Časopis za satiru

- ETNA -

 

 


  Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15


CRNA UDOVICA

(radio humoristični SF ljubavnotrokutni krimić)

(Atmosfera gostionice. U pozadini tiho svira tehno-glazba)
ŠTEF: Konobaru, daj natoči još jednu. Da se barem napijem kada nemam sreće.
KREŠO: Oprostite, a zašto nemate sreće?
ŠTEF: Em je pasje vrijeme, em je gluha noć, a ni pilota spejšatla nema!
KREŠO: Što će vam pilot?
ŠTEF: Ja bih otišao na Jupiter. 
KREŠO: Na Jupiter? Zašto?
ŠTEF: Zbog hitnosti. Nego, hoćete li i Vi nešto popiti? 
KREŠO: Ne hvala, ne pijem.
ŠTEF: Eto, ni popiti sa mnom jedno piće ne želite. Stvarno mi je danas baksuzan dan.
KREŠO: Noć.
ŠTEF: Dobro, noć. Ja sam Štef, a tko ste Vi?
KREŠO: Ja sam Krešo, drago mi je. 
ŠTEF: I meni. Da možda Vi ne letite na Jupiter?
KREŠO: Ja idem za Jupiter.
ŠTEF: Stvarno?
KREŠO: Najstvarnije.
ŠTEF: Već mi se noć više sviđa, a i sreća mi se vratila. Kada letite za Jupiter?
KREŠO: Čim popijem expresso.
ŠTEF: Hoćete li me povesti?
KREŠO: Pa, ovaj... 
ŠTEF: Molim Vas... Žurni mi se. Hoćete li?
KREŠO: Pa...? Dobro.
ŠTEF: Znači, povest ćete me?
KREŠO: Hoću, kako da neću.
ŠTEF: Tooo! Sreća me prati! U to ime ja častim. Konobar još jednom isto. A hoćete li Vi nešto?

(Glazbeni prijelaz)

KREŠO: Uđite!
ŠTEF: Hvala Vam.
KREŠO: Nema na čemu.
ŠTEF: Ima, ima i te kako ima. Baš sam sretan što ste me odlučili povesti.
KREŠO: A i ja, što imam s nekim razgovarati, a put je dug i monoton.

(Štef ulazi u spejsšatl. Zatvara vrata. Spejšatl kreće)

ŠTEF: Zaista imam sreće. Već sam mislio odustati od puta, kada ste me Vi odlučili povesti.
KREŠO: Upornost se isplati.
ŠTEF: Nigdje nikoga, a i oni što su prošli, protutnjili su kao da ne postojim.
KREŠO: Ljudi se danas svega plaše. Nikada nisi siguran koga primaš u šatl.
ŠTEF: U pravu ste. A ipak ste mi stali?
KREŠO: Ljudi si međusobno trebaju pomagati, a osim toga i automatski mi ne radi.
ŠTEF: Automatski?
KREŠO: Pilot. Kvrči. Ne daje ni jedan ton. Dobro da sam vas vidio. Umoran sam. Oči mi se same sklapaju. Razgovor će me održavati budnim.
ŠTEF: Zašto tako umorni putujete?
KREŠO: Ujutro držim nastavu na fakultetu Jupiterskog sveučilišta. 
ŠTEF: A, obaveze...
KREŠO: Nažalost takav je život nas međuplanetaranih sveučilišnih profesora. Danas održiš predavanje na Marsu, a već sutra, ponovno na svom kolegiju na Jupiteru. 
ŠTEF: Ja nemam tih seobenih briga. Ja radim na navodnjavanju Marsa, obrađujem svoj kraterčić i živim mirnim, seoskim životom.
KREŠO: A kako to da idete na Jupiter? 
ŠTEF: Nevolje me nagnale na put.
KREŠO: Sigurno Vam se jako žuri na Jupiter, kada stopirate u ove kasne sate.
ŠTEF: I ne slutite kako.
KREŠO: Oprostite, što nisam diskretan, ali ako smijem pitati, volio bih znati o čemu se tako hitnome radi?
ŠTEF: O životu i smrti.
KREŠO: Vi ste bolesni?
ŠTEF: Itekako!
KREŠO: Poznajem na Jupiteru nekoliko izvrsnih liječnika, pa ukoliko vam treba usluga nekoga od njih, rado bih vam pomogao.
ŠTEF: Trebat će mi samo mrtvozornik.
KREŠO: Mrtvozornik?
ŠTEF: Da. Samo on.
KREŠO: Nije valjda tako crno?
ŠTEF: Još crnije!
KREŠO: Vaše riječi su me naježile.
ŠTEF: A tek mene Barićine.
KREŠO: Barićine?
ŠTEF: Šiknula mi je krv u mozak! Ali... Opalit ću ja kontru! 
KREŠO: Kontru?
ŠTEF: Kakvu ta hulja ni u noćnim morama ne sanja.
KREŠO: I zato vam treba mrtvozornik. 
ŠTEF: Da.
KREŠO: Ne mislite je valjda ubiti!
ŠTEF: Ne mislim.
KREŠO: Već sam se uplašio...
ŠTEF: Ubit ću njega!
KREŠO: Njega?
ŠTEF: Tu hulju koja sve zloupotrebljava.
KREŠO: Ma, Vi se to samo šalite. Ne mislite, valjda, ozbiljno?
ŠTEF: Najozbiljnije! Vjerujte mi.

