Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Serijal Esej o srpskom aforizmu    

Kvantitet kao kvalitet

Često čujemo iskaze tipa nije važna količina, važan je kvalitet; kvantitet nije kvalitet... To se mahom poima kao nesporna istina, ali filosofi i politolozi znaju i da je jedno od temeljnih svojstava dijalektike prelazak kvantiteta u kvalitet. To je čak bilo sredstvo strategije društvenog razvoja, transformacije društva sa malom privredom, malom radničkom klasom i neprobuđenom revolucionarnom svešću u viši, besklasni tip društva, društva u kome će svako raditi koliko može, a trošiti prema potrebama... Stariji čitaoci ETNE, svi koji su stasali ili bar bili Titovi pioniri, živo se sećaju tog prelaska proklamovanog za sve, a ostvarenog samo u vrhu državnog aparata.

Načelo prelaska kvantiteta u kvalitet nije iščezlo krahom komunizma – još obitava u humanističkim vizijama, ali postoji u raznim vidovima i u tehničkim i prirodnim naukama – u fizici, hemiji, biologiji, medicini... Važi li i u književnosti?

Priđimo temi okvirno – možda je nekad preko preče, naokolo bliže, kako kaže narodna izreka. Znamo da su mnogi pisci i umetnici drugih sfera koji imaju mali opus vrhunski stvaraoci, mnogo veći od mnogih sa višestruko obimnijim opusom. U srpskoj poeziji, recimo, Milan Rakić, koji ima pesama samo za jednu zbirku (pedeset pesama), spada u vrhunske pesnike i iznad je mnogih koji imaju više desetina zbirki. Još je manji kvantum jednog od srpskih vrhunskih pripovedača – Laze Lazarevića: samo devet priča. Čak ako uzmemo u obzir i osam nedovršenih, to je obimom krajnje skroman opus. Uzmimo i primer iz druge sredine i druge umetničke sfere – jedan od najboljih marševa na svetu komponovao je umetnik kome je jedino to delo visoke umetničke vrednosti.

Rečeno implicira ono što se oduvek zna – da su mnogi postali pisci zato što su smatrali da su talenti. Napisali su puno pesama ili priča, od kojih većina malo ili nimalo ne vredi. A mnogi talenti nisu se posvetili umetnosti zbog neizvesne, mahom tegobne egzistencije, već su odabrali drugi životni put. Neki od njih napisali su malo tekstova, mnogi čak i ništa – ostao im je talenat zatomljen i duboko zapretan u njihovom unutarnjem biću. Takvi su bili Laza Lazarević, posvećen medicini; Milan Rakić, posvećen diplomatiji; kompozitor Klod Žozef Ruže de Lil je bio vojni inženjer i oficir, ali i višestruki umetnik – kompozitor, pesnik, dramski pisac, pisac songova, ali u tom relativno obimnom opusu samo je marš Marseljeza od vrhunske vrednosti.

Kako je sa aforizmima? Čitaoci ETNE znaju da smo već pola stoleća u svetskom vrhu, da nikad i nigde nije toliko vreme toliko satiričara pisalo tako sjajne aforizme. Koliko je među njima čistih aforističara, pisaca koji su se posvetili samo tom žanru? Samo jedan – Aleksandar Baljak! Koliko je na ovoj unikatnoj listi čistih satiričara, pisaca koji su posvećeni samo satiri? Ni desetak! A nije mnogo veći broj ni čistih pisaca među našim aforističarima, pisaca koji žive samo od pisanja. Većina od njih nisu umetničke profesije već su tehničari, lekari, inženjeri, trgovci, ekonomisti... sva moguća zanimanja. Nije veliki broj ni onih kojima je pisanje osnovna vokacija – svega dvadesetak, ni deset odsto od onih koji pišu aforizme. Antologije su pokazatelji vrednosti pisaca, ali na relativan način. One pokazuju koji pisci imaju imaju više ili manje vrhunskih aforizama, pa one sa više zastupljenih aforizama bolje rangiramo nego one sa manje aforizama. No to važi za vrednost opusa gledanih u celini; da li bi isti poredak bio ako bi se napravila antologija sa recimo deset ili samo pet aforizama po autoru? Da ne pominjemo još rigoroznije izbore – Goran Radosavljević je sačinio antologiju po modelu jedan pisac – jedan aforizam.

