Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

TREĆI DEO

11.

Gotovo čitav čas je Zlatan Prišević obilazio oko Trga Cara Lazara, sve merkajući gde bi bilo najlepše mesto za spomenik Novici Spasiću. Najzad se odlučio: na ivici parkića i Trga, preko puta Bele palate. Em će biti u strogom centru, em će se lepo videti odasvud. A i sa prozora gradonačelnikovog kabineta; Zlatan se unapred smejuljio što će novodemokrati poturiti pod nos jednog graditelja iz prethodne, esesesovske ere.

Nešto kasnije, on je već bio u prilici da izbliza posmatra Šopalovićevu reakciju.

– Eno, kod onog borića, mesto kao izmišljeno za spomenik! – Zlatan je sa prozora pokazivao Šopaloviću izabrano mesto. – A tu je blizu i spomenik revolucionaru Velimiru Majstoroviću, lepo će se uklopiti.

Radiša je ostao nem. Izigran. Znao je unapred da će mu esesesovac bezobrazno podvaliti, pa mu je ipak dozvolio da on određuje mesto. Ne bi li se udaljio od mučne teme, pozvao je svog zamenika da sednu za sto i porazgovaraju o mnogo važnijim manifestacijama od otkrivanja tamo nekog spomenika. Pre svega, čeka ih svečano otvaranje radova na radojevskoj vodi, jer je ubeđen da će sada Amerikanci, nakon pojave jednog arapskog šeika u Domanovićgradu, konačno zagristi udicu i odlučiti se da odreše kesu. To je samo pitanje dana, jer uskoro Predsednik putuje u SAD, gde će se sastati i sa američkim biznismenima, potencijalnim investitorima, i to baš u Čikagu, gde je i Aqua Levi. Takođe, valja ubrzati i odlučivanje oko Domanovićeve nagrade.

– Ja sam naložio našem pesniku Branku Jakšiću da s Udruženjem književnika ubrza rad oko naše nagrade. On mi je saopštio da je žiri već formiran, u koji je ušao i on, kao predstavnik grada donatora.
– To je dobro – složio se odmah Zlatan – da i mi utičemo na nagradu. A ko su ostali?
– Pa neki Mikan Radivojević, ima ime kao prezime našeg Domanovića. Jakšić kaže da u tome kao ima neke simbolike.
– Čuo sam za toga Mikana, on ti je u svakom žiriju.
– To znači da vredi.
– Ili ima dobre veze. I kod tih pisaca ti je isto kao i kod nas političara, samo što se mi svrstavamo u stranke, a oni u klanove.
– Nema veze, ako ga svi uzimaju, možemo i mi – zaključi Šopalović.
– Sve će to da košta – primeti Prišević. – I nagrada, i žiri...
– Košta i spomenik, pa nikom ništa. Bar će nas ova nagrada uvesti u kulturni svet, a to nema cenu.
– Ti valjda znaš odakle pare?
– Malo mi, više država. Od naše vode imaće korist cela zajednica, pa neka i plati. Uostalom, pozvaćemo Predsednika na svečanosti, a sa njim će da dođu i pare.
– Pa dobro, vaš Predsednik, vaše i pare – pecnu Zlatan.
– Predsednik je zajednički, moj Priševiću.
– Tako niste govorili kad je ono bio naš predsednik. Onda ste ga proglašavali za diktatora.

Radiša Šopalović vidi da je polemika prekardašila meru, pa odmahnu rukom. – Nema svrhe da više podgrevamo stare teme. Valjda imamo i nešto zajedničko.
– Misliš na radojevsku vodu?
– I na vodu, i uopšte na našu budućnost!

12.


Vesti iz SAD su se sustizale. Mediji su neprestano izveštavali o poseti našeg Predsednika Vašingtonu, o njegovim susretima sa pojedinim senatorima i kongresmenima, o prijemu kod državnog sekretara i slikanju ispred državnih zastava. A onda evo Predsednika u Čikagu, u nekom biznis klubu, kako prolazi između redova poslovnih ljudi da bi izbio za govornicu. Nasmejan, čio, što bi se reklo, pozitivan. Sve to direktno prenosi naša televizija.

U obraćanju američkim biznismenima, Predsednik ih ubeđuje da investiraju u njegovu zemlju. Zašto, pita i odgovara. Zato što je njegova zemlja lider na Balkanu. Zato što je žila kucavica celog regiona. Zato što ima izvanredne resurse, natprosečno kvalifikovanu radnu snagu. Zato što nudi najbolje uslove da se uloženi dolar ne samo povrati, nego i udvostruči, utrostruči. Zato što njegova zemlja za svako novootvoreno radno mesto sa svoje strane ulaže deset hiljada dolara... A posebno zato što smo mi dobar narod, pa nas volite i pomažite. Zato, braćo američki biznismeni, navalite!

Evo zatim Predsednika na koktelu. Rukuje se sa mnogim biznismenima, smeši im se, tapše ih po ramenima, poneke takoreći i vuče za rukav; ne čuje se ali kao da im kaže: dođite, ulažite, ulažite, ulažite...

