Časopis za satiru

- ETNA -

 

 


  Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16


Nove knjige

ERA U ERI AFORIZMA

Era aforizma - Slobodan Simić

Slobodan Simić je svojim antologijskim izborom iz bogate produkcije aforističara iz Užica, načinio vrednu i po mnogo čemu zanimljivu knjigu, koju je nazvao dvosmisleno, duho- vito i provokativno ERA AFORIZMA. Svojim izborom on je skrenuo pažnju na jednu nedovoljno zapaženu i istraženu pojavu, a to je da su u Užicu ponikli neki od naših najboljih aforističara, a da tu, osim njih, stvara još i čitavo mnoštvo manje poznatih ili čak, široj javnosti, nepoznatih, a darovi- tih književnih stvaralaca u oblasti humora i satire. 

Sintagma "ERA AFORIZMA", samo na prvi pogled jedno- značna, zapravo, sadrži dve reči od kojih su obe dvosmis- lene. Prvom rečju ove sintagme označavamo jedan izrazito dug vremenski period, koji je nečim obeležen i koji odlikuju krupne promene (npr. "era Vodolije", "era kompjutera", "nova" ili "hrišćanska era", "muhamedanska era" itd.). U ovom, prvom značenju knjiga se, dakle, odnosi na epohu aforizma, vremensko razdoblje u kojem dominira aforizam. Ali, ista reč napisana sa početnim velikim slovom - Era – označava čoveka iz užičkog kraja koji se odlikuje svojim posebnim mentalitetom i koji je poznat u našem narodu kao veliki šeret i šaljivdžija. U ovome, pak, smislu knjiga se odnosi na užički ili erski aforizam koji je samo ogranak, ali izuzetno vredan, slavnog Beogradskog aforističarskog kruga.

A ono što spaja, inače međusobno različite i samosvojne, visoko kreativne predstavnike Beogradskog aforističarskog kruga, bez obzira na generaciju ili mesto boravka (Novi Sad, Beograd, Užice, Kragujevac itd.), jesu urbani, moderni senzibilitet, dominacija političkog satiričnog aforizma, kao i beskompromisna kritičnost u razobličavanju anomije, hipokrizije i gluposti u našoj društvenoj zbilji. Njihov satirički angažman doneo je, naročito osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, duhu pobune šarm, svežinu i tananu ironiju. Osim toga njihov društveno angažovani umetnički doprinos razobličavanju, potkopavanju i rušenju apsolutističkog, kvazipatriotskog režima Slobodana Miloševića nesumnjivo je veliki i teško ga je preceniti. 

Evo šta o tom neobičnom duhovnom bratstvu satiričara i njihovoj misiji veli prof. Ratko Božović u svojoj knjizi Sedmorica iz stradije: “U nedostatku rasuđivanja i slobodnog mnenja u političkoj zajednici satiričar pokušava da uspostavi slobodno mišljenje i slobodu kazivanja kao kritičku alternativu”. Pripadnici Beogradskog aforističarskog kruga svojom žestokom satirom izvrgli su ruglu nadmenu, nasilničku i praznoglavu vlast, ali nisu štedeli ni onu bezličnu i bezobličnu masu podanika, koja tu vlast trpi i održava. 

I ona druga reč iz sintagme ERA AFORIZMA, takođe, označava jedan ništa manje dvosmislen pojam. U početku, termin "aforizam" (grč. aforismus = definicija, misao) označava kratku, oštroumnu i poučnu filozofsku izreku. Kasnije ovaj termin sve više zadobija novo, drugo, današnje značenje, a to je "duhovita izreka", "dosetka". 

Aforizam, u savremenom smislu, jeste osobena književna vrsta u kojoj je težište na jezgrovitosti, kratkoći i duhovitom, veoma efektnom i ubojitom jezičkom obrtu na kraju iskaza. Aforističar je majstor reči koji je kadar da ono što obeležava duh čitave epohe sabije u tekst od jedne jedine rečenice, u - aforizam. Veličina, snaga i britkost aforizma su u kratkoći. Aleksandar Baljak kaže to na svoj način, precizno i efektno:

Aforizam je monumentalna minijatura.

Satirični aforizam je posebna, i, kod nas, iz nevolje, veoma popularna vrsta aforizma. On predstavlja krajnje zgusnut, pravovremeni i ironičan komentar nakaradnih i moralno nedopustivnih pojava, načina mišljenja i ponašanja u politici. Satirični aforizam svoj efekat zasniva na tome što ima neočekivanu i kao bodlja oštru i sarkastičnu poentu. 

