Piše: Zoran Stanojević

ZAJAM

Radio-komedija

LICA:
PRIJATELJ I
ON
PRIJATELJ II
TEČA
TETKA
PRIJATELJ III
PRIJATELJ IV
ONA

(Nerazgovetan razgovor, kratko)
I: (postaje razgovetan usred rečenice)... Ali-ali... ali ja sam u tolikoj žurbi... Ne možeš ni da zamisliš. Veruj mi, prosto ne znam gde mi je glava. Zar ne bi mogao sutra da dođeš?
ON: Sutra? U redu. Dogovoreno.
I: (Brzo i nervozno) Mada ustvari bolje preksutra...
ON: Preksutra? Pa, dobro... ako se baš mora...
II: (Nervozno, užurbano) Ili uopšte, jednog od ovih dana... Ali, zar ne, nisam ti ja jedini prijatelj. Najzad, ima još toliko drugih ljudi...
ON: To da, ali i pored toga-
I: Da, da, uvek tu ima teškoća... Ali, čuj, imam za tebe perfektno rešenje! Važno je samo ne ići na tu stvar kao guska u maglu, zar ne. Potrebna je sistematičnost! Evo... Pa da! Prvo napravi spisak svih ljudi koje poznaješ! (zamišljeno) Ne, ipak ne svih. Šta je poznanstvo; tu je potreban neki čvršći kriterijum... Aha... znam! Evo šta bih ja uradio na tvom mestu! Ne bih pravio spisak svih koje poznajem - to je koješta - nego spisak svih koje poznajem dovoljno da oni, makar i samo teoretski, mogu da traže zajam od mene.
ON: Zanimljivo. Ja-
I: (Užurbano ga prekida) A zatim bih i ja, na osnovu toga, s punim pravom tražio zajam od njih! Naravno! Ako mogu da traže – mogu i da daju! I... Pa da! Ja bih i ženi rekao da napravi spisak. Zašto ti sve sam da radiš? Neka i ona nešto učini, zar ne; radi se i o njenom životu, a valjda i ona nekog poznaje... I onda bismo oboje krenuli, od vrata do vrata, i ne bismo se smirili dok ne nađemo i poslednjeg sa naših spiskova! Niko ne bi uspeo da nas izbegne! Niko! (odahne) Eto, tako bih ja postupio, da sam na tvom mestu!
ON: Kojom si samo brzinom stigao do toga! Evo (šuškanje hartije) vidi moj spisak... Zamisli, žena i ja smo došli na apsolutno istu ideju... Ali ne tako odjednom kao ti. Mi smo se oko toga mučili danima; razmišljali, planirali... Sad vidim da je to zaista jedino pravo rešenje... To, naravo, ako uopšte postoji rešenje jer... Eto, već tri dana tako obilazimo, ali na spiskovima su nam sve sami minusi... (uzdahne) Ko zna gde li je ona sada, nesrećnica. Kad samo pogledam u moje pribeleške... zapisao sam šta su mi neki rekli, znaš... Kad to pogledam, pa pomislim šta sve njoj mogu da kažu, prosto uzdrhtim od gneva... U redu, neka se svi samo izgovaraju, ali bar kad bi gledali da čoveka ne ponize, ako ga već odbijaju... Tu gde na spisku vidiš dupli minus, tu su bili posebno uvredljivi, ako si u stanju da u to poveruješ...
I: Kako ne bih mogao da poverujem; znam ja kakvi su ljudi. A znam i zašto ti tako ide i sa onima koji ne ponižavaju. To je zato što im pružaš priliku! Ne smeš više da se najavljuješ! (osvetničkim tonom) Samo svuda bez najave! Od ovog časa – svuda isto kao i kod mene što si došao! Ništa telefonom; tako im samo omogućavaš da se izvuku, da izmisle kojekakve izgovore. Ne, ne. Nikakav telefon. Ko hoće da te odbije – taj ima to da ti kaže u oči!
ON: Ma dolazim ja bez najave. Evo, danas se nikome nisam najavio, ali mi ipak ne daju. A ne tražim mnogo. U dinarima, bilo bi to (poverljivo, tiše) koliko da mogu da se kupe... dve hiljade dolara... (oprezno) Pa i samo hiljadu i po... (kratka pauza) Čak i hiljadu bi pomoglo; kad bi mi bar troje-četvoro izašlo u susret, skupilo bi se nešto... (gorko) Samo da mi je da ovo ne moram da radim... ali moram. Uopšte nemam drugog izlaza... (uzdahne) A da znaš koliko sam sebi smešno zvučim dok tražim zajam... Apsurdna situacija... Zamisli to: ja, koji nikad ni za kiflu nisam pozajmio, ja tražim zajam... (smeje se, prestaje) Izvini, to je smeh očajanja... Nervi popuštaju. Nemaš pojma u kakvoj sam neizvesnosti... Na svakim vratima drhtim i pitam se šta će mi reći...
I: Lako mi je da razumem tvoje očajanje jer sam i sam očajan što ne mogu nikako da ti pomognem, osim savetom.... Ali, strašno žurim... Sa-samo čekam da mi žena izađe iz kupatila, gde se tušira, znaš, pa da ja uđem da se istuširam pod tušem, jer moramo hitno kod-
ON: Ali... Makar samo za hiljadu dolara? Vraćam ti, to se podrazumeva, po kursu koji u tom trenutku bude najpovoljniji za tebe... Hiljadu, mm? Zar ni toliko nemaš?
I: (Malo uvređeno): Eh... nemam... (uzdahne gorko) Ne da nemam, nego ne mogu! (užurbano nabraja) Molim te, potpuno nov auto izgrebali mi neki vandali ekserom, a znaš li pošto je ponovno lakiranje potpuno novog automobila izgrebanog ekserom? Užasno! Pa-pa-pa onda, tu je i račun za zubara, koji moram hitno da platim zato što mi je stigao račun od zubara. Za opravku zuba, znaš. A zatim... Ah, da te ne opterećujem još i mojim mukama. I svojih imaš dovoljno...
ON: Dobro, ali ipak... Shvatam koliko ti je neprijatno zbog svega ovoga, i izvini što sam prinuđen da toliko insistiram, ali nema mi druge... Zar tebe računi za zubara i za lakiranje kola zaista mogu do te mere finansijski da unište? Je li moguće da ti nemaš u rezervi čak ni koliko za skromnih hiljadu dolara? Znam da to inače nije malo u našim prilikama, ali, za tebe ...
I: Eh, dragi moj prijatelju! Ti to ne znaš, naravno, zato što se ja nikada ne žalim, ali ja sam ti pravi finansijski mučenik! Molim te lepo, sad kad mi stigne da platim za onu kuću kraj reke... A najzad smo ipak morali da je kupimo jer je bez nje besmisleno imati vlastito pristanište, za koje smo morali da dokupimo jahtu, da nam se ne smeje svet što imamo pristanište bez jahte... Pa onda, tu je i kompletno renoviranje ovog stana; prekjuče su me i za to odrali... No, da ne nabrajam dalje, ima toga još. Shvataš i sam, posle svega toga – skoro ništa mi ne preostaje. Tek koliko za goli život. Moraćeš da se obratiš drugima. Molim te, obećaj mi da ćeš tako da učiniš! Svečano mi to obećaj! Pre nego što padneš u čeljusti kreditnih ajkula – prvo se obrati prijateljima!
ON: Obećavam, ali... šta vredi... Možda je to zato što vide da moram da tražim... Je li... To se vidi na meni? Da moram?
I: Pa... kako da ti kažem... Jeste, vidi se.
ON: Aha... Baš sam se pitao... (uzdahne) Da... kad bih išao naokolo sa nadmoćnim osmejkom čoveka kome zajam ne treba, verovatno bi mi dali... A ovako, čim vide da mi treba - ja prosto više nisam jedan od njih; nisam neko kome se daje...(gorko) Eto, sve mi tako neke strašno duboke misli padaju na um; možeš misliti... Uostalom, svejedno šta je razlog za to - ostaje činjenica da mi do sada niko ni paru nije dao, a već je treći dan kako idem, što ti kažeš, od vrata do vrata...
I: M-da... Nažalost, ima svakojakih ljudi...
ON: Da, primetio sam.
I: (Užurbano) Naravno, drugo je sa onima koji imaju potpuno opravdane razloge, kao neki, zar ne... Ali ostali me prosto zbunjuju. Ma, čudan je svet...
ON: Još kako! Bar kad bi mi kratko rekli „Ne dam, i tačka“, ili čak „Ma gubi mi se s očiju“. Jeste uvredljivo, ali tako bi išlo brže, mogao bih odmah dalje. Međutim, većina računa da im ja ipak još nekad mogu zatrebati, šta ga zna čovek, pa mi za svaki slučaj pričaju nekakve priče, izlažu razna opravdanja... Samo me zadržavaju...
I: Da, takvi su neki. Ali ja ni u snu ne bih pomislio da te zadržavam! Tim pre što i sam veoma dobro znam šta je žurba... Evo, na primer, još se ni istuširao nisam, a moram i da nađem odgovarajuću kravatu, i odelo koje ide uz nju, i uopšte... A ti izvini što te sve vreme držim na stepeništu... Zamisli, do sada to nisam ni primetio! Da ne žurim toliko pozvao bih te da uđeš, ali kad čovek žuri on žuri, ti i sam shvataš... I uopšte, moramo se rastajati, nažalost...
ON: Shvatam. Izvini što sam te zadržavao... (nerazgovetno opraštanje, kratko)

