Intervju

Satiričar Slobodan Simić

NEMA PRAVOG VREDNOVANJA SATIRE

Slobodan Simić

"Nema pravog i pravilnog vrednovanja, komparativne analize i adekvatne metodologije, kojom bi se na pravi način osvetlilo to bogato i kreativno književno polje"

Slobodan Simić, po profesiji psihijatar, po vokaciji satiri- čar i dramski pisac, nagrađivan i prevođen na strane je- zike, zastupljen u brojnim antologijama, domaćim i stranim, saradnik a povremeno i urednik mnogih novina i časopisa. U svojih do sada šest objavljenih knjiga, četiri zbirke afo- rizama i dve kratkih priča, čije su stranice ispisivane dugi niz godina, kao svedočanstvo proživljenog i preživljenog - trenutaka uhvaćenih u raskoraku između ludijanja leve i desne provenijencije, kojima su pritom zakazivale i leva i desna sfera mozga. 

* * *

ETNA: Do sada su satiru, a naročito aforizam koji se pojavio kao svojevrstan fenomen kod nas, pokušali da protumače filozofi, psiholozi, sociolozi, politikolozi, pa se nameće pitanje ima li psihijatrija nešto da doda, van one čuvene, istrgnute iz konteksta, "Srbi su lud narod"?

Simić: Mislim da je nezahvalno i špekulativno tumačiti književna dela kroz prizmu nekih pseudonaučnih vanknjiževnih teorija. Meni lično najviše smeta što ozbiljna utemeljena književna kritika ne uzima u ozbiljno razmatranje našu aforistiku i satiričnu književnost. Nema pravog i pravilnog vrednovanja, komparativne analize i adekvatne metodologije, kojom bi se na pravi način osvetlilo to bogato i kreativno književno polje. Sve se svodi na sporadične i parcijalne kritike i to prečesto iz pera upravo samih autora i njihovih kolega. Srpska satira se ne doživljava kao ozbiljna književnost. Čak se dobija utisak da joj se osporava bilo kakva književna vrednost, i na određen način je izopštena iz naše literature. Ta kontinuirana diskriminacija žanra i autora u mnogome uslovljava i limitira pravu prezentaciju i popularizaciju. 

Uzgred, razumljivo mi je što je moje zanimanje psihijatar prilično intrigantno i uvek predstavlja glavnu provokaciju svakom sagovorniku. Mislim da tu nema ničeg posebno mističnog. Završio sam medicinski fakultet, kasnije radio na psihijatrijskom odeljenju, dobio specijalizaciju koja traje četiri godine, u toku specijalizacije i dalje radio na raznim psihijatrijskim odeljenjima, položio stručni ispit, i postao klinički psihijatar. Dakle, uprošćeno rečeno, obučen sam da popravim neke kvarove na mozgu. Ne vidim zašto bih ja, kao majstor za popravku mozga ili bilo koji drugi majstor za bilo šta, trebalo da tumačim književnost. Književna kritika treba i mora da bude ozbiljna i stručno utemeljena, zasnovana na adekvatnoj edukaciji. Sva druga tumačenja, ma koliko dobronamerna i nadahnuta bila, uglavnom su špekulativna.

Naravno, to ne znači da svaki misleći čovek ne treba da ima, čak je obavezan da ima svoje mišljenje o svetu koji ga okružuje i pojavama tog sveta. Znači, i ja mogu da govorim o svakoj književnoj temi, ali ja nisam književni kritičar. Kritičar je ozbiljan visokoobrazovan stručnjak sa izgrađenim vrednosnim sistemom. To je onaj književni kritičar koji ne postoji u zajednicama bez sistema vrednosti.

