Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Estetika u funkciji semantike

Ako sintagmu zarobljeni um Česlava Miloša shvatimo kao spojeni sud diktature monističke vlasti i svedenosti ljudskog uma na slepu pokornost kao jedini modus vivendi, preostaje li slobodnom duhu ikakav prostor osim unutarnjeg azila? Reklo bi se da ne. No, stvarnost je pokazala da ni ljudi posebnog kova, takozvani ljudi od gvožđa, ne mogu da stvore apsolutno kontrolisano, hermetički zatvoreno društvo, da i u prostoru torture i represije slobodni duh uspeva da opstane i da budi nadu u bolju budućnost, ali ne onu proklamovanu svetlu budućnost koja umesto u obećani raj vodi u pakao, već onu koja vodi u društvo dostojno čoveka.

Sve takozvane socijalističke zemlje gajile su duh odinonačalija – svaka neposlušna misao se kažnjavala, no naše kazne i kazne iza gvozdene zavese teško se mogu porediti. Kod nas se za kritiku vlasti gubilo rukovodeće mesto, a nepodobni građani su marginalizovani; retko su se primenjivale drastičnije kazne poput zabrane knjiga i hapšenja pisaca. Ono što je kod nas bila retkost, u zemljama Istočnog lagera je bila redovna praksa – hapšenja su bila česta, a nisu retka bila ni pogubljenja. Ako i u toj surovoj realnosti možemo da uspostavimo neku gradaciju – po mnogima Rumunija je prednjačila u drakonskom kažnjavanju, pa se robija dobijala i za sitnice.

Ako su naši satiričari morali da kriju poruke između redova, šta tek da kažemo za istočnoevropske, posebno za rumunske?! Da li je uopšte moguće na gotovo nultom prostoru najmanje književne forme, aforizma, koji je po definiciji rečenica sa paradoksalnim obrtom, iskazati kritički stav a ne postaviti sebe kao metu? Ovaj naoko nerešiv zadatak rumunski majstori kratke forme su rešili sa invencijom koja se može nazvati pobedom duha nad materijom. Prostor između redova u kratkim formama je premalen ne samo da sakrije ekplicitne već ni iole razabirne implicitne kritičke poruke. Jedino rešenje je da se taj simbolični prostor popuni na neki specifičan način – da iskaz ne bude političan na doslovan, direktan način već svojim stilskim modalitetom. To su naše rumunske kolege maestralno ostvarile – taj maleni prostor su ispunili mikro-svetom stilistike, koji poput Anaksagorinog apejrona sadrži seme svih bića, proto-iskaze svih vrsta, iskaze koji, kao što molekuli reprezentuju određenu materiju, sažimaju ontologiju i aksiologiju. Tako je stvorena specifična poetika – diptih stilistike i semantike. Taj specifični amalgam ima dva osnovna modaliteta i instrumentarijuma – prvi se tiče leksike i sintakse, a u sferi satire svodi se na izbor reči i rečenica koje depersonifikuju vršioca radnje i raspršuju (amortizuju) odgovornost za loše stanje ili delovanje, a drugi modalitet ima svrhu da tu disperziju krivice i odgovornosti dočara i pojača metaforizacijom jezika, sredstvima figurativnog značenja – tropima i stilskim figurama. Tako je na pustoj poljani političke neslobode procvetala licentia poetica, ali ovo nije bila samo, čak ni prevashodno, larpurlartistička igra duha već indirektna ironizacija aktuelne politike i režima u celosti. Intuicijom i stvaralačkom imaginacijom satiričari iza gvozdene zavese su otkrili da je bipolarna opreka forma – sadržina samo relativno antipodna, a da čuvena izreka francuskog estetičara Bifona Stil je sam čovek ne označava samo značaj forme već da su i stil i materija u samoj biti stvari, njeni nerazdvojni činioci. Drugim rečima, da stil u izvornom, iskonskom smislu nije samo morfološka već i ontološka kategorija! No, vratimo se iz predela metafizike i meta-teorije stila u naš književni prostor.