(Koraci se udaljavaju hodnikom i nestaju u šumovima ulice)

(muzika)

(Iz muzike izranja razgovor, isprva nerazgovetan)
II: (postaje razgovetan usred rečenice) ...i, sve u svemu, treba ti zajam? Hmm... Dotle je došlo?
ON: Ma još je i gore. Da samo smem da ti kažem zašto mi treba zajam – sve bi shvatio. Ali ne smem. Stvar je suviše delikatna.
II: Aha... delikatna... (vedro) Imaš sreće-
ON: (Zbunjeno) Zaista? Ti ćeš mi pozajmiti? Ti stvarno misliš da mi poz-
II: Imaš sreće utoliko što sam baš ja potpuno u stanju da te razumem. Znaš, i ja sam u veoma delikatnoj situaciji o kojoj – eh, kako ima čudnih koincidencija! – o kojoj ni ja ne smem ništa da kažem, tačno kao ni ti meni. A zbog te situacije – sa žaljenjem ovo govorim - ne mogu ništa da ti pozajmim.
ON: Ali ja ne tražim mnogo. Meni treba samo-
II: Užasno mi je žao, ali ni toliko ne dolazi u obzir. Veruj mi, kad bih ti kazao o čemu je reč u mojoj situaciji - i ti bi se složio da to apsolutno nisam smeo da ti kažem... Međutim, šta je sa drugima? Šta se to uopšte dešava sa ovim svetom? Je li moguće da ti baš niko ništa nije dao?
ON: Baš niko. Ne znam da li to uopšte možeš da zamisliš! Svi! Iskreno ti kažem, nisam verovao da je to moguće.
II: Dobro, ali, možda i pored toga ima još nešto nade? Najzad, bar ti poznaješ toliko sveta... Zar niko od svih tih ljudi-
ON: Pa, i nema ih više baš toliko. Ustvari, stigao sam skoro do samog kraja. Ako danas uspem da nađem sve preostale sa spiska, i ako mi niko ne pomogne, to je kraj. Doduše imam i dvoje rođaka koje sam ostavio za danas; možda će oni moći nešto da mi odvoje... Ali, ako sudim po tome kako mi je do sada išlo...
II: Da, nažalost, svet je tako bezosećajan. Ja uvek kažem – jao onome kome je potrebno nešto od ljudi!
ON: Nemoj tako. Ja imam poverenja u ljude!
II: Teoretski, to je sasvim u redu i lepo zvuči, ali u praksi...
ON: (Svečano) Svako ko odbije da mi da zajam čini moje poverenje u ljude još jačim!
II: Humanizam bez obzira na činjenice je lepa stvar, verovatno je samo takav i moguć, ali ne budi mazohista! Kakvo poverenje u ljude; jadan je onaj kome je potrebna pomoć! Evo, imam sasvim svež primer, ništa ne izmišljam. Koliko juče... da, veruj mi, koliko juče, sedim ja u kafeu kraj našeg dobrog starog fakulteta... (sanjalački) A sve isto kao nekad... No, dakle, sedim ja tako, listam novine, i iznenada – ugledam jednu veoma tužnu sliku. (mračno) Nekoliko nezgodnih momaka maltretiralo je prolaznike.
ON: Ali-
II: (Užurbano ga prekida) Potpuno si u pravu; naravno da je tu bila i jedna devojka. Vidi se i u tome jednakost među polovima, zar ne... (uzdahne) Elem - i to upravo kad sam ja digao pogled sa novina - šta vidim?! Vidim kako ta devojka pretura po tašni jedne stare gospođe, a jedan momak – tako, veličine krupnijeg vola - drži staru damu za gušu; valjda da ne bi vikala. Ali sve to diskretno, ipak; videlo se, imaju uhodanu tehniku rada. Drži je bajagi nežno, kao da mu je to neka stara rođaka kojoj, recimo, namešta vratnu maramu... Naravno, neke od prolaznika možda je time i prevario-
ON: Ali-
II: Ali ja imam odličan vid i pronicljiv duh, te mi je bilo savršeno jasno šta vidim! (gorko) Prestravljeni pogled te sirote stare žene zauvek mi se urezao u pamćenje! Za večna vremena!
ON: Ne sumnjam. Međutim-
II: (Veoma brzo ga prekida): Tačno, tačno, i ja sam se pitao kako su se usudili! To preturanje po tašni je takoreći drumsko razbojništvo, i to na posebno svirep i podmukao način; može se gadno odležati, a za malu dobit. Šta je pa toliko i moglo da bude u toj tašni, zar ne? (mračno) Ali baš njih briga i šta je sa njima, ne samo sa drugima... A ti su ti su najopasniji, znaš; ti što im je svejedno... (uzdahne) Samo da znaš kako je to izgledalo... Devojka radi li radi svoj deo posla... Mirno uzima iz tašne šta joj se sviđa; šta joj se ne dopada baca nazad; baš nju briga da li to pada u tašnu ili na pločnik...
ON: Da, ali-
II: Ali sve je to još sitnica, dragi moj! Obična scena iz svakidašnjeg života! Ono istinski užasno u celoj toj sceni nisu bili ti razbojnici, nego prolaznici! Da... svud okolo prolazili su toliki ljudi, a sve jedan ravnodušniji od drugoga! E sad – kako to već slučaj zna da namesti – samo malo pre toga čitao sam u novinama o izvesnoj nesrećnici koju su neka dvojica čitavih osam minuta davili na prepunoj atobuskoj stanici, a niko se nije umešao! (gorko) Zamisli mene naivnog, nisam u to verovao dok se, samo koji sekund kasnije, nisam svojim očima uverio da je i tako nešto moguće! Eh, kakvi ljudi mogu da budu, niko da pomogne drugome, da mu se nađe u nevolji... Ja ne znam šta je to sa ovim svetom... (uzdahne) Ma srce mi se grči od bola kad god na to samo pomislim!
