Intervju

SATIRIČAR ALEKSANDAR ČOTRIĆ

DO USPEHA NEMA PREČICA

Aleksandar Čotrić

"U politici, kao i u drugim oblastima ljudskog života ima svega. Trudim se da javnim delovanjem pokažem da postoje ljudi koji rade i za opštu korist"

Aleksandar Čotrić, diplomirani pravnik, satirom je počeo da se bavi još kao srednjoškolac, pa bi se moglo reći da je odavno već apsolvirao sve naše prilike i neprilike. U prilog tome govore i četiri objavljene knjige aforizama, brojne antologije u kojima je zastupljen, kao i brojne nagrade koje je dobio za aforizam, a 2004. godine i za kratke priče. Saradnik je mnogih novina i časopisa u zemlji i inostran- stvu. Aforizmi prevođeni na trinaest jezika.

* * *

ETNA: Mladi ljudi, naročito srednjoškolci, najčešće pišu poeziju jer ona, kako kažu, dolazi iz srca. Međutim, i bunt koji je takođe svojstven tom dobu, iako dolazi iz glave, češće se pripisuje srcu ili srčanosti, pa ipak, izuzetno je malo autora koji su se prvo ogledali u satiri. Otkud takvo interesovanje?

Čotrić: I ja sam najpre počeo da pišem pesme, za njih sam dobio i nagrade na nivou škole, opštine i bivše države. Pesme sam pisao još od drugog ili trećeg razreda osnovne škole, jer je ljubav prema njima u meni probudio učitelj. 

Tek kasnije, kada sam bio u trećem razredu srednje škole 1984. godine napisao sam prve aforizme, nekako sasvim spontano. Sećam se i prvog svog aforizma koji je glasio: "Došla je zima. Sve je zamrznuto, osim cena."

Prve aforizme napisao sam pod uticajem autora iz "Ošišanog ježa", ali posle samo nekoliko meseci bio sam u prilici da pročitam aforizme u beogradskom "Studentu" i "Omladinskim novinama". Autori iz ovih glasila, među kojima Aleksandar Baljak, Srđan Radulović, Petar Lazić, Iva Mažuranić, Vuk Gligorijević i ostali, izvršili su na mene presudan uticaj. Čitajući njihove aforizme u selu kod Loznice, gde sam u to vreme živeo, nisam mogao da verujem da autori imaju toliko hrabrosti da pišu otvoreno kritički o Brozu, Revoluciji, bratstvu i jedinstvu, Partiji, Armiji..., dakle o svemu onome što su bile zabranjene teme.

I sam sam počeo da sarađujem u brojnim studentskim i omladinskim glasilima, a najviše mi je u književnom razvoju pomogao Aleksandar Baljak koji je nekoliko godina uređivao satiričnu stranu u "Studentu". U ovom listu sam se "brusio" i usmeravao. Kasnije sam sarađivao u mnogim drugim listovima: "Dugi", "Mladosti", "Glasu omladine", ali znao sam da su mi sigurno dobri aforizmi samo oni koje je Baljak izabrao. Tako je ostalo i do danas. Meni lično veoma smeta okolnost da Aleksandru Baljku ne daju da uređuje satiru u bilo kojem domaćem listu. To nije dobro za srpsku satiru.

ETNA: Poetika mladog Aleksandra Čotrića bila je vrlo autentična i ostala prepoznatljiva i do današnjih dana. Da li pomaže ili odmaže upliv u političke vode, s obzirom na to da je reč o približno podjednakom stažu - pisanje satire i politički angažman? 

Čotrić: Satira jeste najpolitizovaniji književni rod. Ne vidim da mi to što sam politički angažovan odmaže u pisanju. Kada sam uvideo da se Miloševićev režim ne može promeniti samo pisanjem, odlučio sam da budem aktivan u opoziciji. Organizovao sam protestne mitinge, bio portparol, pisao saopštenja, ali i grafite, proglase i plakate, nastupao sam na tribinama i medijima i davao svoj doprinos evropskoj i demokratskoj Srbiji, što mi je bio ideal. 

Bio sam i privođen i hapšen, ali to je bila cena da pokrenemo Srbiju iz učmalosti i zatvorenosti.

Zašto bih ja, posle svega toga, bio u nekom posebnom položaju u odnosu na satiričare koji se bave medicinom, ekonomijom, službeničkim, ili nekim drugim poslovima?!

ETNA: Da li satiričar/političar rizikuje da postane sopstvena meta a da toga ne bude svestan, a kolege iz kolegijalnih razloga, pijeteta, bojazni da ne budu pogrešno shvaćeni, ne mogu na to da ukažu? Da li je bilo takvih primera?

