Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

4. Zajednica

Slogan "sloboda, jednakost, bratstvo" davao je podstrek francuskim revolucionarima iz 1789. godine. Danas "bratstvo" - doslovno "bratska osećanja" - zvuči čudno i politički neumesno. "Solidarnost" - rodno neutralni ekvivalent - navodi nas da pomislimo na sindikate i proteste. Izraz "zajednica", međutim, veoma je u modi. To je topla i brižna reč i niko ne zna njeno pravo značenje. Ta svojstva doprinela su nastanku njenog "izma" - komunitarizma, što predstavlja pravu papazjaniju. (Potrebno je istaći da su politički filozofi, kao što sam ja, nepoverljivi prema svim "izmima". Oni predstavljaju pojmovnu zbrku, spajaju s vremenom promenljive ideje, vuku u različitim pravcima i lako se mogu raspasti. S našeg stanovišta, loše je što se u ovom svetu aktuelnom politikom bave ljudi prosečnih sposobnosti, čija se razmišljanja temelje na slabo obrazloženim i nestalnim sistemima uverenja, kojima se daju imena poput "konzervatizma" ili "liberalizma". Koliko bi sve bilo lakše i jasnije ako bi svi oni bili filozofi, koji potvrđuju ili odbacuju pojedinačne i precizno formulisane stavove. Ipak, "komunitarizam" je, čak i u poređenju sa ostalim "izmima", izuzetno loše definisan izraz.)

U poslednje vreme o zajednici se raspravlja u dva različita smisla. S jedne strane, vodi se akademska rasprava, u kojoj stavove liberalnih filozofa, poput Rolsa, napadaju drugi filozofi - naročito Majki Sandel (Amerikanac, rođen 1953), Čarls Tejlor /Kanađanin, rođen 1931), Majki Volcer (Amerikanac, rođen 1935) i Alaster Makintajer (Škot, rođen 1929) - zato što zanemaruju značaj zajednice. Ta rasprava uključuje mnoštvo složenih filozofskih pitanja - poimanje sopstvenog bića ili ličnosti, da li država može ili treba da bude neutralna, da li načela pravde važe uvek i svuda ili zavise od pojedinih kultura, itd. Veliki deo te "komunitarističke kritike" liberalizma rezultat je pogrešnog prikazivanja i razumevanja stvari. No, ne može se poreći da je ona veoma efikasna i da u velikoj meri utiče na način našeg shvatanja nekih osnovnih političkih teorijskih pitanja.

Pored tog "filozofskog" komunitarizma, postoji još nešto - "politički" komunitarizam. To je komunitarizam kao politički pokret, onaj - dovođen prvenstveno u vezu sa Amitajem Ecionijem, Izraelcem-Amerikancem (rođenim 1929) - koji objavljuje manifeste, predlaže politička rešenja i nastoji da utiče na političare. Ovde je reč o odgovornostima koje su u ravnoteži s pravima, o nedostacima kulture koja je otvorena za rasprave, o značaju porodice, o hitnoj potrebi obnavljanja lokalnih zajednica. Meta nije filozofski pogrešno shvaćen pojam ličnosti niti bilo šta tako apstraktno i teško razumljivo. Meta je kultura egoizma, individualizma, samougađanja. Neki tvrde da to vodi propasti društvene zajednice i svetu u kome razjedinjeni pojedinci, lišeni međusobnih veza, žive besmislenim, otuđenim životom. Politički komunitarizam imao je određenog uspeha - ako se kao medio uzme to koliko se vodeći političari u svojim govorima i spisima pozivaju na "zajednicu". Jedno vreme se činilo da će "zajednica" zauzeti mesto one velike ideje kojoj je levica centra težila (kao deo, ili uz "treći put" ili "društvo kao čuvar uloga"), ali na nju se pozivaju i desničarski nastrojeni "saosećajni konzervativci".

