Intervju

PSIHOLOG  ŽARKO TREBJEŠANIN

ODBRANA OD MALODUŠNOSTI

"Satiričari, dramski pisci, aforističari i karikaturisti nesumnjivo imaju svoju važnu ulogu u društvu. Oni bi trebalo da budu čisto, jasno i nepristrasno ogledalo u kojem će se dobro videti sve gluposti i skriveni poroci vlasti, ali i lakovernost, kukavičluk i snishodljivost mase koja je u stanju da trpi i slavi svaku vlast"

Žarko Trebješanin

Dr Žarko Trebješanin (1950. Beograd), redovni profesor na Defektološkom fakultetu, predmet Opšta psihologija sa psihologijom ličnosti. Zbog protivljenja Zakonu o univerzitetu iz 1998, kao i odbijanja da potpiše ugovor o radu na osnovu ovog zakona, bio je izbačen iz nastave, ali se kasnije vratio sudskim putem. Predaje, takođe, Psihologiju na Akademiji umetnosti BK i na Beogradskoj otvorenoj školi. Osnivač je i urednik biblioteke "Psihologija za radoznale" u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva (od 2001).

Do sada je objavio desetak knjiga. Za knjige Psihoanaliza - mali leksikon i Šta Frojd zaista nije rekao dobio je 1995. nagradu "Borislav Stevanović", koju dodeljuje Društvo psihologa Srbije za naučni dorinos psihologiji. Dobitnik je i nagrade "Živorad - Žiža Vasić" za popularizaciju savremene psihologije (1983), kao i nagrade "Radoje Domanović" (2002) koje dodeljuje UKS za doprinos tumačenju satire.

Naučne studije, ogledi i intervjui prevođeni su mu na engleski, ruski, francuski, nemački, mađarski, makedonski i slovenački.

* * *

ETNA: Nakon 5. oktobra i najveći pesimisti zračili su kakvom takvom nadom, želeći da pruže šansu nekim drugim, ne nužno i poželjnim, ali ipak novim ljudima, verujući sposobnijim i manje kompromitovanim – dok im se nije pružila prilika. Satiričari nisu stigli ni da naoštre zatupljena pera, koja istrošiše na prethodnike, jer novi ljudi pružiše obilje tema i materijala. Kakva je uloga satiričara u društvu (imaju li je?), mogu li npr. aforizmi, da uzmemo najkraću formu, doprineti uticaju, eventualno promeni javnog mnjenja?

Trebješanin: Da, zaista ljudi su neposredno posle 5. oktobra zračili nadom, blistali od osećanja radosti i slutnje neke nadolazeće slobode.

Imam jednu fotografiju koju je napravio Imre Sabo na kojoj su moji prijatelji, žena, deca i ja na ulici u Beogradu 6. oktobra. Mislim da je na njoj ovaj naš majstor umetničke fotografije ovekovečio upravo ono neuhvatljivo, unutrašnje ozarenje koje je obasjalo naša lica, prosvetlilo ih nadom i prolepšalo osećanjem najčistije sreće.

Ali kao što je i Vama dobro poznato petooktobarska idila je sasvim kratko trajala. Ubrzo je i nova vlast pokazala stare bolesti, sklonost mutnim poslovima, korupciji, gramzivost, sebičnost, oportunizam, nesposobnost itd. Aforističari su to brzo shvatili i munjevito su reagovali. Da skratim priču, najbolje je da citiram Vaš aforizam:

Konačno smo dobili novu vlast.
Biće to pravo osveženje za satiru.