ON: Strašno. Prirodno, ti si odmah-
II: (Prekida ga) Sasvim si u pravu! Prirodno, ja sam odmah sa indignacijom skrenuo pogled, da više ne gledam tu odvratnu scenu! Naizgled pribrano sam pio moj kapućino, ali ruka mi je drhtala od gneva... Ma skoro sam ga na sasvim novu košulju prosuo, toliko sam se bio iznervirao... (uzdahne) Malo posle, dignem ja ponovo pogled sa novina, a ona scena – još traje! Molim te, sve to još traje! Doduše tu su već krenuli da joj pregledaju džepove mantila; radnja je odmakla dalje, je li. (mračno) Na tom mestu sam, naravno, već sasvim pobesneo, što možeš i sam da zamisliš. Ljudsko biće je do preko glave u nuždi, a niko da mu pomogne!
ON: Da, ima takvih slučajeva. Na primer-
II: (Užurbano ga prekine) Niko! Prosto mi se zbog toga sve zgadilo; i ovaj svet, i sve... U redu, prolaznike još nekako i da razumeš. Ko se direktno umeša - taj zaista rizikuje da ona grupa razbojnika i njega napadne. Najzad, budimo iskreni, nije svako heroj; ima čovek prava i da se plaši. Ali, šta je sa onim svetom koji je sedeo oko mene u istom kafeu, i video u dlaku isto što i ja?! Da, to ja tebe pitam, ako ikakav odgovor znaš: šta je sa njima? (gorko) Ništa, eto šta! Samo je jedan mobilnim telefonom prepričavao nekome šta se dešava na ulici, i već sam pomislio da ipak ima i ljudi među Čovečanstvom, ali mi je iz njegovog dela razgovora ubrzo postalo jasno da on uopšte ne govori sa policijom nego sa nekom devojkom! Da, prenos događaja za prijateljicu! Tačno da su ubijali onu sirotu ženu – on bi „uživo“ vršio direktan prenos smrti! Doduše, ostali ni toliko nisu učinili. Dobro, ne nosi baš svako mobilni telefon. Ja ga, na primer, čak i nemam, većinom iz principa, mada kažu i da izaziva tumor na mozgu. Ali ne mora se imati mobilni da bi čovek pritekao u pomoć! I stari metodi su još dovoljni, bar u tom lokalu. Svi su lepo mogli da vide da na zidu, upravo do mog stola, stoji telefon za goste kafea, tačno kao što je uvek tu stajao, još u vreme naših studija... Tolike sastanke smo njim zakazivali, kad se samo setim... Da, svako je mogao lepo da ga vidi, ali opet ništa! A zar nije neko mogao sa tog aparata da javi policiji šta se dešava? No?! Zar nije, to mi kaži! (uzdahne gorko) Međutim – ne! Niko baš ništa nije učinio! Samo gledaju, ko i toliko uradi; svojim očima sam video... (mračno) Prosto se čovek u jednoj takvoj situaciji mora upitati – Dobro,  a šta bi bilo da mene neko tako napadne, a svi okolo samo gledaju i misle "Jeste, samo mi to fali, da baš ja javim policiji, pa posle treba da budem svedok na suđenju! Nemam ja vremena da budem svedok", ili nešto kao "Oni tipovi bi mogli i da me zapamte, pa da mi se posle godinama svete; takvi imaju vremena za to"... Da, stari moj, tužno je to, ali tako oni misle!
ON: Tužno, ali da se vratimo na temu-
II: U pravu si! Nazad na temu! Dakle: ti se sad sigurno pitaš šta sam ja potom učinio? No, jasno, pred svima prisutnima sam demonstrativno izašao iz kafea, da im pokažem svoje gnušanje! I to sam prezrivo izašao na stražnji izlaz, da ne gledam dalje tu strašnu ravnodušnost prema onome što se i dalje spreda dešavalo. Zaista ti najiskrenije mogu reći, bio sam duboko razočaran! Ne možeš ni da zamisliš koliko sam se zgrozio nad tim primerom potpune ljudske bezosećajnosti i ravnodušnosti! Čak sam i kapućino zbog toga zaboravio da platim. Barem da sam novac na stolu ostavio, ali toliko me je sve to potreslo... (uzdahne) Ne, ne, dragi prijatelju, na ljude se može računati samo ako očekuješ da ispadnu gnjide.... Svi se ponašaju kao da misle "U redu, ne moram baš ja u to da se mešam, ima ko će nešto da preduzme" (uzdahne) Tužno je to da se ne može opisati... (ljutito) Stvarno se nosim mišlju da o tome napišem jedno istinski oštro Pismo Redakciji! Mada to, naravno, samo pod uslovom da neko hoće da objavi bez potpisa, jer meni nije stalo da se lično eksponiram nego samo da ukažem na tu pojavu; nek se vidi da još ima ljudi koji ne dopuštaju da takav događaj prođe tek tako! Ali, izvini, zaneo sam se, a tebe samo zadržavam. Ti još moraš da posetiš sve one preostale koje do sada nisi našao. Samo ne gubi nadu! Nemoguće je da su baš svi tvoji prijatelji, kao nas dvojica, u finansijskoj situaciji toliko delikatnoj da o njoj ne mogu čak ni da govore... Još jednom izvini što sam te zadržao, i – mnogo sreće!
ON: Ali-
II: Ma molim te, slobodno kreni odmah, ne ustručavaj se.
ON: Ali ja–
II: Ne, ne. Pusti sve uobičajene rituale opraštanja, shvatam ja koliko ti gori pod nogama.
ON: Dobro, onda, idem ja... (nerazgovetno opraštanje, kratko)

(Koraci se udaljavaju i nestaju u šumovima ulice)

(muzika)

