Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Intervju

  Svetislav Nedučić,
prevodilac srpskog humora i satire na mađarski

Mađari vole srpski humor

Srpski humor Mađari ne poznaju dovoljno,
ali vole srpske i eksjugoslovenske viceve,
naročito one o Muji, Hasi i štedljivim Piroćancima.



Svetislav Nedučić rođen je 1940. godine. Živi u mestu Mako u jugoistočnoj Mađarskoj, tridesetak kilometara od Sege­di­na, blizu rumunske granice. Bio je prosvetni radnik, direktor škole i bankar. Od odlaska u penziju, posvećen je prevođe­nju sa srpskog na mađarski jezik. Saradnik je časopisa za kulturu "Marošvidek". Za popularizaciju srpskog humora i sa­tire dobitnik je priznanja "Zlatni krug”, Beogradskog afo­ris­ti­čarskog kruga, a za prevode Domanovićevih satira i priz­nanja "Radoje Domanović”, Udruženja književnika Srbije.

* * *

ETNA: Gospodine Nedučiću, Šta Vas je podstaklo da na mađarski jezik prevodite radove srpskih pisaca?

NEDUĆIĆ: Od detinjstva me je interesovalo prevođenje. Pošto znam više jezika (srpski, mađarski i rumunski), želim da ovu blagodat podelim i sa drugima i da čitaocima ponudim nešto lepo i korisno.

ETNA: Koje ste srpske humoriste i satiričare preveli na mađarski jezik?

NEDUĆIĆ: Trenutno prevodim „Jeretičku priču“ Branka Ćopića, zbog koje je pisac imao mnogo problem jer mu je pretilo i hapšenje. Radim, takođe, i na prevodu romana „Kad su cvetale tikve“ akademika Dragoslava Mihailovića. Poznato je da je ovaj autor bio u logoru na Golom otoku, a kasnije je predsednik Jugoslavije Josib Broz Tito zabranio igranje istoimene predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Prvi pisac humorističko-satiričnog žanra kojeg sam preveo na mađarski je Aleksandar Čotrić. Čitao sam njegove kratke priče koje se pojavljivale u listu srpske manjine u Mađarskoj – „Srpskim nedeljnim novinama” i dobio sam inspiraciju da ih prevodim i pokažem mađarskim čitaocima kakav je srpski pisani humor u dvadeset prvom veku. Od ovih prevedenih priča izdao sam knjigu koja nosi naslov „Paprene priče” (Csípős történetek). Kasnije se pojavila Čotrićeva knjiga aforizama o ženama i muškarcima „Ljubav na rečima“ (Szerelmes szavak). U planu imam da izdam aforizme iz knjige „Teške misli” (Nehéz gondolatok) i „Druge priče” (satirične priče), (Újabb történetek).

Kasnije sam uspostavio saradnju s ruskim izdavačkim centrom koji mi šalje satirične priče Radoja Domanovića. Do sada sam preveo više od četiri stotine strana Domanovićevih dela, uključujući i najpoznatije kao što su: „Danga”,”Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, „Vođa”...

Preveo sam i knjigu satiričnih priča Bojana Ljubenovića „Pisma iz Srbije“ (Levelek Szerbiából). Knjigu je 2016. objavila izdavačka kuća „Apostrof“ iz Budimpešte, a njeno prvo predstavljanje, uz učešće autora, organizovano je u Biblioteci grada Mako.

Od Branislava Nušića preveo sam više romana i drama: „Hajduke“, „Gospođu ministarku“, “Autobiografiju“, a preveo sam i veći broj Nušićevih kratkih priča: „Tri brata“ (Három testvér), „Oglasi“ (Hirdetések)...

Knjiga satiričnih priča „Mini(ć) priče“, Dragutina Minića Karla, u mojem prevodu, a u izdanju Samouprave Srba u Mađarskoj, izašla iz štampe 2018. godine i predstavljena je u Budimpešti.

Prevodio sam i priče i aforizme Slobodana Simića, a prevodim i ruske pisce.

ETNA: Kako mađarski čitaoci reaguju na srpski humor?

