Piše: Aleksandar Novaković

ZUBI

(drama)

LICA:
Dejan, od 15, 20,30 godina
Zubarka, sredovečna
Lidija, Dejanova devojka, 25 godina
Bogdan, Lidijin otac, političar, 60 godina
Vidić, poručnik, 45 godina
Vojni policajci: VP 1 i VP 2

Scena prva

(Prazna soba, belih zidova, samo je na sredini zubarska stolica. Bledo svetlo, stalak sa lekovima i bušilicama, prostirka na naslonu. Vrata su levo. Dolazi Dejan, raščupan, neuredan momčić od 14-15 godina. Zausti da nešto kaže, vidi da nema nikoga pa prilazi stolici. Uzme bušilicu i ona zazuji. Trgne se a zatim, u stilu Luka Skajvokera počne da "puca" bušilicom, koja ima zvuk kao laser. Uzme jedan od drvenih štapića kojima se pritisne jezik kad se gleda u usta i ubaci ga, pomoću palca i kažiprsta, u čašu. Zatim zagleda stolicu, prilazi joj, sedne u nju. Na trenutak mu je na licu nadmoćan izraz. Uzme stalak sa lekovima primakne ga, imitira ukucavanje tastature. Imitira posebne likove)

DEJAN: Hane Solo, ukucaj koordinate za Crnu Zvezdu. Pobunjenička alijansa mora da stigne tamo do dvanaest nula-nula. Ima li lovaca Imperije? Tri lovca na tri časa od nas. Artu Ditu, šta ti kažeš? (Imitira robota) Pliju-pliju-plik-plik! To sam i ja hteo da kažem! Idemo na njih!
(Imitira lovca koji se približava, koristi bušilicu kao laser. Dolazi Zubarka, sredovečna, pedantna, primeti ga, krene prema njemu kao da želi nešto da mu kaže, isceri se i odlazi)
DEJAN: Pju-pju-pju! Kabuuuum! Oborili smo ga, Luk! Pazi, jedan nam je iza repa! Podiži zaštitni štit! Paaaam! Čubaka, popravi uređaje ispod kokpita! Vuf vaf aaaargh! I neka si mu rekao, Čui! Moraćemo da napravimo salto mortale, podiži mašinu, vorp brzina, aaaaaaa! Kh, kh, kh! Iza njih smo! Gađaj ih topom, Solo! Ne treba dvaput da mi kažeš, Skajvokeru! Baaaaam! Badabaaaaaam! Sredili smo ih! Jes! Čekaj, Skajvokeru, imamo signal na video monitoru! Pusti ga!
(Dejan namesti zaprešpašćen izraz lica. Iza leđa mu, tiho, prilazi Zubarka, sredovečna, pedantna, sa zelenom fasciklom u ruci. Usput prelistava podatke u njoj, brzo i nehajno. On je ne primećuje)
DEJAN: Ti, to nije moguće!
(Dejan namesti hladno lice i stavi sisaljku u usta. Sisaljka počne da sakuplja pljuvačku, glasno)
DEJAN (mutirano): Luke… khhhhhhhh…. I'm your father!
(Zubarka mu prilazi. Gledaju se bez reči)
ZUBARKA: Ti si zanimljiv primerak. Ovde piše. (Zubarka potapše fasciklu)
DEJAN: Primerak? A ja mislio da sam dečko.
ZUBARKA: Nemaš ti meni šta da misliš...
DEJAN: Kosa vam je ovde malo…
ZUBARKA: Ti si Dejan Petrić, jel' tako?
DEJAN: Pa vi se šatirate! Baš vam grozno stoji!
ZUBARKA: Dolaziš iz osmog četiri, je li tako?
DEJAN: Nije. Jel' tako?
ZUBARKA: Nije tako. Jel' tako?
(Dejan pokuša da se nagne napred i baci pogled u fasciklu. Zubarka je izmakne. Dejan protrlja kosu i gleda je, smeškajući se)
ZUBARKA: Sačekaj.
(Zubarka odlazi. Dejan seda na stolicu i zavrti se na njoj. Zubarka se vraća, Dejan se trgne i hitro skoči sa stolice. Stolica se i dalje vrti. Zubarka je zaustavi rukom)
ZUBARKA: Čula sam da si bezobrazan dečko, drzak i bezobrazan. Dvadeset izostanaka. Šta kaže tvoja mama na to?
(Pauza)
DEJAN: Mrtva je. Živim sa bakom i dedom.
ZUBARKA: Šta će reći baba i deda za to?
(Pauza)
ZUBARKA: A da ti malo progovoriš?
DEJAN: A da vi vratite materijal koji kradete za svoju privatnu ordinaciju.
ZUBARKA: Ko to laže?
DEJAN: Ko ne?
(Dejan se zavrti na stolici, skoči. Imitira avion, "leti" oko Zubarke)
DEJAN: Vuuuš!
ZUBARKA: Ma, kakve su ovo…
DEJAN: Vuuuum!
ZUBARKA: Dejane, sedni na stolicu!
DEJAN: Voiiing!
ZUBARKA: Je li mali, šta ti hoćeš?
DEJAN: Hoću da budem slobodan, fri, voiiiing, friiii!
ZUBARKA: Samo ti?
DEJAN: Brrrrrrr!
ZUBARKA: Sedni!
DEJAN: Buuum! Pogođeni smo! Aaaaaaaaaa! (imitira avion koji ponire i padne na pod)
ZUBARKA: Sedni na stolicu!
DEJAN: Daj ne seri…
ZUBARKA: Sedni na stolicu!!!
DEJAN:Vžžžžž!.
ZUBARKA: Sedni na stolicu ili letiš iz škole! 
DEJAN: Friii!
ZUBARKA: Hoćeš da ti baba i deda crknu od muke kad te šutnu iz škole?
(Pauza)
DEJAN: Ukapiraće oni.
ZUBARKA: Misliš?
DEJAN: Mislim. To su jedini normalni ljudi koje znam.
ZUBARKA: Jedini ljudi koji su dobri prema tebi?
DEJAN: Da.
ZUBARKA: I koji te vole?
DEJAN: Da.
ZUBARKA: Jesi li siguran?
DEJAN: Jesam.
ZUBARKA: Luče bakino. I dekino.
DEJAN: Nisam.
ZUBARKA: Dobro, nisi. Znam da nisi.
(Pauza)
ZUBARKA: Ma, ti se bojiš.
DEJAN: Čega se bojim?
ZUBARKA: Mene.
DEJAN: Tebe?
ZUBARKA: Ne, bušilice. Ako ti probušim zub nikad nećeš biti (imitira) friii!
DEJAN: E, biću!
ZUBARKA: E nećeš!
DEJAN: E hoću!
ZUBARKA: Ti si kao neki džedaj?
DEJAN: Jesam.
ZUBARKA: Onda sedni!
(Pauza)
DEJAN: I hoću! (Dejan odgurne Zubarku i seda na stolicu. Iskezi joj se)
ZUBARKA: Dopada ti se?! Kad bi samo znao koje zadovoljstvo donosi ova stolica.
DEJAN: Zado… šta? (Zubarka mu lupi šamar. Dejan se cereka. Zubarka ga zgrabi za vilicu, trese je)
ZUBARKA:. Otvori usta, aaa! Što si ih stis'o ko guzicu!? Jače!
(Dejan isplazi jezik a zatim otvori usta. Zubarka uzima ogledalce i zagleda. Istovremeno ga pribija uz naslon, oslanja se o njega tako da se, gotovo ležeći, Dejan koprca)
ZUBARKA: Pičkice balava! Sedi mirno, sedi! Baka i deda! Odmah sam znala da si ti jedno razmaženo derište! Da si pravi mangup zvao bi ih "fosili"! Šta kažeš? Krkljaš, a?
(Zubarka ga pritiska još jače)
ZUBARKA: Ma, nabiću ti ga ja do krajnika, ko što si ti hteo meni. Karijes, karijes, okuzalno, palatinalno, distalno, teskoba zuba, zapaljene. Smrdiš kao mrtav tvor. Treba ti dezinfekcija, deratizacija i dezinsekcija. Isperi labrnju.
(Pauza)
ZUBARKA: Da nam se neko nije usrao?
(Dejan se iskezi, uzima čašu i ispira usta. Zubarka navlači rukavice)
ZUBARKA: A ti, pomažeš babu i dedu? Video te nastavnik likovnog kako prodaješ novine po kafanama. 
(Dejan vodu koja mu je u ustima ispljune na Zubarku. Pauza. Zubarka se smeje)
ZUBARKA: Foliraj se koliko hoćeš ali ti si jedan dobar dečko. Sviruckaš gitaru, puno čitaš. Nisi zao samo si malo drzak i bezobrazan.
(Zubarka uzima bušilicu)
ZUBARKA: Otvori usta. Mi volimo drske i bezobrazne, takve lepuškaste momčiće-kurtončiće kao što si ti…
(Distorzirana bušilica)
ZUBARKA: …jer je pravo uživanje gledati vas kako pucate.
(Zubarka buši, Dejan urla od bola. Zubarka ne prestaje da driluje)
ZUBARKA: Misliš da ovo boli? Šta ti znaš o bolu?! Pljuni!
(Dejan pljune krv)
ZUBARKA: C-c-c! Uplasilo se detence!
DEJAN: Ko se uplašio, smradušo?!
(Zubarka prilazi Dejanu)
ZUBARKA: Da li znaš šta se uzima za osnovnu jedinicu bola? Zubobolja. Kažu da čovek najviše može da izdrži ako ga odjednom boli pet zuba. 
DEJAN: Ja mogu više. 
ZUBARKA: Ne možeš. Kad pređe tu granicu čovek postaje ili potpuno neosetljiv na bol ili potpuno mrtav.
(Zubarka uključuje bušilicu. Dejan urlikne od bola. Trese se celim telom. Zubarka se izmakne. Tapše ga po obrazu)
ZUBARKA: Jesi li muško ili pederčić? A? Ha-ha-ha!
DEJAN: Ti me ne lečiš.
ZUBARKA: Ne lečim, bravo! Otvori usta!
(Burgijanje, uvijanje)
ZUBARKA: Pljuni! Jesi li i sad slobodan?
(Dejan pljune krv)
DEJAN: Da.
(Burgijanje, uvijanje)
ZUBARKA: Pljuni!
(Dejan pljune krv. Burgijanje, uvijanje)
ZUBARKA: Pljuni!
(Dejan pljune krv. Burgijanje, uvijanje)
ZUBARKA:Pljuni!
(Dejan pljune krv, jedva)
ZUBARKA: Otvaraj!!!
(Burgijanje, uvijanje. Dejan krene da pljune)
ZUBARKA: Jesam li ti rekla da pljuneš? Gutaj! Šta se gadiš, to je tvoja krv!
DEJAN: Tebe se gadim.
ZUBARKA: To je duh! Otvori ustašca!
DEJAN: Neću.
ZUBARKA: Šta je, nemaš muda?
DEJAN: Imam.
ZUBARKA: A slobodu?
DEJAN: Imam i to. Ajde!
(Dejan otvara vilicu. Operacija se dešava ubrzano: Zubarka burgija, on se strese, pljune krv, Zubarka burgija, on se strese, pljune krv, Zubarka burgija i Dejan vrisne)
ZUBARKA: Nerv! Pogodila sam nerv?
(Dejan se uvija od bolova, pada na patos, urla)
ZUBARKA: Ubila sam ga, a?
(Zubarka se nagne, pokušava da podigne Dejana. On je odgurne)
ZUBARKA: Ustani, mali! Ajde! Malo lekića, cink-oksid i stvar je sređena.
(Gurne ga nogom)
ZUBARKA: Nije to taj nerv Dejane, nije to taj nerv!
DEJAN: A koji je pravi?! Koji?!
ZUBARKA: Ne znam, zato to i radim.
(Zubarka uzme musavog Dejana u krilo i privuče ga. Gladi mu kosu, govori blagim glasom)
ZUBARKA: Boli, a? To znači biti muško-otrpeti bol i postati mudonja! 
(Zubarka zgrabi Dejana između nogu)
ZUBARKA: Biće od tebe muškarčina! 
(Zubarka ga nežno potapše po obrazu. Dejan jaukne)
ZUBARKA: Izvini, ja zaboravila! Ne brini, ja sam doktor, sve će biti u redu! Ja to za tvoje dobro znaš?!
DEJAN: Ka-kako za mooo-je dobro?
(Zubarka ga štipne za obraz)
ZUBARKA: Lepo, bebice! Ti si sad mala zverka, jel tako? A postaćeš jednog dana velika zverka, veeelika a kad postaneš zverina tebi će trebati šta?
DEJAN: Snaga?
ZUBARKA: Bravo, bebice. Oces anesteziju, da manje boli?
(Dejan klima glavom. Zubarka ustaje i uzima anesteziju. Podiže ga i polaže u stolicu. Zabija mu injekciju vilicu i on se strese, telo mu se za trenutak zgrči)
ZUBARKA: Idu suzice, tako... Sta jos tleba da bi bio zvelka?
DEJAN: Brzina.
ZUBARKA: Blavo, blzinaaaa!Jel te boli?
DEJAN: Ne toliko.
ZUBARKA: Sta ti jos tleba? Zu-zu-zu…
DEJAN: Zubi?
ZUBARKA: Tacno, zubici!
(Zubarka ga nežno poljubi u čelo)
ZUBARKA: A šta najgore boli?
DEJAN: Ka-kako?
ZUBARKA: Šta je ono što ti ne da da spavaš, što ti se probija kroz desni i udara u mali mozak, od čega si nemoćan i zgromljen?
DEJAN: Zubobolja?
(Zubarka sedne na naslon za ruke)
ZUBARKA: Šta dolazi posle bola? Neizdrživ bol. A posle neizdrživog bola? Uživanje u bolu. A posle uživanja u neizdrživom bolu? Otupiš a kada otupiš, kad ti nerv zamre onda si spreman za sve i na sve. Shvataš?
DEJAN: Ja idem.
(Dejan pokušava da ustane. Slabašan. Zubarka ga vrati nazad u stolicu)
ZUBARKA: U redu je, opusti se, tako. Ne boj se, slobodan si jer tvoji zubi mogu sve. 
(Miluje ga po obrazu, po ramenima)
DEJAN: Pusti me!
(Zubarka ga još jače privuče i počne još strasnije da ga miluje)
ZUBARKA: Svaku laž koju izgovoriš ti zubi će, zajedno s jezikom, prevaliti bez oklevanja. Svi će ti verovati, jer tvoji zubi se ne tresu, ne cvokoću, oni su uvek tu, beli, prazni i iskeženi.
DEJAN: To je sumanuto!
ZUBARKA: Zaboravi ukus, miris! Zubi će poslušno raditi svoj posao, drobili jajašca morune ili pseće bljuvotine. Poslušni i mrtvi. A kad dođe pravi trenutak…
(Zubarka ustaje i prilazi Dejanu s leđa. Spušta mu ruke na ramena, šapuće mu na uho)
DEJAN: Skidaj ruke sa mene!
ZUBARKA: ...tvoji zubi će ti pomoći u borbi sa neprijateljem. Zamisli samo, ti si na bojištu, sam, bez puške, bez noža a on prilazi…
(Dejan krene da ustane)
DEJAN: Dosta!!!
(Zubarka zgrabi Dejanovu glavu i snažno ga povuče nazad)
ZUBARKA: Neprijatelj prilazi, njuši te u vazduhu, oštri bajonet, psuje ti majku srpsku. A ti, šta ti radiš? Sakrivaš se ispod trulog leša…
DEJAN: Pusti me!!!
ZUBARKA: Čekaš dok neprijatelj hoda po lokvama krvi. Par kapi krvi ti padne na obraz. Zabijaš nokte u zemlju. Noge - nesigurne, ruke - mlitave kao špageti ali zubi, oni su hladni, spremni, ne osećaju ništa. I onda skačeš…
(Dejan se trudi da šakama pokrije lice, Zubarka pribija Dejana uza stolicu koji se mlitavo otima)
ZUBARKA: …i tvoji zubi nepogrešivo nalaze jagularnu venu. Kidaju meso, glođu kosti, krv lije na sve strane. Pljuješ njegovu krv kroz tvoje zube, pravo njemu na lice. 
(Dejan klone. Zubarka mu lupa blage šamare)
ZUBARKA: Ne gubi svest, ne sada. Čekali smo te toliko dugo…
(Dejan se trza, pljuje krv)
ZUBARKA: Ti si naš totem iz drevnih dana! Mi smo najstariji, zapamti! Ti si naš vuk, naš totem, jak u čoporu, nepobediv kad je usamljen. Idi! 
(Dejan se trza, pljuje krv. Zubarka se izmakne. Dejan klecavo ustaje sa stolice, kreće prema vratima)
DEJAN: Ja nisam tvoj.
ZUBARKA:Ti ne ubijaš radi mesa, krvi, ideje. Ubijaš zato što možeš da ubijaš. Zato si neuništiv, u demokratiji ili tiraniji, svejedno. Ubijaš jer si slobodan.
(Dejan stane)
DEJAN: Onda da počnem sa tobom.
(Zubarka odmahne glavom, priđe i poljubi Dejana u usta. On je ošamari i ona padne. Zgrabi je i dovuče na stolicu. Zubarka se smeje. Dejan uključuje bušilicu. Dejan joj lupi šamar. Zubarka se i dalje smeje. Dejan joj lupi drugi šamar. Zubarka se smeje još glasnije. Dejan je udari pesnicom u stomak. Zubarka se ne smeje. Dejan obara stolicu i seda joj na grudi. Zubarka se histerično smeje)
ZUBARKA: Vuk, mali je pravi vuk!
(Dejan gleda bušilicu a zatim Zubarku. Baci bušilicu i krene prema vratima)
ZUBARKA: Dejane! Nema više lepog dečka. 
DEJAN: Ne možeš mi ništa, dromfuljo! Jači sam!
(Dejan zausti da kaže još nešto ali zastane u pokretu. Pauza)
ZUBARKA: Vratićeš se. Ne meni ali nekome kao ja. Vratićeš se. Sad znaš.

