Nove knjige

Hronika bolje budućnosti

Đorđe Otašević
Alma, Beograd - 2003.

Đorđe Otašević - Hronika bolje budućnosti

Kada jedna nacija, u prošlost zagledana, preusmeri vizuru posmatranja i okrene se ka budućnosti, mnogi će pomisliti da je reč o napretku u načinu razmišljanja - a kada neko zapiše hroniku jedne budućnosti, svi će znati da je reč o satiričaru. Biti hroničar, što znači biti savremenik i doživlja- vati i preživljavati sve ono o čemu ponekad ne želi ni da se sanja, pa shodno tome ni da se oseti na sopstvenoj koži, nije mali poduhvat, a biti hroničar budućnosti specifičnost je koju može izroditi samo izuzetno stanje duha i vanredno i neprirodno stanje u okruženju. Ali nije Đorđe Otašević taj koji je u svojoj zbirci kratkih priča Hronika bolje budućnosti, jednu fikciju zamenio drugom, on je samo iskoristio tu "srećnu" okolnost da naglasi i podvuče sve paralele koje povezuju i prepliću ova dva gotovo nestvarna sveta i nji- hove nakazne pojavnosti. I nije samo to srećna okolnost u celoj priči, tačnije u zbirci priča, jer oni koji već godinama prate satiru upoznati su sa raskošnim talentom ovog van- vremenog autora. To što se otisnuo u budućnost neće ga spasiti od "nasrtljivih" pojedinaca željnih da saznaju šta je zapisano.

Kao potpisnik mnogih zbornika aforizama i kratkih priča, izgleda da Đorđe Otašević  najmanje vremena posvećuje potpisivanju autorskih knjiga, tako da su u njegovom opusu do sada objavljene samo tri samostalne zbirke: Kako miriše plastično cveće (2001), kratke priče, Ubistvo na kredit (2002), aforizmi i Hronika bolje budućnosti (2003), kratke priče.

Iako se donekle razlikuje od prve zbirke priča, Hronika bolje budućnosti se na neki način ipak nadovezuje na prethodnu zbirku, jer razlika se najpre uočava na pojavnoj ravni, vizuelno; priče u ovoj novoj knjizi znatno su kraće, što nikako ne znači i da su nedorečene ili manje jasne i asocijativne. Naprotiv! Druga razlika bi mogla biti adresa, ali ona to u suštini nije. Naime, dok je u prvoj zbirci isijavao lik vođe - vlastodržac, jedini i neprikosnoveni krojač sudbine čitave nacije, sada je presto "prepustio" grupi ljudi - vladi, koja se ništa manje slatkorečivo obraća tom istom napaćenom narodu, željnom najpre i najviše hleba, a potom i pristojnog života. A pristojan (i više od toga) život i prvi i potonji obezbedili su pre svega sebi, tačnije samo sebi i svojoj familiji, ne zapostavljajući usput ni onu najljigaviju bulumentu poltrona. Ali bitno je da je "demokratija" svima podjednako penila na usnama - zbog čega su iz dana u dan sve više podsećali na pse u početnom stadijumu besnila, dok se najzad nisu pretvorili krvoločne zveri, spremne da oderu kožu svemu što diše:

"Svoju kožu nosimo na koplju, visoko i ponosno. Kako samo vijori na vetru! To je naša nova zastava. (...)."

Fragment iz priče Zastava, poslužio je kao ilustracija atmosfere, ali i kao potvrda da ni na nivou poetike nema mnogo odstupanja u odnosu na prethodnu knjigu, što jasno ukazuje na prepoznatljivost i osobenost Otaševićevog stila. Neobičan spoj fantastike ili pak neprirodan erotike - sa nečim što se može nazvati surova realnost, ovaploćena u likovima moćnika, su segmenti satkani u inverznom obliku, literarne minijature koje kroz igru reči, parodiranje, ismevanje i porugu, ali i kroz crni humor povremeno potpomognut morbidnim sekvencama, dovodi do neobičanih ili pak šokantnih rešenja. 

Veštim kombinovanjem sadašnjeg i budućeg vremena, naglašena je neobična dinamika kretanja: vreme koje (nam) prolazi u isti mah kao da stoji, kao da se slika svakodnevice zamrzla i samo se datumi smenjuju: Sve je kao što je i bilo. A kažu - promenilo se. Zato svakog jutra prvo kupim novine i pogledam datum. Da znam da li je danas - danas ili je danas još uvek juče.

Autoru ove sjajne riznice duha je možda, kao hroničaru, bio potreban podatak o proteku vremena, ali čitaocima Hronike bolje budućnosti to sigurno neće predstavljati problem. Kad stignu do kraja knjige, vratiće se na početak i vreme će ponovo biti na njihovoj strani.

Vesna Denčić

- 7 -