Časopis za satiru

- ETNA -

 

 


  Naslovna | 1 | 2 |3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16


SAVRŠENI LAVIRINT

"Besplatnog sira 
ima samo u mišolovci."  

Danima smo kopali rovove. U krug. Potom smo ih spajali manjim poprečnim rovovima. Tako smo pleli paukovu mrežu oko sebe - za neprijatelja. 

Kiša je sve vreme neprekidno lila. Činila nam je posao lakšim jer je razmekšavala tvrdu zemlju. Otežavala nam je jer smo stalno bili mokri. 

Spremali smo se za neprijatelja kao da znamo sve o njemu. Nismo znali ništa. Osećali smo njegovo teško podmuklo prisustvo. Nismo ga videli. Čekali smo ga. Nije ga bilo. 

Čudesan osećaj opsednutosti budućim krvnikom ili budućom žrtvom, svejedno, jedna naročita prisnost sa izvesnošću nastupajućih trenutaka dovodila nas je do ushićenja. Mislili smo poslednju misao upravo giljotirane glave dok leti dole u prašinu. 

Zelena trava postepeno požuti. Prekri je suvo lišće, lišće prekri sneg, ispod rastopljenog snega izbi nova trava, pa novo svenulo lišće, novi sneg i tako nekoliko puta. Prolazile su godine i mi se već besmo svikli na naše rovove. Tačnije, zavolesmo ih. Samo nam ponekad nije bilo jasno zašto nas niko ne napada, jer bilo je, u najmanju ruku, nelogično imati rovove, a nemati neprijatelja. 

U jednom momentu pomislismo da smo se preterano dobro ukopali, te se neprijatelj plaši da krene. Zakopasmo i pregradismo nekoliko rovova, obrušismo par bedema. Na našoj paukovoj mreži pojavi se rupa. 

-Neka rupe! - povika neko od nas. - Pomisliće da je dovoljno velika da se provuku kroz nju, pa će se zaglaviti. 
-A, šta ako se ipak provuku? - usudi se drugi da posumnja. 
-Nemoguće! Naša je mreža savršena. Tačnije, s tom pukotinom, sad kada je nagrizena, ona je još savršenija jer pruža lažnu nadu. 

Generalno gledano u našim redovima nije bilo mesta sumnji. 
Prošlo je još nekoliko godina a da se ništa značajnije nije desilo. 
Jednog dana, sasvim neočekivano, pojavi se na horizontu crni zid. Okruživao nas je, čineći kvadrat, sa severa i juga, sa istoka i zapada. U početku se jedva primećivao jer je bio sasvim nizak. Narednih je dana, međutim, rastao sve više. Iz sata u sat. 

Gledano iz naše perspektive, iz rovova, zid ubrzo posta viši od čoveka, potom od drveća i na kraju nam zakloni pogled na okolna brda. U jednom trenu zid nas odvoji od neba. Ostade samo modri isečak visoko gore, iznad naših rovova. Zavlada noć i dan se skrati na svega par sekundi u kojima su zraci sunca, pod pravim uglom, mogli da nas ogreju. Nama u jami bilo je i to sasvim dovoljno jer smo znali da u tom deliću vremena sunce sija samo za nas. I nikog drugog. 

Prestrojismo se i prilagodismo novim okolnostima. Opkoliše nas, dakle, sa svih strana i tako izgubismo i poslednju priliku da ugledamo neprijatelja. Ipak, čudili smo se našim dušmanima: zar su toliko glupi da grade neprobojan bedem oko nas i tako nam pomažu u utvrđivanju, jer zid je bio besprekorna zaštita od njihovog napada. U kombinaciji sa našom paukovom mrežom od rovova, ovaj novi zid je činio savršeni lavirint - LAVIRINT BEZ IZLAZA. 

-Timeo Danaos et dona ferentes! - rekoše neki od pismenijih. Nismo razumeli, dakle, nismo ni obraćali pažnju. 

Od samog početka smo shvatali neophodnost redovnog održavanja bedema jer se vremenom pojavljivala poneka naprslina ili oštećenje. Zato smo oformili poseban tim najsposobnijih i najveštijih stručnjaka za krpljenje i zapušavanje rupa, pukotina i procepa. 

Neprijatelj nije poklanjao pažnju održavanju bedema, ali mi smo prozreli njihovu lažnu ravnodušnost, prožetu osvajačkim namerama. 

Prilikom jedne od mnogobrojnih popravki obrušiše se skele nesrećnim slučajem i tom prilikom pogibe nekoliko vrhunskih stručnjaka za krpljenje i sastavljanje. Odasmo im počast podizanjem spomen-bista na nekoliko centralnih mesta našeg lavirinta. Takođe, nazvasmo izvestan broj rovova imenima njihovih žena, dece i unuka, rodbine, prijatelja, komšija, ljubavnica i drugih im bliskih osoba. Preostali rovovi ostadoše bezimeni jer još nismo imali dovoljan broj heroja, junaka i drugih zaslužnih građana. 