(Pauzica)

KREŠO: Oprostite, možda, nisam dobro shvatio. Radi li se tu o otmici?
ŠTEF: Kakvoj otmici?
KREŠO: Mislio sam da vam je ta hulja, koju želite ubiti, otela Baricu, pa ga zato želite ubiti.
ŠTEF: U pravu ste. Oteo ju je.
KREŠO: Tada se radi o gangsteru!
ŠTEF: Gangster je!
KREŠO: Moj Vam je savjet da to prepustite policiji. Oni imaju stručnjake za otmice.
ŠTEF: Još bi mi i policija trebala!
KREŠO: Sigurno Vam je zaprijetio da ukoliko angažirate policiju da će ubiti Baricu. Je li tražio otkupninu?
ŠTEF: O čemu Vi to?
KREŠO: Obično otmičari otimaju zbog otkupnine.
ŠTEF: Barica kaže da je s njim zbog ljubavi.
KREŠO: A, sad mi je jasno.
ŠTEF: Jasno? Što?
KREŠO: Ostavila vas je. Zaljubila se u drugoga.
ŠTEF: Mene nitko ne ostavlja.
KREŠO: Ali Barica je.
ŠTEF: Ona je samo darežljiva. Teško joj je reći - ne, ali uvijek mi se vraćala. Zato sam njezinu darežljivost i trpio. Vjerovao sam da će mi se, diplomiravši, vratiti i da ćemo sretno živjeti. A onda sam danas dobio njezino elektronsko pismo.
KREŠO: Kojim Vam kaže da je sve gotovo. Da je više ne čekate.
ŠTEF: Baš to. Eto ga. Imam ga uza se. Hoćete li da Vam ga pročitam.
KREŠO: Ne morate. Ono je intimno.
ŠTEF: Ali ja Vam ga želim pročitati. Možda ćete me tada shvatiti zašto želim ubiti tu hulju.
KREŠO: Pročitajte mi ga, ako će Vam biti lakše. Eto, upalio sam svjetlo. Vidite li čitati?
ŠTEF: Vidim. Napisala mi je: "Dragi Štef, ovo nije blef, više te ne volim, volim drugoga, moga profesora Krešu. Više me ne čekaj. Ne vraćam se u našu selendru. I shvati Štef, ovo nije blef. Barica"
KREŠO: Hoćete li papirnatu maramicu?
ŠTEF: Zašto?
KREŠO: Da obrišete suze.
ŠTEF: Ne treba, hvala.
KREŠO: Znači, Barica je sa svojim profesorom.
ŠTEF: Vidite. Hulja zloupotrebljava svoj položaj.
KREŠO: Takvima bi odmah trebalo dati otkaz. 
ŠTEF: I ne samo to. Ubiti ih.
KREŠO: U pravu ste. Poslovno ih sasvim ubiti. Onemogućiti im rad sa studentima. Takvi nam samo srozavaju ugled.
ŠTEF: Ali neće dugo! Čim dođem na Jupiter, naći ću ga i ubiti!
KREŠO: Bolje to prepustite sudu časti.
ŠTEF: On nema čast. Da ima ne bi spavao s mojom Baricom.
KREŠO: U pravu ste. Ali to ipak nije razlog da ga ubijete.
ŠTEF: Nije?!
KREŠO: Nije. Ta hulja mora dobiti otkaz i izgubiti sva pedagoška prava. Prijavit ću ga. Znate li na kojem fakultetu predaje? 