(Dejan bez reči izađe. Zubarka se smeje, kašljući, i počne da se vrti na stolici. Mrak)

Međuscena

(Dejan je u pohabanoj trenerci, na praznoj sceni, pimpluje loptu. Stoji pod snažnim snopom svetlosti dok je ostatak scene u mraku. Držanje mu je sigurnije, leđa drži pravo, nije povijen kao u prethodnoj sceni. Kako loptu pimpluje sve brže tako i zvuk lopte koja udara o njegovu nogu i grudi postaje sve jači. Lopta padne uz tresak i otkotrlja se u mrak. Dejan krene za loptom. Iz mraka izlaze dva vojnika u uniformama vojne policije, VP 1 i VP 2. Jedan od njih se igra loptom, VP 1. Dejan ustukne ali ga VP2 zgrabi a kad Dejan počne da se otima VP 1 baci loptu u stranu i udari ga snažno u stomak. Dejan poklekne i oni odvlače Dejana u mrak. VP 1 usput šutne loptu u stranu. Svetlo na Dejanovoj strani se gasi. Pali se svetlo na drugoj strani pozornice, stub svetla, ispod njega poručnik Vidić. Sredovečan, demonske pojave. Kezi se i pušta dimove iz cigare. Pod miškom mu je zelena fascikla. Iz mraka izranjaju VP 1 i VP 2. Bacaju mu pred kolena Dejana. Vidić ih kratko otpusti odsečno odmahnuvši rukom. Salutiraju i odlaze. Dejan se bori da dođe do daha. Vidić prelistava fasciklu i zagleda Dejana. Kezi se. Baca fasciklu u stranu. Nagne se napred i zgrabi Dejanovu vilicu. Podiže Dejana na noge držeći ga za vilicu i zagleda mu zube. Dejan drhti, bespomoćan. Mrak.)

