IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Živojin Denčić


Jevropi

Vlast kvari čoveka, a apsolutna vlast ga kvari potpuno.
Jehn Emerch Edward Dalberg Acton (1834-1902)

Još kao mali želeo sam da postanem kolumnista, ali moji ukućani nusu mogli dobro da razumeju moju želju. To je razlog ovog neuspeha tada, i što je ovo prva kolumna koju sam napravio. Naime, pošto u to vreme još nisam mogao jasno da izgovorim svoju želju, oni su razumeli pogrešno da sam tada govorio da hoću da postanem komunista! Iako mali, već sam često kakio nekontrolisano, te su moji uvek kada sam im govorio o svojoj želji da budem kolumnista kada porastem, bez imalo zazora, odgovarali: "Posrani komunisto!"

Uvredljiva Đurina pesma me uverava da je postupak Jagodinskog kmeta Jovanča Cvetanovića prema naznačenom Đuri bio u celosti opravdan. Evropski put Srbije je ovom pesmom izvesno ugrožen. Pokazuje se da je pismo Đure Jakšića kojim je napao uvaženog kmeta Jovanču Cvetanovića samo pokušaj da izbegne odgovornost za svoje delo.

G. Đura Jakšić je iz Jagodine 24. februara/8. marta 1871. godine pismom obavestio Ministra unutrašnjih dela o sledećem:

Januara 14-og ove godine bez ikakvog povoda od moje strane, napao me je ovdašnji kmet Jovančo Cvetanović, i to javno u kafani; i posle grdno vređajućih izraza, potegne štapom, pa me je donde po glavi udarao, dok nije sav svoj drenov štap o mome temenu izkršio. Ja sam tu besnu povredu i časti i tela strpljivo podneo; ćutao sam! A i šta sam mogao činiti? Pred vratima su stojala dva od njegovih pandura. A drugo: pouzdavah se u zakon, koji take prestupnike i nasilnike strogo kazni – da će i kmeta Jovanča Cvetanovića sa istom strogošću predusresti kao i druge podobne krivce?… Ali ja se prevarih: zakon je strog i pravičan, ali ovo načelstvo beše suviše blago prema prestupniku Jovanču:

Ja sam se protivu Jovanča tužio ovom načelstvu; a načelstvo pored svega toga što svi svedoci na koje sam se pozvao potvrdiše, da je kmet Jovančo nasilno i janičarski sa mnom postupao, nije rečenome kmetu veću kaštigu, nego samo 8 talira odredilo; to je gospodine malo, za tako malu krivicu, a drugo: kao što sam od stručnih ljudi izveštan, načelstvo i nema pravo prestupe presuđivati, nego sud. A posle iz svega se vidi da je načelstvo krivicu kmetovu kao prestup okačestvovalo, a kao istup presudilo.
Ja znam da su ljudi strožije kažnjeni što su nečije živinče udarili, nego što je kažnjen kmet Jovančo za svoje nasilje. Il se zar nadao da ću ja prećutati učinjenu mi nepravdu? Il možda je mislio da će te i vi taku nepravdu odobriti? Ja to ne mogu verovati i zato dođoh sa pravom moliti Vas gospodine, da od načelstva izištete akta, pa da se i sami uveriti o nepravdi koja mi je presudom učinjena, pa pošto se o tome dovoljno uverite da ono činite što vam se čini da pravda i zakon zahteva.

U Jagodini, 24. februara 1871.
Đura Jakšić,
učitelj crtanja

A evo zašto je kmet Jovančo bio u pravu kada je potegao štapom, pa je Đuru donde po glavi udarao, dok nije sav svoj drenov štap o njegovom temenu izkršio. Dovoljno govori sam sadržaj pesme koju je Đura napravio, suprotno nastojanjima vlasti koje traje do danas i koje nema alternativu, da Srbija najzad postane član Evropske unije, odnosno Sjedinjenih Evropskih Država, vređajući sva nastojanja i Evropske unije da dođemo u njene redove kao punopravni član, kojom izvesno iznosi svoj stav koji se može ukratko sažeti u dve reči: Ebemte Jevropo.

JEVROPI

Tebi da pevam – tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l’ život može
U takvom igu nesrećni rod?…
Izginućemo!…
"Pa izginite!"

Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
Il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo – ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il’ grob!"

11. januara 1867. g.



SAHRANA

Pogrebna povorka je veselo kaskala za kovčegom, kada je, na jednoj krivini, buket cveća skliznuo sa kola i pao na put. Nekoliko njih iza kovčega pohrlili su da ga dohvate, ali je jedna gospođa poznih godina bila najhitrija. Trijumfalno je podigla ovaj svojevrsni bidermajer, dok su je ostali gledali pomalo sa zavišću.

Nad rakom, gospodin u crnom odelu je sačekao da sveštenik obavi opelo, a onda je uzeo reč:

- Radosni skupe, ako je neko, u ova vremena kad živi zavide mrtvima, zaslužio da umre, onda je to bio naš pokojnik. Umro je iznenada, ne nadajući se sreći koja mu se ukazala. Jedina tamna senka na ovaj srećni događaj je cena pokopa, koju su, u ovoj teškoj oskudici, morali da plate njegovi najbliži.

U ovom radosnom trenutku, moramo se setiti i onih koji nisu imali ovu sreću. Onih koji još žive, ako se ovo može uopšte smatrati životom. Počeo bih od pokojnikovog kuma inženjera Pavlovića, koji je ostao bez posla kada se fabrika zatvorila. Zatim tu je i pokojnikov brat, koji jedva preživljava, jer niko neće da ga zaposli sa 59 godina. O srećnoj udovici da i ne govorimo. Kako bi slatko pošla za svojim suprugom, radije nego da gleda kako joj deca zavise od babine penzije. Pokojnikov školski drug, naš istaknuti muzičar Milovanović, posle filharmonije nije mogao da nađe angažman ni u grobljanskom orkestru. Ovde moramo da pomenemo i pokojnikovu sestru, teško obolelu, koja prodaje vredne stvari iz kuće kako bi kupila lekove. Ako ih uopšte ima po apotekama. Naš istaknuti pisac Petrović bi radije da umre od gladi, nego da piše tekstove za folk pevače. Profesor Mladenović je prestao da daje časove matematike, iako od penzije ne može da plati ni struju, jer malo ko danas ima para da plati te časove. Dopisni član akdemije nauka i umetnosti nema vremena da slika, jer najviše vremena provodi u redu za narodnu kuhinju... To su samo neki primeri ljudi, koji se nadaju lakom i brzom odlasku sa ovog sveta u neki bolji, ako uopšte postoji.

- Dragi prijatelji, nazdravimo još jednom našem pokojniku, njegovoj sreći i konačnom spokoju. A nama ostaje da se nadamo da će iduće kolo sreće zahvatiti i neke od nas.

Prisutni su počeli da se razilaze, bacajući radosne, ali nekako i zavidljive poglede na humku, odlazeći u nešto kao život.

Dragutin Minić Karlo

- 16 -