Satiričari, dramski pisci, aforističari i karikaturisti nesumnjivo imaju svoju važnu ulogu u društvu. Oni bi trebalo da budu čisto, jasno i nepristrasno ogledalo u kojem će se dobro videti sve gluposti i skriveni poroci vlasti, ali i lakovernost, kukavičluk i snishodljivost mase koja je u stanju da trpi i slavi svaku vlast. U predgovoru za jednu knjigu karikatura Predraga Koraksića – Coraxa, napisao sam da je on više učinio na osvešćenju građana Srbije nego nacionalne institucije, stranke i nevladine organizacije zajedno. Aforističari Srbije devedesetih godina bili su svetionik u mračnom vremenu i svojim ubojitim, prodornim i lako pamtljivim aforizmima artikulisali su nezadovoljstvo i bes ljudi. O tome najbolje svedoče parole sa masovnih protesta 1996/97, koje su često bile aforizmi naših najboljih aforističara (npr. Gledam TV dnevnik, a počeo sam i da se drogiram - S. Simić ili Šta vredi da nam ukinu smrtnu kaznu, kad nam ostaje Državna televizija - I. Marković). Aforizam je pogodan da se pojedinac njime kao štitom odupre nasilju, despotiji i bahatosti vlasti. Ali i više od toga, on je pogodan i kao lek od podaničkog mentaliteta, Ako se daje postepeno, u malim dozima, na kaščicu, onda se ovim lekom tzv. običnom svetu ulivaju kuraž, samopouzdanje i samopoštovanje, osećanja koja potiru strah, apatiju i osećanje bespomoćnosti.

ETNA: Kada sam svojevremeno pitala jednog književnog kritičara zašto gotovo niko od relevantnih kritičara ne piše o aforizmima, odgovorio je da tu nema šta mnogo da se piše: "aforizam je dobar ili loš, a svako dublje tumačenje je posao za sociologe, psihologe, filozofe i dr". Slažete li se sa tim mišljenjem i da li je Vaša zainteresovanost za aforistiku bila čisto sa profesionalnog stanovišta ili je bilo drugih motiva?

Trebješanin: Aforizam je književni žanr koji se ubraja u tzv. kratke forme (kao što je poslovica, sentenca, blagoslov ili kletva). Upravo zato što je suština aforizma zgusnutost, sažetost, jezgrovitost izraza, njega je izuzetno teško pisati. Čehov je govorio da treba pisati tako da rečima bude tesno, a mislima prostrano. Prema ovom merili aforizam je idealni književni žanr, prototip umetnosti reči. Mene aforizam zanima pre svega sa ovog, literanog stanovišta kao paradigma pisane reči. Valjano i temeljno tumačenje aforizma zahteva prevashodno solidno poznavanje književne teorije, lingvistike, folkloristike, paremiologije, estetike, stilistike, posebno stilskih figura (metafore, hiperbole, ironije, metonimije). Poznavanje psihologije, psihoanalize, psihopatologije, baš kao i filozofije, sociologije uvek je dobrodošlo književnom kritičaru, ali samo utoliko ukoliko ume da se pravilno i konstruktivno služi saznanjima ovih humanističkih disciplina u funkciji teorije književnosti. Verovatno da upravo zato što tumačenje aforizma zahteva raznovrsna i produbljena saznanja ima tako malo dobrih književnih interpretacija i ocena dela ovog žanra.

ETNA: Razloga za pisanje satire, nažalost, ima mnogo i broj satiričara se svakodnevno povećava, raste i broj naslova knjiga, zbornika, antologija... Može li se to tumačiti i drugačije van onog stereotipa da svako ima pravo na mišljenje, pisanje pa i objavljivanje (to se valjda podrazumeva) i može li se dovesti u korelaciju sa "bensedin dijagnozom" ili je reč o sasvim različitoj vrsti "odbrane"?

Trebješanin
: Svakako da ima istine u tome da ukoliko su vremena surovija, mračnija i beznadežnija, ukoliko je diktatura bespoštednija i očajanje podanika veće, utoliko je i satira razvijenija, bogatija i bolja. U tom kontekstu već sam citirao sjajan aforizam Aleksandra Baljka:

Naša najbolja satira nastala je u ružnim vremenima,
a za savremenu dolaze bolji dani.

Aforizam zaista može biti efektna odbrana od malodušnosti, osećanja bespomoćnosti, poraza i straha. Ali, ne treba zaboraviti da je on ništa manje i delotvorno oružje, ubojito sredstvo kojim se razaraju i uništavaju glupost, laž i sujeta.

