Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

ČETVRTI DEO

1.

Evo velikog graditelja ponovo na delu. Dragutin Radović je, kao i prilikom prethodne misije u Domanovićgradu, kad je ono pripremao dolazak Vođe (koji će tada, treći put, otvoriti Rudnik i fabriku dragog kamena Alem), i sada na istom zadatku – organizovanje boravka Predsednika, jer će se i on pozabaviti svečanim otvaranjem... Kao i onda, i sada je Radović nezaobilazni ministar za infrastrukturu, zadužen za gradnju magistralnih puteva i razvoj železničkog i vazdušnog saobraćaja. Doleteo helikopterom ne zbog ličnog luksuziranja, nego da i na taj način proveri kako funkcioniše Domanovićgradski aerodrom, kako se održava pista, kako radi radarska služba itd. Iako letililište odavno nije pod civilnom već vojnom upravom, ni vojska ga ne koristi, bolje reći ne može da ga koristi jer se nalazi u demilitarizovanoj zoni blizu Kosova.

A kako se desilo da Radovića ponovo vidimo u Domanovićgradu, e to je posebno zanimljiv slućaj. Elem, bilo je svečano otvaranje kratke deonice na magistralnom putu koji se u etapama gradi već decenijama, koje nije moglo proći bez Predsednika. Kad su obavili svečani čin (Predsednik i ministar zajedno presekli vrpcu, slikali se, održali govorancije i sve što ide uz to), prilazeći crnim limuzinama, Radović je, pomalo šeretski (on je važio za šmekera u državnom vrhu), upitao Predsednika kako je prošao u Holivudu.

– Ja, Drakče, nisam bio u Holivudu nego u Vašingtonu i Čikagu – ispravio ga je ovaj i istog trena se ujeo za jezik: kasno je shvatio šalu na račun svog nadimka holivudskog glumca. Nije bilo druge nego da dosoli i sam: – Ali i tamo sam malo "glumio" da navučem američke biznisnismene u naš Domanovićgrad!
– Svaka čast, Predsedniče – potapšao je Radović, po svom običaju, sagovornika po plećima. – Kad ćemo otvoriti i tu fabriku za vodu?
– Što pre. Izbori se brzo približavaju.
– Onda ću morati dole, da pripremim teren.
– Idi. Dogovori sa Šopalovićem dan svečanog otvaranja.

Ministra je dočekao lično gradonačelnik Radiša Šopalović. Tu se našla i zemaljska stjuardesa kao predstavnik aerodroma. U ministrovoj pratnji bila je jedna žena (biće njegova sekretarica) i dva krupna momka (moguće njegovi telohranitelji), dok je gradonačelnika pratio njegov visoki savetnik Srećko Srećković, ali i neizbežni zamenik gradonačelnika Zlatan Prišević. Kad se dogovarala ova poseta, naime, ministar Radović je insistirao da se svakako sretne i sa svojim partijskim drugom Priševićem (obojica su stari kadrovi Saveza socijalista Srbije), ali i bliski saradnici iz prethodnog svečanog otvaranja u Domanovićgradu. Sa Radišom i Srećkom se Radović samo rukovao, da bi proćelavu glavu oniskog Zlatana privio na svoje grudi.
 
– Gde si, stara kućo? – Udaljivši malo od sebe Zlatana, ministar dodade u šali: – Hoćemo li opet u radnu akciju?
– Nego šta ćemo!? – našali se i Zlatan.

Kao i prošlog puta (kad je pripremao Vođinu posetu), Radović je i sada izvršio svoju inspekciju aerodroma. Najpre je krenuo od piste, kako je naglašavao, žile kucavice svakog vazdušnog pristaništa. Zakoračivši po asfaltu, u pratnji svojih saradnika i domaćina, on je već u susretu sa prvom rupom počeo da se mršti i nešto gunđa, najpre sebi u bradu, da bi potom podviknuo psujući:

– Jebeš i profesionalnu vojsku, nije ništa bolja od regrutne! Vidi se kako održava pistu, sve rupčaga do rupčage. Ko brine o aerodromu? Gde je predstavnik vojske?! – poče ministar da se osvrće, tražeći valjda neko vojno lice.

