Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Uzleti duha nad ponorima istorije

Poljski put
(Antologija poljskog aforizma)
preveo i priredio Aleksandar Čotrić
Srpska reč - Beograd, 2019.

Ne samo naša šira čitalačka publika već i većina naših ljubitelja humora i satire zna jedino za Stanislava Ježija Leca, a poljska književnost je veličanstvena i u ovom žanru, s velikim jatom vrhunskih aforističara. Tu nepravdu ispravlja naš književnik i antologičar Aleksandar Čotrić, vrhunski satiričar i prevodilac s niza slovenskih jezika.

Opšti utisak o poljskom aforizmu koji dobijamo na osnovu ovog izuzetnog poduhvata, iz antologije koja sadrži pet hiljada aforizama, mogao bi da se sažme u tri fascinacije: kao tematska raznovrsnost, misaono bogatstvo i osobena, diskretna duhovitost. Humor poljskih aforističara je vrlo specifičan – nije cilj sam po sebi, odlika koja zrači iz prvog plana, već je posredan – kao vid iščašenog vremena, kako bi to rekao Hamlet, urušenog sistema vrednosti; kao izraz izvitoperenosti i ružnoće društvenog sistema i njegovih pojavnih oblika. Humor poljske satire je u funkciji moralno-intelektualnog angažmana, političkog osvešćenja, spoznaje istine o svom društvu. Poljski satiričari su svesni fenomena koji bi se mogao nazvati relaksirajući efekat komike – zapaženo je da tekstovi u kojima je u prvom planu komika ublažavaju nezadovoljstvo stvarnošću, a prvenstveni zadatak aforizama je da budu kapisle kritičkog odnosa i samoosvešćenja, inicijalne faze društvenih promena.

Ono što i najzahtevnijeg čitaoca fascinira u poljskom aforizmu jeste, i u vremenima borbe za elementarnu slobodu, njegova tematska raznovrsnost i duboka misaonost. Svi poljski aforističari su vrhunski satiričari, ali niko samo satiričar! Svi poljski aforističari kao da su pred sobom imali čuveno geslo Nihil humani a me alienum puto. Zato je poljska aforistika i satira uopšte ne samo vekovno značajno sredstvo borbe za slobodu već i vrhunska refleksivna književnost.

Poljski intelektualci svesni su snage i energije uma, ali i njegovih višestrukih ograničenja. Svima su poznata ona koja dolaze od moćnika i vlasti; manje su nam na videlu, a mnogima nikad i ne dospevaju do prepoznatljivosti, sopstvena ograničenja. Zato poljski aforističari ne gaje nekritički saznajni optimizam već svoje uvide senče autoironijom: Svako koketira onim čime može. Naučnik, na primer, glavom – kaže Marjan Ejle (1910–1984). Samo vrhunski samosvestan um može u ovom kontekstu da upotrebi reč koketira, svako bi upotrebio reč iz repertoara koji ističe delotvornost i vrednost umnog delanja višu od drugih fizičkih aktivnosti – reč koketira ovde relativizuje motivaciju intelektualca, oduzima joj podrazumevajući moralno-prosvetiteljski oreol, stavlja je u isti red sa svim drugim motivacijama, a od motivacije zavisi i delotvornost činjenja ili nečinjenja. Na još jedan aspekt intelektualnog angažmana suptilno ukazuje čuvena poljska spisateljica Marija Dombrovska (1889–1965): Iza svakog Don Kihota koji počinje borbe uvek je neki Sančo Pansa koji ih koristi. Književna draž ove poruke – pretvaranje jednog para kontrastno-komplementarnih likova u opšti obrazac – ovde je tek okvir. Dubinski smisao je da mi biramo, ili bar mislimo da biramo, svoje saveznike. A to su samo pojavno druga bića, a u suštini naše sopstvene senke.

Navikli smo da žene pisci prvenstveno tematizuju žensko-muške odnose, a tek uzgred ostalu afo-topiku, no u Poljskoj i nežniji pol ima na svom moralno-duhovnom horizontu globalni tematski mozaik. Evo kako Uršula Zibura (1952) cveće kao simbol pažnje prema drugom pretvara u hiperbolu samoljublja: Ljudi su kao cveće – sedam milijardi narcisa. Broj obuhvata čitavo čovečanstvo, narcizam je rodni pojam. Opšte samoljublje Uršula obesmišljava prećutnim prizivom sintagme za ljubav je potrebno dvoje: I ljubav prema sebi mora da bude uzvraćena.

Jedino pseudoljubav može da ima bezbroj objekata; privrženost mnoštvu ideala može da bude samo površna. Zato se događa da spomenik zaboravi pokojnika i postane suvišan, fenomen koji nam Uršula predočava apsurdnom slikom: Postolje je bilo toliko veličanstveno da je spomenik uklonjen kao nepotreban. Ram ne samo što postaje važniji od slike već je i eliminiše, dobija status autonomnog dela.