Scena druga

(Stolica je ovaj put stolica nišandžije protivavionskog topa a cev je jedva nešto veća od stolice što daje oružju karikaturalni izgled. Ispod stolice, u uniformi vojničkoj, 20 godina, Dejan. Oko njega su flaše piva, pune. Uzima jednu, otvara je zubima, pljune čep i nalije malo sebi piva a onda podigne ruku i nalije cev topa. Lice mu je deprimirajuće mirno. Uzima još jednu flašu. Zubima otvara. Daje topu a onda on eksira. Uzme treću flašu. Potegne. Topu ne daje. Eksira. Uzima četvrtu flašu i počinje da je sisa polako, kao beba. Već je omamljen. Uzima petu flašu, stavi je sa strane, promašivši usnu, i napravi zvuk pištanja sisaljke u zubarskoj ordinaciji. Prene se, na tren je trezniji. Dolazi poručnik Vidić sa šarenom novogodišnjom kapicom. Pripit je, u ruci ima još jednu kapicu. Vidić je nakrivio kapicu i pevuši, u ritmu čočeka)

VIDIĆ: "Dadu li mu dadinu, dadu li dadinu, dadu li dadinu, dadu li da, nanu li mu naninu, nanu mu naninu, nanu li mu naninu, nanu li na, dadu li du dadinu, dadu li mu dadinu, dadu mu dadinu, dadu mu dadinu, dadu li da…"
VIDIĆ: A, tu si, Petriću, puško!
(Dejan poteže)
VIDIĆ: Čuo da smo potpisali primirje pa jednu ruku na kitu, drugu na flajku i zajebava se! 
(Dejan se klati napred-nazad). 
VIDIĆ:Sad će Nova godina! 
(Dejan uzme flašu, eksira. Vidić zbunjeno pogleda Petrića. Vidić se ironično iskezi. Dejan se pravi da ga ne primećuje)
VIDIĆ: Petriću, zapamti: moj si.
(Dejan eksira novu flašu)
VIDIĆ: "Ne, gospodine poručniče Vidiću, razumem gospodine poručniče Vidiću!" Jel tako kaže prava vojska?
(Dejan klimne glavom par puta onda se uhvati za usta i počne da povraća)
VIDIĆ: Zdravo je to, čisti organizam i tako to. Ako te povraćoka ne uguši.
(Dejan, teturajući, krene da ode. Vidić ga uhvati za ruku)
VIDIĆ: Sedaj, pizda ti materina te ti pizda materina!
(Vidić uzima flašu, zubima pokuša da je otvori. Ne ide)
VIDIĆ: Petriću…
(Petrić zubima otvori flašu)
VIDIĆ: Jebote što imaš zube! Sedaj ovde!
(Gledaju se. Vidić ga šeretski gurne ramenom)
VIDIĆ: Šta ćeš da radiš kad odeš u civil, ako odeš u civil?
(Petrić slegne ramenima)
VIDIĆ: Izem te mutavog! A, ček, ček…
(Vidić se kucne po glavi)
VIDIĆ: Dozvoljavam ti da govoriš. 
(Dejan zbunjeno pokaže na sebe)
VIDIĆ: Jeste, ti! Šta ćeš kad odeš u civil?
DEJAN (Govori otežano, teško diše): Sahraniću baku i dedu, gospodine kapetane.
VIDIĆ:Au, to baš nije veselo! Kad su ti javili?
DEJAN: Juče.
VIDIĆ: Žao mi je al' bilo im je i vreme.
(Vidić i Dejan se gledaju netremice)
VIDIĆ: Kako me to gledaš?
DEJAN: Ne gledam vas, gospodine poručniče.
VIDIĆ: Bila baba, bio deda, otišla baba, otišo deda, šta sad?
(Pauza)
DEJAN: Ništa. Baš ništa, gospodine poručniče.
VIDIĆ: Glasnije!
DEJAN: Gospodine poručniče!
VIDIĆ: Govoriš kao vojnik ali nisi vojnik. Pravi vojnik mora da bude dobar čovek a dobar čovek radi od srca a ne zato što ga teraju. Dobar čovek i gine od srca! I zbog srca! I ubija zbog istog! A ti? 
DEJAN: Ja, gospodine poručniče?
VIDIĆ: Ti! Gledao sam te kad ste vežbali rukovanje bajonetom. Pravi vojnik bode onako, usput, ko što čačkalicom bode… ćevapčiće a ti… Kilosteru! Kakav si to vojnik? Ni pile ne možeš da zakolješ!
(Dejan krene da ode a Vidić ga povuče dole)
VIDIĆ: A o Turcima i da ne govorimo…
DEJAN: Gospodine poručniče…
VIDIĆ: A o Turcima i da ne govorimo!!!
(Pauza)
VIDIĆ: Ovde si mesec dana a nijednog nisi zaklao. A regrutna mi rekla - čovek na mestu, pravi vuk! Vuk-kurac!
(Zgrabi ga za vrat i privuče sebi)
VIDIĆ: Slušaj, mali, ili mi večeras donesi turski skalp ili….
(Vidić se potapše po futroli)
DEJAN: Razumem, gospodine poručniče.
VIDIĆ: Tačno u ponoć? Ko vampir?
DEJAN: Tačno u ponoć.
(Pauza)
VIDIĆ: Brzo si pristao. Zamenio bi ti mene za Turčina.
DEJAN: Ne bih, gospodine poručniče.
(Pauza)
VIDIĆ: Gde bi ti bio da te nismo pozvali?
DEJAN: Ne znam, gospodine poručniče.
(Pauza)
VIDIĆ: Nigde, ko što si i sad. Ha,ha,ha! 
(Vidić ga potapše po ramenu, smeje se i Dejan se veštački nasmeje)
DEJAN: Kad vi kažete, gospodine poručniče.
VIDIĆ: To mi reci, Srbine!
(Vidić uzme pivo i da dve flaše Dejanu. Dejan otvara flaše zubima. Kucaju se. Seda, kezeći se Vidiću koji pije flašu na eks. Na pola piva Vidić stane, pivo počne u peni da mu teče iz flaše)
VIDIĆ: Vidi što se flaša primila na mene, počela da svršava. 
(Vidić pucka prstima, oslonio se na Dejana)
VIDIĆ: Ijaaaao!
(Igrajući sa rukama iznad glave Vidić se okrene Dejanu)
VIDIĆ (peva): "Sunce sija, Ibar se talasa, pam-pa-pam,
sitno broji, sitno bato, moja junska klaaaasa…"
(Pauza. Vidić zapanjeno pogleda Dejana i mlohavo ga gurne)
VIDIĆ: Šta je, što ne pevaš? 
(Pauza. Dejan se klati na nogama i poteže pivo do kraja)
VIDIĆ: Na položaje, neprijatelj na vidiku!
DEJAN: Ko, šta?
VIDIĆ: Miiirno!
(Dejan se zaklati, stane mirno)
VIDIĆ: Kažem, na položaje! Vazdušni naa-pad!
(Dejan se popne na stolicu, uzme u nišan imaginarnu tačku, pomera stolicu)
VIDIĆ: Oružje za paljbu, pripremi!
(Škljoca otvarač topa. Dejan cilja)
VIDIĆ: Vazdušni napad s leva!
(Dejan skoči na zemlju. Vidić se cereka)
VIDIĆ: Koji bre vazdušni napad? Zar ne vidiš da te zajebavam? Ajde, ustaj!
(Dejan ustaje a Vidić se penje gore, prethodno pruživši Dejanu ruku da ga podigne)
VIDIĆ: Lep pogled. Da imam dovoljno municije sjebo bih ono selo dole. To pod jedan. Pod dva: pobio bih sve ptice koje me prelete. One će meni da kenjaju na glavu! A onda bih pobio sve ustaške pilote pa sve pilote NATO-a, pa sve pilote JAT-a jer stalno kasne pa one pedere što u avgustu šatro zaprašuju komarce a u stvari mene truju… Deki, jel' bi ti sad ubio nekoga, a? Al' iskreno! 
DEJAN: Ne, gospodine poručniče.
VIDIĆ: Je li? A što?
DEJAN: Niko ne mora da gine.
(Pauza. Vidić se smeje izveštačeno)
VIDIĆ: Daj ne zajebavaj, neko mora.
DEJAN: Niko ne mora, gospodine poručniče!
(Vidić repetira pištolj i uperi ga u Dejanovu slepoočnicu)
VIDIĆ: A sad?
DEJAN: Niko, gospodine poručniče!
(Pauza. Vidić se histerično smeje. Vidić vraća pištolj u futrolu)
VIDIĆ: Kako me gleda! Ti bi da me ubiješ, a?
(Vidić podigne peš kaputa)
VIDIĆ: Izvoli, pucaj. Vidi ruke, nema laži, nema prevare. Nećeš?
DEJAN: Ne, gospodine kapetane.
(Vidić udari Dejanu šamar)
VIDIĆ: A sad, jesi li sad siguran? 
(Pauza)
VIDIĆ: Reci: koljem u ponoć!
(Vidić mu stavi cev pištolja u usta. Dejan ponovi. Mrmljajući. Vidić izvuče pištolj iz Dejanovih usta i stavlja šeširić na Dejanovu glavu)
VIDIĆ: Pogledaj se kakav si lep!
(Pauza)
VIDIĆ: A, sad se kaješ? Vojniku ne treba savest.
DEJAN: Ja nisam vojnik. Nikad to nisam ni bio.
VIDIĆ: Tačno, ti nisi vojnik. Ti si vuk.
DEJAN: Ja sam čovek!
VIDIĆ: Kurjak, bre! Šta ćeš ti bez mene?
DEJAN: Počeću ponovo, sve ispočetka.
VIDIĆ: Nema toga, mali. Ovde svi smrdimo na krv. I ti.
(Pauza)
DEJAN: Kad bih se ponovo rodio mene ovde ne bi bilo.
VIDIĆ: Ne moraš meni da se pravdaš. Klaćeš Turke, i to dobro.
DEJAN: Nemam izbora.
VIDIĆ: Imaš. Da ti prospem mozak. Pametno si izabrao. Ne brini. Evo, ja ti praštam! 
(Vidić blago potapše Dejana po obrazu i vadi sat)
VIDIĆ: Opa, vidi: minut do dvanaest. Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan, nula!!!
(Sat udara ponoć, vatrometi, vrištanje pijanih vojnika. Vidić krene da se izljubi sa Dejanom)
VIDIĆ: Ajde, Petriću, što si ko seoska mlada!? Da se ljubimo pa da koljemo.
DEJAN: Ja se danas skidam.
VIDIĆ: Mo-molim? Ostalo ti jedanaest meseci a ti…
DEJAN: Jebi se i nesrećna ti Nova godina, Vidiću. Ja sam slobodan čovek.
(Dejan zgrabi flašu i udari flašom u glavu)
DEJAN: Tri nule, Vidiću, tri nule!
(Dejan se zaleti na Vidića)
VIDIĆ: Stani, stani bre!
DEJAN: Kapijaaaaaa!
(Dejan ga gurne. Dejan izvuče pištolj iz Vidićeve futrole)
VIDIĆ: Koji ti je kurac? Ne pucaj!
DEJAN:Paaam, paaam, paaaam!
(Svaki put kad Dejan "opali" Vidić se strese)
DEJAN: Mnogo si pričao, Vidiću! Paaam!
(Vidić, pokrivši glavu, pada na zemlju. Dejan uzme pištolj i baci ga u stranu)
DEJAN: Nema pištolja, vidi!
(Dejan podiže visoko šake da pokaže Vidiću)
VIDIĆ: Stražaaaaa, stražaaaaa!
DEJAN: Svi su pijani, Vidiću. I svima se jebe za tebe.
VIDIĆ: Stražaaaaa, stražaaaaa!
(Pauza)
VIDIĆ: Slobodan si, Petriću. Idi,samo idi!
(Dejan prilazi Vidiću. Vidić se sporo povlači unazad, zbunjen)
DEJAN: Ja slobodan? Ko si ti da me oslobađaš?
VIDIĆ: Mislio sam, možeš da ideš kod babe i dede.
DEJAN: Misliš u grob?
VIDIĆ: U, izvini, ja zaboravio.
DEJAN: Nisi ti ništa zaboravio, Vidiću, samo ne želiš da se sećaš. 
VIDIĆ: Če-čega?
DEJAN: Šta si me maločas terao da radim.. 
VIDIĆ: Nisi se bunio.
DEJAN: Nisam mogao. 
VIDIĆ: Izvini.
DEJAN: (Imitira) Izvini? To je sve što imaš da kažeš?
VIDIĆ: Meni je žao. Mnogo mi je žao!
DEJAN: Žao ti je, a?
KAPETAN: Drugar, daj da popijemo pivo.
(Vidić ga ponudi pivom. Dejan odgurne njegovu šaku i pivo se prospe po zemlji)
DEJAN: Pičko!
(Vidić pokuša nešto da kaže ali se zatetura i osloni o top. Teško diše. Dejan je na metar od njega. Tupi pucanj, of, a onda se žuto svetlo kao zvezda padalica spusti do poda scene. Sekund-dva se obojica kupaju u žutom svetlu)
VIDIĆ: Signalni pištolj. Ko koji kurac….Turci, jebote!
(Eksplozije, detonacije, jauci ljudi, štektanje mitraljeza, of. Dejan odlazi. Vidić se, pun nove snage, okreće prema Dejanu koji se zatetura)
VIDIĆ: Dečko, gde si ti pošao?
DEJAN:U slobodu! U pizdu materinu!
VIDIĆ: Kuda, sunce ti jebem kalajisano?! Ostaješ ovde dok ja ne kažem.
DEJAN: Ostajem kurac!
VIDIĆ: Dođi, ako nećeš kuršum u čelo!
(Dejan stane, okrene se. Vidić traži pištolj po zemlji. Dejan poklopi nogom Vidićevu šaku kad ovaj posegne za pištoljem na zemlji, Vidić se odmakne, Dejan ga zgrabi za ramena i udari kolenom među noge)
DEJAN: Srećan Uskrs, domaćine.
(Dejan uzima pištolj. Nišani na Vidića)
VIDIĆ: Nemoj! Kako si rekao: niko ne treba da gine!
(Dejan nateže oroz)
VIDIĆ: Nemoj, nemoj jebote! Srediće nas Turci zbog srpske nesloge!
(Dejan baca pištolj Vidiću)
DEJAN: Ne treba mi pištolj, razdužio sam se.