ETNA: Kako tumačite činjenicu da se npr. knjige aforizama štampaju u tiražima od 100 do 300 primeraka, dok se recimo dela "junaka" sa poternica štampaju u ogromnim tiražima. Kakva se poruka šalje generaciji koja stasava i kakvu to baštinu ostavljamo ako su nam takvi ljudi visokotiražni pisci i najposle ambasadori kulture?

Trebješanin: Pa, poruka je u najmanju ruku dvosmislena, dupla i protivrečna. Ako hoćete brz uspeh i velike tiraže morate da imate prvo mračnu slavu kao Legija ili Karadžić, ali u tom slučaju morate i da odsedite decenije u zatvoru ili da se skrivate po gudurama Balkana.

Otrovni oblaci

U izdanju Instituta za psihologiju u Beogradu objavljeno je tokom rata započeto i završeno istraživanje o tome kako deca Srbije vide rat i mir

Na pitanje zašto je NATO napao našu zemlju devetogodišnja Sanja iz Beograda resko je odgovorila: "Zato što su se glupi Klinton i glupi Milošević posvađali oko Kosova." Godinu dana mlađa Tatjana sklona je samosažaljenju: "Zato što ti ljudi nemaju srca i oni ne mogu da znaju da mi ovde džabe ginemo zato što mi nismo ništa uradili." Iako su deci postavljana pitanja u jeku bombardovanja naše zemlje sedmogo- dišnjeg Sašu iz Subotice nije napustio osećaj za humor - na postavljeno pitanje kao iz topa odgovara: "Zato što smo ih pobedili u fudbalu."

Kako deca Srbije vide rat i mir, može se pročitati u nedavno objavljenom istraživanju koje je započeto i završeno dok je rat još trajao, od 10. maja do 9. juna prošle godine. Uzorak čine klinci iz Beograda i Subotice (104 devojčice i 91 dečak), uzrasta od 4 do 13 godina. Rezultati i najzanimljiviji odgovori sabrani su u knjigu: "Najstrašnije je kada otruju oblak" u izdanju Instituta za psihologiju u Beogradu. Istraživanje je vodio psiholog Žarko Trebješanin sa koleginicama Natašom Hanak i Dajanom Kolunović.

Ceo tekst  NIN - 13. januar 2000.

ETNA: I da još malo ostanemo u temi. U mnogim udžbenicima, između ostalih i iz sociologije kao primeri određenog ponašanja ili reakcije mladih često su navođeni nemački ili neki drugi grafiti, kao da ovde nije moglo da se nađe sasvim dovoljno materijala? Da li zato što se stidimo da citiramo nešto što je naše, da li bi nas činilo manje obrazovanim ukoliko bismo citirali domaće autore umesto stranih - ne samo zato što su savremenici nego i zato što su njihove misli deo ovog mentaliteta, pa se i prirodnije uklapaju u kulturni milje. Smatrate li da treba uneti malo ravnoteže i dopustiti i našim vrednostima da "progovore" na pravi način?

Trebješanin: Naravno da je to tipičan sindrom provincijalizma i nedostatka istinske kulture kada se uvek, unapred, apriori smatra da knjiga koju je napisao neki Smit bolja nego ako je istu ili čak i bolju napisao npr. Petrović. Smatram da je dobro kada se kad god to može i gde god to može navode naši, domaći pisci, naučnici i primeri iz ovog podneblja. To kažem ne zato što mislim da smo mi najpametniji i sami sebi dovoljni, nego zato što kod nas zbilja ima veliki broj sjajnih pesnika, proznih pisaca i naučnika koji su po svom formatu i dometu svetski. Ja sam često, čini mi se, s merom i u funkciji svojih teorijskih ili esejističkih rasprava, vrlo često navodio kao ilustracije aforizme naših najboljih satiričara. Ali zato, s druge strane, ne bi valjalo da se po svaku cenu navode samo naši stvaraoci i njihova dela.

ETNA: U tom smislu ni štampa ni elektronski mediji nisu pokazali volju da ustupe prostor, iako bi, naročito kratke i efekte sekvence, poput dnevnog komentara, doprinelo raznovrsnosti programa. Nekih pokušaja je bilo, ali je kratko trajalo. Da li je ponovo reč o kontrolisanim medijima, strahu da se ne zamere moćnicima ili prosto o tržištu?