(Nerazgovetan razgovor, kratko)
ON: (glas mu postaje razgovetan usred rečenice) ... i, šta da vam kažem – sve u svemu, niko mi ništa nije dao. Ali, možda biste vas dvoje mogli da nam pozajmite nešto novca? Vi ste mi poslednji živi rođaci, pa sam mislio...
TETKA: Živi, živi... ali dokle će to trajati?!
TEČA: Hmm... mi da ti pozajmimo?!
TETKA: Da, i meni to zvuči besmisleno.
ON: Ali, tetka, zašto besmisleno? Šta tu ima besmisleno?
TETKA: Pa, i ti si nama jedini rođak, kao i mi tebi. Ionako će sve što imamo jednoga dana tebi da ostane.
ON: Da ostane? Ali meni je novac potreban sada!
TEČA: Samo bi umanjio svoje sopstveno nasledstvo za pozajmljenu ti sumu.
ON: Ali-
TEČA: Da bi imalo šta da ti ostane, nipošto ne treba sada da ti dajemo.
ON: Ali, tečo-
TEČA: (Didaktički) Umanjivanje sopstvenog nasleđa je delanje protiv samog sebe, a u svakom takvom delanju te mi, kao najbliža porodica, moramo sprečiti kako god znamo!
TETKA: Pa da. Ko će, ako ne mi?
TEČA: Naravno. Kad ti ne umeš da misliš na sebe – mora porodica!
TETKA: Ali, nećeš morati dugo da čekaš na nasleđe. Kad se uzme u obzir naše zdravstveno stanje-
ON: Ja to ne čekam! Najiskrenije se nadam da ćete oboje još dugo, dugo živeti.
TEČA: Ha!
TETKA: Dugo!
TEČA: (Gorko) Mi?
TETKA: U redu, treći milenijum smo nekako i doživeli, mada me to prosto zbunjuje kad pomislim kroz šta smo sve prošli. Ali, šta nas čeka u četvrtom?
TEČA: Da. Na to je lako odgovoriti kad se zna naše zdravstveno stanje!
ON: Pa sad...
TETKA: No, šta nas čeka? Budi iskren!
ON: Ali, četvrti milenijum... I kakvo sad zdravstveno stanje? Pa oboje ste zdravi kao dren!
TETKA: Zdravi? Nas to privremeno stanje ne može da zavara!
TEČA: (Prezrivo) Naše zdravlje! Pih! Kakvo je zdravlje nekada bilo, ovo danas nije ništa. Pre samo tri veka mogli smo sebi da dozvolimo da u celoj zemlji nemamo ni jednu jedinu bolnicu, a pogledaj sada! Ma omekšali smo mi, eto šta je!
TETKA: A ima još tušta i tma drugih činjenica koje mnogi jednostavno previđaju! Evo, recimo, uzmi za primer samo dijabetes! On je činjenica! To bar niko ne može da mi porekne!
ON: Van sumnje, ali ipak-
TETKA: Nema tu nikakvog ipak! Milioni ljudi u Evropi – to sam pročitala u zvaničnom saopštenju Udruženja dijabetičara – milioni ljudi pate od dijabetesa, a to i ne znaju! (tužno) Siroti milioni, ne znaju, a imaju... No, zar već sama činjenica da to ni mi ne znamo ne ukazuje upravo na mogućnost da i mi imamo dijabetes?! (sumorno) Nekome se i to mora desiti... zašto ne nama?
ON: Pa jeste... Čudno, baš to često govorim sebi ovih dana... nekome se i to mora desiti Sve što je uopšte moguće, mora se nekome desiti...
TETKA: Naravno. Zašto bismo baš mi bili pošteđeni? Osim toga, je li sigurno da je to jedino od čega čovek može da pati, a da pojma nema kakva ga je užasna nesreća zadesila? Ne može to biti jedino, ja ti kažem! Biće toga sve više! Samo se trenutno ne zna, ali otkriće se još ko zna šta, zahvaljujući napretku Nauke!
TEČA: (Gunđa) Mada ne shvatam zašto Nauka baš u tom smeru mora da napreduje, ali ko sam ja da im se mešam...
TETKA: Jednom rečju – možda smo oboje već decenijama bolesni od nečeg jezivog, a ne znamo ništa o tome! Ja, na primer, sigurno imam bar nešto, i povazdan idem na sve moguće preglede, ali ni najugledniji lekari ne primećuju nikakve simptome, pa ne znam šta da radim... (uzdahne) Strašno je imati simptome, a još kad su tako dobro skriveni da ni najbolji lekari ne mogu da ih primete – to je prosto jezivo... Kad samo pomislim da svaki čas može nešto da mi izbije! Znaš, ima bolesti čija inkubacija traje decenijama, pa i duže-
TEČA: A kod nas bi baš nekako bilo vreme za kraj inkubacije...
ON: Znate, kad bi tu moglo da se bira, ja bih strašno voleo da patim upravo od nečeg o čemu nemam pojma.
TEČA: Ta tvoja finansijska situacija potpuno te je poremetila! Kako možeš da želiš da-
ON: A najviše bi me radovalo da bolujem od neke bolesti čija inkubacija toliko dugo traje da i ne doživim da od nje umrem.
TETKA: Ali nema svako sreće da umre od nečeg drugog! Na to se ne može računati! (gorko) Može se računati samo na to da će bolesti biti sve komplikovanije, a doplate za lečenje sve veće. Eto kuda ide Medicina!
ON: Podaci o razvoju Medicine su mi, razume se, dragoceni, ali trenutno mi je potrebniji novac. Ne mnogo... čak i skromnija suma bi mi pomogla.
TEČA: Hm. A ta skromnija suma je...
ON: Pa, tako... Dinarska protivvrednost za jedno hiljadu i po dolara...
TETKA (Uzdahne užasnuto)
ON: Hiljadu...(pauza) Dobro, čak i samo osam stotina...
TEČA: Hmm, samo osam stotina... Ne znam koliko se reč "samo" uopšte može staviti uz osam stotina dolara...
TETKA: I, uopšte, otkud to sad tako odjednom? Pa ti si finansijski uvek sasvim pristojno stajao...
TEČA: Desilo vam se nešto iznenadno?
ON: Potpuno iznenadno.
TETKA: To je najgore kod neočekivanih događaja. Čovek sve vreme sa užasom očekuje da se dese, i onda se zaista dogode i iznenade nas...
TEČA: Ali, šta se to desilo?
TETKA: Da, šta je moglo da vas toliko-
ON: Desilo se to da je čitava naša finansijska situacija otišla dovraga na najekstremniji mogući način! (uzdahne) Ne mogu vam nikako reći šta je, ali jedino što nas može spasti je da tražimo zajam od svih koje poznajemo. Makar morali da ih molimo na kolenima, mi moramo-
TETKA: Eh, na kolenima...
ON: Kad vam kažem! Drugog izlaza prosto nema. Zato, kad biste vi mogli da nam-
TEČA: Žao mi je, zaista mi je žao, ali nama je neophodno apsolutno sve što imamo. Shvataš i sam, u našim godinama čovek nikad ne zna šta ga čeka.
TETKA: Ni inače, uostalom, vidiš to već i iz sopstvenog slučaja, ali u našim godinama naročito.
TEČA: Za utehu, mogu da ti ponovim: sve što ostane iza nas - pripašće tebi.
TETKA: Ma naravno. Treba samo da izdržiš... A zar ne bi mogao da ignorišeš celu tu situaciju sa novcem? Najzad, novac je nešto spoljašnje, a tebi je, da izdržiš, potrebna unutrašnja snaga. Čitala sam o tome, kako su ljudi i najveće teškoće prevladavali svojom unutrašnjom snagom. Eto, to ti moraš u sebi da imaš! Nešto duboko unutra, što će ti pomoći da se smeješ nevolji koja te je snašla.
ON: Dobro, pokušaću. (smeje se) Ha-ha. (smireno, poslovno) Da ukratko rezimiramo. Dakle: vi ste potpuno sigurni da ne možete da mi date baš nikakav zajam?
TETKA: Pa, u najširem smislu reči, koliko za jedno pedeset dolara bismo možda i mogli da ti pozajmimo. (užurbano) Naravno, to samo na kraće vreme... (s oklevanjem) Ako se baš sasvim zgrčimo, moglo bi se skupiti i svih osamdeset...
TEČA: (Užurbano) Mada bismo za to stvarno morali da nagrebemo do samog dna čabra... Ali, tebi to sigurno ništa ne rešava, zar ne, pa nema svrhe da te vređamo tako skromnom sumom... A za više naprosto nemamo mogućnosti...
ON: (Mirno i poslovno) Dobro. Onda, idem ja dalje... Samo časkom da štrikliram u spisku da sam i kod vas već bio. (šuškanje hartije) To da ne bi dolazilo do  nepotrebnog ponavljanja poseta. Ovo što radim i bez toga je dovoljno mučno.
TETKA: (Radosno) Eto, šta sam ja govorila? Opustio si se!
ON: Stvarno?
TETKA: Naravno. Nema više one strašne napetosti! Tačno kao da sve ide po tvojim željama a ne suprotno! (sanjalački) Da... Kada čovek nađe u sebi tu unutrašnju snagu, snagu koja svaki poraz čini beznačajnim, a može ga i pretvoriti u pobedu, takvoga tačno i najveće nevolje da snađu - on će ipak izgledati kao da je sve to sam baš tako želeo, i biće miran i pribran! Gledala sam nedavno-
TEČA: Ma nekako mi odjednom izgleda suviše opušteno za čoveka u tako očajnoj situaciji.
ON: Otkud opušteno? To sam ja samo potpuno otupeo od očajanja, pa zato tako izgledam!
TETKA: Ne, ne. Mislim da je to upravo ona unutrašnja snaga o kojoj sam govorila... Nedavno me je tako dirnuo jedan odličan karakterni film... Junak je miran, neupadljiv, skroman, dobar, a uz to je prvak sveta u svemu, ekspert za borbu kome niko ništa ne može, i to nam je prvo pokazano. Onda ga napadaju ljudi koji to ne znaju. Ta naivna banda, koju na kraju čeka njegova pravična osveta, misli da joj nešto vredi što ga tokom skoro celog filma muči, prebija, maltretira na sve moguće načine... ali on gordo ostaje savršeno miran, a nama je očigledno da se u sebi sve vreme krišom osmehuje, jer zna da, kad god poželi, može sve da ih sredi kao mušice... Shvataš, imao je unutrašnju snagu... Osećam da i ti imaš tako nešto kao on... (bodri ga) Time naoružan, sad možeš da kreneš dalje!
ON: Da... I vi ste me odbili... sad mogu da krenem dalje...

