Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

ČETVRTI DEO

3.

Zlatan Prišević je, zajedno sa vajarom Gvozdenom Rezićem, sačekao kamion Livnice braće Šarić i, vozeći ispred njega, doveo ga u centar grada. Zaustavili su se na ivici Trga Cara Lazara, tik ispred parkića. Ispod cerade kamiona nalazio se bronzani spomenik Novice Spasića u sanduku od dasaka.

– Evo ovde – pokazao je Zlatan mesto za spomenik dvojici braće Šarić. – Samo što nije stigao i kamion sa građevinarima. Gvozden zna šta dalje, ja vam više nisam potreban.

Krenuvši preko trga ka Beloj palati, Zlatan je koračao podignute glave. Njegova želja da se podigne spomenik Novici Spasiću konačno će biti ostvarena.

Sa svog prozora, sve je to posmatrao gradonačelnik Radiša Šopalović i vrteo glavom. Nije mu bilo po volji da se podiže spomenik predvodniku promašenog poduhvata, još manje da gleda kako se onaj Prišević tamo dole posred trga šepuri kao paun. Ali, tako je moralo biti, kompromis je bio neminovan.

4.

Čim je Zlatan ušao u svoj kabinet, sekretarica Smilja (po potrebi, bila mu je sekretarica i u stranci i u opštinskoj upravi) najavila mu je Srećka Srećkovića. Iako gradonačelnikov savetnik, taj momak je često navraćao i kod njega, ređe službeno, više prijateljski. Naime, on se u neku ruku smatrao Zlatanovim dužnikom. Kako? Nakon završenog pravnog fakulteta, vratio se u rodni grad (gde je živeo sa roditeljima dok su bili zajedno, da bi se potom, kad ih je otac napustio i odmaglio čak u Ameriku, preselio s majkom u prestonicu) kako bi iz baze krenuo dedinim putem. Započeo je u SUP-u kod Bobana Zelenovića – Šerifa, mada bi on radije da gradi političku karijeru. Kao Veljinom unuku, Zlatan je smatrao svojom dužnošću da mu pomogne, pa je našao načina da ga nametne gradonačelniku Šopaloviću. Srećko to nije zaboravio.

Ali ovoga puta Srećko je došao s određenom namerom – da započne ostvarenje svog tajnog plana. Ako će Zlatan u tome videti neko vraćanje duga, za Srećka će biti samo dodatni ćar.

Elem, Srećko je upitao Zlatana da li je možda pomišljao na renoviranje ćerkinog hotela Alem. Dolaziće gosti za svečano polaganja kamena temeljca u radojevsku fabriku vode, ali i za otkrivanje spomenika Novici Spasiću, te i povodom dodele Domanovićeve nagrade... Onim devojkama, Zlatici i Mileni, Opština bi trebalo da pomogne da renoviraju hotel. Zlatan je upitao je li to možda Šopalovićeva inicijativa, naravno, uveren da to ne može biti. Nije, uzvratio mu je Srećko, nego lično njegova. On će razgovarati o tome sa svojim šefom, ali ne bi bilo zgoreg da mu i on, Zlatan, nekom zgodom to pomene, udruženim snagama lakše će izgurati stvar.

– Nije ti loša ideja, mladiću! – divio se Zlatan domišljatosti mladog savetnika. A onda je rekao u sebi da iver ne pada daleko od klade. Nije Srećko slučajno unuk čuvenog prvoborca Velimira Majstorovića. U mladosti, naravno, Velja mu je bio uzor. Međutim, Zlatan nije imao mnogo razumevanja kod njegove ćerke, a Srećkove majke, profesorke istorije Jovanke, koja mu je predavala u gimnaziji. Doduše, nešto nije voleo da zagreva stolicu (a istorija baš to traži), radije je hvatao krivine, preduzimao razne aktivnosti u školi, doguravši do predsednika omladinske organizacije. Istoričarka Jovanka je znala da ga ukori: ,,Zlatane, Zlatane! Kakav ćeš ti biti rukovodilac, danas u omladini a sutra u partiji, ako ne znaš istoriju?!”