I mislim da mi nismo lud narod. Ako pod "lud" podrazumevamo oboljevanje od duševnih poremećaja, mi smo epidemiološki gledano, potpuno prosečni. Nijedna duševna bolest se u našoj populaciji ne pojavljuje u većem procentu. Istina, ja sam čak i javno, izneo sasvim drugu teoriju. Smatram da smo mi glup narod. Pod "glup" podrazumevam nizak intelektualni nivo opšte populacije. I to ima svoje objašnjenje. Srpski narod je imao tešku istorijsku ulogu. Naselili smo se na jednom atraktivnom, lepom i zdravom mestu planete, sa idealnom klimom. Takva mesta su naravno uvek vrlo prometna, pre svega što bi svaki narod voleo tu da živi. To je rezultiralo ogromnim stradanjem, neprekidnim ratovanjima i sukobljavanjem, što nas je kroz istoriju kao narod kvalitativno i kvantitativno sve više smanjivalo i, po mom mišljenju, najviše se odrazilo na našu nacionalnu inteligenciju. Sve bune i ustanke vodili su najinteligentniji. I svi su izginuli ili se iselili. Brojne su seobe i razni čarnojevići, koji su takođe odvodili najpametnije. Prvi svetski rat je bukvalno prepolovio srpski narod, u drugom ratu smo takođe izgubili inteligenciju. I poslednji čin, ogroman "odliv mozgova" koji je otpratio poslednje sukobe na ovim prostorima. A, da napomenem, inteligencija se nasleđuje direktno, 100%, kao i neinteligencija. Znači, inteligentan čovek može nekom genetskom kombinacijom ili oštećenjem da ima neinteligentno dete. Ali neinteligentan čovek nikad ne može imati pametno dete. Ne, mi nismo lud narod. Mi smo tragičan i definitivno glup narod. Kroz tu prizmu lakše je razumeti opšte stanje naše zajednice kao i katastrofalne političke odluke izabranih predstavnika naše zajednice. Da parafraziram aforizam, Srbi su glup narod, a za vođe su izabrali svoje najbolje sinove.

ETNA: To što je satira ovde našla plodno tle jasno govori o prilikama u društvu, nastalih pre svega zaslugom kreatora takvih prilika i njihovih vođa, ali ono što možemo uočiti čak i prostim posmatranjem, jeste to da su se političari u globalu osilili i da su narodi na svim stranama sveta njihovi taoci ili žrtve. Kako protumačiti to da satira i dalje ovde najbolje cveta, da najubojiti aforizmi i dalje cure iz domaćih pera?

Simić: Ima još jedna hipoteka koju nosi srpska satira na svojim nejakim plećima. To je duboko uvreženi utisak da je satiričar faktički politički eksponent određene politike. To je ono brzopotezno politikantsko mišljenje da ako nekog kritikuješ, automatski se svrstavaš na suprotnu stranu. Tako da se svako kritičko mišljenje dočekuje agresivno i pristrasno. Pravi odgovorni satiričar nije političar, niti sme, ako je moralan i odgovoran, da bude eksponent bilo čije politike. Satiričar ima ozbiljnu društvenu ulogu da svojim izražajnim sredstvima izloži kritici određenu negativnu pojavu u svojoj zajednici, bilo da je iz oblasti društva, politike, mentaliteta, društvenih odnosa, psihologije pojedinca. Satiričar je moralni nepristrasni i nesvrstani kritičar sa jasnom idejom o afirmaciji određenih društvenih vrednosti, upravo kroz tu kritiku. 

I mislim da su se naši satiričari izveštili. To su sada iskusni borci koji su prošli sito-i-rešeto savremenog srpskog društva. Razvili su osećaj, a uvežbali tehnike. Postali su komandosi srpskog jezika. Nekad mi izgleda da je to jedina korist od svega što nam se ovde dogodilo. 

ETNA: Satira kao žanr nastala tokom 2. v.st. ere čiji je rodonačelnik bio rimski gospodin Lukilije, već je njegovim sledbenicima donela razne nevolje. Zbog svojih satira je npr. čuveni rimski pesnik Juvenal bio prognan iz zemlje, što govori da se kao njen nužni pratilac pojavila i cenzura, koja se u novije vreme uglavnom vezuje samo diktatorske režime. Dakle, ukoliko već i satira i cenzura imaju gotovo podjednako dugu tradiciju, kako se ona očituje u demokratskim režimima?

Simić: Ponovo se vraćamo na našu nezaobilaznu politiku. Satira nije apstrakcija. To je konkretna jasna, jasno definisana i vrlo adresovana kritika aktuelnog društvenog poremećaja. Vrlo često su nosioci tih uočenih poremećaja razni raznovrsni vlastodršci, vlade i vlasti, pa zvali se oni Diktatori, Vođe, Cezari ili Predsednici. I onda, naravno, svaki režim, od stare Grčke preko starog Rima do današnjih dana, povremeno se obračunava sa svojim preglasnim kritičarima. Cenzura je tu često prateći društveni mehanizam sprečavanja kritike aktuelnog režima i ograničavanja slobode misli i govora, zarad očuvanja i zaštite vlasti. 