ŠTEF: Međupanetarnom Rudarsko-naftnom. 
KREŠO: A njegovo ime.
ŠTEF: Krešo Novoselić...
KREŠO: No... Novoselić?
ŠTEF: ... doktor geoloških znanosti, dipl. ing. redovni međuplanetarni profesor i što sve ne.
KREŠO: Jeste li sigurni?
ŠTEF: Naravno da jesam! Valjda znam koga ću ubiti.
KREŠO: Ali...
ŠTEF: Što Vam je? Nije vam dobro? Blijedi ste? 
KREŠO: Ovaj...
ŠTEF: Da, možda, niste bolesni? Jel' zarazno? Da Vas ne hvata svemirska bolest?
KREŠO: Ne, zdrav sam.
ŠTEF: Onda, što vam je?
KREŠO: Ništa, ništa...
ŠTEF: A, razumijem! Muka Vam je od toga hulje. Teško Vam je shvatiti da imate kolegu životinju pa svojom huljovosti baca ljega na Vašu profesiju. Znam kako se osjećate. I ja sam se tako osjećao kada je inspekcija otkrila da Jura razvodnjava mlijeko i u vrhnje stavlja brašno. O, kakva je samo sramota pala na selo. Kao da smo svi kao Jura. Čak su i moje vrhnje provjeravali! Nisu ništa našli. Ja svoje mlijeko ne razvodnjavam! A s Jurom se, zapravo, nisam pravo ni družio, kao što, vjerujem, da se ni Vi ne družite s tom huljom. Vi ga, vjerojatno, ni ne poznajete?
KREŠO: Ne. Taj Novoselić sigurno ne radi na mojem fakultetu. S takvima se ja ne družim.
ŠTEF: To se odmah vidi. Vi ste gospodin. Eto i jedini ste mi stali. Vi ni u snu ne biste zloupotrebljavali svoj položaj.
KREŠO: Naravno da ne bih. Ali, još me nešto zanima.
ŠTEF: Pucajte. Ovaj, mislio sam reći, slobodno pitajte.
KREŠO: Vi znate gdje stanuje taj Novoselić? Znate, to mi treba radi prijave.
ŠTEF: Naravno da znam. Pa, Barica živi s njime. Eto, ovo pismo mi je poslala preporučeno pa je odostraga napisala svoju, a ujedno i profosorovu, adresu. (Zabrinuto) Opet Vam nije dobro? Opet ste blijedi? Jeste li sigurni da niste bolesni?
KREŠO: Umoran sam. Eto, u blizini je svemirska stanica. Ja bih se malo odmorio. Popimo kavicu. A i gorivo trebam natankati.
ŠTEF: Dobro, onda stanimo. Vidim ja da vama nije dobro U redu, odmorimo se malo. Ali samo dok se rezervar ne napuni. Jer... meni se žuri. Želim ih uhvatiti na spavanju i upucati ga. Njoj pred očima. Eto, imam i pištolj. Doduše, malo je zahrđao, jer je iz prošlostoljetnoga rata, ali poslužit će svrsi.
KREŠO: Ne mogu više. Moram stati. Moram nešto popiti!

