako? /Smeje se/ "Točak"! Kakva vi smešna imena dajete svojim pronalascima, gospodine… Ne, ne. Takva imena svet nikada neće prihvatiti! Možete misliti, nešto što se zove TOČAK. Glupo zvuči, i sami morate priznati, ali, u redu. Bar to besmisleno ime se uvek može izmeniti. /Smeje se/ "Točak"…
III: A gde vam je to?
P-I: Pa, upravo ga gledate.
III: Taj pljosnati okrugli kamen sa rupom u sredini?
P-I: Pa, ovaj… da.
III: Vi se šalite sa nama! Prvo ste tražili da vam patentiramo običnu motku, a sada hoćete da patentirate kamen. I to bar da je očuvan, ceo kamen, nego kamen sa rupom… Zar usred Kamenog doba niste mogli da nađete neki neoštećen?
I: A, kad smo već kod toga, da ne biste možda i tu rupu u njemu da vam patentiramo? Možda čak posebno? Smatrate li da ste vi izmislili rupu?
P-I: Čekajte, za ime sveta… Pustite me da objasnim! Da ovaj kamen nema rupu, moj pronalazak uopšte ne bi funkcionisao!
I: Ja ipak smatram da ne bi trebalo patentirati jedan oštećeni kamen. I kakav je to pronalazak koji funkcioniše baš zato što je oštećen?
III: /Žvaće/ Opet sam baš ja dobio najtvrđe parče mesa. /Gunđa/ A dobro ste to rekli, ni kamen ne treba patentirati. Molim vas gospodo, pa ovo je Neolit. Kameno doba! Kamenja oko nas ima praktično svuda gde ne stoji nešto drugo, a gospodin bi to hteo da patentira. Zašto onda ne patentirate i reku, ili mesečinu?
P-I: /Uzdiše/ Ali, ipak…
I: Dobro. Pustimo gospodina Pračoveka da nam objasni, ako može.
P-I: Hvala vam. Dakle, evo. Prvo: TOČAK je okrugao.
III: To jeste zanimljivo sa estetskog stanovišta, ali, zašto je okrugao?
P-I: P-pa… pa, točak mora da bude okrugao.
III: Meni bi se više sviđalo da je četvrtast. Otkud vi znate da taj vaš PTOČAK..
P-I: TOČAK, gospodine, ne "PTOČAK".
III: To su detalji. Ali, otkud vi tako tačno znate da taj vaš točak treba da bude okrugao?
P-I: Pa, valjda ja znam… Ja sam ga pronašao… Da nije okrugao, uopšte ne bi mogao da funkcioniše.
I: No, najzad ključna reč: funkcionisati! Šta on, dakle, treba da radi?
P-I: Točak treba da se okreće, da se kotrlja… Shvatićete; odmah ću da vam pokažem… Evo: uzimam polugu i provlačim je kroz rupu na okruglom kamenu. Potom hvatam polugu jednom rukom sa leve strane, drugom sa desne, i guram polugu napred, a točak se kotrlja, okrećući se pritom oko poluge.
I: Ne izgleda mi opasno. Čitav postupak je praktično bezbolan… Je li to sve?
P-I: U osnovi, da. Dodaću samo da se poluga, kada se ovako primeni, naziva OSOVINA, i to osovina TOČKA, zato što se točak okreće oko nje. Na taj način ga je, naime, lakše gurati.
II: Ma dobro, ali zašto ga uopšte gurati?
P-I: Pa, da ga premestimo na drugo mesto.
II: Ta manija da premeštate stvari na druga mesta… ja zbilja ne znam kuda će vas to odvesti.
P-I: Gospodo, verujte mi, ovo je epohalan pronalazak. Mi sada… čak ni ja koji sam to pronašao... mi sada ne možemo ni da zamislimo za šta bi sve ovo moglo da se iskoristi. Točak sa osovinom samo je osnovni element mnogo čega drugog što će, na osnovu mog pronalaska, tek da nastane.
I: To me baš i zabrinjava. Ja vam garantujem, šta god da se pronađe, ljudi će uvek naći neki način da to iskoriste za neku glupost. Pa i za zlo, ne samo za glupost, kao onaj što je pronašao BACANJE KAMENA, pa me je skoro ubio demonstrirajući taj pronalazak. Pitam ga posle zašto nije gađao tako da me promaši, a on kaže - kakva bi to bila demonstracija ako promaši. On, kaže, demonstrira pogađanje, zato što su promašaji beskorisni.
