Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Zlatni med i otrovni žalac

Med i otrov
Aleksandar Čotrić
antologija rumunskog aforizma na srpskom jeziku
Savez Srba u Rumuniji - Temišvar, 2020.

Brojni rumunski pisci kratke forme pretenduju da stvore moderne poslovice i izreke,
a ne da karikiraju, parodiraju i dovode u sumnju tradicionalne sentence i maksime. Tako Alina Breže smatra da je "aforizam iskra koja osvetljava tamu svesti“,
a Mihael Rozenberg da je "aforizam misao pod maskom usmerena
na postizanje željenog cilja“.

Iako Srbi i Rumuni vekovima žive zajedno, izmešani ili jedni do drugih, pogled iz Srbije prema Rumuniji zamagljen je kod izvesnog broja naših ljudi predrasudama, stereotipima i ne­poz­nanicama. Novinar i književni kritičar Teofil Pančić pot­pu­no je u pravu kada primećuje da su "Rumunija i Bugarska bile su i ostale nekakva sumračno-maglovita Ruritanija u ima­gi­naciji (post)Jugoslovena“, i da bi "sve to još i moglo da se pod­ne­se da se odnosilo samo na 'prost narod'; no, ni sa intelektualcima nije stajalo ništa bolje“. Još uvek kod većine u Srbiji nije prepoznat veliki doprinos rumunskih naučnika i umetnika evropskom i svetskom pesništvu, drami, vajarstvu, antropologiji, filmu, a tako je i sa rumunskim humorom i sa­ti­rom koji su gotovo nepoznati u našoj zemlji.

Pisac iz Temišvara Goran Mrakić uočava da Srbe i Rumune "zbližavaju sklonost ka humoru, autoironija, mentalitet i slične društveno-političke prilike“.

Kuriozitet prvog reda je saznanje da su aforizme pisale prva srpska kraljica novog doba Natalija (1859-1941) i prva rumunska kraljica Elizabeta od Vida (1843-1916). Supruga Milana Obrenovića (po majci Rumunka) smatra se i prvom ženom sa objavljenom knjigom aforizama, štampanom 1897. godine u Beogradu. Kraljica Elizabeta bila je nemačkog porekla i pisala je aforizme na maternjem jeziku, koristeću pseudonim Karmen Silva (na latinskom: "pesma šume“). Njena autopoetička misao izvanredno određuje najkraći književni žanr: "Aforizam je kao pčela - u njemu su i zlatni med i otrovni žalac“. (Mnogo kasnije češki pisac Karel Čapek napisaće aforizam: "Pčela: Mnogo se priča o mojoj vrednoći. Što se mene tiče, više se ponosim svojom žaokom“). U aforizmu se uspešno ogledala i kraljica Marija od Rumunije (1875-1938), supruga kralja Ferdinanda Prvog, zapisavši i ovu misao: "U mnogo znanja nalazi se i mnogo tuge“.

"Pravda s ove strane Pirineja, nepravda je s one strane“, govorio je francuski mislilac Blez Paskal (1623-1662), koji se vrlo često izražavao aforistički. Parafrazirajući ovu znamenitu misao, možemo da kažemo: "Aforizam s ove obale Dunava, nije aforizam s druge“, odnosno; veoma se razlikuje poimanje sažetih i impregniranih misli u Srbiji i Rumuniji. Brana Crnčević smatrao je da je "aforizam bastard rođen u vezi umetnosti i politike“. Čitajući radove rumunskih autora nameće se konstatacija da je aforizam nešto drugo, odnosno čedo umetnosti i filozofije. Rumunski aforizam je od filozofije nasledio osobinu da pita, a od umetnosti da odgovara. U Srbiji se smatra da aforizam mora da bude duhovit i kritičan. U Rumuniji se, međutim, insistira na njegovom moralnom i filozofskom aspektu. Odlika rumunskih aforističara je umeće da opšte pojmove izražavaju svojim rečima, a svoje misli u opšterazumljivoj formi. George Budoj zato smatra da je "aforizam iskustvo svedeno na suštinu“, a Petruš Andrej poručuje da "svaki aforizam sadrži fantaziju, nesumnjivo filozofiju, pa čak i kapljice poezije“. To potvrđuje i poetski aforizam Mirčee Opree: "Moj aforizam je krilo koje leti ispred ptice“.

Rumunski autori više nego njihove srpske kolege fokusiraju se na religijska, metafizička i estetska razmišljanja. Rumunski aforizmi su vrlo često poezija filozofije, poetske minijature, metafore u jednoj rečenici, larpurlaristički radovi koji se klone profanog, banalnog i aktuelnog. Stiče se utisak da u rumunskoj književnosti nema poezije bez aforizma, i da nema aforizma bez poezije, s tim da je poezija više plod srca, a aforizam više rezultat uma. Poezija je nesumnjivo u osnovi rumunske aforistike.