(Vidić krene da uzme pištolj ali se Dejan baci na njega. Rvu se i otkotrljaju u mrak. Dva pucnja iz pištolja, of. Iz mraka izranja Dejan sa krvavom uniformom. Eksplozije postaju sve jače, Dejan pada na zemlju a zatim, bauljajući, otrčava u mrak. Mrak)

Treća scena

(Groblje. U levom uglu je crni spomenik, nepravilan, iskrivljen, sa odsečenim vrhom, baca senku do ivice pozornice. Pored spomenika je siva vazna. Pred njim pali sveće Lidija, u crnom, elegantnom odelu. Sa strane, na zemlji, buket ruža i "suzu". U desnom uglu su dva mala drvena krsta, humke prekrivene hranom i pokapane svećama. Na krstovima vise kobasice. Dolazi Dejan, staje pred krstovima, pali sveće. Obučen je u crninu. Primećuje Lidiju i ponekad uperi pogled prema njoj. Pištanje sirene kola, of. Lidija zastane, odmahne glavom i nastavi. Lidija namešta cveće, ruže, u vazni. Dejan mrmlja, a zatim pokaže rukom prema grobu kao da će se vratiti. Odlazi. Lidija othukne i prekrsti se. Dejan donosi stolicu-fotelju, prašnjavu, onu istu stolicu iz prethodnih scena, seda i nastavlja da mrmlja... Lidija ga popreko pogleda. Pauza. Sveće se pogase... Lidija ih pali ponovo. Pištanje automobilske sirene. Lidija čupka nevidljiv korov sa grobnice. Dejan ga isprati pogledom. Skida kobasicu sa krsta i gadljivo je odloži u stranu. Seda i plače)

LIDIJA: Jeste li dobro?
(Dejan se strese i bez reči ustaje, brišući ruke o pantalone)
LIDIJA: To su vaši…
DEJAN: Baka i deda. Umrla je tri meseca posle njega. Danas joj je godina. Moji rođaci…
LIDIJA: Bili su ovde pre pola sata.
DEJAN: Znam, znam.
LIDIJA: Pa zašto niste… Izvinite.
DEJAN: Nisam hteo da ih vidim.
LIDIJA: Zašto?
(Dejan je preko pogleda. Pauza)
LIDIJA: Izvinite, to su vaše porodične stvari i…
DEJAN: Znate li šta su rekli kad ih je deda molio da mu daju pare za operaciju?
LIDIJA: Ne znam.
DEJAN: Rekli su: "Ako ti damo pare za bolnicu, s čim ćemo da te sahranimo?"
LIDIJA: Užas!
DEJAN: A pogledajte ovo: piletina, pivo, sarma, kobasice, sir, beli i kačkavalj, rakija, vino, baklave, tulumbe, urmašice… Da su ih ovako hranili kad je trebalo živeli bi još deset godina!
LIDIJA: Žao mi je.
DEJAN: A vi…
(Dejan pokaže Lidiji prema spomeniku)
LIDIJA: Moja majka, saobraćajka…
DEJAN: Rekli ste to kao da ne verujete u to.
LIDIJA: Rekla sam šta?
DEJAN: Saobraćajka. Izvinite, ja lupam.
(Pauza)
DEJAN: Izvinite, zaboravite…
LIDIJA: U redu.
DEJAN: Vi ste je sigurno mnogo voleli? Ili ste to shvatili ali prekasno…
(Lidija ga zbunjeno pogleda)
DEJAN: Izvinite, ja u stvari sve ovo pričam o sebi. Lakše mi je tako.
LIDIJA: U redu je.
DEJAN: Vi ste sigurno mislili da sam poludeo kad sam pričao s njima.
LIDIJA: Ma, ne i ja ponekad tako. Kad niko ne gleda.
DEJAN: Da li tražite da vam oprosti? 
LIDIJA: Pa...
DEJAN: Ja stalno.
(Pauza)
LIDIJA: I ja.
DEJAN: Toliko su stvari učinili za mene kad sam bio klinac. Trebalo je da omatorim da bih to ukapirao. Shvatate?
LIDIJA: Da.
DEJAN: Kad su moji roditelji poginuli ja sam im postao kao sin. Razumete?
LIDIJA: Razumem.
DEJAN: Teško je jednom ostati bez roditelja a dvaput… Bolje bi bilo da su me sahranili s njima. 
(Pauza)
DEJAN: Možda i jesu.
LIDIJA: Nemojte!To tako liči…
(Dejan odmahne rukom)
DEJAN: Pored njih dvoje sam bio ljudsko biće, živ, srećan…
LIDIJA: Slobodan?
(Dejan klimne glavom. Pokaže na humke)
DEJAN: Moji rođaci trebaju da leže ovde, svi do jednog. Zvao sam jednog rođaka i pitao zašto nisu učinili nešto za njih a on je rekao: "Mi smo sirotinja". Sirotinja! Gomila robova! Pre sam mrzeo bogataše… Izvinite!
LIDIJA: Zašto?
DEJAN: Čekaju vas kola sa malom registracijom. Otac vam je ili direktor ili političar.
LIDIJA: A, jeste, tata je političar.
DEJAN: Izvinite, hteo sam da kažem da sad mrzim i "obične ljude", sirotinju. 
LIDIJA: Čekajte malo!
DEJAN: Guše me, i jedni i drugi! 
LIDIJA: Neće vas gušiti ako ste slobodni iznutra.
DEJAN: Iznutra? Jedini način da se oslobodiš je da zavladaš nad marvom!
LIDIJA: Razumem što se preoštri prema ljudima…
DEJAN: Preoštar? Ljudi guše, škrti su i gramzivi. Razlika je jedino u tome što je to očitije kod bogatih.
(Pogleda je)
DEJAN: Kod vas to ne vidim. Samo tugu.
(Zgledaju se. Pauza. Automobilska sirena, of. )
DEJAN: Izvinite, ja sam malo sluđen. Načeo me rat.
LIDIJA: Bili ste na ratištu? 
DEJAN: Da.
LIDIJA: Sigurno je bilo mnogo teško.
DEJAN: Ne ako poznajete prave ljude.
LIDIJA: Pa?
DEJAN: Pa?
LIDIJA: Jeste li poznavali prave ljude?
DEJAN: Nisam poznavao ljude. Samo kurjake.
(Pauza)
DEJAN: Izvinite, ja tako…
LIDIJA: U redu je.
DEJAN: Ubeđujem sebe. Ti si se tek rodio. Ratište ne postoji. Ti tek počinješ. Ti si neko drugi.
LIDIJA: To i ja sebi govorim!
DEJAN: Teško ide…
LIDIJA: Da, teško.
(Dejan pokuša da pomeri pramen Lidijine kose koji joj je pao preko čela pa odustane. Pištanje automobilske sirene. Pauza)
LIDIJA: Mi smo ovde kolima pa ako hoćete do grada…
DEJAN: Šta ću u gradu?!
LIDIJA: Ja sam samo pitala…
DEJAN: Ne, stvarno vas pitam, šta ću ja u gradu?!
(Pauza)
LIDIJA: Pa, idite kući, na posao…
DEJAN: U rupu, na kopanje?
LIDIJA: Nije valjda baš tako.
DEJAN: Jeste, tako je!
(Pauza)
DEJAN: Izvinite.
LIDIJA: Ništa, razumem vas.
DEJAN: Stvarno?
LIDIJA: Stvarno.
(Lidija mu pruži ruku)
LIDIJA: Lidija.
DEJAN: Dejan.
(Zbunjeno se rukuju. Lidija se izmakne)
LIDIJA: Što me gledaš tako?
DEJAN: A kako te to gledam?
LIDIJA: Kao neki divljak.
DEJAN: Izvini, dugo nisam video devojku. U stvari, dugo nisam video bilo kakvo ljudsko biće.
LIDIJA: Misliš civila?
DEJAN: Mislim ljudsko biće, pravo ljudsko biće.
LIDIJA: Hvala.
DEJAN: Zašto?
LIDIJA: Milsim, to bi trebalo da bude kompliment?
DEJAN: Da, kompliment…
LIDIJA: Onda hvala.
(Dejan se usiljeno osmehne)
DEJAN: Nema na čemu.
LIDIJA: Evo, idemo tamo…
(Lidija mahinalno zgrabi Dejana za šaku i povede ga)
LIDIJA (viče): Mile, ima li mesta za još jednog do grada? Da? Idemo.
(Lidija shvati da drži ruku u Dejanovoj)
LIDIJA: Izvini.
DEJAN: Ništa, ništa.
(Odlaze. Mrak)