Ali takođe mislim da cenzura nije apsolutno negativna pojava. Ozbiljna odgovorna društva moraju da poseduju mehanizme kojim bi sprečavali širenje i publikovanje dela u kojima se eksplicitno širi mržnja, netolerancija, šovinizam, rasizam, terorizam... Dakle, odgovorne zajednice moraju da imaju mehanizame ograničavanja koje su takođe u funkciji očuvanja slobode, ali slobode OD ugrožavanja, vređanja, pretnji, zastrašivanja. U tom kontekstu, smatram da svaki demokratski režim mora da ima upravo zaštitne mehanizme u obliku sankcionisanja određenog delovanja koji ugrožava osnovne demokratske vrednosti. Apsolutna sloboda ne postoji. U praksi ljudskih zajednica, apsolutna sloboda se redovno pretvara u haos. Zato je svaka zajednica obavezna, ako misli sebi dobro, da štiti svoje vrednosti adekvatnim sredstvima.

ETNA: Da li je i autocenzura bila podjednako prisutna i da li je ponekad potrebna ili poželjna?

Simić: Autocenzura je stvar kućnog vaspitanja, moralnih osećanja i osećaja mere. Odgovoran pisac a posebno satiričar mora da kontroliše i kanališe svoje impulse, i mora da poseduje sposobnost predviđanja posledica svoga delanja. To pre svega znači izbegavanje širenja mržnje i svakog drugog vida netolerancije. Kritika ne sme da bude vređanje i ugrožavanje ličnosti pojedinca. Satiričar se bavi društvenim pojavama, a pojedinac je tema samo ako je tipičan predstavnik negativne pojave. Nipošto to ne sme biti lični obračun. Zato je za odgovorno pisanje neophodna lična odgovornost i svest o visokomoralnom zadatku satiričara. Mislim da autocenzura ne sme da bude strah, mada je u praksi najčešće baš strah. Autocenzura je sposobnost kontrolisanja i usmeravanja svoje kritike, više stanje svesti koje je u funkciji preuzete satirične misije. 

ETNA: Mnogi smatraju da je aforizmima koji su objavljivani početkom osamdesetih i kasnije u omladinskoj štampi, čiji je stegonoša bio Aleksandar Baljak, otpočet proces rušenja kulta ličnosti Josipa Broza. Tada aforizam jeste bio neka vrsta ventila, ali ipak malo pritegnutog, pa se moralo poraditi na stilu i snazi iskaza kako bi se reklo mnogo u malo reči. Pojavom Slobodana Miloševića taj ventil je popustio, a iskustvo u građenju snažnog aforizma pomoglo je da dobije i novu dimenziju: postao je još snažniji! Valjda nijedan diktator nije "otrpeo" tako snažne napade, pa ipak to nije donelo značajnijih promena. U čemu je razlika, kako to tumačiti? Ako je pokojnog vođu postalo besmisleno štititi u vremenu kada je na scenu stupio novi, kako to da on sam sebe nije štitio od ismevanja i izvrgavanja ruglu?

Simić: Tradicija srpskog aforizma postoji mnogo duže od Josipa Broza. Posebno što je srpski aforizam iznikao iz srpskih narodnih poslovica, i predstavlja direktnu razvojnu liniju tog oblika i načina mišljenja. Ali to je tema za nekog edukovanog književnog istoričara, koji će se kad-tad pojaviti. 

Što se tiče Tita, Miloševića i ostalih eksponenata određenih interesnih vladajućih političkih grupa, oni su po prirodi stvari najčešća i najzastupljenija tema naših satiričara. S tim što dobar satiričar ne kritikuje ličnost, nego delo. Potpuno je nebitno kakve je lične mane i osobine imao, na primer, Josip ili Slobodan, suštinsko za satiru je njihov rezultat rada na mestu vođa i glavnih organizatora određene zajednice i prateće politike. Upravo tome služi satira: da kritikuje nepravilnosti u vladanju, a ne ličnosti pojedinaca.

Što se tiče uticaja satire, pa i celokupne umetnosti na društvene odnose, poznata je i prilično istinita fraza da umetnost ne služi da bi menjala svet, nego da bi ga bolje opisala i pomogla da se jasnije vidi i potpunije shvati. Satira tu ima dodatni zadatak da ukaže na nepravilnosti i usput ih malo ismeje ili im se naruga, sa osnovnom idejom da će se nešto od kritikovanog popraviti. 