Složen je odnos ta dva "komunitarizma" - filozofskog i političkog. Nije slučajno što su oba nastala istovremeno - u mnogo čemu se preklapaju, a politički komunitaristi često se pozivaju na ideje svojih filozofskih dubleta. (Vilijam Golston /rođen 1946/, američki filozof koji je radio u Beloj kući za predsednika Klintona, nije mogao da se odluči za jednog od njih.) Ipak, njihove razlike su veće nego sličnosti. Niko od vodećih filozofskih komunitarista ne podržava Ecionijevu "komunitarističku platformu", a neki su se od nje izrazito ogradili. Često se tvrdi - a ponekad i prihvata - da filozofski komunitarizam ne sadrži jasne političke stavove. U stvari, pitanja kojima se politički komunitaristi bave ili su filozofski jednostavna i neosporna (na primer, da prava moraju biti u ravnoteži sa obavezama i odgovornostima), ili je njihov filozofski aspekt malo ili nije uopšte naglašen (na primer, da su inicijative na nivou zajednice najbolji način borbe protiv siromaštva i kriminala). U velikom broju slučajeva, dakle, oni, jednostavno, govore o različitim stvarima.

To stvara zabunu. Da bi stvari bile još gore, filozofski i politički komunitarizam sadrže različite i ponekad protivrečne ideje. Sandel, Tejlor, Volcer i Makintajer svojim argumentima napadaju različite mete. Neki se usmeravaju konkretno na Rolsa, drugi na savremenu moralnu kulturu u celini. Neki se usmeravaju na liberalističko poimanje sopstvenog bića, drugi mu zameraju da navodno zanemaruje kulturne tradicije i praksu. Istine radi, treba reći da su ih drugi svrstali zajedno u "komunitariste". Njima se to ne sviđa - iako delom zbog toga što ne žele da budu poistovećivani s komunitarizmom kao političkim pokretom.

Sam po sebi, politički komunitarizam je nejasna mešavina. U nekim verzijama, država je zajednica od bitnog značaja, a stvarna zajednica je ona koja se prema svojim članovima ponaša kao prema jednakima, a jednakost ima ekonomsku dimenziju. "Zajednica" se, dakle, koristi kao osnova za odbranu države blagostanja i redistributivnog oporezivanja, koje ona podrazumeva. Druge verzije se više bave porodicom, grupama za oslanjanje na vlastite snage i lokalnim zajednicama; država blagostanja - bezlična, birokratska, koja podstiče kulturu zavisnosti - predstavlja problem, a ne rešenje. Mnogi se na "zajednicu" pozivaju samo da bi izrazili suštinsku misao da ljudi treba da mare jedni za druge. Neki imaju mnogo čvršći stav da je "zajednica" legitiman izvor moralnog autoriteta, u smislu da je opravdano da se vlada zalaže za određene načine života (na primer, za porodične vrednosti, za heteroseksualnost, a ne za homoseksualnost). Sama činjenica da je komunitarizam u protivrečnosti s konvencionalnim političkim podelama ne predstavlja obavezno problem. Može zaista postojati logički dosledan "treći put", koji "prevazilazi podelu na levicu i desnicu", i ideja "zajednice" može biti od ključnog značaja za njegovo formulisanje. Problemi nastaju kada ljudi koriste tu reč da izraze sasvim različite i međusobno protivrečne stvari. (Vodeći britanski komunitarist Henri Tem (rođen 1959), autor knjige Komunitarizam - nove ideje za politiku i građanska prava /Communitarianism: A New Agenda for Politics and Citizenship - 1998/, zaključio je da se taj izraz suviše poistovećuje s konzervativnim tradicionalizmom i odlučio da ga više ne koristi i da, umesto njega, upotrebljava "globalni progresivizam")

Moja strategija za raščišćavanje te zbrke sastoji se iz dva dela. Pre svega, nastojim da pokažem da oni koji svoje stavove temelje na nečemu što zovu "zajednicom" to obično čine tako što je stavljaju nasuprot određene alternative - ponekad nazivane "liberalnim individualizmom" - koja se predstavlja kao moralno nedostatna, filozofski naivna i sociološki neutemeljena. Na taj način stvara se suprotstavljenost ili sukob između liberala, koji se zalažu za pojedince, i komunitarista, koji se zalažu za zajednice. No, taj privid suprotstavljenosti navodi na pogrešne zaključke. Oni koji podržavaju liberalizam i brinu o dobrobiti pojedinaca mogu da tvrde većinu onih stvari koje im pripisuju oni koji daju prednost "zajednici". Drugi deo strategije sastoji se u raspravi o problemima s kojima se suočavaju liberali, a koji nisu razrešeni ovim procesom razjašnjavanja. Komunitaristički spisi idu dalje od jednostavnog prisiljavanja liberalizma da otvoreno i nedvosmisleno čini ono što se ranije podrazumevalo. Postavili su suštinska i bitna pitanja, koja ostaju ključna u domenu filozofije.

nazad