Niko da mu odgovori. Zemaljska stjuardesa, sredovečna ali još naočita žena, shvati da ona treba da da neki odgovor na ministrovo pitanje.

– Vojska samo formalno brine o aerodromu, a u stvari...
– U stvari niko! – dopuni je cinično Radović. – Previše smo se zapustili, ljudi, to tako ne može. Do svečanog otvaranja ovo treba dovesti u red. Ako vi sami ne možete, obratite nam se za pomoć.
– Dogovoreno – prihvati gradonačelnik, da bi dodao kao šaleći se: – Podelićemo zadatak: mi ćemo odraditi, a vi pare.
– Neka ti bude, Šopaloviću, ali kad bude sletao avion sa Predsednikom, da ne zarije kljun u džombastu pistu.
– Vi samo izdvojte sredstva, imamo mi solidnu građevinsku oparativu – ustvrdi gradonačelnik.

Ministar zatraži da ga odmah odvedu u Radojevo. On nema vremena za gubljenje, rekao je značajno, mora brzo natrag, da potera graditelje na nekom mostu, opustili se i razvukli radove kao da grade Skadar na Bojani. Svuda javašluk, a on treba sve da dovede u red. I dovešće!

Ponašanje ministra Radovića, koji je slovio za čoveka bez dlake na jeziku, najviše je zasmetalo njegovom partijskom drugu Zlatanu Priševiću. Posebno kad je ružio vojsku, a vojni ministar je upravo njihov zajednički partijski šef Dejan Ivić. Izgleda, zaključio je, glasine koje su se širile da se Radović bori da preuzme vođstvo stranke nisu bez osnova.

Mali konvoj limuzina samo je protutnjao kroz Domanovićgrad i uskoro krenuo vijugavim putem naviše ka selu Radojevu. Seljaci na njivama su prekidali svoje poslove da bi videli ko to ide u posetu njihovom selu, ali su gosti ostali nevidljivi iza zatamljenih stakala limuzina.

Cilj ovog putovanja bila je Spasićeva česma i evo naše delegacije na odredištu. Ako se graditelj Radović mrštio na aerodromu, ovde je samo širio ruke. Ko zna šta je on očekivao (možda česmu kao na Terazijama, a iza nje dom Spasića kao hotel Moskva), ali našao se pred ruiniranom česmicom, oronulom kućom i dvorištem preplavljenim korovom. Kad je prestao da širi ruke, ministar je počeo da vrti glavom. Za to vreme, prišlo im je nekoliko meštana, koji su, umesto da pozdrave goste, nemo posmatrali ministrovu monodramu.

– Bre, Domanovićgrađani! Bre, Radojevčani! – ministar je počeo da grdi. – Zar mislite ovako da dočekate visoke goste i strane investitore?! Ako niste mogli da obnovite ovu česmicu, kako ćete graditi fabriku za vodu?!
– Sredićemo mi ovo, gospodine Radoviću – obeća gradonačelnik Šopalović.
– Kada? Kad nam okrenu leđa investitori?

Kao čovek od akcije, ministar Radović je smesta naređao zaduženja opštinskoj vlasti i mesnoj zajednici: da se obnove česma i kuća i raskrči dvorište, da se sve tako uradi da se tu može okupiti narod i održati miting. Bilo bi dobro i da se iznad česme napravi bar mala tribina sa koje bi se obratili narodu govornici, među kojima će svakako biti i sam Predsednik. Potom, da se popravi prilazni put kroz selo (gde treba proširiti, rupčage popuniti bar peskom), a ispod same Spasićeve kuće da se napravi parking za limuzine najvažnijih učesnika u manifestaciji. Goste bi valjalo dočekati na tradicionalni srpski način, valjda se zna kako...