P-I: Da, ovaj… Veoma zanimljivo izlaganje, ali predlažem da se vratimo na stvar.
I: U redu. Dakle, vi jednu te istu motku želite da patentirate kao dva pronalaska; prvo kao POLUGU, a zatim kao OSOVINU?
P-I: Jasno, ali ni to nije sve! Rekoh vam, predmet koji vi zovete "motka" je univerzalan! Pomoću nje možete da preskačete pukotine u zemlji koje bez nje nikada ne biste preskočili. Dalje, kada se zašilji na jednom kraju ili na oba, poluga se može bacati na neki cilj. U tom slučaju ona se, jasno, zove KOPLJE. A kada se ta zašiljena poluga pobode u zemlju uspravno - njena senka pokazuje koje je doba dana, odnosno daje nam nešto što sam nazvao SUNČANI SAT, na kome je podne središna tačka dana, a što se vidi po tome što se senka više ne vidi…
I: Molim vas, pa vi ste počeli da se gubite… Vidi se po tome što se ne vidi!
P-I: Hteo sam da kažem da u podne senka sasvim nestane. Objasniću vam…
II: Baš sam umoran… Čekajte gospodine, pustite za sada to što se nešto vidi po tome što se ne vidi. Uopšte, nemojte nas zatrpavati novim dok ne objasnite do kraja ono prethodno. Hajdemo lagano, jedno po jedno. Prvo, KOPLJE… Kažete da ga treba bacati, što je naporno. Drugo, zašto ga bacati? Čemu sva ta manijakalna aktivnost?
P-I: Zašto bacati?! Pa, rekao sam… Da biste nešto pogodili.
I: Opet to pogađanje!
P-I: Ali ne vas, gospodine. Prosto neki cilj… Na primer, životinju koju treba uloviti.
III: /Žvaće/ Hm, uloviti životinju. Da, to je korisno.
II: Ali to može i kamenom da se uradi, ako se baš mora.
I: Pod uslovom da se ne gađa član Komisije!
III: To zbilja nije bilo na mestu, ali pustimo to sada. Životinja može da se gađa i kamenom, zar ne, a kamenja ima svuda, zahvaljujući Kamenom dobu.
II: Jeste, i zato kamenje čovek ne mora da nosi sa sobom, svuda ga ima, a tu vašu motku treba povazdan tegliti, što je sigurno nezgodno kada se provlačite kroz šumu pa se zakačinjete o koješta. A i ona vaša ideja sa preskakanjem pukotina u zemlji…
I: Pa da. Ne zato što je opasno, naravno, ali ja sam uvek tvrdio da je najbolje sići na dno pukotine, pa se zatim oprezno popeti na drugu stranu. Tako čovek prošeta, mišići se čeliče, a to je veoma korisno, da čovek ne bude mlitav, nego dobro građen i snažan. Pomoćna sredstva, kao to vaše za preskakanje, samo bi dovela do jedne opšte mlitavosti, pa i do našeg izumiranja, jer bi svaka životinja mogla da nas stigne. Vaš pronalazak, dakle, ako se tako primenjuje, predstavlja osnovu za buduću smrt svih nas.
P-I: Ipak… /Uzdiše/ Dopustite da se za trenutak vratimo točku.
I: Može. Ja sam uvek bio za to da se ide redom. Šta ste hteli da dodate o toj stvari?
P-I: Pa eto… Upravo mi je još nešto palo na um… Ako točku kroz koji je prethodno provučena osovina dodate dve motke vezane za tu osovinu, a na te motke odozgo vežete neki teret, onda možete taj teret da vučete za sobom, ili da ga gurate.
II: Opet vi! Pa dobro, čemu svi ti dodatni poslovi? Gospodine, pronalasci treba da nam olakšavaju život. Prvo ste hteli samo da guramo točak, a sada još tražite da odozgo stavimo nekakav teret koji čitavu stvar samo čini još težom. Uz to, nije svuda ravno. Ima i gde je džombasto, pa tu guranje tog vašeg točka ne bi pričinjavalo neko veće zadovoljstvo čak ni onima koji u principu prihvate vaš pronalazak.
P-I: Ali, molim vas… Pa to je bar lako rešiti! Samo treba svuda na terenu izgraditi dugačke ravne trake… Njih bismo mogli da nazovemo PUTEVI, te trake... A posle bi po njima bilo veoma lako gurati točak.