(Njegovi koraci nestaju u šumovima ulice)

(muzika)

(Nerazgovetan razgovor, kratko)
ON: (glas mu postaje razgovetan usred rečenice)... Da krenem u neki posao? Ali kakav posao? U ovom trenutku meni je potreban zajam, a ne posao.
III: Uz pravi posao ne bi ti uopšte bio potreban zajam! A za takav posao treba samo imati ideje. Evo ti primer; to sam svojevremeno našao u novinama. Pazi: jedan tip u Engleskoj dosetio se da kamenje vezano za povodnike za pse prodaje kao domaće  ljubimce. Nekim sticajem okolnosti to je postalo moda, i išlo mu je prosto fantastično! Genijalno, zar ne? Kamenu praktično nikad ne treba hrana; ne treba ti dozvola za njega; ne moraš ga voditi kod veterinara; ne može nikoga da ujede pa da plaćaš odštete, i još možeš sa njim da uđeš kud god poželiš! Sto puta je praktičniji od psa, i još uz sve to i znatno trajniji, i nikad ne prlja okolo... Ili – kad već pomenuh Englesku – bio je tamo još jedan dovitljiv tip. Taj je prodavao englesku maglu u konzervama. Časnu ti reč dajem, prodavao je ništa u konzervama, i kupovali ljudi, kao suvenir! Zato ti tvrdim – sve se može prodati ako se ima dobra ideja. Ma, kad ti kažem, Eskimima se mogu ponuditi frižideri!
ON: Da, samo bezuspešno.
III: Ti se šališ, ali to je već rađeno! Sušta istina, evo, časnu ti reč dajem. Eskimi su masovno pokupovali frižidere da bi najzad imali da stave hranu negde gde ona neće da im se zamrzne, jer kod njih je napolju mnogo hladnije nego u frižiderima! Pa ti sad vidi šta sve može čovek koji ima ideju! Uz pravu ideju, stanovnicima Sahare mogao bi se prodavati pesak... (zavereničkim tonom) Nego, kad već tražiš zajam, traži mnogo više nego što ti treba. Tako bismo skupili početni kapital, pa da krenemo u poslove! Biznis, prijatelju moj dragi, biznis! I ja imam neke ideje, znaš... Ne bih sada detaljnije o tome, pošto ti jedva čekaš da kreneš dalje, ali, veruj mi, moje ideje nisu ništa gore od tih sa kamenom i konzervisanom maglom. Ako samo nekako uspeš da nam nabaviš novac-
ON: Ti očekuješ novac od mene? Čekaj... pa ovo je apsurdno!
III: Zašto je apsurdno? Kad si ti hteo novac od mene, to nije bilo apsurdno! Ali pogledaj, kakav posao ja tebi nudim, a kakav ti meni. U suštini, ti mi nudiš samo da od mene uzmeš novac. No, kaži... Možeš li to da porekneš?
ON: Pa, kad se tako gleda... ne.
III: Eto! Ako ti vidiš nešto privlačno u takvoj ponudi, molim te kaži i meni šta je to... A sada, pogledaj šta ja tebi nudim. Ja ti nudim ortaštvo u veoma lukrativnim poslovima za koje su potrebne ideje, i još odozgore dajem i te ideje! Pa valjda i ti treba nešto da daš?
ON: Ama kakvo ortaštvo, čoveče. Meni je potreban zajam a ne ortaštvo!
III: Zajam je čista besmislica. Čudi me da to promiče tvom analitičkom umu.
ON: A šta to tako ključno promiče mom analitičkom umu, ma šta ti to značilo?
III: Samo nešto najočiglednije. Pazi: ti od mene tražiš tri hiljade. Iz toga se jasno vidi da je tebi važnije da moje tri hiljade dolara imaš ti nego da ih imam ja. To je razumljivo, ali, zar nije logično da meni bude važnije da te moje sopstvene tri hiljade imam ja a ne ti?
ON: Ali, zaboga, pa ja ne tražim poklon! Samo zajam! Ja te nikad ne bih prevario. Ja sam pošten čovek, ma kako to idiotski zvučalo kad se kaže, i ti to savršeno dobro znaš Sigurno ću ti vratiti.
III: Sigurno? Ali, šta je sigurno? Kako da mi vratiš ako ja pre toga umrem? Ili ako umreš ti pa izgubim i prijatelja i novac, umesto da mi bar novac ostane, kao uteha? Vratićeš mi dug ako uspeš da nađeš novac za to, ali baš tu si slab; vidiš i sam kako ti sa tim ide... Koliko je siguran taj meni potpuno nepoznat finansijski izvor iz koga ti najiskrenije veruješ da ćeš moći da mi vratiš? Šta ako ti se ispreči hapšenje, pljačka, požar, saobraćajna nesreća, pad u komu, ili, uopšte, bilo koja od bezbrojnih okolnosti nad kojima nemaš kontrolu? Nad kojima niko nema kontrolu? No?! Dakle, jasno je, vratićeš mi samo ukoliko svi mogući uslovi budu povoljni.
ON: (Zbunjeno) Pa, sad... Ako se tako gleda...
III: A kako drugačije da gledam? Shvataš li sada kakvu mi besmislenu pogodbu nudiš?! Nudiš mi da ja jednog dana opet imam novac koji već sada imam, i to ga imam bez potrebe da se nadam ma kakvim povoljnim uslovima, i bez ikakvog čekanja! Zar je moguće da to tebi ne zvuči apsurdno? Analitički um-