– Ako ove tričarije ne možete da uradite, pustite ja ću, a vi nakrivite kape i čekajte hladnu vodu s ratlukom! – završio je ministar, da bi na kraju uzviknuo: – Pa ljudi moji, ako se ovde otvori fabrika, ovo mesto, ovaj kraj će procvetati da se više neće prepoznati!
– Biće sve kako ste predložili – prihvati Šopalović bez pogovora.
– Da vam verujem – zaključi ministar i pođe nizbrdo ka limuzinama. – Usput ćemo se dogovoriti o danu održavanja mitinga i merama bezbednosti.

Na povratku ka aerodromu, u istoj limuzini vozili su se ministar Radović i vicegradonačelnik Prišević.

– Vidiš s kim ja radim, moj Radoviću – jadao se Prišević. – Sve same neznalice. Da mene nije, ovaj advokat Šopalović ne bi mogao ni nos da obriše. Ja sam mu doveo Amerikance, ovi talični Spasići su moji a ne njegovi.

– Znam, sve znam – složio se Radović. – Ali šta ćeš, koalicioni partneri, moramo da ih trpimo. I ja isto sarađujem sa neznalicama u vladi. Kad bismo dobili ove izbore, pa da sami obrazujemo vlast kao devedesetih... Naš novi lider, kao što znaš, nije za povratak na devedesete, ali mislim da greši!

Njih dvojica se pogledaše zaverenički, da bi ministar pokazao očima na vozača. Zlatan uperi kažiprst ka sebi, pokazujući mu da je to njegov čovek, neka ne brine.

2.

Nakon par dana u Radojevo je stigao visoki savetnik Srećko Srećković u svojoj novoj limuzini (čim je unapređen i dobio povišicu, odmah je uzeo na lizing novi auto). Stavši ispred Spasićeve kuće, zamolio je neku dečurliju, koju je privukla njegova moćna limuzina, da mu pozovu predsednika Mesne zajednice Bogdana Radojevića. Zadivljena uglađenim mladim gospodinom (bio je u beloj košulji kratkih rukava i sa šarenom kravatom), deca su bez pogovora potrčala ka Bogdanovom domu. Njegova žena je rekla da je na njivi, ore strnište ispod sela. Zatekavši Bogdana za plugom iza dve upregnute šarene krave, deca su odmah zagraktala kako ga traži jedan čovek sa limuzinom. Bogdan je ispregao krave, vezao ih za obližnju krušku, nabacio im mladu kukuruzovinu, pa požurio u selo. Znao je da je to došao neki glavešina iz Opštine – sada im treba Bogdan, a pre neki dan, kada je bio neki ministar iz prestonice, nikome nije palo na pamet da se pozove i predsednik Mesne zajednice. Ali, neće se Bogdan inatiti, nikad nije mogao šut sa rogatim.

– Pomoz Bog, mladi gospodine – pozdravio je Bogdan prilazeći Srećkoviću.
– Bog vam pomogao – uzvrati Srećko.
– Koje dobro?
– Imamo važan zadatak, čiča Bogdane, da pripremimo teren za miting. Ovde će doći visoka delegacija na čelu sa Predsednikom! U narednim danima, pa i mesecima, Radojevo će biti centar ne samo naše opštine, nego i cele države! – izbiflao je visoki savetnik gradonačelnika.
– To znači da će se pravi ta fabrika za vodu? – Bogdan više upita nego što konstatova.
– Tako stvari stoje.
– Mi ne bismo imali protiv, ali beše red da i nas pitate – ukaza Bogdan na red. – Ali kad neko pita seljaka. Sad, što je tu je, ’ajde kod mene doma da sednemo i porazgovaramo. Da se i ja malo odmorim od oranje, a i ti – Bogdan baci pogled na raskošni auto i šeretki se osmehnu – od težak put. Nije daleko, ne će treba da uprežeš ova tvoja kola.