II: Hmm… sad još i PUTEVI… A šta će nama ti putevi?
P-I: Pa… Da biste mogli da odgurate točak kud god želite.
II: Ja ne želim nikuda da ga odguram! Što se mene tiče, on može da ostane tu gde je dok ga trava ne obraste.
I: Uz to, oni koji prihvate točak imali bi ograničenu slobodu kretanja, ne bi mogli na mesta bez puteva. U ime slobode kretanja bi se, jasno, čitav predeo mogao prekriti putevima, ali šta bi onda ostalo od predela?
III: Naravno. Mislite malo i na estetiku, gospodine.
P-I: Ali… ali, vi jednostavno ne shvatate…
II: Možda, ali neke stvari ipak shvatamo. Mnogo je rada potrebno uložiti da bi se koristio vaš pljosnati kamen sa rupom. Ja zbilja ne mogu da zamislim nikog ko bi bio dovoljno glup da prihvati točak, ili bilo koji drugi pronalazak zbog koga bi posle morao da radi na toliko novostvorenih problema da bi mu to potpuno promenilo način života. Mi smo uglavnom srećan svet u našem Neolitu, gospodine, i većini se naš način života sviđa.
P-I: /Zbunjeno/ Ali… ali… A osovina iskorišćena kao koplje? Zaoštrena na vrhu, pa je bacite na neku životinju koja vas napada?
I: I promašim!
P-I: Ili pogodite. Potrebna je samo vežba.
I: Ili pogodim, ali je ne ubijem odjednom, i životinja se još više razbesni i pojede me. /Sumorno/ Ja ne volim da mene pojede životinja.
III: /Žvaće/ Ovo moje parče mesa stvarno je strašno žilavo! Nikako da ga sažvaćem.
I: Sad ste našli da o žvakanju, kad ja govorim kako će da me pojede životinja?
III: Izvinite, nije bilo namerno. To je slučajno poklapanje.
P-I: Evo još jednog primera. Još jedna primena ove, kako je vi zovete, "motke". Ja je stavim sebi na rame, a i vi je, recimo… Dobro, dobro, ne morate baš vi. Neko drugi je stavi sebi na rame. Onda o tu motku možemo da okačimo neki težak teret koji želimo da prenesemo.
II: Eto njega opet! Ta vaša strast da premeštate nekakve terete zaista prelazi u maniju! Zar niste u stanju da pronađete nešto zgodno, pa da se čovek odmori, nego sve pronalazite nešto za rintanje? Zar vama nije dosta ostalih svakodnevnih poslova koje u Neolitu imamo i bez vaših pronalazaka, nego još pronalazite koješta da bi poslova bilo više?
I: Da, zar stvarno nemate nešto što bi čoveku istinski pomoglo u, recimo, nekoj opasnoj situaciji?
P-I: Ma imam, imam. Evo, zamislite da je ova motka probušena… Ili, evo, uzmem ovo parče trske; to vam je baš kao da je kroz motku probušena rupa, a trska je i inače već šuplja.
II: Sviđa mi se što je već šuplja.
I: Da, to je u redu. Pa? Šta dalje?
P-I: Dalje - pomoću te trske možete da dišete pod vodom.
II: /Smeje se/ Da dišemo pod vodom?! E, stvarno…
I: Disanje pod vodom! Užasno! Pa prvo što naučimo i najmanju decu je da, ako se već nađu u vodi, pod vodom nipošto ne treba disati, jer tako se čovek davi. A vi hoćete decu da nam uništite, budućnost plemena! Disanje pod vodom je smrtonosno, a vi za to smišljate čak i pribor!
P-I: /Uzdahne/ Ama, čekajte… Imajte strpljenja… Ja znam da su moji pronalasci previše novi, ali sve je nekad bilo novo… Hoću da kažem, da je sve to neko odavno pronašao vi biste se do sada privikli, i smatrali biste da je sve to svakodnevno, prirodno, jedino moguće… Tako će moje pronalaske videti buduće generacije: kao nešto svakidašnje, nešto bez čega se ne može.
I: Ako uopšte bude nekakvih budućih generacija. Rekao bih da vaši pronalasci to isključuju, i to na razne načine.