Četvrta scena

(Stolica, sad nalik spojenim automobilskim sedištima, se nalazi obasjana čkiljavim svetlom, usred tame koju, s vremena na vreme, obasjavaju farovi kola, zvuk kola koja jure autoputem, of. Pun Mesec, avetinjsko svetlo. Na stolici su Dejan i Lidija. Vode ljubav, divlje. Lidija je zajahala Dejana i licem je okrenuta prema njemu. Dejan pokušava da se uspravi ali mu Lidija ne dozvoljava. Svršavaju. Umire se)

DEJAN: Pored tebe…
LIDIJA: Da?
DEJAN: Pored tebe sam ponovo rođen.
(Pauza)
LIDIJA: Baš si mi sladak takav.
DEJAN: Kakav?
LIDIJA: Bespomoćan. 
(Lidija se bezobrazno promeškolji. Dejan jaukne)
LIDIJA: Mislila sam da boli samo devojke
DEJAN: Greška... 
LIDIJA: Boli i momke?
DEJAN: Naravno da nekad zaboli i momke.
(Lidija se zavali u Dejanovom krilu)
LIDIJA: A sad, jel' sad boli?
DEJAN: Daj Lidija, pusti me da ustanem.
LIDIJA: Ne, ostani još u meni.
DEJAN: To voliš, a?
(Lidija se bezobrazno promeškolji)
LIDIJA: Aha.
DEJAN: Nek' ti bude.
LIDIJA: A tebi je kao loše?
DEJAN: Ko kaže?
LIDIJA: Nama treba zabraniti seks.
DEJAN: Zašto?
LIDIJA: Zato što to radimo nepristojno dobro.
DEJAN: Nek sačekaju još četrdeset godina pa može.
LIDIJA: Samo? Kladim se da bi i tada bio dobar frajer. Ne bih te izvlačila iz kreveta ni u staračkom domu.
DEJAN: Ne bi mogla ni da hoćeš.
LIDIJA: Molim? 
DEJAN: Ne bih mogao da ustanem.
LIDIJA: Opet bih bila s tobom.Na tebi, pod tobom, oko tebe, u tebi… Biću tu i kad diplomiraš, i kad se zaposliš, i kad ti bude trebala žena i troje dece pa devetoro unučića…
DEJAN: Škola, posao, vojska, deca, porodica…. 
LIDIJA: Šta s tim?
DEJAN: To zvuči tako konačno.
LIDIJA: I treba da bude.
DEJAN: Konačna je samo jedna stvar. Pička. 
(Lidija se nasmeje)
DEJAN: Tu beže svi papučići.
(Lidija se smeje i dalje. Dejan je hladno pogleda i ona prestane)
DEJAN: Šta je tu smešno?
LIDIJA: Molim?
DEJAN: Kažem: šta je smešno? Moj štos ili slika mene kao papučića?
LIDIJA: Pa, smešno je i jedno i drugo.
DEJAN: A ja bi kao trebalo da te zasmejavam?
(Dejan se odmiče i zakopčava. Lidija duboko uzdahne. Pauza)
LIDIJA: A da promenimo temu?
DEJAN: Izvoli.
LIDIJA: Hoćeš li da dođeš kod nas sutra?
DEJAN: Kojih "vas"?
LIDIJA: Kod tate i mene.
DEJAN: A, ne. Taj film nećete gledati!
(Dejan bez reči "izlazi". Zvuk otvaranja i zatvaranja kola iako on nije to uradio stvarno. Zrikavci, of, zvuci noći. Dejan pali cigaretu. Daleki, usamljeni zrak kola u tami a onda zaigraju "svici". Lidija izlazi iz kola)
LIDIJA: Zašto ne?
DEJAN: A zašto bih ga video?
LIDIJA: On te poštuje.
DEJAN: Daj, zajebi!
LIDIJA: Nema dana da ne pita za tebe.
DEJAN: A ti mu pričaš sve onako, u detalj?
LIDIJA: Naravno da ne!
DEJAN: Pa, šta hoće veliki Bogi od mene jadnog i bednog?
LIDIJA: Nudi ti posao.
DEJAN: Idi! Kakav?
LIDIJA: Ne znam. Nije rekao. Ali, sigurno nije loš.
DEJAN: A ja da prihvatim?
LIDIJA: Da.
DEJAN: Prvo posao a onda? Politika, čopor dece, ćelavljenje, ćoravljenje….
LIDIJA: Dejane!
DEJAN: Pomisliću da si ista.
LIDIJA: Ista?
DEJAN: Ista kao ostali.
LIDIJA: Ko kaže da nisam?
(Pauza)
LIDIJA: Slušaj, znam koliko ti znači tvoja sloboda ali on baš želi da te upozna.
DEJAN: E, ja baš ne želim! 
LIDIJA. Zašto?
DEJAN: Zato što je on zlo! Za njega vezuju malverzacije, ubistva, šverc…
LIDIJA: Glasine! Ti ga uopšte ne poznaješ. 
DEJAN: I ne želim da ga upoznam.
(Pauza)
LIDIJA: Hajde, šta je to, jedna večerica?
DEJAN: Heh, jedna večerica!
LIDIJA: Neće uspeti da te promeni za par sati.
DEJAN: To sam već negde čuo.
(Lidija se privije uz njega)
LIDIJA: Što si tako tvrdoglav? Pre sam te videla drugačije.
DEJAN: Misliš, kao slugu?
LIDIJA: Ti to stvarno?
DEJAN: Da.
LIDIJA: A kako ti sebe zamišljaš?
(Dejan se nasmeje)
DEJAN: Ja sebe ne zamišljam. Ja delujem. 
LIDIJA: Kako si to hladno rekao.
DEJAN: Istina se obično tako izgovara.
LIDIJA: Ti "deluješ"!
DEJAN: Kad budem slobodan više neću delovati.
LIDIJA: A kad će to biti?
DEJAN: Ne znam. Verovatno nikad, zahvaljujući svim Bogdanima ovog sveta.
LIDIJA: Šta ti to znači?
DEJAN: To znači da se neću klanjati onima koji su me oterali u rat!
(Pauza)
LIDIJA: Ti me mrziš. Mene i sve što pripada mojoj porodici!
DEJAN: Ako ti kažeš.
LIDIJA: Izludeli su te.
DEJAN: Ko, gde?
LIDIJA: Tvoji, na ratištu. Šta ste tamo radili?
DEJAN: Pitaj tatu.
LIDIJA: Dejane, šta ste radili?!
DEJAN: Isto što i drugi.
(Pauza)
LIDIJA: Hoćeš li ti da dođeš kod nas ili nećeš?
DEJAN: Neću. 
(Lidija se klati, oklevajući)
DEJAN: Hajde, idi, gospođice bogatašice!
LIDIJA: Nije ti smetao moj novac kad si ga zajmio.
DEJAN: Nije ali sad mi smeta, svi mi smetaju. I tvoj novac, i tvoj snobovski soj, i tvoj tata, i tvoja pokojna mama…
LIDIJA: Ostavi ih!
(Pauza)
DEJAN: U redu.
LIDIJA: Rekao si ali nisi mislio tako. Ja sad idem kući…
(Lidija krene prema "kolima". Seda a onda pogleda Dejana. Ustaje i prilazi mu. Privija se uz njega)
LIDIJA: Izvini.
DEJAN: Izvini ti.
LIDIJA: Nisam htela da te povredim. Znam da nisi imao mnogo izbora.
DEJAN: Uvek sam radio ono što moram a ne ono što treba.
LIDIJA: Ne više!
DEJAN: Misliš?
LIDIJA: Molim te, dođi, razgovaraj s njim.
DEJAN: A šta ako odbijem posao?
LIDIJA: Odbićeš?
(Pauza)
DEJAN: Ništa ti ne obećavam. Zapamti!
LIDIJA: Samo ti dođi. Molim te.
DEJAN: Zbog tebe ili zbog njega?
LIDIJA: Dođi zato što te ja molim.
DEJAN: I to treba da mi bude dovoljno?
(Lidija se izmakne iz njegovog zagrljaja)
DEJAN: Nisam hteo.
LIDIJA: Ponekad si stvarno surov.
DEJAN: Ja još nisam navikao na sve ovo. 
LIDIJA: Na šta to?
DEJAN: Ljubav, normalan život, posao. Nisam znao za to. Izvini.
LIDIJA: Ne izvinjavaj se. Zaboravila sam šta si sve prošao.
(Dejan joj priđe. Zagrli je)
DEJAN: U redu je, Lidija. Doći ću.
LIDIJA: Rekao si da si se pored mene ponovo rodio?
DEJAN: Da?
LIDIJA: Sad je vreme da počneš da živiš.
(Dejan je zagrli, ljube se. Lidija i on sedaju u "kola" i počinju da vode ljubav. Mrak)

Peta scena

(Stolica je ovaj put sa točkićima, u čelu velikog stola. Sto je u sredini prostorije, krcat plastičnom hranom. Tu su Lidija i Dejan, u svečanoj odeći. Za čelom je Lidijin otac, Bogdan, visok, muskulozan. Jedu u tišini minut-dva. Lidija se nakašlje ali oni i dalje sede i sporo žvaću. Lidija namesti veštački osmeh i okrene se prema Bogdanu)