Marjan Ejle (1910–1984) pripada velikom jatu aforističara koji su stupili na satiričnu scenu između dva svetska rata. Iako je verovao u snagu reči i moralnih primera, bio je daleko od vere u mogućnost brzih i radikalnih promena. Folklorni topos što je brzo, to je kuso, Ejle uzdiže do metafizičkog nivoa. Njegova skepsa ne samo što stavlja u pitanje svoje doba već seže i do postanja sveta: Za šest dana teško je stvoriti nešto vredno. Svet je najbolji dokaz. No koliko je skeptičan glede dosezanja visokih načela, toliko je optimističan glede dostizanja naoko malih ali životno važnih ciljeva: Pretvarajte se da ste ljubazni – i navići ćete se. Ovaj prividno krajnje ležeran, šeretski aforizam implicira da su katkad razlike između stvarnosti i privida sitne i fluidne i da je dijalektika tih odnosa mnogo delikatnija nego što većina misli. Ejle je napisao i vrhunski autopoetički aforizam, pravu odu žanru aforizma: Aforizmi su kratki kao pamćenje.

Janjina Ipohorska (1914–1981) umetnica je i intelektualka široke znatiželje. Iz njenog impozantnog aforističkog korpusa razuđene tematike skrećemo pažnju na briljantne opaske o žensko-muškim odnosima. Njena britka ironija jednako pogađa oba pola, kod nje nema ni trunke rodne pristrasnosti. Nit koja povezuje ovaj set aforizama jeste demistifikacija sfere sentimenta – emocije su mahom maske racionalnog odnosa: i žensko-muški odnosi više su u znaku interesa i računice nego što su na krilima osećanja. Evo kako je Janjina u naoko jednostavnoj konstataciji sublimirala nesklad bračne zajednice iz vizure žena–žena: Ima takvih žena da već na početku razgovora s njima počneš da sažaljevaš njihove muževe.

Gabrijel Laub (1928–1998) pravi je enciklopedista i svojim raznovrsnim znanjima i tematskom širinom svojih aforizama – nema teme koju nije dotakao. Ovaj neumorni umetnik i intelektualac demistifikuje tajnu vrednoće: Najteži deo posla – odlučiti da mu pristupiš. Nažalost, upozorava ovaj umni čovek, u istoriji jedni grade, drugi ruše: Arheolozi iskopavaju iz zemlje istoriju koju su zakopali političari. Ljudska beda, upozorava nas Laub, nema granica – ima ljudskih spodoba kojima ništa nije sveto, pa čak ni sami sveci, koje oni vide po svom podobiju: Sveci – posthumni karijeristi.

Legenda poljskog aforizma, najveće ime poljske satire druge polovine 20. veka, nesumnjivo je širom sveta poznati Stanislav Ježi Lec (1909–1966). Domaću i svetsku slavu osvojio je svojim čuvenim zbirkama aforizama Misli (1957) i Neočešljane misli (1964). Lec se usudio da žešće od drugih stavi pod kritičku lupu jaz između reči i dela. Drugim rečima, rastojanje između političkih obećanja i stvarnosti bilo je očigledno i za same protagoniste vlasti i nosioce ideologije – nisu, dakle, mogli da ga negiraju – bitka se svodila na viđenje dubine i širine tog procepa. Vlast se trudila da ga prikaže što manjim i samo trenutnim (kratkotrajnim), dok je kritička inteligencija, s Lecom kao najizrazitijim fajterom, nastojala da pokaže da to rastojanje doseže dramatične razmere. Lec je bio i polivalentni mislilac i sjajan esejista, tako da se borio na više frontova. Slovo zakona treba da bude u azbuci na prvom mestu – rekao je Lec, a u drugom aforizmu: Kako doneti najpravedniji sud o nekoj državi? Najjednostavnije je na osnovu njenog pravosuđa. Znamo da su ne samo sudovi i sudije već i poslanici, pa čak i ministri, u Poljskoj i drugim totalitarnim režimima bili pioni nepogrešivog vođe proletarijata, ali sva oficijelna javnost, uključujući i vrhovnu vlast, nije mogla da konstatuje tu poraznu jednostavnu činjenicu, već je morala papagajski da ponavlja ustavne i zakonske fraze o najboljem od svih svetova.