P-I: Ali… ali, zamislite da se pod vodom krijete od neke opasne kopnene životinje koja vas progoni. Gore viri samo vrh trske, dole ste vi, skriveni pod vodom, a vazduh udišete kroz donji kraj trske, koji držite u ustima. Opasna kopnena životinja vidi samo trsku, koja je ne zanima jer ona je mesožder, i onda ona razočarano ode. Zar to nije lepo, to kako ona razočarano ode?
I: /Gunđa/ Jeste, ali mene za to vreme pojede neka opasna podvodna životinja.
III: Mada bi to kako ona razočarano odlazi bio doista prijatan prizor, estetski uzevši. Ima tu neke tihe sete…
P-I: /Sumorno/ Dobro, jasno mi je da je vaš posao da pronalascima nalazite mane, a moj da dokazujem njihove vrline, ali mislim da ipak preterujete. Kad-tad, sve ovo mora biti pronađeno! Tvrdim vam, sve će to jednom biti sasvim obične stvari. Treba se samo privići. Neko je to morao da pronađe. Da nisam ja sada - pronašao bi to neko posle mene. /Uzdahne/ Osim toga, imam još jedan veoma lep pronalazak, a taj će vas sigurno oduševiti.
III: To bih stvarno voleo da vidim. Šta vam je to?
P-I: To je - VATRA!

/Pauza pa grohotan smeh članova komisije/

I: /Kroz smeh/ "Vatra"…
III: Lepo sam kazao, ako ovako nastavi, gospodin bi mogao da patentitra i reku, i mesečinu…
I: /Zbunjeno/ Ali, on se ne smeje… On je to ozbiljno… Dobro, otkud vam to da ste vi pronašli vatru? Pa vatra oduvek postoji! Munja zapali šumu i mi bežimo… Vatra je veoma opasna…
P-I: Ali, ovde je reč /Ponosno/ o pitomoj vatri!
I: Pitomoj, ha! /Pauza/ Dobro, pa gde vam je?
P-I: Sve vreme je pred vama, samo je ne vidite… Skrivena je u ova dva kamena, u paperju, u travi, u grančicama i svemu drugom što ste vi nazvali "tričarijama" kada ste došli. Rekao sam vam da su to delovi mojih pronalazaka, i u to ću vas uveriti.
III: /Smeje se/ Trava, grančice… Čudna neka vatra.
II: Doduše, kada bi munja ovog časa pogodila baš u to mesto…
I: Ja mislim da je bolje da ne pogodi baš u to mesto. Najzad, i mi se tu nalazimo, zar ne?
II: U pravu ste. Ja sam to samo hipotetično.
I: Nemojte ni hipotetično.
II: Pa jeste. U tom slučaju bismo morali da se pomeramo, a nama je i ovde sasvim dobro. Uvek sam smatrao da, ako nam je na nekom mestu dobro, tu treba i ostati. Čemu stalno nekakvo nervozno mrdanje?
P-I: Ako mi dozvolite da nastavim…
III: Samo izvolite.
P-I: Hvala. Dakle, u ova dva kamena… Ja ih nazivam "Kremen" i "Pirit"… U ta dva kamena… Evo /Udarac kamena o kamen/ kada kresnem jedan o drugi - izbija varnica… A udesio sam da padne baš na ovo paperje… Vidite? Sada je to već plamičak… Prelazi na suve travke… Vidite kako već zahvata grančice… /Efekat: pucketanje vatre/ I eto! Sada samo treba dodavati suve grane, dogod želite da imate vatru. Vatru, gospodo, shvatate li vi šta to znači? Pitomu vatru koja se može držati u pećini, zaštićena od kiše… Vatru koja će da nas greje… Oko koje ćemo da sedimo, da sanjarimo, da pričamo… Vatra će nas braniti od životinja, jer one se vatre plaše… Prosto je neopisivo šta sve vatra znači…
II: Sedimo oko vatre… /Sanjalački/ Dobro zvuči…
III: Sanjarimo… Uzgred se tu i tamo nešto pojede… /Uzdahne/
I: Pripitomljena vatra…
III: Kako je nežna…
I: JAOJ! Hej, pa i ova vatra peče!
P-I: Pa, razume se da peče kad je dodirnete.
I: Gospodo, ovo je ozbiljna stvar! Ovo je atentat na Člana Komisije za patente, i to u samom toku bavljenja službenim stvarima. Mi na ovo nismo bili upozoreni!
P-I: Ali, niste me pustili da objasnim… A nisam vas ja terao da gurate ruku u plamen!
I: /Ljutito/ U redu, uzmimo da sam sam kriv što vas nisam pitao kako da postupam, ali sada mi je cela ruka opečena!