Školu za našu decu smestismo u jedan od najsuvljih i najlepših rovova. Nazvasmo je po učitelju, jedinom kojeg smo imali. On, u stvari, nije ni bio pravi učitelj, ali je od najranijeg detinjstva to žarko želeo. To je bilo, međutim, sasvim nebitno s obzirom na situaciju u kojoj smo se nalazili. Nastavni plan i program novi učitelj prilagodi okolnostima u potpunosti. Nepregledno mnoštvo učenja, teorija i zakona koji su izlazili iz okvira naših potreba, ukinusmo i izbacismo iz obrazovanja mladih naraštaja. 

Bilo je, naprimer, potpuno beskorisno i besmisleno učiti decu da je zemlja lopta, kako su nekad nas učili. Za nas je ona sad bila kvadrat od rovova i zidova i to je bilo sasvim dovoljno. Čemu proučavati šta je izvan, kad je sasvim dovoljno nepoznatog i unutra. 

Školovanje tako posta pristupačno svakom: i siromašnom i bogatom, i glupom i pametnom. Nesta slabih i odličnih ocena, dobrih i loših đaka, kažnjavanja i nagrađivanja, nesta bežanja sa časova jer se naprosto nije imalo kuda pobeći. 

U bolnici koja se nalazila u susednom rovu, odmah do škole, imali smo samo jednog lekara. Zapravo ni on nije bio baš pravi lekar. Nekada je studirao medicinu, pa je razočaran napustio školovanje. 

Naš doktor odmah ukide sve bolesti, osim onih koje je poznavao, tako da smo se osećali zdravstveno mnogo bolje jer smo imali neuporedivo manje šanse da se razbolimo ili umremo. Nije bilo potrebe za lekovima, koje ionako nismo imali, umiralo se prirodno i zdravo - onako kako je Bog rekao. 

Zahvaljujući tome što je bio jedini, naš doktor je bio i najbolji, tako da i tu nestadoše razlike - svi smo se lečili kod najboljeg lekara. 

U jedinoj kafani služio je jedini konobar jedno jedino piće koje smo imali. Nestadoše razlike između pijanih i treznih. Nije bilo veresije, bakšiša, fajronta, tuča i nereda. Svako je imao svoj vlastiti sto i na njemu svoje vlastito, besplatno piće. Ideal beše ostvaren: niko nikog nije častio, a svi smo se gostili. 

Imali smo svoju fabriku, prodavnicu, berbernicu, svoju pekaru, groblje, rudnik, svoju njivicu i crkvicu, šumu sa drvoredom, park, svoj trg i raskrsnicu, bioskop i pozorište, trafiku, svoja kola, bicikl, loptu, psa, mačku... Ukratko, imali smo sve što nam je bilo potrebno, od svega po jedan primerak - i to nam je bilo sasvim dovoljno. 

Nestadoše sve razlike koje su nas do tad pritiskale i obeležavale i život posta neverovatno lak i ugodan. Ostvariše se mnogi snovi. Svako je bio neko značajan i poznat, jer je bio jedini: jedini pekar, jedini kuvar, frizer, slikar, pisac, a opet imali smo svi skupa sve što nam je bilo potrebno. Svi smo bili najbolji, sve smo imali najbolje i, uopšte uzev, sve je bilo najbolje, premda nije imalo s čim da se uporedi. Ja sam izabrao da budem najbolji u idejama, da budem najpametniji u našem malenom carstvu, te tako ostvarih svoj davnašnji mladalački san. 

Lavirint nas je i dalje štitio i mi smo spokojno živeli svoje velike živote. 
Tako je bilo dugo vremena, više se ne sećam ni sam koliko, jer smo i vreme bili ukinuli. Ignorisali smo i ostale merne jedinice. Nisu nam bile potrebne. Međutim, jednog dana, sasvim iznenada, naš lavirint zadesi nesreća. 

Tlo je podrhtavalo, rovovi se obrušavali, a zidovi u daljini se njihali poput paučine na vetru. Duboko, iz utrobe zemlje, dopirala je do nas potmula grmljavina. Sve se uskovitlalo i ustalasalo, padali smo jedan preko drugog, ustajali, pa se opet stropoštavali, tumbali, zbunjeni i nemoćni, ne shvatajući šta nas je zadesilo. Bio je to snažan zemljotres. U jednom trenu, kad potres dostiže vrhunac, zemlja bolno jeknu i zadrhta, tlo se pod nogama rascepi i razdvoji na dva nejednaka dela. Sredinom je zjapila duboka, mračna provalija bez dna. Bili smo zauvek podeljeni. Još nas je samo zajednička nesreća spajala. Razdvoji se i zid - naša zaštita i sigurnost. Uvuče nam se u srca i domove veliki nemir. 