A onda se Predsednik našao izdvojeno sa Mošom Levijem u nekoj kancelariji. Zapravo on sa svoja dva-tri pratioca, među kojima je bio i gradonačalnik Domanovićgrada Radiša Šopalović, a i Levi sa još par kompanjona, među kojima se našao i njegov odskorašnji prijatelj Aleksandar Spasić! Dogovor sa tog susreta je naknadno izašao u vestima. A objavljeno je da je gradonačelnik Domanovićgrada, u prisustvu Predsednika, ponudio resurse radojevske vode američkoj firmi Aqua Levi, koja je, pak, sa svoje strane dala Izjavu o namerama, što će reći da namerava da investira u radojevsku vodu. Kolika će biti suma, nije rečeno. Nije precizirano ni kada će doći do realizacije dogovora. Svejedno, usledilo je svečano potpisivanje izjave. Pošto su Radiša Šopalović i Moše Levi parafirali, pala su čvrsta rukovanja, široki osmesi, prijateljska grljenja. Posebno je bio uslikan zagrljaj Radiše Šopalovića sa Mošom Levijem. I Predsednik je Mošu zagrlio i potapšao po plećima. Zatim je čestitao i Radiši, sa njim se triput izljubio u obraze.

Već sutradan u našim novinama osvanuše krupna zaglavlja na naslovnim stranama: SAD ULAŽE U SRBIJU; AMERIKANCI DOLAZE U DOMANOVIĆGRAD; EPOHALNA INVESTICIJA U SRPSKU VODU; AMERI ULAZE NA VELIKA VRATA...

Naravno, nije sve ovo palo s neba. Predsednik je svoju američku turneju detaljno isplanirao, pri čemu mu je u znatnoj meri pomogao i srpski lobi u SAD, koji mahom čine naši uspešni iseljenici. Odovud, Predsednik je zatražio od gradonačelnika Šopalovića da uspostavi vezi sa firmom Aqua Levi preko njenog predstavnika u Domanovićgradu Dejvida Levija. Zbog uspešno obavljenog zadatka, Šopalović se našao u predsednikovoj delegaciji, maltene kao drugi čovek, čak ispred nekih ministara.

U pripremi čikaškog susreta, Dejvid je, naravno, bio veoma kooperativan. Odmah je nazvao oca da bi mu javio kako srpski Prezident i gradonačelnik Domanovićgrada, prilikom zvanične posete SAD, žele da se sretnu i sa njim. Moše Levi je bio zatečen. Otkud tako nagli preokret. Dok njegovi ljudi još proveravaju stvar, već se nude zvanični susreti. Ali mesta za kolebanje kao da više nije bilo, budući da je Dejvid saopštio ocu i jednu uznemiravajuću vest. U Domanovićgradu se pojavio neki arapski šeik koji se otvoreno interesovao za radojevsku vodu. Čak je imao i oficijelni susret sa gradonačelnikom. Šta su razgovarali, niko ne zna. Kako se pojavio, šeik je tako i nestao, ali je on, Dejvid, veoma zabrinut. Kad je pitao gradonačelnika šta je dotični šeik tražio od njega, ovaj nije odgovorio konkretno, ali nije negirao ni da se zanimao za vodu. Ipak, gradonačelnik je rekao njemu, Dejvidu, da bi on radije uspostavio saradnju sa Aquom Levi, više veruje u američki kapital.

Dejvidovo uznemirenje se prenelo i na Mošu Levija i on je odmah sazvao Upravni odbor. Kako to čine američki poslovni ljudi (ili se odavde tako zamišlja!), vrlo brzo su se dogovorili da radojevsku vodu ne ispuštaju iz ruku, pa će ponuditi Srbima izjavu o namerava; za njih će, zaključili su, to biti sasvim dovoljno. Time će dobiti na vremenu dok se ne utvrdi pravo stanje stvari na terenu.

Moše Levi je skontao i da bi mu u tom susretu koristio Aleksandar Spasić. Budući rođeni Domanovićgrađanin, on bi svojim prisustvom mogao da pojača sentimentalna osećanja kod srpskih zvaničnika. Tako se, eto, i jedan takoreći moler, budući da je imao malu uslužnu firmu za krečenje stanova, našao između krupne američke firme i srpskog Prezidenta. Ali sve to ne treba mnogo da čudi. Aleksandar je od loze Spasića, nekada je i njegov otac bio vodeći biznismen u ondašnjoj Jugoslaviji, pa potom i u izdvojenoj Srbiji, a svojevremeno je i on sam bio u rukovodstvu velike firme kakav je bio Rudnik i fabrika Alem u Domanovićgradu.

Elem, nakon zvanične ceremonije, Radiša je predstavio Predsedniku Sašu Spasića, s kojim se inače znao još iz mlađih dana.

– Je li ovaj Moše Levi ozbiljan partner? – diskretno je Predsednik upitao Sašu.
– Svakako, mister Prezident – odgovorio je Saša. – Samo, koliko smo mi ozbiljni. Znate, moji su poreklom iz Radojeva, ja sam kao mali odlazio na selo kod dede, igrao se u dvorištu kraj česme, prskao vodom... Sad, toliko vode ispod Suve gore?! Sve mi pomalo liči na onaj naš dragi kamen sa Belih stena. Ali, vi valjda znate šta radite.
– Znamo, dakako, kao što je i rukovodstvo u vreme vašeg oca znalo šta će i kako će sa dragim kamenom – uzvratio je umesto Predsednika Radiša Šopalović, namignuvši pri tom Saši. – Uostalom, jedan Spasić je opet sa nama, tvoj sin Majkl. Kao što vidiš, nova demokratska vlast neće da ga hapsi, nego ga smatra patriotom. Mi se njime ponosimo.
– Kao ocu, drago mi je da to čujem – obradova se Saša.
– Tamo je Majkl, ti si ovde, pa se nadam da će ova stvar sa Levijem nekako uspeti – Radiša pogleda upitno Sašu.
– Što se mene tiče, ja ću se svojski založiti.
– Ne sumnjamo, ne sumnjamo, Spasiću – umeša se i Predsednik. – Verujemo u vaš patriotizam. Znate, nama su strane investicije potrebne kao hleb nasušni!

nazad