Čotrić: Ja sam član stranke koja nije vodila ratove, nije nas dovela u bedu, nije vladala diktatorskim metodima, zbog nje nam nisu uvedene sankcije. Moja stranka je, naprotiv, bila na meti autoritarnog Miloševićevog režima.

A bilo je kolega satiričara koji su bili u članstvu SPS-a i JUL-a, stranaka koje su krive za desetogodišnje propadanje naše države u celini. Bez obzira na to što su imali takav politički angažman, ja ih cenim kao izvanredne pisce i uvek odvajam te dve stvari.

Kada je Brana Crnčević bio jedan od čelnih ljudi u Miloševićevom režimu, ja sam sa njim polemisao njegovim aforizmima:

Ja nemam zasluga. 
Meni je sve plaćeno.

Pojeo sam svoje mišljenje,
od toga sam debeo. 

ETNA: Motiv časnih ljudi da uđu u politiku, pretpostavka je, dobra namera i želja da se nešto promeni, poboljša. Međutim, sve manje je onih koji veruju u to, neki bi rekli romantičarsko viđenje. Političari se sve više pokazuju i prikazuju kao bahati, osioni, skloni aferama i koristoljublju, što baš i nije nova pojava, ali poslednjih decenija, ne samo kod nas, kao da je sva ljudskost potrošena, pa više liče na one spodobe iz Kopolinih filmova, spremnih da se do poslednje kapi krvi bore, samo da bi o(p)stali na vlasti. Da li satiričar koji vidi obe strane medalje može tu sliku da opvrgne, ako se uzme u obzir imperativ satire - borba protiv takvih pojava?

Čotrić: Ja sam, pre svega, književnik. Mnogo mi je važnije da napišem dobar aforizam, ili priču, nego da me ljudi pamte kao političara. Naravno, ja ne mogu da razdvajam moral u satiri i političkom angažmanu. Grozim se kada oko sebe vidim sve ono što kritikujem kao lošu pojavu i onda dajem sve od sebe da se protiv toga borim.

U politici, kao i u drugim oblastima ljudskog života ima svega. Trudim se da javnim delovanjem pokažem da postoje ljudi koji rade i za opštu korist. 

ETNA: Prepoznatljivost domaće satire, pre svega aforistike je prilično očigledna, pa ipak nema tretman kakav zaslužuje ni kod publike, a još manje kod kritike - ili nema kod publike upravo zbog odsustva pažnje književne kritike? Ili možda ima tretman kakav zaslužuje, a samo oni koji se bave satirom smatraju da je to nedovoljno? 

Čotrić: Satira ima brojnu publiku. Gde god nastupamo sale su pune. Bio sam na književnim večerima u zabitim selima i njima je prisustvovalo po nekoliko stotina ljudi. Na ovakvim skupovima odlično se prodaju i naše knjige.

I književna kritika sve više priznaje vrednost našeg rada. O aforistici ozbiljno pišu, ili su pisali Ljiljana Šop, akademik Nikola Milošević, prof. dr Miroslav Egerić, prof. dr Ratko Božović, sadašnji predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković i drugi značajni književni kritičari.

Pre nekoliko dana saznao sam da se o aforizmima uči i u srednjim školama, te da su neki učenici pred profesorima govorili i moje aforizme. 

Građani nisu obespravljeni. 
Pročitali smo im njihova prava. 

Državi smo dali ime. 
Još samo da je napravimo. 

Informacije su važnije od hleba. 
Čovek jede tri puta dnevno, 
a informišu ga svakoga sata. 

Istina je da živimo sve teže, 
ali zato nam se perspektive 
stalno poboljšavaju. 

Mi poštujemo prava onih koji misle drukčije.
Imaju pravo na advokata.

Najpre su prodali dušu đavolu. 
Zatim su krenuli u opšti proces privatizacije.

Od svih zanimanja, 
u Srbiji su najtraženiji kriminalci. 

Porasla je kupovna moć stanovništva. 
Sada je i običnom čoveku omogućeno 
da kupi sudiju, profesora, policajca.

Tačno je da naša država nema spoljne granice,
ali zato su unutrašnje izuzetno čvrste. 

Ne dozvoljavam nasilje u porodici. 
Ženi pružam dostojan otpor. 

Aleksandar Čotrić

ETNA: Po prirodi posla, kao zamenik ministra za dijasporu, u prilici ste da "zavirite" i u druge sredine, da kontaktirate sa kolegama, da čujete njihovo mišljenje i vidite šta i kako rade. Kakvo je stanje u okruženju? Imaju li adekvatnu promociju? Kako nas vide, i s obzirom na ratna i ostala događanja, da li smo možda bili predmet nečije satire?