I Andžej Majevski (1966) spada u tematski najraznovrsnije aforističare: nema teme koju nije stavio pod kritičku lupu. Zanimljivo je da je Andžej multimedijalni umetnik iako se obrazovanjem pripremao za druge delatnosti: studirao je ekonomiju, doktorirao na pravnim naukama, a kao umetnik je fotograf, scenarista i aforističar. Zna on odlično ko su i kakvi su političari, ali krivce za neveselo stanje vidi i u nama: Kakvi birači, takvi i izabrani. Razume se, nisu iste mogućnosti, a samim tim ni krivice u svim režimima: U totalitarizmu su uvek krivi vladari, a u demokratiji – glasači. Nismo samo mi, takozvani obični ljudi, skloni greškama i nespretni u životu. I pesnici su u tom pogledu naša braća: Pesnik je čovek koji ne zna šta želi da kaže, ali zna kako. Našu sudbinu određuju i političari i umetnici, a evo suštinske razlike između njih: Da biste bili uspešni u politici, morate ići niz struju, a u umetnosti – protiv nje. Andžej ne mistifikuje stvaralačku tajnu – iz ljudskog uma prešla je i na stvari, postala načelo: Stvaraoci su poput vetrenjača, dobro rade samo kada su protiv vetra.

Julijan Tuvim (1894–1953) značajan je aforističar, a isto tako i vrstan pesnik, prozaista, prevodilac... Obdaren okom i uhom za finese, u letu uviđa škripu reči i misli i predočava nam je upečatljivom sinestezijom: U govorima nekih ljudi čuju se pravopisne greške. Kakofoniju je zapazio i u muško-ženskim odnosima: Retko koji muškarac ima ključ za žensko srce. Svi ostali koriste kalauz. To elementarno nesnalaženje ispoljava se na dva načina, u duhu pesimizma ili u duhu optimizma: Pesimista tvrdi da su sve žene lake. Optimista nema takvo mišljenje, ali se nada. O bračnim odnosima i erotskim motivima Tuvim ima riznicu aforizama dovoljnu za čitavu zbirku.

& & &

 Antologija poljskog aforizma je delo kapitalne vrednosti. To je prava enciklopedija o svim aspektima života, uvida koji sežu u razne oblasti znanja i razumevanja – istoriju, ekonomiju, sociologiju, psihologiju... Filozof, književnik i publicista Stanislav Bžozovski (1878–1911) upozorio nas je pseudokonstatacijom na neprestani sirenski zov iskušenja – ulaska umetnika u kristalni dvorac: Kultura i umetnost – bekstvo svesti u svet iluzija. Poljski aforizam ne samo što nije podlegao konformizmu kad je svaki drugi stav bio opasan već je i nastojao da bude vrhunski moralni korektiv, da iz proze svakodnevice uzleće u nebeske visine. Nije slučajno te granične tačke ljudskih vidika spojio pisac koji je i muzikolog – Kšištof Bilica (1946): Dobri aforizmi traže se teleskopom, a gledaju pod mikroskopom. Poljski aforizam je i u vreme monističkog režima bio tematski raznovrsniji od aforizama drugih zemalja u srodnim političkim prilikama, a u poslednje tri decenije to je radionica duha bez presedana.

Poljski aforističari znaju da i najdublji uvidi imaju značenjsku težinu i uverljivost samo ako su prožeti kritičkom samorefleksijom i da je najbolji lek smeh na svoj ceh. Otuda toliko kritike i na svoj račun i žudnje za drukčijom, humanijom stvarnošću. Poljski pisci znaju da je drukčije duša napretka, a da je prepuštanje status quo-u makar trenutno i blistao, početak nazadovanja. Zato ne staju u svojoj uzornoj kritičkoj samorefleksiji. A prevedeni na srpski jezik, biće svojom tematskom širinom i misaonom dubinom veliki podstrek i našoj aforistici. 

Vitomir Teofilović


Hrabrost i moralnost aforističara

Danas je malo sutra
Simeon Kostov
Čuvari znanja - Beograd, 2019.



Simeon Kostov je Dok Holidej naše satire koji je došao tiho i ušao u legendu. Humorom se brani, a satirom napada. Dugo nišani, brzo ispaljuje munjevite misli i precizno pogađa.

Kostov je doajen naše aforistike koji je svoju reputaciju značajnog aforističara gradio u tišini, strpljivo, posvećeno, uporno, znalački, korak po korak. Ne toliko prisutan na stranicama novina i časopisa i internet portalima, bljesnuo je tamo gde je najvažnije – u knjizi. Kostovljevi aforizmi su kao zraci sunca koji paraju tamu.

Pred nama je jedna od najboljih knjiga aforizama u poslednje vreme, koja je spoj misaonih i satiričnih maksima. Vidljiv je ozbiljan rad koji je rezultat autorovog pomnog razmišljanja, znalačkog uobličavanja i preciznog formulisanja poruka, kao i sažimanja reči. (Život je prolazno stanje koje ne sluti na dobro).