NEDUĆIĆ: Mađarski čitaoci vole humor svakog naroda, među njima i srpski. Generalno, vole da čitaju i slušaju humor, i tako je već odavno. U smutnim vremenima humor im pomaže da prebrode teške situacije, da iz očajnih situacija isplivaju što lakše i veselije. To se dogodilo pedesetih godina prošlog veka kad je narod živeo pod terorom. Ako je neko pred manjom ili većom publikom ispričao neki vic protiv vlasti, i ako ga je neko prijavio, čekala ga je kazna od najmanje nekoliko meseci robije. Srpski humor Mađari ne poznaju dovoljno, ali vole srpske i eksjugoslovenske viceve, naročito one o Muji, Hasi i štedljivim Piroćancima. Međutim, kad je stanje u državi stabilno, manje viceva se rađa, naročito onih političkih.

ETNA: Da li se srpski i mađarski govorni i pisani humor razlikuju, ili među njima ima sličnosti?

NEDUĆIĆ: Razlike mnogo nema, a mnogo puta u vicevima i šalama se samo imena menjaju. Na primer, sedamdesetih godina prošlog veka širio se vic: Na granici dve države patroliraju jugoslovenski i rumunski vojnik. Kaže jugoslovenski graničar: „Jao vama, ako Čaušesku dugo poživi”. Odgovor stiže sa rumunske strane: „Jao vama, ako Tito uskoro umre”. Ovaj vic se pričao i u mađarskoj verziji, u kojoj se pominjao mađarski komunistički lider Janoš Kadar.

ETNA: Može li se reći da je neki narod duhovitiji od drugog, ili je smisao za duhovito individualna osobina?

NEDUĆIĆ: Svaki narod je duhovit i ja mislim da nijedan nije duhovitiji od drugog. Svaki narod ima svoj smisao za humor i među narodima to može da stvori razliku. Na primer, ekonomski razvijenije države nemaju probleme koje imaju one nerazvijenije, pa se zato razlikuju teme kojima se njihov humor bavi.

ETNA: Koje mađarske aforističare izdvajate i preporučujete srpskim ljubiteljima kratkih misli? Nama su poznati aforizmi Bele Hamvaša, u prevodu Save Babića. Ima li još aforističara vrednih pažnje?

NEDUĆIĆ: Među Mađarima nisu popularni aforizmi. Mogu se pronaći, ali, uglavnom, kao izdvojeni citati iz romana. Valjda je najveći mađarski aforističar bio Bela Hamvaš, ali to se ne beleži kod nas. Postoje pisci koji su pisali ili pišu aforizme, ali nema ih mnogo: Peter Miler, Friđeš Karinti, Jene Rejte … I ostali humoristi imaju i nekoliko napisanih aforizama. Kod nas aforizmi nemaju publicitet, a nema ni knjiga najkraćeg književnog žanra.

ETNA: Da li i koliko gube aforizmi u prevodu na strane jezike? Da li su svi prevodivi i da li su razumljivi u prevodu?

NEDUĆIĆ: Prevoditi aforizme nije laka stvar. Po mom mišljenju najvažnije je da se sačuva isto raspoloženje, poruka i smisao kao u originalnom tekstu. To nije moguće uvek postići, ali treba se potruditi. Ima i aforizama koje uopšte nije moguće prevesti.

ETNA: Koliko su humor i satira zastupljeni u mađarskim medijima, filmu, pozorištu i masovnoj kulturi?

NEDUĆIĆ: Humor i satira su prisutni u mađarskoj kulturi i sredstvima informisanja. Čuveni pisac humorista bio je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka Friđeš Karinti. Njegove priče i romani i danas su popularni. Za pozorište je Noti Karolj pisao komade, koji su i danas moderni, i nalazimo ih na repertoaru mađarskih teatara. U humorističkom filmu tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka najpopularniji glumac bio je Đula Kaboš, a pedesetih godina i na filmu i u pozorištu najpopularniji glumac bio je Latabar Kalman, a poslednjih godina su to Laslo Kaboš i Imre Bajor.

­ Razgovarao:
Aleksandar Čotrić
 


- 10 -