Čotrić: Srpska satira je najbolja, ne samo u okruženju, već i na svetu. Priznaju nam to i u Makedoniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Sloveniji... 

U poslednjih nekoliko godina objav- ljene su antologije srpske satire u Austriji, Rusiji i Bugarskoj. Prevođeni smo u Meksiku, Italiji, Nemačkoj, Španiji, Slovačkoj, Poljskoj, Fran- cuskoj... Pripremaju se antologije srpskih aforizama i na rumunskom i engleskom jeziku.

Ne mislim da zbog toga treba da budemo srećni. Bolje bi bilo da nismo imali toliko tema, da smo živeli mirno kao Danci ili Islanđani. Ali, u svemu lošem što nas je snašlo, barem je cvetala umetnost, satira pogotovo. 

ETNA: U poslednjih nekoliko godina objavljeno je dosta knjiga aforiza- ma, pa se stiče utisak da je reč o hiperprodukciji, a uočljiv je i veći broj novih imena, koji prema stažu spadaju u mlađe autore, a prema godinama pripadaju starijoj generaciji. Ukoliko to posmatramo sa stanovišta hiperprodukcije (i novih i starih autora) da li je razlog tome što je pala cena štampe knjiga ili zato što više nije tako opasno pisati satiru? Da li se to loše odražava na kvalitet uopšte? Ili je posredi nešto sasvim drugo?

Čotrić: Ne mislim da je loše što je objavljen veliki broj knjiga aforizama. Iz tolikog broja mora da proizađe kvalitet. Jedino nije dobro što sami autori nisu više kritični prema sebi, pa otežavaju posao ozbiljnim urednicima i antologičarima. Nedavno sam pročitao podatak da je u Srbiji prošle godine objavljeno oko pet hiljada naslova. Među ovim knjigama više je knjiga poezije, pa čak i romana, nego zbirki aforizama. Računa se da je poslednjih nekoliko godina štampano oko hiljadu knjiga aforizama, ali je šteta što autori žure sa objavljivanjem knjige. Ja sam svoju prvu knjigu objavio posle osam godina pisanja, i to tek pošto sam prepustio kolegama, u čiji sud imam poverenje, da sačine izbor. 

Pre objavljivanja prve knjige sarađivao u desetinama listova u zemlji i inostranstvu, i aforizmi su i na taj način prošli kroz gust filter.

ETNA: O devalviranim vrednostima napisano je mnogo aforizama, a ta devalvacija izgleda nije mogla da zaobiđe ni poslenike kulture. Ono što se poslednjih godina događa, počev od toga ko sve objavljuje knjige (bez namere da nekog uvredimo), pa do dodela nagrada i priznanja, da su čak i neka ugledna imena "pretila" da se više neće baviti pisanjem. Šta poručiti mlađoj generaciji, koja i inače ne vidi neku perspektivu? Može li se i hoće li se stvari postaviti na svoje mesto?

Čotrić: Stvari već dolaze na svoje mesto. Pošto puno putujem po Evropi, u prilici sam da pravim poređenja Srbije sa drugim zemljama. Postajemo, korak po korak, normalnija zemlja. Počinjemo da ličimo na druge. Kobno kasnimo i mislim da u našim životima nikada nećemo moći da nadoknadimo 10 propuštenih godina. Uvek sam bio optimista, a sada, čini mi se, i sa pokrićem.

Ne želim nikome da delim savete, a mladima poručujem da budu strpljivi, da shvate da do uspeha nema prečica, da se rad i poštenje isplate i da se dobro vraća dobrim.

Kad se pomenu skribomani, setim se rečenice jednog čuvenog srpskog pesnika koji je rekao:

"U svetu ima ljudi koji čitaju, a ništa ne pišu, ali jedino u Srbiji ima ljudi koji pišu, a ništa ne čitaju."

ETNA: Kome se satiričar obraća, grupi istomišljenjika ili njegova reč može da dopre i mnogo dalje, da pokrene sivu masu inertnih ili čak i prozvanih?

Čotrić: Satiričar se obraća svima. Posredstvom medija njegova reč može da dopre do svakoga, ali nisam siguran da ga razume svako. Otuda mnogo neshvaćenih pisaca. 

Na promociji svoje knjige marta prošle godine rekao sam da je u Srbiji događaj kada pisac objavi knjigu u konkurenciji sa striptizetama, penzionisanim udbašima, bivšim upravnicima zatvora, dokonim domaćicama koji su mnogo produktivniji i čitaniji.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Čotrić: Ko preživi, pričaće. Ako bude imao kome.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić


karikatura - Nikola Otaš

- 8 -