LIDIJA: Tata, baš ti lepo stoji to odelo.
BOGDAN: Ja sam u godinama kad mi jedino pristaju jeftina crnina i kartonske cipele.
(Bogdan ispija čašu vina i sipa sebi sledeću)
LIDIJA: Tata, što si tako morbidan!? Dejane, jel' tako da tata greši?
(Dejan brlja viljuškom po tanjiru, zamišljen)
LIDIJA: Dejane, reci nešto.
DEJAN: Nije ni za sahranu.
LIDIJA: Dejane, da si se smesta izvinio tati!
DEJAN: Ja ti ništa nisam obećao. Sećaš se?
LIDIJA: Počni da živiš!
BOGDAN: Lidija što se nerviraš?
LIDIJA: Ne nerviram se.
BOGDAN: Ubledela si nešto u poslednje vreme. Da te ne grize savest?
(Pauza)
LIDIJA: Ne, ne grize me.
BOGDAN: Jesi li sigurna?
LIDIJA: Da.
BOGDAN: Verujem da bi bilo vreme da porazgovaramo o poslu.
DEJAN: Ne veruješ ti ni u šta.
LIDIJA: Dejane…
DEJAN: Pusti me!
BOGDAN: O, verujem ja u mnoge stvari: praktičnost, dosetljivost, snagu, volju, eutanaziju….
LIDIJA: Tata!
BOGDAN: Šta "tata"! Ako neko pređe šezdesetu treba ga osloboditi muka!
LIDIJA: Ali ti imaš šezdeset.
BOGDAN: Zato i pričam o eutanaziji. Nemoj da plačeš, ajde!
(Bogdan je tobož nehajno ali i grubo pomiluje po kosi. Lidija se trudi da ostane mirna i skreće pogled u stranu)
BOGDAN: Niste ni takli pečenje, Petriću.
DEJAN: Jeo sam kod kuće. Ovde sam došao da povraćam.
(Lidija s gađenjem odgurne tanjir)
BOGDAN: U redu je, Lidija. Normalno je da mladi žele da pobiju stare. U neku ruku je i ispravno.
LIDIJA: Tata, ti znaš da on nije takav. Bio je rat.
BOGDAN: Koji rat? Mi nikad nismo bili u ratu. Jel tako, Petriću?
DEJAN (ironično): Kad vi kažete onda mora da je tako!
BOGDAN: "Kad vi kažete!" Naš gost je pravo dobro dete, zar ne Lidija?
(Pauza).
BOGDAN: Dobar je. Kao i ti.
(Pauza)
BOGDAN: Ima i pošteno lice. Lidija? 
LIDIJA: Da, tata.
BOGDAN: Takvo, pošteno lice bi prevarilo svakoga. 
(Pauza)
BOGDAN: Uzmite malo mesa.
DEJAN: Iz vaših ruku ne uzimam ništa.
BOGDAN: Da nije nedovoljno krvavo? Koliko sam čuo, vama krv uopšte ne smeta!
LIDIJA: Tata…
DEJAN: Isto sam i ja čuo za vas.
(Bogdan odloži pribor za jelo. Pauza)
BOGDAN: Šta ste još čuli? Baš me zanima.
LIDIJA: Tata, on stvarno nije hteo da te uvredi. 
BOGDAN: Zašto uzimaš Dejana u zaštitu? Ume valjda i on da pokaže zube.
DEJAN: Umem.
LIDIJA: Dejane…
DEJAN: Rekao sam skotu da umem. Šta sam pogrešio?
LIDIJA: Dejane, obećao si mi nešto!
BOGDAN: Lidija, dovoljno smo odrasli da možemo to da rešimo bez tvog posredovanja. Zar ne, Petriću?
DEJAN: Valjda jesmo, drtino odvratna.
LIDIJA: Dejane, ovo je neizdrživo!
BOGDAN: Dakle, vi me se gadite a ja vas ne podnosim. Slažete li se?
LIDIJA: Tata…
DEJAN: Slažem se.
LIDIJA: Dejane, jesi li ti normalan?
BOGDAN: Lidija, vidiš da razgovaram sa momkom? Gde su ti maniri? Dakle, nas dvojica nemamo ništa zajedničko osim Lidije. Ali, mogli bi imati i nešto bolje.
LIDIJA: Tata, nije lepo to što si rekao.
(Bogdan plane i baci tanjir na pod. Ustaje Dejan)
BOGDAN: Ko si ti da mi određuješ šta da govorim?! Ko?!
LIDIJA: Ja sam samo rekla…
BOGDAN: To što si rekla se mene apsolutno ne tiče!
LIDIJA: Nikad me ne slušaš.
BOGDAN: A jesi li se zapitala zašto?
LIDIJA: Za-zašto?
BOGDAN: Zato što stalno govoriš pizdarije!
LIDIJA: Dejane, idemo!
BOGDAN: Ne ide Dejan nigde a ti možeš da se gubiš! Odmah! 
(Lidija zbunjeno pogleda u jednog pa u drugog)
DEJAN: Matori je sad moj problem, ne tvoj.
BOGDAN: Napolje, Lidija! Napolje!

(Lidija otrčava sa scene. Bogdan seda i nastavlja da jede. Dejan pali cigaretu. Motor automobila, of: paljenje i škripa točkova. Brujanje motora se udaljava. Bogdan prasne u smeh)