Kao narod sa izuzetnom usmenom tradicijom i smislom za humor i satiru, nadahnut duhovnim otporom prema polumilenijuskom tuđinskom vlašću (a ni sa našom se nismo naročito usrećili), iznedrili smo ogroman broj – više od dvesta vrsnih aforističara – moja antologija Vrag i šala, sačinjena 2000. godine, sadrži aforizme 163 autora, a u međuvremenu se pojavio impozantan broj novih. Neke od naših najboljih aforizama napisali su autori sa skromnim opusom od jedne ili dve knjige, a mnogi nisu objavili nijednu.

Kakav zaključak možemo da izvučemo? Zna se, ako imamo u fokusu i kvalitet i kvantitet, ko su naši najbolji aforističari. No ako se pažljivo pročita naš čitav corpus aforisticum, uvideli bismo da bi se na listi od hiljadu najboljih aforizama našli i biseri duha nekih od pisaca sa malim književnim opusom. Nećemo ovde pominjati imena živih pisaca – nikad se ne zna kad ko može da se raspiše i ostvari obiman opus čak i na izmaku svojih pedesetih, čak i šezdesetih godina, kakvih imamo lepih primera. Pomenućemo samo neke od tih izvrsnih aforističara i citiraćemo po dva njihova aforizma. Naznačićemo samo, da bi čitaoci ETNE znali kojoj generaciji su ti pisci pripadali, njihove godine rođenja, ne i godine smrti pošto su kao aforističari dugovečni.

- Miloš Radusinović (1927): Nepodoban za saradnju! Uz rad bi i mislio! / Već godinama more mi nije ni do kolena. Ni do maloga prsta!

- Slobodan Dobrić (1927): Sredstva ne biraju jer su im obezbeđena. / Rekoše mu da im se gubi s očiju, ali ga ušima nisu gubili iz vida.

-
Milutin Alempijević (1927): Došao političar. Tražite prevodioca! / Posle boja – kopljem u memoare.

-
Miodrag Stojanović Mios (1928): Lani ako si čovek! / „Komunisti su uzimali prema potrebama.“ Kamo sreće da su bili toliko skromni!

-
Zdravko Gojković (1930): Posle tolikih prelomnih godina osećamo se kao u gipsu.  / Ako je pakao dole, zašto su đavoli gore?

-
Miodrag Todorović (1930): Da bismo uočili zlo, nisu nam dovoljne samo budne oči – neophodno je i hrabro srce. / U fotelji se najudobnije sedi – sa vatom u ušima.

-
Pavle Ađanski (1934): Čoveku koji misli da sve zna preostaje još samo da promeni mišljenje. / Vlast koja ne zna šta ćini optužuje opoziciju da ne zna šta radi.

-
Stevan Naumović: (1936) Domanović je davno opisao VOĐU, ali mi nismo umeli da čitamo. / Spomenik koji smo podigli srušio nas je.

-
Milorad Kalezić (1936): Ko hoće da se zameri svetu, ne mora da ide u svet. / Osoba A i osoba B mimoilaze se u osobi C.

-
Miodrag Miša Vojisavljević (1937): Vlast deli s narodom dobro i zlo sve dok narodu ne pozli. / Ako padne kiša – biće hleba, a  ako padne i vlada – biće i mesa.

- Života Filipović (1937): Lišće pada u jesen. Glave ne mogu da biraju godišnje doba. / Ništa me nije tako uplašilo kao pretnja da ćemo svi biti jednaki.