(Glazba)

ŠTEF: Eto, popili smo kavicu. Rezervar je krcat. Mogli bismo krenuti.
KREŠO: Meni bi pasala još jedna kavica.
ŠTEF: Nemamo vremena. Žuri nam se.
KREŠO: Meni se baš i ne žuri. 
ŠTEF: Meni se užasno žuri! A Vi ujutro održavate nastavu na fakultetu.
KREŠO: (Zijeva) Znate što?
ŠTEF: Što?
KREŠO: (Zijeva) Umoran sam. Ja bih ovdje odspavao.
ŠTEF: Odspavao? Zašto?
KREŠO: Jako sam umoran. Vozim od Marsa bez prestanka.
ŠTEF: Ali samo je 30 svjetlosnih milja do Jupitera.
KREŠO: A vani se sprema svemirsko nevrijeme i oluja samo što nije. 
ŠTEF: Što onda što se (oponaša Krešu) sprema svemirsko nevrijeme i oluja samo što nije? (Ljutito) Pa, letimo šatlom, a šatl je..
KREŠO: Turpulencije nisu pogodne za letenje. 
ŠTEF: Ali...?
KREŠO: A i... Znate... Ja dobro i ne vidim po oluji i svemirskoj prašini. Mogla bi se desiti nesreća. Ne dao Bog, mogli bismo poginuti upavši u crnu rupu. 
ŠTEF: Uključit ćemo automatskog pilota.
KREŠO: Ali automatski je u kvaru.
ŠTEG: Mogao bih ja voziti. Ja dobro vidim. Imam i dozvolu.
KREŠO: Ali...
ŠTEF: Moram što prije doći na Jupiter i ubiti tu profesorsku hulju.
KREŠO: Baš zato i ne smijemo žuriti.
ŠTEF: Molim?
KREŠO: Uzrujani ste, pa bi ste mogli, pilotirajući, napraviti nesreću. A i šatl je moj, pa ću ja odgovarati.
ŠTEF: Ali ja moram hitno na Jupiter.
KREŠO: I ja. Sutra imam predavanje. Ali...
ŠTEF: Što ali?
KREŠO: Znate što?
ŠTEF: Što?
KREŠO: Jutro je pametnije od noći. Pričekajmo ovdje jutro.
ŠTEF: Neću! Hoću na Jupiter! Hoću ih čopiti na spavanju. Krenimo! Na pola puta smo do Jupitera.
KREŠO: Samo sekunda nepažnje može nas odvesti u crnu rupu i sigurnu smrt.
ŠTEF: Neće se ništa desiti! Doći ću na Jupiter, ubiti profersku hulju i ništa više.
KREŠO: Ništa? Zar to što bismo se mogli pretvoriti u duhove za Vas nije ništa?
ŠTEF: Što ste jadni?
KREŠO: Ne želim umrijeti. Ne želim da me ubijete!
ŠTEF: Vas da ubijem?! Zašto Vas? Pa ne želim Vas ubiti, nego profesora! Tu hulju! A Vi se ništa ne trebate plašiti. 
KREŠO: Ali...
ŠTEF: Krenimo već jednom!
KREŠO: Gdje?
ŠTEF: Na Jupiter.
KREŠO: A, ne, ne. Ja ne idem!
ŠTEF: Hajde krenimo. Ako ne krenete, gdje ću naći u ovo doba, po ovakvom pasjem vremenu, drugog prevoznika?
KREŠO: Baš zato i ne idem. 
ŠTEF: Ali...
KREŠO: Ne želim Vas više voziti. 
ŠTEF: Zašto? Ja ne shvaćam zašto? 
KREŠO: Pa...
ŠTEF: Zašto? Do maloprije ste bili dobri prema meni, a sad?
KREŠO: Ne želim biti suučesnik u vlastitom ubojstvu.
ŠTEF: Ponovno Vi o nesreći na cesti.
KREŠO: Da. Ja ne idem.
ŠTEF: Vjerujte mi - Ja sam dobar pilot! Položio sam pilotski od prve! 
KREŠO: Ali...
ŠTEF: Al' ste kukavica!
KREŠO: Nitko meni ne govori da sam kukavica! Pa ja sam čovječe doktor geoloških znanosti, ja sam ulazio u najdublje i najmračnije jame u našoj domovini.
ŠTEF: A i moj profesor je doktor geoloških znanosti. 
KREŠO: Ovaj...
ŠTEF: Čekaj malo. 
KREŠO: Ne bih čekao ni malo.
ŠTEF: Da ga Vi, zaista, ne poznajete? 
KREŠO: Ne, ne, ni slučajno.
ŠTEF: Zove se isto kao i Vi i... 
KREŠO: Mnogi se zovu kao i ja.
ŠTEF: Čekajte. Prilikom našeg upoznavanja rekli ste mi da ste međuplanetarni sveučilišni profesor i da žurite jer sutra održavate nastavu na fakultetu, a sada odugovlačite...
KREŠO: Ovaj...
ŠTEF: Da Vi niste... ?
KREŠO: Ovaj... Moram na Jupiter. Žurim!
ŠTEF: Pa Vi ste...? Jeste!
KREŠO: Ovaj...
ŠTEF: Pa da! Ti si on! Ti si ta hulja! E, al' ću te sada ubit. Ušparao si mi vreme i put. Ne moram ići na Jupiter.
KREŠO: Ali ja moram! Ćao!
ŠTEF: Ne ideš nikud!
KREŠO: Idem! 