BOGDAN: Morao sam ovo da uradim. Lidija je dobra devojka ali nepodesna za dve stvari: poslovne razgovore i vožnju.
DEJAN: Kao i njena majka.
(Pauza)
BOGDAN: Da, kao i njena majka, kad ste već zagrizli tu temu.
(Pauza. Bogdan ustaje, gledaju jedan drugog, na odstojanju, kao da Bogdan prati Dejana kao jedna zverka drugu)
BOGDAN: Znate zašto sam rekao zagrizli?
DEJAN: Pretpostavljam.
BOGDAN: O, ovo je više od pretpostavki kojima vi raspolažete.
DEJAN: Na šta mislite?
BOGDAN: Imam podatke o svim vašem zlodelu u Bosni. Upravo ovde.
(Iz aktn-tašne pored stola vadi zelenu fasciklu)
BOGDAN: Izjave svedoka, snimci, sve je tu. Sutra bi vas streljali za veleizdaju.
DEJAN: I?
(Bogdan zastane i mami Dejana fasciklom)
BOGDAN: Hoćete?
DEJAN: Kopiju?
BOGDAN: A šta ako je to jedini primerak?
DEJAN: Ne verujem.
(Bogdan baci fasciklu na zemlju i izgazi je)
BOGDAN:Tačno.
(Pauza)
BOGDAN: U vama vidim mladog sebe.
DEJAN: Ne tupite!
BOGDAN: Ne tupim. Imamo mi mnogo zajedničkog.
DEJAN: Recimo?
(Bogdan, pomalo zadihano, seda u stolicu. Uzima čašu vina i ispija je, do dna)
BOGDAN: Recimo da smo bili u istoj ordinaciji. Zubarskoj.
DEJAN: Govorite gluposti!
BOGDAN: Nije se ništa promenila, je li? Pa, da, ona se nikad ne menja.
DEJAN: Ko?
BOGDAN: Znate ko. Naša mala bela tajna. Nije vam izbušila sve zube?
(Pauza)
BOGDAN: Iste smo mi zveri, Dejane. Iz istog čopora.
DEJAN: Ja sam iz tog čopora odavno pobegao. 
BOGDAN:Vratićete se vi.
DEJAN: Neću.
BOGDAN: Hoćete. Veoma ste blizu.
DEJAN: Kao što ste vi bili njenoj majci?
BOGDAN: I, šta još znate?
DEJAN: Bila je iz funkcionerske porodice. Sve što imate njeno je.
BOGDAN: Pa?
DEJAN: Pre pet godina, mladi jebač, košarkaš. Poludela je za njim, tražila razvod. Mogli ste da izgubite sve. Izgledalo je kao saobraćajna nesreća.
(Bogdan prsne u smeh)
BOGDAN: To priča narod?! Budalaštine!
DEJAN: A šta je istina?
BOGDAN: Istina je da je otkrila nešto što nije smela. Kad smo objavili zaruke, glavni protivnik našeg braka…
DEJAN: Njen otac? Čuveni "glavonja", Mitar Klonimirović?
(Pauza)
DEJAN: Ubili ste ga?
BOGDAN: Šta sam drugo mogao? Pretio je da će me ubiti ako je oženim.
DEJAN: A supruga je htela da vas pošalje na sud zbog ubistva.
BOGDAN: Upravo tako.
(Pauza)
BOGDAN: Dođite.
(Dejan mu oprezno prilazi)
BOGDAN: Da se ne plašite?
DEJAN: Ne.
BOGDAN: Pružite mi ruke, pružite. 
(Dejan pruži ruke)
BOGDAN: Ruke su vam tako hladne.
DEJAN: Da.
BOGDAN: Ne bojte se, nisam ja od tih….
DEJAN: Svejedno. Mene nećete jebati.
(Bogdan se zaceni od smeha)
BOGDAN: Zavrtite me.
DEJAN: Molim?
BOGDAN: Zavrtite me, Dejane. Šta vas košta? Zavrtite!
(Dejan zapne i okreće stolicu oko sebe, držeći Bogdana za ruke, sve brže i brže)
BOGDAN: Nek se vrti okolo, naokolo, nek se sve zavrti, nek se sve boje stope i nek sve slike postanu bezvredne a sve žene ružne, a svi muškarci fleke, neka sve propadne! Nek sve propadne kad ja propadam! Nek se vrti, vrti!!!
(Bogdan iznenada ščepa Dejana za mišicu. Stolica stane)
BOGDAN: Neka se vrti oko vas ali ne i u vašoj glavi, Petriću. Sloboda!
DEJAN: Šta?
BOGDAN: Uspeh vodi oslobađanju a uspeh nije vino i gubi ukus sa godinama.
DEJAN: Recite već jednom šta hoćete!
BOGDAN: Šta hoću? Šta moram! Srce, mozak, jetra, genitalije, sve je željno i dalje ali otkazuje, Dejane. 
DEJAN: Jel' vam ja ličim na lekara opšte prakse?
BOGDAN: Ne. Samo kažem da sve mora da se obavi dok sam još pri čistoj svesti.
(Bogdan sipa vino sebi u čašu i ispija naiskap)
DEJAN: Mislite da ste pri sebi?
BOGDAN: To je potpuno irelevantno. Nego, šta mislite, zašto sam vam rekao sve ovo?
DEJAN: Grize vas savest.
(Bogdan se nasmeje i odmahne glavom. Pauza)
BOGDAN: Vreme je.
DEJAN: Za šta? 
BOGDAN: Došlo vreme da me neko nasledi. Neko u ovoj sobi.
(Pauza)
DEJAN: A to sam kao ja?
BOGDAN: A ko drugi?
DEJAN: To je sumanuto!
BOGDAN: Svakoj eliti treba nova, sveža krv. 
DEJAN: Ali ta, nova krv vas mrzi.
BOGDAN: Ne zanima me. Budite zadovoljni što sam vas izabrao, to je sve.
DEJAN: Meni je veće zadovoljstvo da vas gledam kako crkavate bez naslednika.
BOGDAN: U tom slučaju ću ja morati da prospem tu novu krv. Ne dopada mi se ta ideja ali, ako nema druge…
DEJAN: Kao što ste prosuli ženinu krv?
(Bogdan ga ščepa za ruke i podigne se)
BOGDAN: A vi ne bi zabili zube u njen vrat?
DEJAN: Ne.
BOGDAN: Vi, višestruki ubica, koljač?!
DEJAN: Ne bih..
BOGDAN: Verujte mi, ubili bi je. Bila je ograničena, bez mozga, bez ideja, bez srca i posesivna a ja sam hteo slobodu.
DEJAN: A ja mislio njeno bogaststvo.
(Dejan pokuša da ga odgurne ali ga Bogdan privuče)
BOGDAN: Kao i vi Lidijino!
DEJAN: Ne treba mi ni vaše ni Lidijino bogatstvo!
BOGDAN: To je nemoguće.
DEJAN: Moguće je! 
BOGDAN: To ćemo još videti.
DEJAN: Hoćete li sad da me pustite?
BOGDAN: Naravno. Slobodni ste da radite bilo šta, jedite, spavajte, koljite!
(Dejan se udaljava. Pauza)
DEJAN: Nisam želeo da to radim!
BOGDAN: Naravno da niste.
DEJAN: Preživljavao sam. Bilo je: ili on ili ja.
BOGDAN: Dobro ste izabrali.
DEJAN: Prestanite da mi povlađujete! Vi ste sve zasrali! Vi i vaši planovi o Velikoj Srbiji.
BOGDAN: Ja?
DEJAN: Mrzim vas, vas i sve vaše.
BOGDAN: Zato što smo zli?
DEJAN: Ne, već zato što ste me primorali da činim zlo. Pravite me gorim od vas!
(Bogdan teatralno tapše)
BOGDAN: Sjajno, pa to…
(Dejan udara Bogdana. Bogdanu poteče krv niz usnu. On proba malo krvi)
BOGDAN: Pa upravo to i tražim.
DEJAN: Da budem gori od vas?
BOGDAN: Da!
DEJAN: Ovo?
(Dejan ga udari još jednom. Bogdan pada i ustaje, malo teže)
BOGDAN:O, mladi vuk je ozbiljan pretendent! Ali, da li je dostojan prestola?
(Pauza) 
DEJAN: Šta bulazniš?
(Bogdan uzima vino, flašu i poteže. Zakašlje se)
BOGDAN: Zakoljite me.
DEJAN: Ja?
BOGDAN: Vi. Po zakonu.
DEJAN: Kakvom zakonu?
BOGDAN: Po zakonu prirode, Dejane. Mlada zver kolje staru zver. Jača i sposobnija zver vodi čopor i čopor preživljava.
(Pauza) 
BOGDAN: Šta se čudite? Krenite, zagrizite! Kolji!!!
DEJAN: Ne.
(Bogdan razjareno uzima gutljaj vina)
BOGDAN: Ubij me!!!
DEJAN: Ja nisam ubica.
BOGDAN: A ko si onda? 
DEJAN: Ne znam ali to nisam.
BOGDAN: Nisi? Lažeš! Primirio si se ali ćeš ostati ista zver.
(Dejan odlazi)
DEJAN: Laku noć, gospodine.
BOGDAN: Uništiću te!
DEJAN: Slobodno. 
BOGDAN: Uništiću vas oboje!
(Dejan se okrene)
BOGDAN: Jeste! I tebe i Lidiju! Ako ne pristaneš da me naslediš priznaću da sam zaklao ženu i da je Lidija to videla. Tako će i Lidija u zatvor, kao saučesnik!
DEJAN: Ovo je izmišljotina!
BOGDAN: Glupača je prećutala sve iz ljubavi prema meni. I sad ide svaki dan na groblje, donosi kurvi cveće. Kao da će je to vratiti. 
DEJAN: To nije istina!
BOGDAN: Istina ili ne, nije bitno. Bitno je da mogu da vas uništim.
(Pauza)
DEJAN: Ti to stvarno želiš?
(Bogdan potegne iz flaše)
DEJAN: Dakle?
BOGDAN: Da! I smrviću vas ako to ne uradiš! Oboje!
(Pauza)
DEJAN: Popij do dna. Trebaće ti hrabrosti.
(Bogdan drhtavo izvlači kovertu iz sakoa)
BOGDAN: Evo, tu je adresa i svi podaci….
(Bogdan baca na sto kovertu)
BOGDAN:….mog potpredsednika Jovančevića. On je moj najpouzdaniji čovek. Idite kod Jovančevića po obavljenom poslu i on će vas već dalje uputiti. 
(Pauza)
DEJAN: Plašite se?
BOGDAN: Da mogu da dohvatim zubima svoj vrat učinio bih to bez vas.
DEJAN: Mislite, da imate muda?
BOGDAN: Imam ali ovako spajam lepo i korisno. Evo!
(Bogdan olabavljuje kravatu, otkriva mu vrat)
BOGDAN: I, ako se budem opirao…
DEJAN: Neću obraćati pažnju na to.
BOGDAN: O-odlično!
(Pauza)
BOGDAN: Hajde, učinite to! Uzmite moj život i moju vlast i bićete slobodni! Ili možda hoćete da Lidija robija?
(Pauza)
BOGDAN: Hajde, priđite mi. Neću se opirati.
(Pauza)
BOGDAN: Pizdo! Hoćeš da je strpam u samicu?!
(Pauza)
DEJAN: Lidija je pomalo… klaustrofobična.
(Dejan zakorači prema njemu)
BOGDAN: Čekajte, samo da se spremim…
(Bogdan ispije flašu do dna i krene. Dejan ga zgrabi za mišicu)
DEJAN: Gde ćeš ti?
BOGDAN: Do radne sobe. 
DEJAN: Šta ćeš tamo?
BOGDAN: Da zapalim "kubanca" pre…
DEJAN: Kao poslednja želja?
BOGDAN: Da.

(Dejan ga pusti a Bogdan odlazi. Dejan odlazi za njim. Vraća se Dejan sa kubanskom cigarom, pljune krv na patos. Povraća. Pada na kolena, iskrivljen od bola, bez glasa. Odvlači se do Bogdanove stolice, seda na nju. Pali cigariljos i zuri pred sebe. Mrak)

Šesta scena

(Radna soba. Komoda, natkasna, ogledalo, stolica (iz prethodnih scena) na točkićima, radni sto. Na zidu slika Bogdanova sa crnim florom. Dejan, u crnini, prelistava hartije na stolu. Uzdahne. Mrzovoljno odgurne papire. Otisne se na stolici (onoj istoj stolici iz prethodnih scena) do ogledala. Of, kiša. Posmatra svoj odraz u ogledalu, prelazi šakom preko lica, ne skidajući poglnjed sa odraza, pruži ruku i dodirne površinu ogledala. Lidija, u crnini, nosi dug, crni šal, sa koferčetom, ulazi u sobu. On posmatra tren dva a onda, kad mu priđe s leđa, spazi njen odraz u ogledalu i trgne se. Dejan se okrene)

