Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Ko je (sve) aforističar

Na prvi pogled, pitanje u naslovu ovog mini-eseja je retorsko: nije li aforističar svaki pisac koji piše aforizme? No, pitanje nije tako jednostavno.

Kad kažemo za nekog pisca da je romansijer ili pesnik ili dramski pisac, to implicira dva značenja: da je pisac jedno od toga ili da je jedan od pomenutih književnih rodova dominantan u njegovom stvaralaštvu. Obično je ovo drugo u pitanju – retko koji pisac je sasvim posvećen jednoj literarnoj vokaciji.

Često se u najavama književnih večeri aforističara sreće sintagma pisac i aforističar XY. Time se i nesvesno, samom konsrukcijom rečenice, implicira da aforističar nije pisac, da je nešto drugo! A aforizam je književni žanr, u načelu ravnopravan sa drugim književnim žanrovima. Mutatis mutandis, sintagma pisac i aforističar jednako je nesuvisla (pleonastička) kao što bi bila (srećom ne postoji) i sintagma pisac i pesnik...

Naznačenu grešku možemo objasniti na više načina. Pre svega nerazumevanjem aforizma kao književnog žanra – mnogi čitaoci ga, zbog njegove uobičajene duhovitosti i humora, kao i što spada u najkraće forme, poimaju kao vic, šalu, aktuelnu satirčnu dosetku... a ne kao književnu formu. No i oni kojima biće aforizma nije tajna – da je njegova differentia specifica dvodelna paradoksalna rečenica (katkad i dve-tri rečenice u paradoksalnom sudaru značenja) – često koriste pomenutu pogrešnu sintagmu. Njihov prećutni razlog za upotrebu te pleonastičke sintagme je što su retki (kod nas samo Aleksandar Baljak) čisti  pisci aforizma, odnosno pisci koji su samo aforističari – svi drugi su ili pisci i drugih žanrova, najčešće pisci kratkih priča, ili imaju vanumetnička zanimanja – ekonomisti su ili lekari, pravnici, tehničari; ljudi raznih profesija... Aforističare koji žive baveći se nekom vanknjiževnom profesijom pravilno najavljujemo: aforističar i pravnik; aforističar i psiholog/psihijatar...

Prethodnim napomenama nismo do kraja razjasnili pojam aforističar. Možemo li svakog pisca  (valjanih) aforizama nazvati aforističarem? Književni teoretičari, među kojima i pisac ovih redaka, smatraju da to ne bi bilo opravdano – hiljade naših sugrađana, a u svetu su to milioni, su umni i duhoviti ljudi i mnogi iznedre tokom života poneki biser duha koji ima strukturu, značenje i estetsku vrednost književnog aforizma. Ako bismo sve njih proglasili aforističarima, svet bi vrveo ne hiljadama već  milionima aforističara! I književna teorija i kritičarsko-čitalačka praksa su ustanovile stav da se aforističarem nazivaju pisci ne jednog ili malog broja aforizama već oni koji, ako i nemaju knjige, imaju makar više desetina – neformalnu zbirku – aforizama. Drugim rečima, uobičajeno je da pisce velikih formi nazivamo po njima i ako imaju mali broj objavljenih dela – kažemo romansijer ili dramski pisac i za onog ko ima samo jedno delo te vrste. Već za pesme i priče uvedena je kvantifikacija, pa nećemo nazvati pesnikom pisca koji je napisao samo jednu ili dve-tri pesme, a to važi i za pripovedače. Za pisce najkraćih formi, poput aforizma, kvantum kao meritum je još izraženiji. Primera radi, u naše vrhunske pisce spadaju Laza Lazarević, sa samo devet pripovedaka, kao i Milan Rakić, sa oko šezdeset pesama...

Mnogi ne samo neupućeni čitaoci već i pisci i drugi intelektualci greše kad smatraju aforističarima sve velike pisce, a kao podlogu za takav stav citiraju rečenice iz njihovim drama, romana, priča, čak i pesama, koji aforistički zvuče. To je pogrešno, genologija (književna disciplina koja se bavi kniiževnim rodovima i vrstama) ne priznaje kao aforizme rečenice iz većih (dužih) književnih dela – to su aforistički iskazi koji nemaju autonomni status već kontekstualni ili su u funkciji moralne karakterizacije i psihološke profilizacije likova. Samo ako su iskazi velikih pisaca izrečeni/napisani kao nezavisne misli a imaju odlike aforizma možemo tako i nazvati. U tom pogledu važi isto pravilo i za (velike) pisce – status aforističara mogu imati samo pisci koji su napisali veći broj aforizama. Po tom kriterijumu ne možemo smatrati Gogolja, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog, Igoa, Balzaka... aforističarima iako imaju i misli koje su briljantni aforizmi. A za Getea možemo reći: pesnik, romansijer, dramski pisac... i aforističar, jer je posebno gajio i ovu književnu formu i napisao knjigu vrhunskih aforizama, pod naslovom Maximen. To isto možemo da kažemo i za Ničea i druge pisce i filosofe koji su postojano a ne samo uzgredno pisali aforizme...

Nadamo se da će postepeno iščeznuti sintagme tipa pisa i aforističar – svi pisci su jedan rod, gens unus. Kao što među ljudima visina i težina nisu vrednosne kategorije, tako ni među književnim žanrovima volumen nije estetski fenomen.



ISTINA O SEBI


Patricie Holečkova (1950). Češka aforističarka i pesnikinja.


Oni koji se pretvaraju da su pametniji misle da su to zaista.

Ono na čemu zasnivamo jednu malu laž u stvari je jedna velika laž.

Najviše laskamo kada kažemo da iskrenost cenimo više nego laskanje.

Za ono za šta danas nemamo dovoljno hrabrosti,
sutra nećemo imati dovoljno snage.

Stvarnost nikada nije tako loša kao što se čini. Uvek je mnogo gora.

Tek u razočaranju shvatamo koliko su naše nade bile velike.

Slabi traže saveznike, jaki – saučesnike.

Često je razlog za pesimizam optimizam drugih.

Mladi ljudi stvaraju iluzije o budućnosti, stari ljudi o prošlosti.

Istina koja boli leči.

Velika greška je prevideti malu.

Ko najlepše ostavlja za kraj, optimista je.

Neke ljubavi se završavaju brakom, a neke završava brak.

Istina boli čak i ako ne nanosi nikakvu štetu;
laži nanose štetu čak i ako ne bole.

Ne žali nikoga kome možeš pomoći.

Najveća greška je smatrati prijatelje saveznicima, a saveznike prijateljima.

Kada bi svako uzimao samo onoliko koliko daje, ne bi bilo bogatih.
Kada bi svako davao onoliko koliko dobija, ne bi bilo siromaha.

Kada stignemo do vrha, već imamo pola puta iza sebe.

Ko želi da postigne nemoguće, mora se odreći svega mogućeg.

Svaki početak je težak. Ni Bog nije uspeo odmah iz prvog pokušaja.

Nema smisla jadikovati nad onim što ne možemo promeniti.
Nema smisla jadikovati nad onim što možemo promeniti.

Jedina istina koju možemo pronaći je istina o sebi.

Vera treba da nadiđe razum, a ne da ga zameni.

Ako postoji samo jedno rešenje problema, onda je nerešiv.

Prevod sa češkog Aleksandar Čotrić

- 8 -