ON: Molim te, pusti dovraga taj analitički um. Meni je zajam mnogo potrebniji od čak i najdetaljnijih objašnjenja zašto ne mogu da ga dobijem. Pusti objašnjenja. Prosto se seti da smo prijatelji, i postupaj u skladu sa tim.
III: Ali, baš zato što smo prijatelji zajam nikako ne dolazi u obzir.
ON: (Zbunjeno) Znaš... ovo još nisam čuo! Svega sam se ovih dana naslušao od prijatelja, mislio sam da nema više ničega novog, ali da mi se zajam ne daje iz prijateljstva – ne, do ovog časa, to mi niko nije rekao.
III: Onda ti to nisu pravi prijatelji! (uzdahne) Valjda ja najbolje znam kako bi se stvari dalje razvijale! Dam ti zajam, i zatim ti mene počneš da izbegavaš, a ja tebe da proganjam. A kakvo je to prijateljstvo koje se sastoji samo od izbegavanja i bezuspešne potere? Prijatelji treba da se sreću!
ON: Da, ali-
III: (Prijateljski) Hej, ovo sam ja! Znaš i sam da smo kroz to već jednom prošli, još davno... Tačno tako je bilo u našim studentskim danima, ono kad si ti meni pozajmio da platim kiriju... Nije moguće da se toga ne sećaš!
ON: Pa... bilo mi je nekako ponižavajuće da ti to pominjem... Izgledalo mi je kao ucena... Da sam to ja tebi rekao osećao bih se gore nego da za zajam molim na kolenima... Mada moram biti spreman i na kolenima ako treba, da mi savest bude mirna; da tačno znam da sam sve pokušao; da nije ostalo baš ništa što nisam uradio... (zamišljeno) Jeste, sećam se čak i potpuno idiotskih detalja, na primer ono kad su mi neki rekli da pričaš okolo kako te ja proganjam zbog neke smešne sume... Sume koja ti nije bila ni najmanje smešna kad si je od mene pozajmio... Da, svega se sećam... Mislio sam da si ti zaboravio.
III: Ne, ne, nisam ja to zaboravio. Još kako se sećam! Užasno mi je bilo! Bežao sam od tebe, i krio sam se, i mrzeo sam te, i još sam se sve vreme zbog toga kajao... I mrzeo sam sebe samog što sam takav, i što tako govorim o prijatelju koji mi je dao i poslednju paru... Prezirao sam sebe sve vreme... Imao sam užasan kompleks krivice... (uzdahne) Pa zar ja sada da dozvolim da se sve to ponovi? Da se događa tebi? Nikad! To što sam tada preživljavao ne bih poželeo ni neprijatelju, a ne čoveku kome dugujem zahvalnost!
ON: Ako te samo to brine, slobodno mi pozajmi. Svečano ti obećavam da neću imati ni najmanji kompleks krivice...
III: Pa sad...
ON: Nisam tako mislio. Hoću da kažem, neću imati zbog čega da ga osećam. Već sutra mogu da ti... (kratka pauza) Ne, sutra sam zauzet, ali-
III: Eto vidiš! Još nisi ni dobio zajam, a već govoriš o odlaganju!
ON: Pa, za sutra sam obećao ženi da ću joj sve vreme biti na raspolaganju, ako joj budem potreban. Ali zato već preksutra, čak i rano pre podne, mogu da ti vratim ma koju sumu koju bi ti meni mogao da daš.
III: Zanimljivo... Ma koju sumu?
ON: Ma koju.
III: Čak i pet hiljada?
ON: Razume se.
III: Ili deset? I više?!
ON: Sve što ti možeš da mi pozajmiš bez muke ću moći da ti vratim.
III: (Vedro) Onda je tvoj problem već rešen.
ON: (Zbunjeno) Rešen?
III: Ustvari, on uopšte ne postoji. Ti to samo ne primećuješ.
ON: Kako dođavola ne postoji? Kako je već rešen? Nije rešen!
III: Rešen je, kad ti ja kažem. Sve je to vrlo jednostavno. Pazi: ti treba samo da izdržiš do preksutra pre podne, dakle do trenutka kada bi meni mogao da vratiš tu ma koju sumu. Onda od onih deset hiljada koje bi meni mogao da vratiš uzmi tri hiljade koje si od mene tražio-
ON: (Zbunjeno) Ali-
III: (Odahne) No, baš mi je drago što sam tvoj problem rešio tako jednostavno i elegantno! Rekoh ti ja već: treba samo imati pravu ideju... A kad smo već kod ideje, pade mi nešto na um... Vidi: kad uzmeš od sebe te tri hiljade koje si tražio od mene, preostaće ti sedam. E, sa tom pozitivnom razlikom bismo sasvim lepo mogli da krenemo u poslove u vezi sa kojima sam ti rekao da imam izvrsne ideje... Mogli bismo, na primer, već preksutra pre podne da počnemo kupovinom jednog-
ON: Pusti poslove, čoveče! Podsećam te da je preksutra tek preksutra. A šta ja da radim u međuvremenu? Da gladujem?!
III: Znaš šta, do preksutra ujutru nećeš umreti od gladi pa tačno dotle zalogaj hleba da ne pojedeš! (umorno) A sada, molim te, kreni. Ne mogu ja baš sve probleme da ti rešim. Pored toga, ovaj razgovor sa tobom toliko me je iznurio da imam snage samo još da na brzu ruku spremim sebi nešto za jelo, pa da prilegnem. Sve ovo me je užasno iscrplo. Nego, kreni ti dalje, inače ni do preksutra nećeš obići sve sa tog tvog spiska.
ON: U redu. Idem.