Spolja nevidljivu ironijsku distancu rumunski satiričari su uspešno dosegli na oba polja – kao književno umeće i kao kritiku režima. Pogledajmo kako je ovaj dvostruki zadatak maestralno ostvaren u samim aforizmima, kako su inventivno i maštovito upotrebljeni izrazi koji apstrahuju i uopštavaju konkretnu političku odgovornost, kao i izrazi prenosnog značenja koji su svoju standarnu funkciju estetizacije značenja zamenili funkcijom detekcije rđave prakse i vrednosnih sudova – tropi (metafora, alegorija, metonimija, sinegdoha, hiperbola...) i figure (anafora, epifora, gradacija, sinonim, inverzija, paralelizam, antiteza, ironija, apostrofa, oksimoron, sinestezija, paradoks...); kako je efektno ostvareno oneobičavanje leksike i sintakse, kako se suptilno koriste literarne analogije (citatnost) i druge jezičko-literarne strukture, od narodnih izreka i drugih folklornih obrazaca do segmenata palimpsesta u funkciji arhi-konteksta. Među najčešćim diskretnim metodama je upotreba političkih pojmova u generalnom smislu, van konteksta i preciznih koordinata. Razume se, ta proizvoljnost u vremenu i prostoru samo je prividno ničiji prostor – svi ga prevashodno percipiraju kao svoj životni prostor. Svi znamo da se kritika odnosi na našu vlast, ali pošto kritički odnos zrači iz imanencije teksta a nema ga u eksplikaciji, ne može da bude sankcionisan, nije dostupan političkoj i pravnoj kompetenciji! Isto važi i za sve socio-ekonomske kritičke iskaze koji imaju neodređenu referenciju: svi znamo da se u opaskama koje prizivaju opštu odgovornost prevashodno misli na vlast, a samo okvirno na sav narod i sve građane, jer zna se ko se najviše pita. Tu strategiju upotrebe stilistike, šire uzev: estetike, u funkciji semantike (emitovanja određenih značenja i vrednosti) mogli bismo nazvati semantizacijom estetike. Evo pregršti aforizama koji tematizuju politiku, društvo, ljudsku prirodu... Paradigmatičan primer generalizovanja političkog subjekta da bi se amortizovala odgovornost je aforizam agroinženjera, novinara, pisca raznih žanrova – Viktora Martina (1954): Poslanici se više ne porede sa ljudima već sa drugim političarima. Pošto se ne sme prozvati prvi među jednakima, satiričar koristi pluralni termin političari i vrednosno neutralan glagol porediti. Kako da državni tužilac javno iskaže – a i te kako je zapaža – implicitnu ironiju u adresatu političari kad su oni iz oficijelnog ugla gledano uzorni reperi, građani za ugled?! Reper sa ljudima ovde tobože sažima sintagmu sa običnim ljudima, ali za iole pažljivog čitaoca to je etički, karakterološki reper. Martin koristi još neodređeniju, opštenarodnu adresu (Rumuni) da aluzivno, tobože kritikujući nacionalni mentalitet, ukaže na odgovornost političara, glavnih krojača sudbine naroda: Rumuni su genijalni – oni svoje ideje sprovode u praksi pre no što do njih dođu.

Pesnik i satiričar Gabriel Petrubaecan (1986) je očuvanje tradicije, večni politički topos nacionalnog identiteta, izvrgao diskretnoj ironiji stavljanjem u fokus te tobože svevremene sintagme u vremenski kontekst: U želji da sačuvaju tradiciju političari su zadržali zemlju kakva je bila pre pedeset godina.