Autor je izgradio svoj autentični stil i ostao mu veran prethodnih decenija. Obuhvatio je širok krug tema, što govori o njegovim interesovanjima i enciklopedijskom znanju.(Knjiga mi je bila najsigurnije utočište. Ali i tu su se uvukli: crvi, moljci, kancelarijski pacovi....).

Kostov nije samo strog prema drugima, već i prema sebi, pa je minuciozno birao koje će njegove misli biti ukoričene. Odstranio je u svojim "monumentalnim rečenicama" suvišne reči, a iz knjige manje uspele aforizme. Svaka reč je na svom mestu koje joj je pažljivo dodeljeno. Reči u ovoj zbirci se međusobno podudaraju, ne samo u značenju, već i po zvuku. Aforističar je neprestano imao na umu ono što je govorio Aleksandar Popović - da je "umetnost pisanja - umetnost brisanja".

Lapidarnost je zato svojstvena našem aforističaru koji se izražava krajnje precizno i jasno, tako da se tokom interakcije između pisca i čitaoca formira kritična masa koja dovodi do praska u svesti. (Više nikoga ne pitam kako je. Neprijatno i njemu i meni).

Hrabrost i moralnost osnovne su odlike književnog rada Simeona Kostova, aforističara stare garde i novih ideja. On je stvaralac velike imaginacije koji u svom umetničkom postupku eksperimentiše, primenjuje umetničke inovacije i neprestano traži bolja rešenja. Njegovi aforizmi su rezultat refleksije i meditacije. (Izneo istinu na svetlost dana. Mrak je odmah pojeo i njega i istinu).

Ovaj autor se izražava dvosmisleno da bi bio jasan, saopštava kratko da bi što više rekao. Govori ezopovski da bi opisao zverske postupke. Njegovi aforizmi su zreli, ujednačeni po kvalitetu i različiti po tematici. Opservira i esejizira u jednoj rečenici. Pronicljivo i duhovito secira postupke vlasti, ali i podanika. (Svi narodi imaju svoje gluposti, ali naše su najpametnije.) Aforizmi iz pera ovog pisca sadrže pokretačku energiju, nepatvorenu emociju i svežinu, ne samo u suštini, već i u obliku.

Skoro svi aforizmi u ovoj knjizi su dvosmisleni, sadrže dvostruko dno, a paradoks im daje dubinu i tajanstvenost. (Ne diraj u moje krugove – reče Arhimed. Ni ti u moje - reče vladar.)

Svakim čitanjem otkriva se sve više i više novih značenja. Pravo značenje skriveno u aforizmu nadilazi ono doslovno, dopuštajući svakome da u njemu pronađe nešto svoje.

Aforizmi Simeona Kostova su začinjeni humorom, suptilnom ironijom, oštrinom, smešnim paradoksom i komičnim trikom. (Marfijev zakon: ako se plašiš da će ti država smanjiti penziju - ne brini, smanjiće je).

Redovi pred nama su kristalno jasni. To nisu amorfne fraze sa mutnim značenjem koje su svojstvene poeziji netalentovanih pesnika, govorima političara i vladinim saopštenjima.

Univerzalnost je takođe jedna od karakteristika aforizama našeg satiričara. (Sve veroispovesti propovedaju da je Bog jedan. Dovoljan razlog da međusobno ratuju u ime svoga Boga.) Njegove britke rečenice primenljive su i razumljive u različitim situacijama, vremenima i prostorima. One, poput glavnog ključa, otključavaju različite brave mozga.

Čitajući ovu knjigu otkrivamo unikatnost razmišljanja, iskrenost osećanja, erudiciju autora i njegovo iskustvo koje je utisnuto kao žig na svaki aforizam. Kostov je u svojem književnog delanju voluminozan. Družeći se sa njegovim mislima imate osećaj da ste prigrlili širinu, zaronili duboko i uzleteli na vrhove. (Da nismo braća, živeli bismo kao braća).

Autor ove knjige pomera granice ka novom i budućem i nastavlja ono najbolje iz tradicije srpskog i balkanskog aforizma. Kao i svakog dobrog satiričara karakterišu ga bespoštedni cinizam i uspešne invektive. (Nisam bio svoj čovek sve dok nisam postao njihov).

Kostov je razorno duhovit u dočaravanju jednog vremena, a to čini vernije nego brojne studije, analize, memoari ili novinski feljtoni.

Možda je baš aforistički pristup Simeona Kostova ona karika koja povezuje duhoviti srpski aforizam sa misaonim aforizmima Rusa, Bugara, Poljaka, Rumuna i drugih evropskih aforističkih pravaca i škola.

Aleksandar Čotrić

- 7 -