(Štef pokušava pucati)

ŠTEF: Uf, majku mu! Sad se pištolj našao zaštopati. Ali imam ruke. Rukama ću srediti stvar.
KREŠO: Sad ili nikad! (Pokušava pobjeći) 
ŠTEF: E, nećeš mi uteći! (Uzima ključeve od šatla za stola) Negdje si krenuo? A gle ovo... (Maše ključevima) 
KREŠO: Vrati mi ključeve. Vrati mi ključeve od šatla.
ŠTEF: Neću. Uzmi ih sam. 
KREŠO: Smiri si hormone. Ohladi se!
ŠTEF: Tebe ću ohladit!
KREŠO: Nećeš me, valjda, ovdje, u stanici, pred ljudima? 
ŠTEF: Ljudima? Ne vidim nikoga osim ove konobarice koja se zasrala ko grlica.
KREŠO: Ali i ona je dovoljna da bude svjedok.
ŠTEF: I za to me zaboli. 
KREŠO: Ali mene boli. Nemoj molim te ovdje. Pa zamisli naslov u crnoj kronici "Dr. Krešo Novoselić ubijen u gostionici". Kao da sam pijanac pa sam utjecajem alkohola, u tučnjavi poginuo. A ne pijem ni alkohol. Antialkoholičar sam zakleti. 
ŠTEF: Ja ću te zaklati!
KREŠO: Čuj, Štefeku, a da to sve riješimo kao civilizirani ljudi. Na primjer kao što ja rješavam sa studentima?
ŠTEF: U krevetu. A, ne, ne. Nisam homić. Neću s tobom u krevet. K'o Barica.
KREŠO: A kako bi bilo da sve zaboravimo? Eto, neću Barbaru više ni dodirnuti. 
ŠTEF: A sada se Barbara zove, udamila se, urbanizirala.
KREŠO: Vraćam ti je.
ŠTEF: Neću je više natrag. Previše je darežljiva.
KREŠO: A ubit me hoćeš?
ŠTEF: To hoću.
KREŠO: Zašto?
ŠTEF: Zbog Barice.
KREŠO: A maloprije si rekao...?
ŠTEF: Svašta se govori kada se priča. Važna su djela!
KREŠO: Ali mi prije nego me ubiješ ispuni mi posljednju želju. Imam pravo na posljednju želju.
ŠTEF: Da umreš od starosti, a?
KREŠO: Ne. Tako nešto ne bi bilo pošteno od mene.
ŠTEF: Slažem se. Zato ću ti pomoći da umreš mlad.
KREŠO: Ali prije toga mi ispuni zadnju želju.
ŠTEF: Pucaj!
KREŠO: I bih kada bih i ja imao pištolj.
ŠTEF: Mislio sam reći da izrečeš zadnju želju.
KREŠO: Želim znati, što dobivaš s mojim ubojstvom, ako ne želiš Barbaru natrag?
ŠTEF: Što dobivam?
KREŠO: Da.
ŠTEF: Čekaj. Fakat ne znam. Na svoj dobitak nisam mislio.
KREŠO: Eto, vidiš i sam da nisi o svemu dobro razmislio. Nisi zagledao sve relevantne činjenice. Sjedni. Opusti se. I mirno razmisli što osim dugotrajne robije dobivaš mojim ubojstvom. Kada to smisliš, i odgovoriš mi, onda ćeš mi ispuniti posljednju želju i moći ćeš me ubiti. Je l' pošteno?
ŠTEF: Ovaj?
KREŠO: Samo lijepo razmisli. U međuvremenu, jesi li za kavicu?
ŠTEF: Pa, mogao bih.
KREŠO: Konobarice, prosim dvije kavice. Slađe.