A mistifikovanja Vođa i vođa uvek je bilo i uvek će biti. Problematično postaje kad toj mistifikaciji podlegnu i satiričari pa počinju da Vođu posmatraju izolovano od interesne grupe i politike koju predstavljaju, što ih ozbiljno ometa u pravilnom sagledavanju društvenih odnosa, što se opet, odražava na sadržaj i suštinu njihove kritičke i satirične misli. To je ona, takozvana, dnevno-politička satira, koja ima svoju svrhu i mesto, najčešće se može naći u dnevnim novinama, ali joj je vrednost i trajanje ograničeno na aktuelni trenutak, koji, kao i svaki trenutak, brzo prođe.

Ima opet onih satiričara, ja ih zovem "adolescenti", koji kritikuju svaku vlast neselektivno i neargumentovano. Oni prosto smatraju svojom obavezom da kritikuju sve i svakog samo zato što vrši vlast. I takva pisanija nema smisla i uglavnom govori o emotivnoj i intelektualnoj nezrelosti autora, i ne služi nikome.

Imamo tu i autore koji mogu da pišu samo o "velikim" temama. To su oni kojima je dovoljan nestanak nekog Miloševića da se nađu ispražnjeni i bez ideje. Takvi autori su samo prolazni saputnici satire, suviše ih uzbuđuje politika, i brzo napuštaju taj kreativni voz.

Da pomenem još i one, tzv. "vanvremenske" satiričare. To su autori koji ne žele da opisuju ovo ružno i trivijalno vreme, njih ne interesuje sadašnji trenutak i aktuelni problem. Ne, oni su zagledani u daleke horizonte večnosti, i smatraju da stvaraju delo za sva vremena, pa tako i biraju teme. A tema koja nije u vezi ni sa jednim vremenom, najčešće nije u vezi ni sa kim. Trajanje satire pa i književnosti, svodi se na ponavljanje određenih obrazaca, ponašanja, psihologija, odnosa. Veština se sastoji upravo u što vernijem i kvalitetnijem obrađivanju svojih, savremenih tema. Koliko nam uspe da "uhvatimo" neku tipičnu karakteristiku svog vremena, toliko ćemo biti interesantni nekom budućem čitaocu i "večnosti". 

Međutim, sve u svemu, a u okviru moje gorenavedene teorije, Srbi vrlo malo čitaju. Preciznije rečeno, jedan vrlo mali procenat čita vrlo mnogo, a jedan ogroman procenat ne čita ništa. Tako da se vlastodršci nisu mnogo brinuli ni bavili pisanom rečju. Istine radi, njihove službe jesu, i o svakom "oštrijem" satiričaru postoji odgovarajući "dosije". Što je sasvim u redu, jer svaki sistem treba da registruje svoje potencijalne protivnike. Naročito ako je pun poremećaja, a satiričari samo vešto uočavaju i ukazuju na te poremećaje. Ali satiričari nikad zaista nisu bili realna opasnost. Satiričar je "glas naroda". A narod, to je prava politička opasnost.

ETNA: Snaga emotivnog naboja koja je lebdela u vazduhu nakon oktobarskih promena kao da je na prvi pogled otupela oštricu satiričara, tačnije tako su glasili neki novinski napisi, a samo satiričari znaju da to uopšte nije bilo tačno. Gašenje satiričnih rubrika počelo je prvo stidljivo, da bismo sada došli u situaciju da se na prste mogu pobrojati novine koje uopšte imaju takvu rubriku. Da li revolucija opet jede svoju decu ili je i to postalo samo izlizana fraza?

Simić: Priča o oktobarskim revolucijama nije prioritetna tema za satiričara. Revolucije i promene, gazimestani i tribunali dolaze i odlaze, a kritična misao mora da ostane, čista i jasna, bez obzira na sve. Satiričar ne sme da bude ostraščen. Svaki član zajednice, makar bio i Vođa, ma koliko negativan i satirično pogodan bio, ipak je NAŠ. Sve smo to mi. To je neki naš građanin, zemljak, komšija, rođak, koji je, nekako mu se zalomilo, izabran i proguran, pa eto, postao nekom prilikom srpski vođa, bre. A posle njega došao drugi NAŠ, pa treći NAŠ, naravno, uvek se nameće ono, sve moj do mojega. To je sudbina svih zajednica, ma koliko mi pretendovali na ekskluzivnost. To je priroda organizacije ljudskog društva. 

Zato satira ne sme da bude MRŽNJA. Satira je dobronamerna, brižna, bratska i prijateljska kritika. I iskrena želja da se pomogne i sugeriše bolji i ispravniji put, za opšte dobro. 