III: A ni ja ovaj prokleti komad mesa nikako ne mogu da sažvaćem!
I: Ja ne znam kakve su vam to neprekidne ljudožderske asocijacije!
III: Izvinite. /Ljutito/ Ali ipak ne mogu da ga sažvaćem, to je činjenica!
II: Zašto vi, gospodine, umesto svih tih stvari niste pronašli nešto što će umesto čoveka da žvaće?
P-I: To nisam pronašao, ali vatra je i tu od velike koristi. Dajte mi to meso.
III: Zašto? To je moje!
P-I: Ma dajte mi ga slobodno, vratiću vam. To je u interesu naučnog rada.
III: Dooobro, evo… Ali, samo u interesu naučnog rada.
P-I: Hvala. Pazite sada. Vaš komad mesa se ovako natakne na zašiljenu motku…
III: Ali… /Tužno/ Lepo moje meso…
P-I: Natakne se, dakle, na zašiljenu polugu, ili osovinu, ili koplje - ako smem da vas podsetim na te moje pronalaske. A zatim se vrh zajedno sa mesom ovako gurne u plamen…
III: Neee! Izgoreće!
P-I: Neće, neće, uverićete se i sami. Treba samo paziti. Isprobao sam to već.
III: /Sumorno/ Moje meso… Zaustavite ga…
I: Ma pustite gospodina da nam prikaže taj metod.
III: Doobro… Ali video bih vas da je to vaše parče mesa…
P-I: Samo gledajte… Komad mesa okrećete pomoću motke ovako kao ja, da ga vatra obuhvati sa svih strana…
I: I? Šta se time dobija? U redu, komad mesa ne oseća da ga vatra peče, a ni vi ne morate da držite ruku u samoj vatri, ali inače ne vidim da se dešava išta korisno.
P-I: Odmah ćete videti, samo da se malko prohladi… To sam nazvao "Pečeno meso", a sam proces se zove "Pečenje"… Još samo malo… Evo. Mislim da sada možete da probate... Ne bojte se, nećete se opeći, više nije toliko vruće. Probajte pa mi recite kakav je ukus, i kako se sada žvaće…
III: Dobro, probaću, ali, da znate, ako ste mi ga upropastili… /Žvakanje i mljaskanje/ Mmm… Hej! Veoma zanimljiv ukus! Rekao bih čak: fantastičan! /Žvaće/
I: Dajte i nama da probamo!
III: /Užurbano gutanje/ Nažalost, kasno je… Već sam ga pojeo. Ali mogu da posvedočim da je pečeno zbilja mnogo ukusnije, a i žvaće se bez napora.
II: To mi se dopada. Bez napora…
P-I: No, najzad jedno priznanje! Zar ne, korisno je što se više ne mora jesti sirovo meso… /Uzdahne/ Bar jedna primena moje vatre vam se dopada…
I: Da, ali ipak…
P-I: Kakvo sad "ipak"? Šta nije u redu? Ovaj pronalazak ima samo vrline. Meso je mekše, lakše se jede…
I: Šta nije u redu? Čudno je što ne shvatate da su mane vašeg pronalaska upravo u onome što vi vidite kao njegove vrline. Meso se lakše jede, što znači da će se jesti mnogo brže…
P-I: Jasno. Samim tim, ostaće nam mnogo više vremena za druge stvari.
II: Molim? Za koje sad pa druge stvari? Šta će nam one?
III: Jeste. Ja volim da jedem!
I: Bitno je da se nepečeno meso, zato što je žilavo, jede duže. Uz pomoć vašeg pronalaska brže bi se pojele sve zalihe, i brže bi se moralo ponovo u lov, po novo meso, a lov je, to ste i sami valjda primetili, opasan. Pored toga, napor koji uložimo u češći lov utrošio bi snagu koju bismo stekli ubrzano jedući vaše "pečeno meso" umesto običnog.
II: Ma da. Vaš pronalazak samo bi našim Životima dao jedno sasvim nepotrebno ubrzanje.
I: Uz to, ako životinje ne ulove nas - mi ćemo izloviti sve životinje u okolini…
II: A ovo je tako udobna okolina. Bilo bi besmisleno da se selimo.