Satira je kao lek gorka ali i spasonosna jer nemilosrdno razotkriva brojne skrivene ljudske nastranosti i slabosti, te tako ljude leči od sujete i gluposti. Po svojoj prirodi ona je subverzivna. Satira je prkosni, beskompromisni otpor slobodarskog, buntovničkog duha svakoj obmani, zlu i tiraniji. Politička i društvena satira nemilosrdno razobličava našminkanu laž despotije i pokazuje njeno pravo, nakazno lice, ona efektno raskrinkava nadmenost i glupost despota u svoj njihovoj punoći, koristeći se često sredstvom poznatim kao reductio ad apsurdum.


Jednim svojim delom užički satirični aforizam se svakako naslanja na onaj osobeni, šeretski smisao za satiru i humor po kojem je erski mentalitet prepoznatljiv. O ovoj crti erskog duha sjajno su pisali naši antropolozi, Jovan Cvijić i Vladimir Dvorniković. Kada Cvijić u svom kapitalnom delu Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje opisuje psihičke crte erskog varijeteta, on naglašava da se Ere odlikuju osobenim spojem "hrabrosti, duha i lukavstva". Kao posebno istaknuta crta erskog mentaliteta, po mišljenju našeg slavnog antropologa, ističe se "duhovna živost i sklonost za šalama i humorom". 

Dvorniković smatra da misao za humor odaje karakter, temperament i filozofiju života ne samo pojedinca, nego i naroda. U svojoj studiji "Humor, satira i ironija u Južnih Slovena" ovaj naš karakterolog polazi od teze da svaki narod ima svoj poseban tip humora. Tako, recimo, nordijski humor je "vedar", nemački "opor", a engleski pomalo "suv". Kakav je, dakle, naš? Dobroćudni, vedri i veseli humor nije prirastao za srce našem čoveku, smatra ovaj naučnik. "Naš narod je izrazito podrugljiv, više naklonjen ironiji, satiri i sarkazmu nego vedrom humoru. Malo ćete naći naroda u kojima bi bio tako odomaćen narodni običaj nadevanja pakosno-podrugljivih imena, onih poznatih nadimaka ....", kaže Dvorniković. 

Posebno mesto u ovoj psihologiji našeg humora, zauzima upravo erski i hercegovački humor, koji pokazuje da i epski, dinarski čovek ima svoj, i to zaista osobeni smisao za humor. "Ko je dobro upoznao varnice toga duha sa onog ljutog krša, neće više ponavljati onu romantičnu frazu o 'prostoti i dobroćudnosti našeg patrijarhalca'. Nije sekao samo njegov handžar, nego još ljuće i njegov jezik. Strah od tog jezika pravio je čuda neviđena i gradio najveće junake. Pleme i pleme, bratstvo i bratstvo, komšija i komšija visili su tu jedan nad drugim i pamtili rug i sramotu kroz vekove. Teško onome koga plameni jezik dohvati", upozorava Vladimir Dvorniković. Čitava bratstva su izgibala da bi sprala sramotu nanesenu kakvom "šaljivom pričom"!

Savremeni užički satiričar baštinik je tog britkog, "plamenog jezika", od kojeg strepi i zazire svaka vlast. Ovaj savremeni satiričar ne samo da nije snishodljiv i bolećiv prema nedodirljivom Vođi, već ga, s puno razloga, ismeva ili prezire. Satiričar ne priznaje tabuisane veličine i zato ih svojom ironijom nemilosrdno izvrgava ruglu i temeljno razara. U ovom subverzivnom poslu možda su najdalje otišli oni najbolji predstavnici užičkog aforizma, a to su Rade Jovanović i Slobodan Simić. 

Ironija sa kojom Rade Jovanović govori ne samo o vlasti, nego i o biračima je tanana, ali razorna.

Mogli bi Srbi sastaviti i pametnu vladu. 
Međutim, to bi bila izbeglička vlada!

Ne možeš svakoj budali dati vlast.
Za to postoje izbori!

Slobodan Simić je u mnogome tipičan i ujedno najbolji predstavnik užičkog aforizma jer ima onu spomenutu ersku žicu, nasleđenu od svog pretka koji je znao da se pravi nevešt, naivan, a, zapravo, svojim tobož bezazlenim zapažanjima ismevao je nabeđene veličine i pametnjakoviće. A, s druge strane, njegov satirički iskaz je moderan, uvrnut, crnohumorni i blizak mladom, urbanom, obrazovanom svetu, koji uživa u logici apsurda.

U Skupštinu svako može da uđe.
To je javna kuća.

A bilo je skeptika koji su tvrdili 
da se dete iz mešovitog braka 
ne može podeliti.