Trebješanin: Nisam siguran šta je sve tu u pitanju (nemar, nepoverenje, duhovna inercija, strah od političkih moćnika itd.), ali sam siguran da široka publika, što me veoma raduje, veoma dobro prihvata aforističare, da ih dobro razume i prima njihove poruke kao mentalnu podršku, ohrabrenje i lek za dušu.

ETNA: Na sreću postoji medij koji je malo teže kontrolisti – internet. Sa stanovišta kulture i kulturne razmene, trenutno ne postoji brži i bolji medij, ali nažalost, najveći deo posla se ipak obavlja samo zahvaljujući entuzijamu brojnih autora, tehničkih i ostalih saradnika, pa i webmastera. Kako komentarišete to da su se u Etni okupili i da su ujedno najaktivniji upravo naši najbolji satiričari (njihova  dela i brojne nagrade i priznanjima govore u prilog)?

Trebješanin: Za okupljanje dobrih saradnika u bilo kom časopisu, svakako da je najzaslužniji dobar urednik. A zatim, kada jednom okupite 5-6 najprestižnijih imena, u ovom slučaju najboljih aforističara, onda vam kasnije nije problem da dobijete i druge za svoje saradnike. Zapravo, kasnije se ljudi grabe i guraju da dođu među elitu, da se njihovi aforizmi pojave zajedno sa aforizmima najuglednijih satiričara. Takođe, mislim da je u specifičnom slučaju elektronskog izdanja časopisa kao što je to ETNA, značajno i to što takav časopis može biti brži i aktuelniji od bilo kog drugog štampanog. A ljudi vole da čitaju aktuelne satirične komentare, kao što i aforističari vole da se munjevito pojavi njihova kritička reakcija na najsvežija zbivanja. Najzad, ali ne i najmanje važno ETNA ima odlične likovne priloge, sjajne karikature koje, takođe, podižu kvalitet ovog uglednog časopisa za humor i satiru.

ETNA: Poslednjih petnaesetak godina u medijima ste dosta prisutni u pokušaju da pružite odgovore na najrazličitija pitanja, ponekad čak i veoma banalna poput onog da li poslanici posećuju porno sajtove... ako to čine milioni ljudi zašto bi bilo čudno ako to i poslanici rade?

Trebješanin: U pravu ste, evo već godinama dobri i inteligentni novinari me saleću mnogim smislenim, pravim, provokativnim i inspirativnim pitanjima, ali isto tako ima i onih novinara koji postavljaju veoma banalna, neinventivna, trivijalna, rutinska ili, pak, bizarna i ne baš inteligentna pitanja. Do sada su me pitali toliko šašavih i glupih stvari da bi od toga daroviti satiričar napisao sjajnu priču. Jedna moja koleginica (Dijana Kopunović) je od tog materijala napravila vrlo zanimljivu radijsku emisiju. Između ostalog pitali su me: Zašto se Srbi plaše promaje? Da li je pas čovekov najbolji prijatelj? Kako se oseća dečak od 13 godina kada kolje svinju? Zašto muškarci nalaze ljubavnice na poslu? Šta mislite o telohraniteljima?

ETNA: S obzirom na to da dugi niz godina pratite našu aforistiku, da ste pročitali veliki broj knjiga, pisali recenzije, prikaze, eseje, učestvali na okruglim stolovima i dr. realno bi bilo očekivati da ste i sami poželeli ili i napisali neki aforizam? Da li bismo, u slučaju da niste, za ovaj jubilarni broj mogli da izmamimo jedan, kao poklon našim čitaocima?

Trebješanin: Do sada zbilja nisam objavio nijedan aforizam. Čekao sam Vaš jubilarni broj. Evo jednog:

U tome kako su se obogatili srpski milijarderi ne vidim ništa nezakonito
- reče slepac.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Trebješanin: Ko čita ETNU ima budućnost sretnu i berićetnu.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić

Karikatura -Predrag Koraksić Corax

- 8 -