I: Pa i vilice bi nam omekšale od meke hrane, umesto da svaki od nas bude čvrst. Ne, ne… svi vaši pronalasci su opasni. Predlažem, gospodo, da bez odlaganja održimo većanje i saopštimo Odluku. Vidim da je još jedan pronalazač stigao i čeka da pristupi ovoj Komisiji, a mi ovde gubimo vreme…
P-I: Ali, kako se može gubiti vreme na najepohalnije pronalaske koji…
I: Molim za tišinu dok većamo!

/Tiha muzika ilustruje protok vremena/
/Nerazgovetno mrmljanje članova komisije i odlomci rečenica: "Da, a onda…", "Ne, nipošto…", "Ma to ne dolazi u obzir…", "A možda to ovako formulisati…", "Slažete li se sa ovom napomenom…"/
/Muzika nestaje/

I: U redu, sada ćemo da saopštimo Odluku.
P-I: /Odahne, pa vedro/ No, najzad… /Smeje se/ Toliko protivljenje… Zaista se divim vašoj mašti, gospodo. Znam da je suštinski deo vašeg posla da iznalazite apsurdne primedbe, ali one su na neki sulud način delovale tako logično da sam skoro i sam počeo da sumnjam u sopstveni rad… No, to je prošlo, zar ne… Vreme je da se sa tim prestane, i da čujem vašu stvarnu odluku.
I: Odmah ćete je i čuti. /Veoma zvaničnim tonom/ Neolitska Komisija za Patente izvršila je Uviđaj i Procenu pronalazaka gospodina Pračoveka, i donela sledeću Odluku. /Značajna, duža pauza, iskašljavanje/ Odbijaju se svi ponuđeni pronalasci.
P-I: /Zaprepašćeno/ Odbijaju se? Svi se odbijaju? Ali… Ali, to je besmisleno.
I: /Veoma zvaničnim tonom/ Obrazloženje: Redni broj jedan, pronalazak pod imenom POLUGA, kojim se mogu preturati velike kamene gromade, odbija se kao nepotreban. Kome je, pored tolikih poslova koje i inače imamo, potrebno još i da pretura velike kamene gromade ispod kojih nema ničeg zanimljivog, i za koje nam je potpuno svejedno gde se nalaze? Paleolit smo konačno prevazišli, što je dovelo do velike iznurenosti, i red je, sad kad smo konačno stigli u Neolit, da se bar malo opustimo… Upotreba POLUGE u vidu KOPLJA samo bi razbesnela svaku pogođenu životinju koju koplje ne ubije na mestu, a za tu poželjnu posledicu pronalazač ne daje nikakve garancije, svestan da je to nemoguće. Poznato je da ima životinja tako izdržljivih da su, i kada su teško ranjene, u stanju da proganjaju čak i određene članove Komisije, što je i dovelo do smanjenja ove Komisije sa ranija četiri člana na sadašnja tri… i tako dalje, i tako dalje. Imate li šta da kažete na do sada rečeno?
P-I: /Tužno i zbunjeno/ Pa… imao bih… Ali ne znam… Tako sam, nekako, istovremeno razočaran i zaprepašćen… Očekivao sam nešto sasvim drugo… Ovo nisam mogao ni da zamislim… Pa to su sve same epohalne stvari…
III: Onda predlažem da nastavimo. Možda će g. Pračovek hteti da kaže nešto više na kraju obrazloženja Odluke.
I: Nastavljam. Ostale zamerke o pronalasku pod rednim brojem jedan već smo izložili Ponalazaču u toku diskusije obavljene tokom same prezentacije pronalaska, te ih ovde nećemo nabrajati. Idemo na redni broj dva, na pronalazak pod imenom TOČAK. Varijanta prvog pronalaska, POLUGE, ovde se javlja pod imenom OSOVINA, i koristi se za okretanje točka i njegovo lakše premeštanje sa mesta na mesto. Komisija ne želi da ulazi u psihološki profil Pronalazačev i da analizira njegovu gotovo patološku potrebu za premeštanjem objekata sa njihovih na neka druga mesta. To je njegova privatna stvar. Ali, mora se podvući da je za korišćenje točka potrebno graditi ravne trake pod nazivom PUTEVI, a njih uopšte nije bilo potrebno graditi pre pronalaženja TOČKA, kojeg niko od Pronalazača nije naručio. Besmislica je ovde tako očigledna da se Komisija pita kako je moguće da to i sam pronalazač nije odmah uvideo. Bila bi potrebna istinski poremećena osoba da koristi TOČAK, bar toliko je blisko zdravom razumu… Imate li šta da kažete?