(Otvaranje vrata. Kratak, potpuno nerazgovetan, oproštajni dijalog... zatim koraci koji se udaljavaju i nestaju u šumovima ulice. Muzika)

(Koraci izrone iz muzike. Zvonjenje. Otvaranje vrata)
IV : (Drekne) Ne!
ON: Šta "ne"?
IV : (Tiše) Pa prosto... to ti je moj odgovor. Ne!
ON: Odgovor? Ali još ni pitanje nisi čuo... (zamišljeno) Mda... Telefonirao ti neko, zar ne? Shvatam. Izgleda da neki od mojih prijatelja imaju narav dovoljno plemenitu da upozore ostale da dolazim... Prekjuče, kad sam krenuo u obilazak, svi su bili smušeni, iznenađeni... Ali već te večeri, a naročito počevši od juče pre podne, skoro svi imaju tako spremna odbijanja... Tako dobro uvežbana... (uzdahne) Samo da ovo hoće jednom da se završi! Nemaš pojma koliko mi je neprijatno. A što se tiče tvog unapred rečenog "ne"... pa, znaš, meni uopšte ne treba mnogo. Od tebe, recimo, znajući otprilike kako finansijski stojiš, tek koliko da kupim jedno pet hiljada dolara... Dobro, možda čak i samo za tri, ako ne možeš da mi odvojiš više...
IV: (Prekorno) Dakle, zaista! (uzbuđeno) Ja ne znam kako ti uopšte možeš da misliš na novac u ovakvoj jednoj situaciji! Šta ti vredi novac, nesrećniče, kad je iznad Antarktika ozonska rupa veća od Australije; kad je svet prestao da drhti zbog goveđeg ludila samo zato što su mnogo gori užasi počeli da beže iz laboratorija... Užasi tako jezivi da me ni epidemija kuge ne bi začudila... I ti, u takvoj situaciji, misliš da bi ti novac nešto pomogao? Nesrećniče! Svet je na ivici propasti, a ti tražiš (prezrivo) zajam...
ON: To zato što ja nisam samo na ivici propasti. Ako ne tražim zajam, ja sam već propao.
IV: Ne mogu još i o tome da mislim! Od silnog razmišljanja ne mogu više ni o čemu da mislim! Svet, naš jedini svet, puca na svim šavovima! Od radioaktivnosti se nećemo osloboditi bar tokom narednih pedeset hiljada godina... Efekat Staklene bašte otapa led na Polovima; nivo Okeana se diže, i sve će biti potopljeno. Svi ćemo živeti na ostrvcima, a i to samo ko ima sreće da stanuje na višem terenu i uspe da ga odatle ne oteraju, jer vladaće Zakon Jačega... a ti na sve to – "Meni treba zajam!" Pojavljuju se pacovi otporni na sve otrove za pacove, hrana više nije za jelo jer je prepuna konzervansa, sam vrag zna šta je to što dišemo, ali meni javljaju da bežim od kuće zato što ti dolaziš da tražiš zajam! Izazivači bolesti postaju otporni na antibiotike jer smo preterali sa njima; danas se ponovo umire od koještarija koje su se poslednjih pedesetak godina lečile rutinski, a šta se preduzima?! Ništa, osim što se ti pojavljuješ i tražiš zajam, što nikakve veze nema sa stvarnim, suštinskim problemima naše planete!
ON: Pa sad... dobro, sve je to tačno, ali bilo je tačno i ranije, a ti nikad nisi govorio o tim stvarima... Otkud to baš sada kad ja tražim zajam?
IV: (Zbunjeno) Pa-
ON: Veoma zanimljiva koincidencija, samo... ako se ne ljutiš što to kažem... sve mi to zvuči nekako neuverljivo,...
IV: (Zabrinuto): Neuverljivo... Zašto neuverljivo... (užurbano) Pa... Da, naravno da je neuverljivo! (pribere se pa nastavlja veoma didaktički) Naravno... Neuverljivo, kao život! Zar ti, posle svega što sam maločas naveo, smatraš da je život uverljiv? Da jeste, sve o čemu sam ti maločas govorio moglo bi se objasniti na neki razuman način, a ne može, i vodilo bi nekom raspletu koji bi nekog vraga značio, a ne vodi. Život nema obavezu da bude uverljiv! Život ne mora ni u šta da te ubeđuje; potpuno mu je svejedno; on se prosto dešava! Pa eto, tako se i meni desilo da mi iznenada pukne pred očima šta su stvarni problemi sveta! (jačim glasom) Ali tebi nije puklo, nego samo stojiš tu kao drvo, i ništa ne preduzimaš!
ON: Tiše, molim te... Šta da preduzmem?
IV: Otkud ja znam... Ali, radi nešto! Umesto da ideš na demonstracije protiv ozonske rupe... Umesto da zahtevaš da se najhitnije donese zakon kojim se kravama strogo zabranjuje da oboljevaju od goveđeg ludila, a ne da vršlja kako ko hoće... Umesto da bilo šta učiniš ne bi li spasao bar svoj život, ako ti već do ostatka sveta nije stalo - ti, umesto svega toga, dolaziš i uznemiravaš me samo da bi spasao svoj novčanik! Atomski otpad putuje svetom; samo ga premeštaju s jednog mesta na drugo, ali i to drugo mesto je opasno jer ceo svet je samo jedno mesto, a ozonska rupa turobno zjapi i-
ON: Ali ja nemam kad da idem unaokolo sa transparentom i da vičem DOLE RUPA! i ZABRANJENO ZJAPLJENJE! Hitno mi je potrebno makar samo hiljadu–
IV: (Veoma prezrivo, s gađenjem) Novac! Da li uopšte shvataš koliko je to banalno?!
ON: I ne sanjaš koliko si u pravu! Banalno je do suza, znam... Čak i gore od toga,
uostalom. Da samo smem da ti ispričam o čemu je reč u mom slučaju, ti bi i za to, s punim pravom, rekao da je neuverljivo kao život... Ali tako je kako je, a, što reče danas moja tetka - nekome mora i to da se desi... Doduše ona je mislila na bolesti, ali ima i gorih stvari... Nego, kaži, vredi li da kleknem? Da li bi to pomoglo?
IV: Da klekneš?!... Ja zaista... (ljutito) Uopšte, pod ovim okolnostima, moram te zamoliti da odeš! U interesu našeg prijateljstva te to molim. Ako ostaneš makar još samo malo – ko zna šta bih sve mogao da ti kažem.
ON: Ali-
IV: Samo idi! Molim te najlepše – ni reči više.
ON: Dobro... ako ti tako želiš. Evo, odlazim bez reči. (Otvaranje vrata. Njegovi koraci se udaljavaju)
IV: Ah, da... sačekaj malo... Kad već izlaziš, mogao bi da mi izneseš đubre-
ON: (Gnevno) Đubre? Ja da ti iznosim đubre?!
IV: (Dovikuje mu) Eto, ni toliko nisi u stanju da mi učiniš, a umeš da dolaziš i da tražiš od mene zajam!
ON: (Iz daljine dovikuje nešto nerazgovetno; po tonu se može zaključiti da psuje)