Zlatan je bio samo prva stanica na putu ostvarenja Srećkovog plana. Ugovorivši sastanak sa Milenom i Zlaticom, evo njih troje u separeu hotelske kafane. Devojke su očekivale momka u beloj košulji i šarenoj kravati, ali gle ti njega! Ni nalik na onog uštogljenka. Sad je maltene sportmen, u zelenkastim platnenim pantalonama i kariranoj košulji preko pantalona, a na licu kratka bradica, kao od pet dana nebrijanja. Gledaju devojke u mladića, pa se zagledaju međusobno: čak i nije nezanimljiv kad se normalno dotera.

Njihovu reakciju odmah je snimio Srećko i bio je više nego zadovoljan rezultatom svoje transformacije. Da bi se približio suvlasnicama hotela, naime, zaključio je da, pored toga što će im materijalno pomoći, mora da promeni i imidž. Da liči na one njihove Amere. Teška srca se odrekao, bar za neko vreme, svoje bele košulje i kravate (u mislima se izvinio dedi Velji što ga izdaje!), ali nije bilo drugog načina da sprovede svoj plan.

Vlasnice hotela su naručile piće, ali je Srećko izričito tražio da on plati. One su ga ubeđivale da je on njihov gost, ali Srećko je insistirao na kavaljerstvu, a morao bi da časti i zato što je nedavno proizveden u visokog savetnika. Devojke su mu čestitale na unapređenju.

– U mogućnosti sam da vam pomognem da malo renovirate hotel – odmah je iskoristio povod da demonstrira moć tog unapređenja. – Zbog predstojećih manifestacija u gradu i dolazak mnogih gostiju, Opština je voljna da učestvuje u renoviranju hotela.
– To je lepo od vas, Srećko! – pohvalila ga je Milena.
– Veoma lepo! – dodala je Zlatica.
– Vi ste sposobne devojke, zadovoljstvo je da vam pomognemo! – nasmešio se ponosno Srećko.

Popili su piće, Srećko je platio i, smatrajući da ne treba da bude nametljiv, pozdravio se i krenuo, dodavši da će se čuti i sarađivati. Devojke su ga ispratile do izlaza iz kafane.

Nastupajući samouvereno, gradonačelnika je Srećko zapitao gde misli da smesti Predsednika kad dođe u Domanovićgrad. Kako bi ceo poduhvat oko izgradnje fabrike za vodu dobio na značaju, a sve u funkciji predstojećih izbora, Predsednik bi morao bar jednu noć da prespava u gradu. Naravno, on nikad ne ide sam, sa njim je cela svita. Ranije su visoki gosti smaštani u Planinarski dom, ali je on prilično zapušten. I šta sada: renovirati dom u planini ili hotel u gradu? Ako bi se on pitao, bolje hotel jer će time biti zadovoljene dugoročnije potrebe. Gradonačelnik se, pre nego će podržati Srećkovu ideju, zapitao kako to ovaj mladi čovek može da misli na sve gradske potrebe! Njemu, na primer, nikad nije palo na pamet renoviranje hotela, smatrao je da ga se ne tiču privatni poslovi. Sad ispade da i nisu sasvim privatni, od tog renoviranja imaće koristi i grad. Pa ipak, Radišu nije mnogo čudila Srećkova promućurnost, budući je unuk čuvenog Velje Majstorovića. Doduđe, kao opozicionar, pripadnik četničke porodice, on tog Titovog doglavnika nije mnogo uvažavao, ali kao političar morao je da mu se divi: od polupismenog provincijalca izdigao se do visokog prestoničnog funkcionera.

– Postao si frajer, je li? – dodao je gradonačelnik šaleći se na novi Srećkov izgled.
– Ako mislite da ne priliči...
– Ma ne, mlad si, oblači se kao danas svi mladi. A lepo ti stoji i bradica – nasmeši mu se šef i potapša ga po plećima.

nazad