P-I: /Zbunjeno/ Ali… ali, bez tih pronalazaka nema napretka…
II: Ako se napredak sastoji u tome da premeštam kamene gromade za koje mi je svejedno gde su, da guram kojekakvo kamenje sa rupom, i još da gradim puteve da bih mogao da guram to kamenje…
I: I da me umesto kopnenih jedu podvodne životinje…
III: Da. Pod tim uslovima moramo reći da nas taj vaš napredak ne zanima.
P-I: Ali… /Uzdahne gorko/ Ne, stvarno ne znam šta da vam kažem…
I: Onda nastavljamo obrazlaganje. Redni broj tri, pronalazak pod imenom VATRA… Taj pronalazak /Kašlje značajno/ pored ostalih štetnih svojstava ima i sklonost da opeče čak i samog Člana ove Komisije, i to pri vršenju službene dužnosti, što je obična svinjarija. Ali i ostala svojstva ovog pronalaska su pogubna. Vatra čini meso ukusnijim a žvakanje bržim, što samo vodi ubrzanom trošenju rezervi hrane i potrebi da se češće ide u lov, što je opasno po život. Sve čemu pronalazak VATRA vodi ili je direktno opasno, ili ometa neophodno čeličenje mlađih generacija na hladnoći, što vodi njihovom omekšavanju, smanjivanju njihove sposobnosti da prežive, i, u krajnjoj liniji, izumiranju Pračoveka uopšte… Naravno, ako g. pronalazač smatra da je napredak Čovečanstva u tome da Pračovek izumre, onda je na odličnom putu da to, ovakvim pronalascima, postigne. Ali ideja da je dobro da Pračoveka nema, i da je nekakav Napredak ako Pračovek izumre, potpuno je apsurdna, i nikada neće biti prihvaćena. Jasno, Komisija ne tvrdi da Pronalazač to želi, ali ipak je činjenica da on nije dovoljno razmišljao o posledicama pomenutih pronalazaka. Međutim, ni to mu se ne zamera. Radi razmišljanja o posledicama i postoji ova Komisija; to je naš posao… Imate li nešto da kažete?
P-I: Ne znam… ne znam… Potpuno sam zbunjen… Poražen… Očajan… Smlaćen…
III: No, šta se može. Pronađite nešto lepo i korisno i dođite nam ponovo…
I: A sada - neka pristupi sledeći pronalazač. Priđite gospodine.

/Trupkanje nogu se primiče prvom zvučnom planu/

I: No, dakle, šta ste vi pronašli?
P-II: Ja sam, ovaj… je li… Ja sam isto pronašao jedan Pronalazak.
III: Lepo. A šta to?
P-II: Ja sam pronašao suv list! Jesje, uzne se svež list, putem njegovog otkidanja sa grane, pa se on osuši na suncu. A može se uzne i list koji je već suv.
II: Može i već suv? Eto kako se štedi trud! To mi je posebno zanimljivo.
I: Dobro. Suv list. I onda?
P-II: Onda list može da se izmrvi među prstima u sasvim sitnu prašinicu, koja je strašno mekana i posle je mnogo lepo dirkati je prstom.
III: Ovo mi se dopada.
I: Aha… A dalja primena?
P-II: Sad, je li, primena… Što se tiče… priznajem, dalju primenu još nisam otkrio, ali i dalje radim na toj stvari.
I: Odlično. Eto, to je temeljan naučni pristup - i dalje raditi na toj stvari!
P-II: Ali isto ima primena i kad se ne izmrvi suvi list, za šta nije potreban baš nikakav napor, da se list ne izmrvi. Taj list može u neizmrvljenim stanju da se mete ozgore na reku, i ondak može da ga pažljivo posmatrate…
II: I meni se ovo sviđa. Naročito to što list ne mora da se izmrvi… Leškari se, dakle, kraj reke, i posmatra se suvi list na njenoj površini…
P-II: /Razdragano/ Ali ima i dalje! Ima još! Reka polagacko nosi taj list, pa on pokazuje u kojim smeru teče voda! Ja sam otkrijo da voda skoro uvek teče u istim smeru, i taj sam smer nazvao NIZVODNI SMER. Iz toga sam ja izvukao zaključak da se voda kreće, ili, kako bismo mi to drugačije mogli da kažemo, da voda teče, NIZVODNO.