LIDIJA: Vidiš li nešto u tom ogledalu?
(Pauza)
DEJAN: Ideš?
LIDIJA: A šta misliš?
DEJAN: Kod rođaka u Ameriku?
LIDIJA: Aha.
(Dejan se hitro otisne na stolici do Lidije i privuče je sebi tako da mu padne u krilo)
LIDIJA: Moram da idem.
(Lidija ustaje)
DEJAN: Ostani! 
LIDIJA: Moram!
DEJAN: Ti si kriva ako se meni nešto dogodi.
LIDIJA: Ti si lud.
DEJAN: Ja znam…
LIDIJA: Šta znaš?
DEJAN: Ne vraćaš se.
LIDIJA: Kako, pa samo mesec…
DEJAN: Samo mesec, pa još mesec pa još mesec!
LIDIJA: Treba da krenem.
DEJAN: Meni trebaš.
LIDIJA: Tebi treba tvoja vlast.
DEJAN: To je na drugom mestu. 
LIDIJA: Na prvom. Tvoja stranka ima najgori rejting, najgore ljude, najgori program i najviše para! Sigurno pobeđujete!
DEJAN: Neću da pobedim sam.
LIDIJA: Ti uvek pobeđuješ sam.
DEJAN: Treba mi neko da bude slobodan pored mene.
LIDIJA: Pored tebe, ne sa tobom.
(Lidija odgurne Dejana)
DEJAN: Ne govori gluposti znaš da mi je stalo do tebe.
LIDIJA: Stalo je tebi do položaja.
DEJAN: Lidija!
LIDIJA: Šta Lidija? Moj tata ti je ovo ostavio pre četrdeset dana a ti se ponašaš kao da si tu četrdeset godina.
DEJAN: Ja radim samo ono što mi je Bogi rekao.
LIDIJA: Bogi? Videli ste se jednom u životu! A i to…
DEJAN: Šta to?
LIDIJA: Ništa. Ja sam kriva za sve.
DEJAN: Za šta si kriva?
LIDIJA: Kriva sam što sam te dovela na večeru!
(Pauza)
LIDIJA: Pustila sam da sve ode…
DEJAN: Pustila? Pa ja sam vas spasao od sigurne propasti, i tebe i tvoju familiju! 
LIDIJA: Ti?!
DEJAN: Da nisam ovim zubima kidao propali bi i stranka i firma. 
LIDIJA: Ponekad se pitam da li…
DEJAN: Da li mi je ostavio sve ovo? Znaš da je to odlučio tri dana pre nego što je ubijen.
LIDIJA: Znam. Tako piše.
DEJAN: Postoje i svedoci.
LIDIJA: I ubili su ga provalnici.
DEJAN: I ubili su ga provalnici.
(Pauza)
DEJAN: Sumnjaš u mene, a?
LIDIJA: Nije bitno. 
DEJAN: Kako možeš tako?
LIDIJA: Moram. 
DEJAN:Posle svega?
LIDIJA: Zdravo, Dejane.
(Lidija kreće prema vratima. Dejan joj na stolici prepreči put)
LIDIJA: Znaš, bio si mi slađi kao očajnik.
DEJAN: Zar novac i moć nemaju auru?
LIDIJA: Ne za one koji su odrasli moćni i bogati.
DEJAN: I sad treba da te preklinjem da ostaneš? 
(Pauza)
DEJAN: Da znaš da hoću. Evo…
(Dejan klekne pred Lidiju)
DEJAN: Molim te, ne idi!
LIDIJA: A zašto?
DEJAN: Zato što te volim, zato što se savršeno dopunjavamo, zato što mi treba neko da me natera da se ponašam kao čovek…
LIDIJA: Nisam te terala dovoljno.
DEJAN: Lidija, ti si mi jedina kopča sa normalnim životom.
LIDIJA: Znači, da ostanem zbog tebe? A gde sam tu ja?
DEJAN: Kraj mene. Voliš me?
LIDIJA: A ti mene kao voliš?
DEJAN: Još gore. Ja sam potpuni ovisnik o tebi.
LIDIJA: Hajde, to je samo psihička kriza pred izbore.
DEJAN: Molim te, uradiću nešto loše!
LIDIJA: Pa ti to jedva čekaš!
DEJAN: Ja samo hoću da upravljam svojim životom.
LIDIJA: Imaš li ti neko bolje opravdanje?
(Pauza)
DEJAN: Hteo sam da budem džedaj.
LIDIJA: Molim?
DEJAN: Nije bitno.
LIDIJA: Ti si totalno odlepio.
DEJAN: Voliš me?
(Pauza)
DEJAN: Napuštaš me?
LIDIJA: Da, napuštam te. 
DEJAN: Zašto?
LIDIJA: Plašim se da ćeš pobediti.
(Pauza)
DEJAN: Da nije nešto drugo u pitanju?
LIDIJA: Na šta misliš?
DEJAN: Mislim da kriješ nešto od mene.
LIDIJA: I ti kriješ.
DEJAN: Šta bih mogao da krijem?
LIDIJA: Ti si ga poslednji video živog.
DEJAN: Da. Pa?
LIDIJA: Promenio si se od tada.
DEJAN: Da budem iskren, nije mi ga bilo žao ali, znam kako je tebi teško i…
LIDIJA: Nije to. Kad god uđem zuriš u to prokleto ogledalo.
(Dejan se izveštačeno nasmeje, kratko)
DEJAN: Možda sam narcis.
LIDIJA: Ne. Ti tražiš nešto.
DEJAN: Šta?
LIDIJA: Znaš ti šta.
(Pauza)
DEJAN: Ne znam.
LIDIJA: Znaš. Promenilo ti se lice.
DEJAN: U šta?
LIDIJA: U vuka.
(Dejan ustaje, krene prema Lidiji. Ona ustukne)
DEJAN: Šta hoćeš da znaš?
LIDIJA: Nisi bio iskren prema meni.
DEJAN: Uvek sam bio iskren prema tebi samo ti nisi pitala.
LIDIJA: Onda…
DEJAN: Onda?
(Pauza)
LIDIJA: Da li si ubio mog tatu?
(Pauza)
DEJAN: Tražio je to od mene.
(Pauza)
LIDIJA: Ka-kako?
DEJAN: Zubima. 
(Lidija vrisne. Jurne prema vratima. Dejan je zgrabi. Lidija se besno otima)
DEJAN: Ne razumeš! Ja sam prestao, zbog tebe sam prestao!Ti si me promenila, potpuno!
LIDIJA: Pusti me!
DEJAN: Pobegao sam od ubijanja a on me je uvukao!
LIDIJA: Idiote!
DEJAN: Od rata nisam nikoga ali, skot mi nije dao da prestanem, razumeš?!
LIDIJA: Pusti me, ubico!
DEJAN: Rekao je da će uništiti i tebe, da će reći za majku, za sve!
LIDIJA: Lažeš!
(Dejan je pribije uza zid)
DEJAN: Verovao je u eutanaziju!
LIDIJA: On to nikad ne bi dozvolio!
DEJAN: Bi, znaš i sama!
LIDIJA: Ko si ti da o tome pričaš? Koljaču!
DEJAN: A ko si ti? Saučesnica koljača!
(Pauza. Tišina. Samo isprekidano Lidijino disanje)
DEJAN: Izvini.
LIDIJA: Ja se bar kajem a ti?
DEJAN: Izvini.
LIDIJA: A ti?!
(Pauza)
DEJAN: Ne. Uradio sam to zbog tebe.
LIDIJA: Kad sam te upoznala imao si a sad nemaš ni to.
DEJAN: Šta?
LIDIJA: Moje sažaljenje.

(Lidija odgurne Dejana, zgrabi kofer i krene prema vratima ali je Dejan privuče sebi, cimnuvši je za ruku. Drži je u zagrljaju. Privije je uza sebe i baci pogled na ogledalo. Lidija, prestravljena, ispusti kofer i stvari se raspu po podu. Dejan se baci na Lidiju i rastrgne je. Zatečen, posmatra je, klati se, pogleda prema ogledalu i skrene pogled. Seda na stolicu, hladno, i pregrize sebi vene zubima. Krv kulja iz njih. Dejan klone. Mrak)

Međuscena

(U mraku, pod svetlima stroboskopa, na stolici leži Dejan, sa maskom za omamljivanje na licu. Podlaktice su mu u krvavim zavojima. Skida masku s lica ustaje. Osvrće se oko sebe. Dolazi Vidić. Pali cigaru i smeje se dok mu dim izlazi na rasečeno grlo. Pokazuje na svoj vrat)
VIDIĆ: Lep posao….
(Vidić pokazuje na svoje grlo. Salutira)
VIDIĆ: … gospodine Predsedniče.
(Vadi uzicu i vezuje je oko svog vrata)
VIDIĆ: Mi psi rata vam uvek stojimo na raspolaganju. U vatru-u vatru, u vodu-vodu. Ako treba da se kolje-da se kolje. 
(Nudi mu uzicu, klečeći i umiljavajući mu se oko nogu. Dejan ga šutne i on otkevće kao dževgara u mrak. Dolazi Bogdan, rasečenog grkljana, seda na stolicu) 
BOGDAN: Nisi izneverio moja očekivanja Petriću! Zver si, ranjena zver, ali i dalje zver! Doduše, nisi morao baš da ubiješ Lidiju.
(Pauza)
BOGDAN: Mada, u pravu si. Bila je suviše obična, nije razumela. Ponosan sam na tebe, baš ponosan!
(Bogdan ga potapše po ramenu a zatim gurne stolicu)
BOGDAN: Vrti se, vrti, ha, ha, ha!
(Dejan pojuri da odgurne Bogdana ali Bogdan se izmigolji)
DEJAN: Gubi se, ti si me i uvalio u sve ovo!
BOGDAN: U redu, idem ali stolica ostaje!
DEJAN: Niko nije morao da pogine
BOGDAN (OF): Lidija ti nije oprostila. Još gore. Zaboravila te.
DEJAN: Lidija mi je oprostila, znam da jeste. I seća me se. I voli me. Lidija, javi se, makar jednu reč? Molim te!
(Dolazi Lidija, sa crnim šalom ispod kojeg proviruje krvava rana. Lidija se okreće, levo, desno, prolazi pored Dejana, ne primetivši ga)
DEJAN: Lidija tu sam! Kako me ne vidiš? Lidija! Srce, molim te, pogledaj me na trenutak! Reci nešto, spasi me! Reci mi da sam čovek! Reci mi da sam tvoj čovek!
(Lidija odlazi ne obazirući se na Dejana. Dejan seda na stolicu i klati se, mrmljajući. Prilazi mu Zubarka)
ZUBARKA: S tobom sam na javi, u ludilu, u snu i sad, u komi. Činiš me ponosnom, vučino. Ovo je poklon za tebe. Brilijantska navlaka za zube.
(Zubarka ostavlja kutijicu na Dejanovom kolenu)
ZUBARKA: Šta kažeš, nije ti dovoljno? Evo ti ga "kec" muškarčino!
(Zubarka sebi čupa zub, stavlja ga u mlitavu Dejanovu šaku i čvrsto je steže)
ZUBARKA: Zaboravio si me?
DEJAN: Ti….
ZUBARKA: Znači, nisi. Što si tužan? Ne voli te Lidija? To što nemaš ljubavi ne znači da ne možeš imati sve ostalo.
DEJAN: Samo idi.
ZUBARKA: Znaš da neću. 
DEJAN: Ima nade, ima nade.
ZUBARKA: Nema.
(Pauza. Dejan se okrene prema njoj)
ZUBARKA: Iščupala sam ti nerve odavno.
DEJAN: Nisi dušu. 
(Spušta šake na Dejanovo lice, miluje ga)
ZUBARKA: Sad si savršen. Sad si bezosećajan. Sad si naš.
DEJAN: Ne!
(Zubarka ga snažno poljubi i odgurne u stolicu. Mahne mu i odlazi. Iza nje se vuče krvav trag. Dejan ustaje i viče za njom)
DEJAN: Nikad neću biti vaš! Neću! Lidijaaaaaa!
(Pauza)
DEJAN: Lidija?
(Pauza. Mrak)

Scena osma

(Svetlo. Čista, obasjana ordinacija. Dejan polako skida zavoje i masku i tromo ustaje iz stolice. Popravlja frizuru. Galama ljudi, of, bljeskanje bliceva, Dejan se drži pomalo kruto, nenaviknuto)

KONFERANSIJE (OF): Dame i gospodo, Predsednik Srbije, gospodin Dejan Petrić!
NOVINAR (OF): Kako ocenjujete rejting vaše stranke?
DEJAN: Pobeđujemo.
NOVINAR 1 (OF): Da li ste ekstremni desničar?
DEJAN: Ja služim narodu.
NOVINAR 2 (OF): Da li ste ekstremni levičar?
DEJAN: Ja služim narodu.
NOVINAR 3 (OF): Kako se borite sa tragičnom činjenicom da je vaš fanatični politički protivnik napao vas i vašu saputnicu? 
DEJAN: Sledeće pitanje.
NOVINAR 4 (OF): Da li je istina da nemate nijedan nerv u zubima?
(Pauza)
DEJAN: Da, i mogu vam reći da je to sreća u nesreći. Ne osećam ništa.

(Dejan počne, na pojačane bliceve da se kezi sve više i više, da se rukuje sa publikom otkrivajući bele, velike zube. Na scenu, iza njega, dolaze Zubarka, Vidić i Šef. Tapšu. Mrak)

/KRAJ/

____________________
Premijera drame "Zubi" izvedena je 5. marta 2004. godine 
u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, 
u okviru projekta Nevinost 3. Režija Predrag Štrbac

- 16 -