Verovatno da je jedna od glavnih tema naših aforističira, koji su svojim angažmanom permanentno potkopavali bivši apsolutistički režim, tema moćne državne televizije koja je bila jedan od glavnih stubova vlasti. Televizija - pre svih, po zlu čuvena RTS – svakonoćno je servirala "dragim gledaocima" neverovatne, omamljujuće laži, koje su, bezbroj puta ponovljene, postajale "istina" koja se ne dovodi u sumnju. Potkopati, razobličiti i srušiti taj stub, znači udariti u samo srce autoritarne vlasti, koja se osim strahovlade, prevashodno i vrlo uspešno služila veštom medijskom manipulacijom, ispiranjem mozga podanika putem tendenciozno selekcioniranog i vešto aranžiranog informativnog programa. Aforističari su vrlo brzo shvatili da zmiju treba tuči u glavu, te su snažno, nemilosrdno i odlučno udarili po – "malom ekranu".

Velika laž se najlakše proturi kroz mali ekran. 
(Milorad Marjanović Marona)

Televizor je nabolji čovekov prijatelj.
Laže kao pas. 

(Vladan Sokić)

Ono što neki rade sa tri šibice, 
RTS radi sa tri kanala. 

(Milorad Marjanović Marona)

Nije ni malo slučajno da su lucidni i duhoviti studenti, koji su takođe odlično razumeli "u kom grmu leži zec", u svom moćnom Protestu 96/97 preuzeli kao vlastite parole upravo neke od najboljih užičkih aforizama o televiziji. Precizno rečeno, oni su kao transparent nosili zbilja antologijski aforizam Slobodana Simića:

Gledam TV Dnevnik,
a počeo sam i da se drogiram.

Ali, kada je reč o "magičnoj kutiji" za hipnotisanje podanika i skriveno modelovanje njihovih uverenja i stavova, ništa manje dobro suštinu stvari pogađaju i briljantni aforizmi Radeta Jovanovića.

Prošao sam ceo svet, 
ali nigde narod ne živi lepše nego na našoj televiziji.

Mi ne znamo za poraz.
Takav je naš sistem informisanja!

Rade Jovanović, osim o televiziji ima čitav niz britkih, ubitačnih i, nažalost, tačnih aforizama o našem nacionalnom karakteru, ili, tačnije, o onoj tamnoj strani našeg mentaliteta, koju ne želimo da vidimo, a još manje da prihvatimo kao svoju. Ovaj naš aforističar nepogrešivo i precizno zapaža i, ujedno, nemilosrdno žigoše mnoge od naših najvećih mana. 

Definitivno smo se podelili na velike i male Srbe.
Normalnih nema.

Srbi zaslužuju nadoknadu za odvojen život.
Život je negde drugde.

Hoćete od dva zla manje?
Dajte Srbima da prvi biraju. 

Ali i drugi Užički aforističari imaju odlične aforizme na temu našeg nacionalnog mentalnog sklopa. Oni, takođe, posebno dobro uočavaju ono što je naličje srpskog nacionalnog karaktera ili, kako bi Jung rekao, naša "kolektivna senka". To su one osobine kojima se ne ponosimo, već ih se stidimo i kojih se rado odričemo. Među njima su najupadljivije već poslovični inat, nesloga, zavist, sujeta, violentnost.

Srbin više neće pucati na Srbina.
Gađaće ga kamenom. 

(Mitar Tucović)

Ko kaže da ne znamo da plivamo?!
Buši čamac! 

(Slobodan Simić)

Komšiji nije crkla krava.
Morali smo da je ubijemo. 

(Slobodan Simić)

Jedna od tema koja i danas zaokuplja pažnju naše najšire javnosti, problem oko kojeg se naši ljudi oštro dele, ne slažu i strasno raspravljaju, jeste budućnost Jugoslavije, odnosno još preciznije odnos Srbije i Jugoslavije. Ova politička tema izuzetno je zahvalna za satiru i inspirisala je mnoštvo zbilja sjajnih aforizama. Užičani su i ovde dali svoj originallan i vredan doprinos.

Daćemo i delove Srbije.
Ali Jugoslaviju ne damo!

(Slobodan Simić)

Lako je od Srbije i Crne Gore napraviti Jugoslaviju.
Napravite drzavu. 