I: Pa ovo je pravi naučni Zakon! Voda… teče… nizvodno. Uz to, sve je dobijeno posmatranjem prirode, od koje uvek treba učiti.
II: Već vidim sebe… leškarim kraj reke i proveravam da li voda teče nizvodno…
III: Uzmemo i nešto da se prigrize dok list lagano nestaje u večernjoj izmaglici, i onda …
P-I: /Zaurla/ Dosta, vi… vi… kreteni jedni!
II: Šta mu je to "kreteni"?
III: Otkud znam? Ta reč ne postoji.
P-I: Možda i ne, ali kada bude postojala odnosiće se na vas! Kreteni! Imbecili! Idioti! Na putu ste da patentirate suvi list, mamlazi jedni preispoljni…
I: Kako ima bogat rečnik!
II: Da, ali se previše uzrujava oko toga, a, uz to, ni jedna jedina od tih reči ne postoji…
P-I: /Zagrcne se od besa/ Ja… ja… Nudim vam najepohalnije pronalaske otkad postoji Čovečanstvo, a vi nećete da ih patentirate! Nudim vam pronalaske bez kojih se ne može zamisliti nikakav napredak, izgraditi nikakva civilizacija, a vi biste umesto njih da patentirate suvo lišće! Ali ja vama tvrdim: svi ti pronalasci su neminovni, i, ako meni nećete da ih patentirate, kad-tad će sve to neko ponovo pronaći, i odatle će krenuti Civilizacija! Ne možete da zaustavite napredak, gospodo!
I: Ma smirite se, gospodine. Nemojte se odmah razočaravati. Strpljenje odlikuje Pračoveka! Možda će vam ipak poći za rukom da pronađete i nešto što će imati kakvu korisnu primenu, pa makar i skromnu…
P-I: Kako da se smirim kad vidim da vi i ne shvatate ni ŠTA ne shvatate, vi moroni, vi tutumraci jedni preispoljni!
III: Opet zanimljivi izrazi… Možda bi trebalo da se pozabavite radom na novim rečima?
P-I: Nema svrhe. Kakve god da pronađem - bile bi nedovoljne da vas opišu. Vi, debili, ne vidite korisne primene za Polugu, za Točak, za Vatru… Vi…vi… /Opet se zagrcne od besa/ Ali, ja vam ponavljam: vi ne možete da zaustavite razvoj Civilizacije.
I: /Uzdahne/ Možda, gospodine. Premda su naši argumenti protiv svih vaših pronalazaka toliko jasni i očigledni da prosto svakome moraju pasti na um, i premda će svako ko prihvati te pronalaske biti u ozbiljnoj opasnosti da ga pojedu, ili, uopšte, da izumre… Možda će zaista, lagano, i vaši pronalasci biti prihvaćeni. Ali, jadan je taj svet koji nastane iz njih. Ja ne bih voleo da živim u takvom svetu, moj gospodine. Ko zna kakve sve još užasne razvoje i posledice vaši pronalasci mogu da imaju, posledice koje nama na um nisu mogle da padnu... Jao svetu koji iz toga nastane, ako neki uopšte nastane, i ja ga unapred žalim, premda ne verujem da je Čovečanstvo toliko glupo da dozvoli da mu se desi sve ono što vaši pronalasci omogućavaju. A čak i ako Čovečanstvo bude dovoljno glupo, jedan takav svet ne može dugo trajati, i neka nam bude uteha što mu mu je vreme trajanja ograničeno pa mu patnje neće biti duge. A sada zbogom. Nismo vam zamerali što ste, iako je posao sa vama bio završen, ostali ovde dok mi ocenjujemo rad sledećeg pronalazača, ali ni on vas nije prekidao pa nemojte ni vi njega… A vi, gospodine, nastavite molim vas to sa tim listom…
P-I: /Besno/ Vi… vi… /Reči prvog pronalazača pretvaraju se u urlik besa. Urlik i topot nogu udaljavaju se iz prvog zvučnog plana i nestaju u daljini/
III: No, dobro. Sada ćemo imati mira. Nastavite gospodine.
P-II: /Prema kraju, njegov glas se lagano blenduje/ Suvi list, je li, ili kako bi ja to drugše mogo da reknem osušeni, je li, list, dobijen od svežeg putem njegovog sušenja… On se ozgore mete na reku, koja ga odnosi nizvodno…
/Glas se izblenduje do kraja i nestaje. Tiha muzika/

KRAJ

 

- 16 -