Nismo analizirali citirane aforizme, uvereni da čitaoci i sami uviđaju da je reč o biserima duha. Ima i obrnutih primera, da pisci sa opusom od pedeset i više knjiga nemaju nijedan književno vredan aforizam. U rezimeu možemo reći: kvantitet ne donosi obavezno i kvalitet, događa se da i pisci i drugi umetnici sa malim opusom ostvare visoke domete, ali se mnogo češće događa da u većem opusu ima više visokih dometa. U ukupnom bodovanju, ako smemo da se izrazimo sportskim rečnikom, rang u hijerarhiji vrednosti određuju i kvalitet i kvantitet. Prvenstveno kvalitet, ali nije bez značaja ni kvantitet. Mogla bi se naći, recimo, u svetu, i u dugoj tradiciji i u našem veku, poneka pesma na nivou Bodlera, Eliota, ili priča na nivou Gi de Mopasana ili Čehova, ali ti pisci nisu upisani krupnim slovima u istoriju književnosti već sitnijim slovima na margini, a to važi i za slikare, kompozitore, vajare... To najrečitije objašnjava narodna izreka Jedna lasta ne čini proleće. Ali nije svejedno ni ptica više ili manje na svetu, makar nagoveštavala i tmurno vreme. Na mozaiku večnosti svaki kamičak, čak i zrno peska, nešto vredi.



BOGATSTVO MAŠTE


Boris Kovalerčik, Belorusija


Sreća je takođe i kada postoji neko sa kojim možete podeliti svoju žalost.

Tačka gledišta zavisi od toga šta želite da vidite.

Da bi nazvali stvari svojim imenom, nemaju svi dovoljno reči.

Da biste živeli u bogatstvu, nije dovoljno bogatstvo mašte.

Da biste se dobro smejali, nije obavezno da budete poslednji.
Bitno je samo da znate ko se smejao pre vas.

Čak i kada čovek ima vagon nerešenih problema ne treba da se baca pod voz.

Čak ni na niskog čoveka ne treba gledati sa visine.

Za minimum zdravlja ponekad nije dovoljan ni maksimum lekova.

Ako ruke ne mogu da dohvate, noge ti neće biti od pomoći.

Aforizam je misao koja je bila na dijeti reči.

Ako tvoje mišljenje ne dele, to, naravno, ne umnožava tvoj autoritet.

Za sreću je jedna potkovica malo. Potrebno je još biti i dobro potkovan.

Postoje ljudi koji mogu da stvore raj za sebe i na ovom svetu.

Postoje i takvi ljudi: svakoga dana jedu crveni kavijar i ne crvene!

I onaj ko je uzeo sve od života, može ostati siromašan duhom.

Ponekad je problem dvoje - pronaći trećeg!

Biznis se razlikuje od fudbala po tome, što u fudbalu nastoje da smeste loptu
u tuđi gol, a u biznisu se trude da novac smeste u svoj džep.

Bolesti dolaze i odlaze, ali želja za zdravljem uvek ostaje.

U atmosferi glasnosti lakše se diše.

U suzama ljudi utapaju svoju tugu.

Dešava se i ovo: tri puta meriš, a reže drugi.

Porodičnom krugu ne pripada ljubavni trougao.

Vernik nije onaj koji poznaje deset zapovesti, nego onaj koji ih ispunjava.

Životni ukus nije određen hranom.

Sve je u rukama čoveka, a još više u njegovoj glavi.

Ipak, bolja je duga istorija bolesti, nego kratak nekrolog.

Sve je u rukama čoveka. Ali nema dovoljno ruku.

Visoki ideali nisu za male ljude.

Gorku istinu ne možeš zasladiti slatkom laži.

Čak i ako se popnete na visoki krov, nećete se približiti Suncu.

Amorovim strelama ne protive se ni pacifisti.

Jutro je mudrije od večeri, ali ne za onoga koji je ustao na levu nogu.

Od glupog čoveka možeš očekivati sve, od pametnog samo ono što ti je potrebno.

Ono što dobiješ na poklon može biti veoma skupo.

Glupost uvek ima loš početak, ali još gori kraj.

Ponekad je bolje, umesto udariti glavom o zid, udariti pesnicom o sto.

Ako čoveka žele da progutaju, znači da im nije po ukusu.

Oni koji ne pamte srodstvo, dobro pamte nasledstvo.

Kako ponekad postaje siromašan muškarac koji se zaljubi u ženu
sa bogatom prošlošću.

Prebaciti s bolesne glave na zdravu moguće je sve, osim glavobolje.

Kada novčanik postane teži, život postaje lakši.

Kada ulaze čoveku u dušu, strada i njegovo telo.

Preveo sa ruskog Aleksandar Čotrić

- 8 -