(Rade Jovanović)

Čija si ti mala? - zapita prethodna Jugoslavija. 
(Mitar Tucović)

Osim ubojite, otrovno zajedljive šale, ljute ironije i gorke satire, zbog koje lete glave, zna naš Era i za erotske šale i dosetke, u čijem izmišljanju pokazuje bogatu maštu i sklonost "paprenom" humoru. Naša erotska anegdota, kaže Vladimir Dvorniković, "može da bude tako rafinovana i psihoanalitički fina da bi se i sam Frojd njome pozabavio". Ova konstatacija, čini mi se, posebno dobro pristaje erotskim aforizmima Radeta Jovanovića, koji je ovoj "golicavoj temi" posvetio celu jednu odličnu knjigu aforizama, pod simptomatičnim i simpatičnim nazivom Pusti, mužu, rogove (Užice, 1999).

Rade Jovanović je pravi majstor da i od već dobro znane, često banalne i stereotipne predstave o ženi i njenim tipičnim osobinama, napravi veoma duhovite, sveže i šeretski razigrane aforizme.

Dostojevski je Idiota stvorio napornim radom... 
Moja supruga udajom!

Moja supruga je kao vino. 
Udara u glavu!

Žena je kao knjiga. 
Kad je pročitaš više je ne prevrćeš!

Na temu braka i odnosa supružnika, napisano je stotine hiljada aforizama i treba imati smelosti i ideja, pa napraviti nov, neočekivan i dobar aforizam na tu temu. Rade Jovanović ima i hrabrosti ali i dovoljno stvaralačkog duha da to može.

Brak je kao lek... 
Odvratan je!

Žena može kad hoće. 
Muž hoće kad može!

O oženjenim i neoženjenim muškarcima, vernosti i nevernosti, Rade Jovanović ima izuzetno uspele, suptilne, psihološki lucidne i cinične aforizme sa efektnom i duhovitom poentom, koji ulaze u red vrhunskih aforizama po svojoj literarnoj vrednosti. 

Pametni muškarci ne varaju supruge. 
Oni su neženje!

Razlika između verne i neverne žene 
je u lakovernosti muža!

Ne žive oženjeni muškarci duže. 
Samo im se tako čini!

Ovaj sjajan aforističar svestan je da kada je reč o temi muško-ženskih odnosa i posebno o erotskoj potentnosti i zavodljivosti muškarca, da tu caruju mitske priče i legende. A najbolji lek za mušku mitomaniju i za hipertrofirani mačo-narcizam jeste ironija, i, još bolje, samoironija, koja potkopava same temelje naduvane muške sujete.

Ako pametniji popušta, 
moj je sve inteligentniji!

Simbol muškosti mi je simboličan.

Udala se za mene iz računa. 
Mogao sam tri puta!

Ono što se kao crvena nit provlači kroz gotovo sve ove sjajne, antologijske užičke aforizme, bez obzira na temu i autora, to je uspela, majstorska igra reči, izbrušen jezički izraz, smisao za logiku apsurda, ubitačna ironija, estetski briljantno uobličen cinizam i, nadasve, smisao za neočekivanu, silovitu i duhovitu poentu. Evo nekoliko odabranih primera:

Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
Uzmimo, na primer, reč tromblon! 

(Rade Jovanović)

Bio je nesrećan slučaj.
Pendrek je slučajno opalio. 

(Slobodan Simić)

Stojte, galije carske!
Da prvo prodje naš brod ludaka! 

(Vladan Sokić)

Umirete?
A imate li zakazano? 

(Slobodan Simić)

Knjigom Era aforizama, Slobodan Simić, satiričar, aforističar i psihijatar, pokazao nam se u jednom novom i nesvakidašnjem izdanju, kao antologičar i urednik. Svoju novu ulogu uspešno je odigrao, tako da smo dobili jednu dobru, lepu i potrebnu knjigu, knjigu koja će se, siguran sam, rado čitati i često citirati. Ovom svojom knjigom Slobodan Simić će, verujem, isprovocirati slične poduhvate, pa ćemo dobiti knjige posvećene Banatskom aforizmu, Sremskom, Šumadijskom, Čivijaškom… Najzad, a možda i najvažnije, svojom antologijom on je našoj stručnoj i široj javnosti ubedljivo pokazao da je erski aforizam mnogo doprineo eri aforizma, i da je sa svojim najboljim izdancima u samom vrhu srpske, a to znači i evropske aforistike.

prof. dr Žarko TREBJEŠANIN

_________________

Izvornik: Iz recenzije zbirke aforizama Era aforizma (Izabrani užički aforizmi), 
priredio: Slobodan Simić, Vodič, Užice - 2002.

-  7 - 


 

Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16

 

Optimizovano za IE 800x600
Vesna Dencic ©
ETNA, Beograd, 2001-2002. Sva prava zadržana

- ETNA -