Brojni rumunski pisci kratke forme pretenduju da stvore moderne poslovice i izreke, a ne da karikiraju, parodiraju i dovode u sumnju tradicionalne sentence i maksime. Tako Alina Breže smatra da je "aforizam iskra koja osvetljava tamu svesti“, a Mihael Rozenberg da je "aforizam misao pod maskom usmerena na postizanje željenog cilja“. U Antologiji rumunskog aforizma "Med i otrov“ čitalac može da pronađe velike i jedinstvene uzleta duha, neponovljiva zapažanja i vanvremenske misli, poput ove Viorela Vintile: "Nije svaka lepa žena voljena, ali svaka voljena žena je lepa“.

Postoje i oni drugi autori, lovci na paradokse, majstori da prirede neočekivano, da od neveselog povoda stvore smešnu poentu, da svoje pero pretvore u bič ("Što se diktator više predstavlja kao božji instrument, to više postaje demonski.“ David Boja).

Aforističari ovog pravca neguju direktan, odvažan i lucidan stil koji najbolje otelovljuje satiričnu zaostavštinu velikih majstora kao što su Kraus, Lihtenberg ili Lec. Međutim, i kod njih poetika nadvladava politiku, jer uzvišeno ostvaruje superiornost nad prizemnim. Oni poetici služe, a politika im služi. Zato njihovi aforizmi i jesu amalgam poetike i etike. Ideološki i politički angažman nakratko pomaže piscima da se ostvare kao bitni učesnici društvene scene, ali šteti njihovom književnom delu na duži rok, umanjujući njihov talenat, upućujući ga u pravcu koji je suprotan umetnosti: pisac ne menja svet, makar imao iskrenu nameru da to bude nabolje, on ga samo konstatuje, pokušava da ga pojmi.

Rumuni (ne računajući laureate rođene na tlu Rumunije koji su punu afirmaciju ostvarili u drugima državama: Emila Paladeua, Elija Vizela i Hertu Miler), još uvek nemaju nijednog svog Nobelovca. Ta činjenica doživljava se u Rumuniji kao velika nepravda koja se, po tvrdnjama rumunskih intelektualaca, čini jednoj staroj, plodnoj i po svemu veoma uglednoj evropskoj kulturi.

Ali, s druge strane Rumunija je podarila svetu stvaraoce najviše vrednosti i formata, kakvi su Mihaj Eminesku, Nikita Stanesku, Lučijan Blaga, Mirče Elijade, Ežen Jonesko, Tristan Cara i Emil Sioran, što ovu balkansku zemlju uvodi u red onih čiji je doprinos evropskoj i svetskoj nauci i umetnosti prvorazredan, zbog čega je Mirča Elijade i poručio: "Ako rumunski narod nestane i ostane knjiga Mihaja Emineskua, svet će znati ko su bili Rumuni“.

Aleksandar Čotrić


Otkriće smisla spasa

Priče
Đorđe Otašević
Alma - Beograd, 2019.



Priča je "vlasnik" svih književnih formi. U njoj je moguće naći aforizam, filozofsku kraticu, mali esej, pesmu u prozi... kako je to pokazao uzorni književni istraživač u jeziku i formi dr Đorđe Otašević u svojoj knjizi kratkih zapisa "Priče".

U osnovi ovo je knjiga polemičkih rasprava o načinima viđenja određenih problema, a svaka priča ima temarnik, satirični ispričaonik i na kraju ključ po sistemu uzmi ili ostavi jer, pisac to vidi tako i kvit! Ono što je u ovim zapisima simboličko to je logika, nikako kruta, ona podstiče i na drugačevnost ali se uključite, ćutanje nije donelo ništa novo osim prihvatanja prividne takvoće u kojoj je lako zalutati. Pisac seda na voz u kome se ženama njišu "dojke u ritmu točkova" i putujući a ne odlazeći iza radnog stola, promišlja o preljubnici(ma), o politici, kako naći opravdanje jedne pojave za drugu kroz treće rešenje koje može doneti samo dobar psihoanalitičar. Otaševiću je i to uspelo.