("ljutita" muzika)

(Iz šumova ulice izdvajaju se njegovi koraci.)
(Otključavanje vrata. Otvaranje i zatvaranje vrata)

(Razgovor sa ženom, kratko nerazgovetan)
ON: (Glas mu postaje razgovetan) ... a on onda meni - đubre! Ja da mu iznosim đubre "kad već izlazim"!
ONA: Smiri se. I meni su svašta rekli; pričaću ti. A sada, nemoj više da me mučiš... Govori! Ima li razloga da otvorimo šampanjac?!
ON: Nemoj ti mene da mučiš! (brzo) Jesi li našla sve sa spiska, da li ti je neko nešto pozajmio... Ah, kupila si šampanjac?! Smem li iz toga da izvučem oprezan zaključak da je tvoj deo našeg Poduhvata uspešno okončan?
ONA: Jeste, i sve sam ih našla, i sada prestani da me držiš u neizvesnosti! (drhtavim glasom) Je li tebi neko nešto dao?
ON: Niko.
ONA: O, Gospode! Prosto ne mogu da poverujem! Baš niko? Ni paru?!
ON: Ma ni sitninu za telefon.
ONA: (Brzo, nervozno) Dobro, i sada je sve gotovo? I ti si ih konačno sve našao, ne mora više ni kod koga da se ide, i svi su te odbili?
ON: Svi do poslednjeg.

(kratka pauza)

ONA: (Odahne) Neverovatno! (razdragano) Otvaraj bocu... evo odmah ću da podmetnem... vidi, i specijalne sam čaše kupila... prosto kao da sam znala da ćemo uspeti...

(Razni šumovi, zveckanje čaša... "pucanj" čepa koji izlazi iz boce, klokotanje vina koje se sipa u čaše...)

ON: Za tebe, draga moja. ("kucanje" čašama)
ONA: Za tebe... Za nas... (srkutanje) Valjda će ovo da me smiri... (srkutanje) Znaš, danas sam se baš plašila... Dobro, sad i ja vidim da je bilo nepotrebno, ali ko je to mogao da zna? Dotle sam došla da pred sam kraj više ni u sopstvenu rodbinu nisam bila sigurna! Do poslednjeg časa sam se pitala - šta ako me neko baš sada razočara pa mi saspe u lice nekakvo U redu, daću vam zajam! Koliko vam treba? (uzdahne) Tužno je to kad čovek čak ni u svoje najrođenije ne može da ima poverenja, ali, znaš i sam, kad hoće đavo – sve može da se dogodi. (srkutanje) Srećom (zadovoljno uzdahne) svi su nas odbili!
ON: Sad mogu da ti priznam... (srkutanje) ni ja nisam bio baš sasvim miran. Na kraju krajeva, zaista se nije mogla potpuno isključiti izvesna, ma kako mala, teoretska mogućnost da nam neko nešto i da... Ali praksa je nešto sasvim drugo... Ma lepo sam ti ja govorio: u ljude samo treba imati poverenja! (srkutanje) Ako ispravno proceniš šta od njih možeš da očekuješ – nikad te neće razočarati!
ONA: Mada...
ON: (Zabrinuto) Šta sad "mada"? Samo nemoj da mi kažeš da ipak nešto nije u redu!
ONA: (Srkutanje) Ne, ne, ali... Sad, kad je sve završeno, odjednom me nekako grize savest...
ON: Ne vidim zašto.
ONA: Pa, eto... Imam utisak da smo se služili prevarom...
ON: Kako prevarom?! Mi smo zajam tražili najiskrenije! Svima smo pružili šansu da nam daju. Čak bismo ga i uzeli, da nam je iko išta dao!
ONA: To da, ali ipak...
ON: Nikakve prevare nije bilo! Svima smo pošteno rekli da nas je potpuno iznenadno zadesila finansijska nevolja katastrofalnih razmera, i da nam je jedini izlaz da od svih tražimo zajam. A tu je svaka reč istinita!
ONA: Jeste, ali smo prećutali-
ON: Pa, svako ima svoje male tajne, zar ne... Ne može čovek sve ni da kaže.
ONA: Ali mi smo prećutali da je ta naša užasna finansijska nevolja u tome što smo dobili glavnu premiju... (sanjalački) I to mi, koji smo igrali ukupno tri puta u životu... Mi koji nikad nismo verovali da te najveće zgoditke zaista neko dobija...
ON: U redu, nismo baš toliko ulazili u detalje, ali-
ONA: Prećutali smo i da tražimo zajam u nadi da ga nećemo dobiti...
ON: Da nije možda bilo bolje da im kažemo – Evo, mi časkom dobili glavnu premiju na onoj vašoj kako-se-zvaše igri na sreću... eto, he-he, ni ime joj čestito ne pamtimo; znate ono što vi uzalud igrate godinama... pa došli malo da tražimo od vas zajam, ali se nadamo da nam ga nećete dati, da bismo mi vas mogli da odbijemo kad saznate za naš dobitak, pa nam se pojavite na vratima da nas očerupate kao kokoši? Koješta! (dremljivo) No, dobro... sad ništa ne moramo da krijemo. Možemo mirno da trošimo kako god nam na um padne, i baš nas briga ko će to da sazna, pa neka nam je po sto puta rod ili prijatelj ... (zeva) Čuj, spao sam s nogu ovih dana, a ni tebi sigurno nije bolje. Da popijemo mi još ovo malo, pa da idemo da se odmorimo...
ONA: (Zabrinuto) A ti stvarno misliš da posle svega ovoga neće imati obraza da dođu i traže ...
ON: Trebalo bi da ih stid spreči, ali ljudske su sposobnosti bezgranične i ništa nije sasvim isključeno... Pa, neka dođu, šta smeta? Sami su nas snabdeli čudesnom količinom perfektnih objašnjenja zašto nikakvo davanje zajma ne dolazi u obzir... Stvarno, kad samo pomisliš šta su sve u stanju da izmisle da nekome ne bi dali zajam... Ma kažem ja tebi - treba verovati u ljude... Prosto se čovek zaprepasti kad vidi kakva je to jedna nepresušna stvaralačka mašta...

(Dalji razgovor postaje nerazgovetan)
(Žubor vina koje se doliva u čaše. "Kucanje" čašama. Srkutanje. Tišina.)

/KRAJ/

_________________
Napomena:
Radio-komedija Zajam osvojila je drugu nagradu
na anonimnom konkursu Radio Beograda.

- 16 -