(Glazba)

ŠTEF: Imaš pravo. 
KREŠO: Znam da imam. Samo mi reci što to imam pravo.
ŠTEF: Ako te ubijem, ti ćeš biti mrtav, a ja u ćorci. 
KREŠO: A Barbara će biti slobodna.
ŠTEF: Neće. I to me mući.
KREŠO: Ali ona neće ići u zatvor, kao ti, niti će biti mrtva, kao ja.
ŠTEF: Ali će biti s nekim drugim, a njega neću moći ubiti jer ću biti u zatvoru.
KREŠO: U pravu si. I to u dugotrajnom, jer si mene ubio. 
ŠTEF: Što misliš koliko bih mogao dobiti?
KREŠO: Nekoliko desetaka godina.
ŠTEF: Pretjerao si.
KREŠO: Nisam. Naše zakonodavstvo je takvo. Ako ubiješ jednoga dobiješ dugotrajni zatvor, ali ako ubiješ njih dvoje, troje, četvorto, izvučeš se s psihopatstvom i odeš na Neptun.
ŠTEF: Dao si mi ideju.
KREŠO: Ideju? Kakvu ideju?
ŠTEF: Neću te ubiti.
KREŠO: Hvala.
ŠTEF: Još za sada.
KREŠO: Ali?
ŠTEF: Prvo ću izvidjeti situaciju.
KREŠO: Kakvu situaciju?
ŠTEF: Moja je Barica darežljiva. Sigurno joj ti nisi jedini. 
KREŠO: Barbaru ne dam vređati! Nije ona takva!
ŠTEF: Je.
KREŠO: Nije.
ŠTEF: Ja je duže poznajem od tebe.
KREŠO: Ja sam intimniji u zadnje vrijeme od tebe.
ŠTEF: I zato ću te na mtvo ubit ako ne ušutiš!
KREŠO: Eto, šutim k'o saliven!
ŠTEF: Sigurno Barica ima još zajedničkih spavača. Ja ću ispitati situaciju. Pratit ću Baricu k'o sjena. Napravit ću spisak njezinih ljubavnika i sve ih po spisku. Tebe ću, radi zasluge što si mi dao tu ideju, staviti zadnjeg na spisak. Možda ti se posreći, pa me uhite prije nego stignem do tebe.
KREŠO: Hvala lijepa, ali ako tako napraviš, Barbara će ponovno biti slobodna. Zašto Barbaru ne ubiješ?
ŠTEF: Ako je ubijem ne bi je mučila savjest da je netko zbog nje ubijen.
KREŠO: Ali Barbara će i dalje lijegati s drugima.
ŠTEF: Jok.
KREŠO: Jok?
ŠTEF: Barica će biti crna udovica. 
KREŠO: Ali Barbara nije udana.
ŠTEF: Mislio sam na pauka crnu udovicu.
KREŠO: A pauka...
ŠTEF: Svi će se s njom plašiti leći. Ja ću kao psihopat nekoliko godina odležati na Neptunu, a Barica će me, vruća i uspaljena, čekati.
KREŠO: Ti nisi normalan!
ŠTEF: Utoliko ću lakše odglumiti psihopatu. Popij kavicu, pa da krenemo na Jupiter.

(Odjavna glazba radio-igre)

K r a j

Ratko Bjelčić

- 15 -


 

Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15

 

Optimizovano za IE 800x600
Vesna Dencic ©
ETNA, Beograd, 2001-2003. Sva prava zadržana

- ETNA -