Što se tiče problema sa novinskim rubrikama humora i satire, to je ponovo problem sa nedostatkom bilo kakvog sistema vrednosti. Najčešće su to maksimalno marginalizovane rubrike, koje služe za popunjavanje novinskog prostora, i najčešće ih uređuju "prekomandovani" novinari, oni koji to dobijaju kao dodatni novinarski zadatak, jer za pravog plaćenog urednika niko nema i ne želi da ima sredstava. I onda, naravno, novinar-urednik objavljuje ono što čitaoci-saradnici šalju, sa glavnom idejom da kad već šalju, verovatno i kupuju te novine. Tu ne postoji apsolutno niko ko i jednog trenutka razmišlja o bilo kakvom kriterijumu i kvalitetu. Neminovna posledica takve "uređivačke" politike je da imamo nekoliko skandalozno loših strana, u kojima se razni netalentovani skribomani utrkuju ko će jače i dublje da gurne srpsku satiru u bezdan trivijalnosti i bizarnosti. Običan čitalac koji "naleti" na te "bisere" može samo da zaključi da je to nešto potpuno dosadno i glupo, i da se učvrsti u raširenoj predrasudi da satire i humora u Srbiji više nema, ako ga je ikada i bilo. Mislim da tu nema pomoći. 

Jedina svetla tačka u ovom momentu i u dužem vremenskom intervalu, je upravo "ETNA". Po broju i kvalitetu priloga i autora daleko odudara od besmisla i skribomanije u dnevnoj štampi. Dobro je što se stalno pridružuju novi autori, i mislim da "ETNA" ima kvalitet i autoritet ozbiljnog časopisa. Ogroman i nemerljiv je i doprinos urednice Vesne Denčić, jedne divne i uporne osobe, kojoj se i ovom prilikom zahvaljujem na nesebičnom trudu i iskreno joj od srca čestitam. 

ETNA: Neki od autora kao razlog zašto su prestali da pišu aforizme naveli su i taj da sada svako piše aforizme. Da bi neko postao Neko, logično je, prvo mora da bude svako, jedan od mnogih, ali evidentno je da se poslednjih godina pojavio popriličan broj knjiga aforizama ne baš zavidnog kvaliteta. Šteti li to teškom mukom stečenom ugledu koji su prethodne generacije izgradile?

Simić: Pa to je ono o čemu sam govorio. Čovek koji redovno objavljuje u tiražnim dnevnim novinama naravno da misli da je ozbiljan autor i naravno da žuri da objavi knjigu. Tako i treba. U suštini, svako ima pravo da piše. Svako ima pravo i da objavi knjigu. I, čak, skoro svako može da napiše dobar aforizam. Problem nastaje što svako ne može da napiše deset dobrih aforizama, a retko ko može da objavi kvalitetnu knjigu aforizama. I ponovo se vraćamo na glavni problem. Potpuni nedostatak sistema vrednosti, i to u apsolutno svim oblastima. Ne postoji izgrađen društveni mehanizam koji vrednuje a potom favorizuje pravi kvalitet. Zbog toga mi nemamo nikakav uvid koja je to dobra knjiga aforizama objavljena, jer nema nepristrasne književne kritike i odgovornog javnog mnjenja. U takvim uslovima mi smo kontaminirani hiperprodukcijom u svim oblastima, tako da do neutralnog čitaoca i konzumenta stiže neselektovana gomila besmislica, koje se onda tumače kao reprezenti određenog žanra. To dovodi do rezignacije kod autora i omalovažavanja kod čitalaca.

On je slobodan umetnik.
Juče su ga pustili.

U Skupštinu svako može da uđe.
To je javna kuća.

Prećutkivali su imena žrtava.
Nisu hteli da im sekiraju rodbinu.

Zaraćene strane ne znaju broj žrtava,
jer nisu imali administraciju.
Svi su radili u proizvodnji.

Policija potiče iz naroda.
Ali se žestoko obračunava sa svojim poreklom.

Sve ćemo opljačkati, silovati i poubijati.
Ima li ko bolji politički program?

Bio je nesrećan slučaj.
Pendrek je slučajno opalio.

Komšiji nije crkla krava.
Morali smo da je ubijemo.

Medijski rat se nastavlja.
Ubili su glavnog urednika.

U novijoj istoriji ni jedan narod nije izumro.
To je veliki izazov za nas.

Slobodan Simić

ETNA: Na internetu sam pročitala pomalo pakosnu repliku: "Aforističar zanimanje? Svašta može da se čuje od Srba!" Zavređuje li ovo neku repliku?