Narastajući užas obuze one što ostadoše na manjem delu. U njihovim redovima zavlada panika, bezvlašće i sumnja u ispravnost naše borbe. Osećaj napuštenosti i izolovanosti, misao da su izigrani i prepušteni sudbini, dovede do toga da postadoše slabi i kolebljivi. 

Odlučismo da ih kaznimo, te se od njih odvojismo visokim zidom, ovoga puta unutrašnjim. Kao odgovor i oni izgradiše zid sa svoje strane. 

Ona provalija bez dna među nama ostade na istom mestu, samo što je sad bila dublja ili je bila viša, ne znam ni sam. Dotad već izgubismo iz vida svaku meru. 

Posle izvesnog vremena začusmo zapomaganje i lelek sa druge strane unutrašnjeg zida. Lagano su crkavali. Mi smo bez njih mogli, oni bez nas nikako. Sve što je bilo vitalno i neophodno za život ostade na našoj strani. Šta im je, recimo, mogao pomoći muzej (inače, prazan jer smo istoriju tek stvarali), kad nisu imali šta da jedu (kuvar je bio naš čovek)? Ili, od kakve im je koristi bio pesnik (bez ijedne pesme), kad najbolji pekar (čovek koji je jedini znao da umesi hleb) ostade na našoj strani?

Ubrzo iznad njihovog dela rovova zalepršaše prvi lešinari. Postepeno su umirali. Postepeno, ali ne i dostojanstveno jer naposletku poklekoše. Ne mogavši više da izdrže, obrušiše spoljni zid i predadoše se neprijatelju. 

Zli jezici kažu da sad odlično žive međ' tuđinom, ali to naprosto ne može biti istina. Kako god bilo, ovde priča dobija neočekivan i tragičan tok. 

Podmukli neprijatelj, sve ove godine pritajen, iskoristi našu neslogu i nahuška bivšu braću na nas. Jedino su oni, naši dojučerašnji saborci, ljudi koji su znali naš jezik i kulturu, navike i običaje, našu misao, jedino su oni, znajući kako dišemo, mogli da nas sistematski unište. Oni i niko drugi. 

Zategnuše ogromni, crni pokrov preko ivice zidova, zaklonivši nam nebo. Samo su naša bivša braća znala koliko nam je značio onaj trenutak, onih nekoliko sekundi dana u kojima je sunce sijalo samo za nas. I samo su oni znali kako će nam teško biti ako ga izgubimo. 

Zavlada večiti mrak. Nestade svetlosti i vatre. Sve se umiri i stade, prestade da gamiže i hoda, da pliva i leti, da se rađa i razmnožava, cveta i niče. Ohladi se zemlja, zaledi voda, ustaja vazduh. Sve se poremeti, izokrenu i izopači. Tumarali smo rovovima izgubljeni, sudarali se u mraku, besciljno hodali i spoticali se, obnevideli i zabludeli. 

Nastadoše teški dani, te se okupismo po prvi i poslednji put da se posavetujemo. Tu ja izneh jedini razuman predlog. Najbolje je, rekoh, da u opštem interesu svi odreda izvršimo samoubistvo i da ostane u životu samo jedan od nas, najpametniji i najbolji, koji će dostojno predstavljati sve ostale i koji će, kad dođe povoljan trenutak, podići naciju iz pepela i obnoviti naš lavirint. Nije bilo druge jer sa preostalim rezervama mogao je opstati samo jedan čovek izvesno vreme. 

Veoma se iznenadih kad jednoglasno izabraše baš mene. Neosporno je, rekoše mi, da samo najveći i najbolji može da iznese tako hrabar i mudar predlog i da se u tolikoj meri žrtvuje u interesu nacije i čovečanstva uopšte, nudeći smrt u zalogu za budući život. Izljubismo se, oprostismo i svi poskakaše u onu jamu bez dna, a ja ostadoh na čelu svog izumrlog naroda, da sačekam povoljan trenutak i, samooplodnjom, iznova iznedrim svoju naciju. 

I, evo me sad, ovde, u čuvenom lavirintu u kojem su se mnogi izgubili, a gotovo niko pronašao, gde zapisujem dana mračnog, meseca tmurnog, a godine smutne i varljive, u čas pozni, gorku sudbinu mog naroda i njegove borbe, da je sačuvam od zaborava i ovekovečim za sva vremena. 

Ne znam šta će biti samnom, u poslednje vreme duvaju neki nepovoljni vetrovi, loše je vreme za našu stvar, a ja sedim i nadam se. Nada je lekovita i hranljiva. Zavarava glad. A, osim toga, mislim. To mi je poziv. Mislim da nisam negde pogrešio jer sam drugačije sve ovo zamišljao. Ali, to naprosto ne može biti istina jer, samo je jedan pravi i istinski put - put pravednika. 

Mikica Ilić


Tošo Borković

- 14 -


 

Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16

 

Optimizovano za IE 800x600
Vesna Dencic ©
ETNA, Beograd, 2001-2002. Sva prava zadržana

- ETNA -