Kad su seli na tremu, Bogdanova unuka iznese na stočić ispred njih rakiju, a ubrzo zatim i šopsku salatu. Bila je to maturantkinja ekonomske škole u Domanovićgradu; utegnuta u farmericama i majici, odmah je privukla Srećkovu pažnju. Ali ona je samo ošinula pogledom njegovu kravatu, napravila kiselkasto lice, pa se povukla u kuću. Kao veoma inteligentan momak, Srećko je odmah zaključio da, kao i svi mladi, i ona ima averziju prema njegovom odevanju (on bi rekao oficijelnom, a znao je da je uštogljeno). Rado bi se i sam oblačio mladalački, nosio farmerice i majice, ali kad je postao gradonačelnikov savetnik, zaključio je da će mu ozbiljnija garderoba (odelo, bela košulja i obavezno kravata, a kad je toplo, samo košulja kratkih rukava, ali opet bela, i neizbežno kravata) obezbediti i ozbiljniji tretman na poslu.

Odakle Srećku ideja da bela košulja i kravata pridaju značaj? Kad je bio mali, neko vreme je živeo kod dede po majci Velimira Majstorovića (prvoborca domanovićgradskog kraja, prvog posleratnog predsednika Narodnog odbora Domanovićgrada i potom dugi niz godina visokog funkcionera u glavnom gradu, uvek blizu druga Tita) kako oblači upravo belu košulju (leti kratkih rukava) i zavezuje kravatu kad god ide na neki zvaničan skup. I svi oko njegovog dede bili su slično obučeni. Često ga je viđao i na televiziji tako odevenog, pa mu se poodrana učvrstilo shvatanje da se isključivo belom košuljom sa kravatom stiče ugled u društvu. Na stranu to što mu je deda bio ideal i zbog široke ruke, stalno mu je donosio neke skupe igračke, kao, na primer, malu železnicu.

Kad su se domaćin i gost malo založili, prešli su na razgovor. Srećko je ponovio zahteve ministra Radovića kao da je čitao sa njegovog spiska, a Bogdan je slegnuo ramenima. Kad se mora, uradiće sve to selo. Bilo bi dobro da grad da neki buldožer, neće moći samo pijuk i lopata. Ako već dolazi mehanizacija, da se donese i malo peska i cementa za česmu, a i nešto kreča za Spasićevu kuću, valjaće da se i ona malo zamaže. Ako se pravi tribina sa koje će govoriti glavešine, onda i malo greda i dasaka, te i pokoji ekser. Za grad to nije ništa, a za selo bi bilo veliko opterećenje. Baška što treba da se seljaci organizuju, a oni su sada na njivi, letnja sezona poljoprivrednih radova, pa ih je teško okupiti.

Sve kao uzgred, naređa i Bogdan svoje zahteve kao da i on čita iz nekog spiska. Srećko je očekivao da će seljaci, budući da se u njihovom selu podiže fabrika od koje će oni imati najveće koristi, sve trčeći i pevajući posvršavati navedene zadatke, ali se prevario. Kao gradsko dete, dosad nije upoznao seljačko lukavstvo. Sad nije imao kud. Da se cenka, ili nalaže i zahteva, činilo mu se da bi bilo kontraproduktivno, na stranu to što bi seljaci sve razvukli, a Opštinu pritišće skorašnji termin mitinga, a onda i izbori. Iako nevoljno, prihvatio je Bogdanove zahteve. Koliko sutra, obećao je, evo mehanizacije u Radojevu, a sa njom i sve ostalo po spisku.

Kasnije, drmusajući se u svojoj limuzini po džombastom putu kroz selo, Srećko je nekoliko puta podrignuo. Kao da mu je preselo Bogdanovo meze i rakija. Razmišljao je kako je lako izlazio na kraj i sa muzičarima i pevačima, i s Amerikancima i Arapima, da bi ga preveo žednog preko vode jedan običan seljak. Još si zelen, moj Srećko, reče sam sebi.

nazad