Naše gore list, Vasile Barbu (Uzdin, 1954) koristi u svojoj semantizaciji stilistike najpre sintagmu iz sfere bajke (Ovo je zemlja trista čuda. I nijedne realnosti.), potom karakterološko-etičku metaforu đubre sa implicitnom aluzijom na sferu politike (Ne bi on postao đubre da smo imali dobre metle.), a nepoštovanje zakonitosti, koje zna se kome pada na dušu, predočeno nam je eufemističkom sintagmom rupa u zakonu u funkciji dežurnog alibija neefikasnog i korumpiranog pravosuđa, indikatora predgrađanske države: Danas je na snagu stupio novi zakon. Rupe će za osam dana.

Pesnik, esejista i aforističar Girel Barbu (1952) pomoću folklornog idioma iz zoo-sfere, podrazumevajući antički topos zoon politikon – pravi analogiju između fizičkog i političkog sistema kao spojenih sudova: Riba smrdi od glave. Ali tek kad rep postane nepokretan. Evo kako isti autor na indirektan, implicitan način, posredstvom pakla kao metafore, daje poraznu dijagnozu društva: Rumune ne plaši pakao. Treniraju za njega ceo život.

Čotrić je u svom studioznom predgovoru pomenuo neveselu činjenicu da zavičaj i otadžbina, iako su primordijalni vrednosni reperi svakog pojedinca, nisu dovoljni da čovek veže svoju sudbinu za rodno tle. Niz svetskih velikana rođen je i odrastao u Rumuniji, a potom se otisnuo u svet – Brankuzi (1876 – 1957), Tristan Cara (1896 – 1963), Elijade (1907 – 1986), Jonesko (1912 – 1994)... Neki od njih su biserima svog raskošnog duha zastupljeni i u ovoj antologiji. Među njima je i filozof i pisac Emil Sioran (1911 – 1995), čija dva antropolška paradoksa potresno govore o ljudskoj sudbini. Rečeno jezikom egzistencijalne filozofije, koju je Sioran veoma cenio iako nije pripadao nijednoj filozofskoj školi, smisao života čoveku nije dat već zadat: Činjenica da život nema smisla razlog je življenja. Štaviše – jedini razlog. / Sve dok si nezadovoljan sobom nije sve izgubljeno.

Janoš Curkanu (1951), moldavski pisac raznih žanrova, jednostavnom metaforom fotelje sublimirao je suštinu podaničkog duha: Ljudi se prilagođavaju svim vrstama fotelja. Za uspeh u karijeri razvijene su dve strategije: Da bi bili poštovaniji, neki izoštre mač, a neki – pamet. Obe strategije su vrlo zahtevne, ali postoje prečice koje veoma olakšavaju pohod ka sreći. Jedna od vajkadašnjih je drevno iskustvo da je privid važniji od suštine: Budali koja ima kravatu i skup sat na ruci – više se veruje.

Humorista Dorel Šor (1939) je izvrgao ironiji sintagme i pojmove koji se apriorno percipiraju sa pozitivnom konotacijom, neki, poput jednakosti, imaju i auru moralno-političkih toposa i ideoloških amblema. Evo koliko kontekst determiniše svaki pojam: Noću su sve mačke crne. Mraku je potrebna jednakost. Isti autor je pregnantno ali vrlo uverljivo markirao i lajtmotiv mentalne inercije, fatalizam kao inhibitorni pogled na svet: Često se ništa ne menja zato što smo uvereni da se ništa ne menja. Vredan je pamćenja i autopoetički aforizam: Inflacija reči – siromaštvo ideja.

Renesansna ličnost Valeriu Butulesku (1953), inženjer rudarstva, pisac raznih žanrova, prevodilac i političar, upozorava nas da, bez obzira na nemerljivu moć vlasti, uvek je na delu i vankontekstualna, iskonska ljudska priroda: Sebičnost će trajati sve dok gramatika priznaje prisvojne prideve. Ovaj intelektualni i književni velikan priziva kantovsku odgovornost svakog pojedinca. To je maestralno izrazio premeštajući kolokvijalnu sintagmu loše vreme u lirsku atmosferu: Ne postoji loše vreme, postoje samo ljudi koji nemaju sunce u sebi. Takvih ljudi je, nažalost, mnogo više, zato ovaj mislilac sumorno zaključuje: Đavo više ne kupuje duše. Ima i previše dobrovoljnih davalaca. I Butuleskuov metafizički autopoetički uvid prožet je setnom lirikom, suočenjem sa Tanatosom: Zbog straha od smrti skrivam se u knjizi.