Dodao bih da je dobar deo priča prisvojan sociologijom kulture ("Čamac") za i protiv hamletiranja tamo gde je tlo na vodi jer, samo nas trenutak odvaja od potopa, ako napravimo rupu na čamcu kojim čamčijamo i verujemo da smo pobednici a da prethodno nismo shvatili da nam je svima voda do grla. Možda je "pobeda" vreme velikog potopa ili otopa, svejedno navire voda uprkos duge semantičke suše. Promenljivost smisla treba da prati uslovno stanje za radnju, koja trijumfuje slavljem: "Grickao parče bajatog hleba zalivajući ga obilnim gutljajima sveže zdrave vode." To je to kad ima se, onda se može i "koja kutlača ćevapa".

I sve je to po zakonu gde se uterava atlanska demokratija koje još nismo dorasli, i dobro je što nismo jer, tamo đavo ne puškara malim pucama, primitivno, ima da radi mitraljez. To su iskusili berači pamuka jer "gazda je mlogo opasan". Ima on "laketu" koju je ispalio u sebe a da to ne vidi. Pripovedački Otašević je to objasnio u antologijskoj priči "Putovanje" u kojoj "raketa ruši most" dok je voz na njemu, "i mi padamo na površini vode". "Iz kofera brzo vadim čekić i sa par udaraca prepravljam voz u brod." Mnogo je Grdelica, nažalost, ostalo bez čekića, ali duhovni spas od zla nije u shvatanju tragedije, na tragediji zlo ukleto likuje, izlaz je u shvatanju da je stvaralački proces put ka presudnom otkriću smisla spasa. Ma koliko pretvaranje voza u brod, broda u podmornicu, magično sasvim, deluje kao naučna fantastika, ali uzorna mašta konačno mora da stvori nauku dobra i neuništivosti. Dosta je bilo militantne nauke i oduke od života. Tu vest je naš pisac požurio da saopšti tvorcu zla, da ga od toga oduči, šalje mu tri poštara ("Poštari"). Pitate se - zašto tri? Pa, mnogo je zla za jednu torbu."

Vratimo se na moju tvrdnju da je Otašević i pesnik, on je sam proznao svoje pokušaje: "Odlučio sam da napišem pesmu!" Kao tema nametnula mu se diktatura, "zato – kaže – moram da napišem nešto politički podobno" i nastavlja:

Evo, često se spominje
Nekakva demokratija.
To obavezno treba upotrebiti,
Sa tim se rimuje magija,
Cija,
Bratija,
Uh!
Ovo je još opasnije!
Izgleda nisam rođen
Za pesnika.

U pravu je Milovan Vitezović kad kaže: "Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pesme." Pesnik Đorđe Otašević se nekako vešto sklonio u formi, koju kad presložimo, kao primer gore, otkrijemo angažovanu poetiku iskustvenog izraza koja osporava iskušenja i poistovećenja sa neposrednim jer nas već razdire protivrečnost. Ne možete tražiti ono, čega nema. I kad se u nečem ne složimo naš pisaca već spreman za let ima komentar na ponudu ljubazne stjuardse: "Nisam bio raspoložen za piće. Zatražio sam malo demokratije (opet će On!) Nažalost, to nisu imali. Ovo je bila domaća linija" koju drže stranci, da se razumemo. Naravno, polemika je nepotrebna a svima neka je Bog od pomoći.

Kako, buni se pisac, kad su nam braća, razbraća "sagradila lažnu crkvu (...) a mi smo oni što nikad nismo bili". Piščeva se ne poriče jer sve "evidencije" koje on vodi dobijaju odeždu priče u bar dvostrukom značenju. Da se razumemo, ja sam to tako i razumeo nikako se ne upuštajući u polemiku iz koje" se zbog nostalgije teško izvlačim. Otašević dodaje: "Pravim vremeplov. Čim ga završim, vratiću se četrdesetak godina u prošlost. A tamo – siguran posao, dobra plata, besplatno lečenje... Joj, divote!" Ništa da mu osporim, i ja sam tada imao trideset godina manje nego danas. Joj, divote!

Ono što pisca ovih priča brine jeste tišina koju prave ove priče "onima koji drugačije misle". A nema razloga, dobar je to znak da čoek postoji dok misli, a možda je i ovo moje razmišljanje jedan mali ogled o čitanju Otaševića, znači čita se i ja bih bio srećan da je moje tumačenje poreknuto, znači taj koji poriče počeo je da čita, počeo je da misli, samo takav "protest" ima smisla. Mišljenjem se središna teškoća uvodi u prostor žive problematike i time vodi do rešenja. Ovde Otašević pokazuje da mišljenje mase traži izdvajanje mudraca a ne blebetala. U tom smislu ja bih za naslov knjige uzeo baš taj čin: Izdvajanje mudraca. Zato ova knjiga ima poruku; vodite reči na povocu a ne pse. I njima nedostaje slobode a kažemo da su nam ljubimci, teške li podvale sebi.

Milijan Despotović

- 7 -