Simić: Tehnički gledano, zanimanje je posao koji čovek obavlja i za njega dobija novac sa kojim može da zadovolji svoje potrebe. Po tom kriterijumu, u Srbiji nema aforističara po zanimanju. Mislim da, sem nekoliko specifičnih slučajeva, nema ni književnika po zanimanju. I to je velika šteta, jer pravi profesionalac je čovek koji može da se potpuno posveti svome radu, svome delu. Bilo bi divno da ne moramo toliko vremena da raznosimo poštu, radimo u kancelarijama ili predajemo đaci- ma, i da sve to vreme možemo da pišemo. Naravno da bi i kvalitet bio bolji. Međutim, naše pisanje je na nivou hobija, tako je vrednovano i tako se tretira.

Srećom, postoji i druga kategorija, duhovna kategorija predanosti i posvećenosti određenoj ideji, pravcu ili književnoj formi. U tom svetlu aforističar može biti zanimanje, i poznajem nekoliko divnih posveće- nika aforizmu koje iskreno poštujem.

ETNA: Kad autor dobije nagradu ili kada se njegovo delo prevede na strane jezike, besmisleno je pitati kako se oseća, kao i kada priprema antologije ili zbornike, sve je to deo posla koji se može uraditi na bolji ili lošiji način pa u skladu sa tim sleduju i nagrade i priznanja ili odsustvo istih. Ali kada priredi zbirku aforizama svoga kolege i tu zbirku posthumno objavi kao dug prema prijatelju, tada ceo projekat dobija drugu dimenziju. Mogu li se i moraju li se u tom slučaju isključiti emocije?

Simić: Književnici Milan Nikitović i Vladan Sokić su bili moji prijatelji. Moji Užičani. Bezbroj puta smo sedeli zajedno, šalili se, pili pivo, zajedno smo učestvovali na književnim večerima, radovali se svakoj knjizi. Kada su potpuno iracionalno i tragično nestali, jedan sa pedeset, a jedan sa četrdeset godina, smatrao sam mojom svetom obavezom da priredim njihovu književnu zaostavštinu i prikažem ih u adekvatnom svetlu, kao kvalitetne, duhovite, lucidne, inteligentne i hrabre pisce, kakvi su sigurno bili. Tako je nastao "Svetlarnik" Milana Nikitovića 2002. godine i "Tragovi" Vladana Sokića, ove, 2004. godine. Žao mi je što su tiraži tih knjiga zaista skromni, i nedostupni široj publici, ali srećom, postoji naša ETNA i njihovi radovi neće ostati zaboravljeni. 

ETNA: Do sada je satira do šire publike najčešće ulazila na mala vrata, kao andergraund umetnost o kojoj nije smelo mnogo da se piše ili priča jer je postojao strah da se neko od moćnika ne prepozna... novinari nisu ili su barem jako retko posećivali promocije knjiga, a književni kritičari gotovo da uopšte nisu o njima pisali. Nekoliko pokušaja da se dopre do brojnije publike putem televizije brzo su propali. I desilo se nešto što verovatno ni naš sagovornik nije očekivao - njegovi tekstovi u interpretaciji Seke Sabljić oživeli su na TV ekranima, a uskoro se priprema i ekranizacija komedije "Ordinacija" koja će biti emitovana na državnoj televiziji. Da li satiričar mora da otupi oštricu i okrene se lakšim temama, koje ne zadiru u politiku, da bi dospeo na male ekrane ili je to samo uvod u neke druge projekte?

Simić: Televizija je najmoćniji medij. Mislim da je jako važno da se naši humoristi i satiričari uključe u kreativne timove i učestvuju u stvaranju televizijskog programa, pre svega mislim na humoristični i zabavni program. Duhovitost je redak dar i vidljivo je koliko je deficitaran kod televizijskih autora. A humor je zaista pravi, blagotvoran lek. Izazavati našeg napaćenog, umornog i nezadovoljnog čoveka da se nekad slatko ili kiselo nasmeje, prava je veština. Drago mi je ako sam ispred televizora nekad nekog nečim nasmejao.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Simić: Mislim da čitaocima i kolegama mogu da poručim da čitaju i sarađuju sa našom ETNOM, najvećim uspehom svih nas zajedno i najboljim ogledalom savremene srpske satire. 

A za političare biram aforizam: 

Politika je kurva. Zato je svi vole.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić


karikatura - Slobodan Srdić

- 8 -