& & &

Citirali smo pregršt aforizama o politici i opštijim društvenim temama. No antologija pred nama je riznica bisera duha o čitavom dijapazonu tema – životnom miljeu, ekologiji, ljudskoj prirodi, ljubavi, a veliki broj aforizama prožet je duhom vrhunskog humora – smeha na svoj ceh, bilo lični, autorski, ili nacionalni. Evo najpre metafizičkog Petrubaecanovog aforizma o istini: Istina uvek dolazi, pa čak i ako mora da izđe iz groba. Konstantin Ardeleanu (1948), ekonomista, publicista i pisac raznih žanrova, locira svoj grad na planetarnoj mapi postupkom ironizacije njegovog nadimka: Posleratna bukureštanska arhitektura: od malog Pariza do velikog Pjongjanga.

Citirajmo, na kraju mini-prikaza ovog monumentalnog dela, i dva-tri aforizama o ever-green temi, o ljubavi i muško-ženskim odnosima. Evo kako Girel Barbu maestralno ovaploćuje sintagmu prisutno odsustvo Umberta Eka – u samo nekoliko reči sugestivno dočarava magiju ženskog bića: Žena je više od onoga što vidimo. Ništa određeno nije nam rečeno, a sugerisana nam je sva lirika sveta!

Ardeleanu spušta pogled iz nebeskih visina na zemlju: Žena iz snova kriva je za mnogo noćnih mora. Isti pisac stavlja pod lupu ironije i topos ljubav veka: Ljubav 21. veka je sklad oblika i materije. On se divi njenim oblinama, a ona njegovim sredstvima.



SUPROTAN SMER


Leh Pržeček (1961). Češki pesnik, aforističar, prozaista i prevodilac.


Za budalu jutro nikada neće biti mudrije od večeri.

Obično ima dovoljno posla, ali često nedostaju ljudi koji su voljni da ga rade.

Plašio se da ga ne drže za reč, pa je radije ćutao.

Tuđe greške ponavljaju samo oni koji ne mogu da naprave svoje.

Dug njegove kompanije sa ograničenom odgovornošću
već je premašio sve granice.

Bio je vrlo svestran - sve je mogao da ukrade.

Ne tražite proporciju između veličine ideje i glave njenog autora.

Uložio je mnogo truda da sakrije činjenicu da baš ništa ne radi.

Bavio se onim što najbolje znao – krao je.

Naučio je tako savršeno da laže da mu je bilo neprijatno da govori istinu.

U životu zaboravljamo mnogo više stvari nego što bismo želeli da ih se setimo.

Bio je veoma rasejan na poslu. Jednom je slučajno provalio u svoj stan.

Verovao je da zelena boja deluje umirujuće.
Stoga je satima stajao i gledao novčanicu od sto dolara.

Patio je od hroničnog nedostatka bolesti.

Ponekad je potrebna velika hrabrost da budete kukavica u pravom trenutku.

Bio je na pravom putu, ali u suprotnom smeru.

U prošlosti je bilo uobičajeno dočekati goste hlebom i solju,
a danas su to često nož i pištolj.

Izgleda kao da ne zna da izbroji do tri,
a ipak je bio odgovoran za prevaru od nekoliko miliona.

Savladala je matematiku do te mere da je bez problema uspela da prebroji svoje ljubavnike.

Reči je često lako izgovoriti, ali ih je vrlo teško povući.

San svake kopije je da postigne kvalitete originala.

Teško je utopiti tugu u alkoholu. Ona je prokleto dobar plivač.

Prevod sa češkog Aleksandar Čotrić

- 8 -