Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Gorka istina o svom vremenu i prostoru

Dolazak istine
Slobodan Simić
Alma - Beograd, 2019.

Zbirka priča Dolazak istine, Slobodana Simića, već naslovom sugeriše optimizam – setimo se matematičkog gesla Dobro postavljen problem je već pola rešenja. Uvodna priča knjige, upravo sa tim naslovom, razvejava to očekivanje čitaoca. Dramski naboj čini sudar načelne poželjnosti istine i njene ružnoće. Iako je istina jedna od vrhunskih vrednosti, njen izgled je toliko odbojan da je ljudi gone što dalje od sebe. Umesto da bude primljena oberučke, kao osvešćenje i putokaz za izlazak iz moralnog posrnuća, dobija zbog svog izgleda šut-kartu. Njeni potencijalni pozitivni učinci ne stižu ni do ruba svesti i savesti! Utisak ružnoće pojačan je vizuelizacijom istine, njenom personifikacijom.

Prvi sloj značenja priče otkriva dominaciju estetskog u sistemu vrednosti – važniji nam je izgled nego suština. U dubljem sloju uviđamo da je reč i o egzistencijalnoj dilemi lako – teško, to jest o inerciji ljudske prirode, o duhovnoj i fizičkoj lenjosti. Ponašamo se kao da je istina večna i čvrsta kao stena a ne fluidna i promenljiva kategorija. Kao da nam smeta umesto da nam je drago što njen izgled u velikoj meri zavisi od nas. Duh inercije poimamo kao prst sudbine.

Prva priča, svojim privilegovanim položajem, nagoveštava značenjski stožer knjige i njenu osnovnu atmosferu.

Odmah iza prve je poetički osobena priča Istorijski trenutak. Počinje u znaku verizma – izveštaja sa mesta događaja, a završava kao groteska. Dok je Dolazak istine bio slika stanja narodnog duha, u ovoj priči je osvetljena vlast odozgo, kao autorefleksija. Izvor dramske napetosti je razočaranje vođe, predsednika države, u nezahvalni narod – seljaci, iz svojih tričavih prizemnih razloga, nisu došli na miting – neće da se slikaju. A sto puta im je davao velika obećanja i iz prestonice i izbliza, u njihovoj zabiti, katkad i po kijametu, gazeći sneg ili blato! Neki su nezadovoljni otkupnim cenama, drugi zbog cene goriva, treći zbog neredovne isplate poljoprivrednih penzija, a neki i ne znaju zašto. Razočarani vođa je čovek posebnog kova i ne odustaje od mitinga – mazeći ovce, uvideo je da ga zahvalno gledaju. Time su zaslužile i carsku milost i nagradu – predsednik je izdao ukaz da ubuduće na izborima glasaju samo oni koju tu počast zaslužuju – ovce.

Priča Srpski san je sazdana na kontrastu američke i naše poetike života. Američki san se svodi na trnovitu stazu prilježnog učenja i potom doživotnog napornog rada, a naš je neuporedivo dostižniji – diplome se mogu kupiti, radno mesto takođe, čak i ministarski položaj. Istom snopu značenja – san o dobrom vođi i razočarenje u njega – pripada i priča Novi vođa. Čim joj se san pretvorio u javu, masa obrće predznak – odbacuje ga! Pošto bi se pod novim vođom moralo mnogo više i odgovornije raditi da bi se tek nakon višegodišnjeg truda stiglo do blagostanja, masa se opredeljuje za klaj-klaj život, prema utešiteljskim folklornim sintagmama zar je nama najgore; može i gore

Obrnuti smisao je u Simićevoj slici stvarnosti posledica urušenog sistema vrednosti. U priči Demokratska država upravo imamo tu inverziju – sumnja se sa kriminogenih lica premešta na poštene građane – nije li čudo kako opstaju sa tako malim, bednim prihodima?! Mora da tu ima neki đavo! Shodno nevidljivoj ali zato sumnji još podatnijoj krivici, umesto hapšenja nepoštenih, pošto bi taj poduhvat prevazišao zatvorske kapacitete, uhapsiće se pošteni. Uostalom, nije li srž demokratije – volja većine? Pisac u tom duhu i poentira priču: Mi poštujemo prava većine... Tako vam je to u demokratskim zemljama... Krajnji ishod kraha sistema vrednosti je sumnja u čitavu civilizaciju, uključujući i religiju. Priča-parabola Sumnjiv tip značenjski seže do samog Isusa Hrista.

Pred nama se u dugom nizu ređaju kratke ali značenjima krcate i stilski izbrušene priče, razuđena slika naše aktuelne stvarnosti, mozaik od 86 reskih, efektnih i uverljivih satiričnih priča. Pisac zaslužuje pohvalu već razabirom tolikog obilja narativa i njihovih nijansi, pogotovu što su sve Simićeve priče prožete aktuelnim temama. (Sa ranije objavljenim zbirkama to je korpus od trista priča!) Njihov zajednički imenitelj je kritička slika stvarnosti, satira u najširem smislu, no Simićevu maksimalno zgusnutu satiru poimamo kao samoobjavu istine. Priča i događaj su se stopili u jedno, stvorili amalgam. Drugim rečima, Simić ne vodi čitaoca postepeno (razvijajući početnu situaciju preko zapleta do raspleta) do viđenja nekog događaja, već je događaj sam po sebi priča. Sadržaj se objedinio sa stilom. Zato ove priče poimamo kao svoje a ne posredovano iskustvo. Ovu neposrednost izraza, umeće pričanja kao disanja, mnogi čitaoci pogrešno poimaju kao spontano pisanje, prema folklornoj sintagmi što na umu, to na drumu. To je velika zabluda – pisanje direktno sa uma na drum bilo bi vrlo opširno, zapremalo bi mnoštvo stranica! Sažeto pisanje nam se čini spontanim i jednostavnim zato što je izbrušeno i oslobođeno i suviška građe i kićenosti stila, kao što vajar oblikuje materiju dok ne dobije vitkost i eleganciju statue kojoj se divimo. Umetnička jednostavnost je složena jednostavnost, kako su je nazvali književni teoretičari; jednostavnost koja ispod svoje prividne homogenosti krije razne slojeve i značenja.

Svako društvo stvara kod građana utisak normalnosti. To prilagođavanje društvenom miljeu može da bude u bliskom dosluhu sa stvarnošću, a može i da se veoma udalji. Imamo utisak da nam je svima jasno značenje jednog tako opšteg pojma kao što je demokratija, no iz priče Demokratija uviđamo da smo daleko od istinskog poimanja i njene suštine i načina funkcionisanja. Kroz okvirni narativ posete jedne delegacije iz Afrike i njene želje da joj objasnimo taj tip društvenog sistema da bi ga i oni kod sebe uveli, pisac nas suočava sa krupnim protivrečnostima: mi ne biramo gradonačelnike već to prepuštamo odbornicima, kao što i biranje vlade, od ministara do premijera, prepuštamo poslanicima. Mi, kratko rečeno, ne biramo nijednog funkcionera kao čoveka sa određenim vrlinama, sposobnostima i uzornim karakterom – mi biramo džakove sa stotinama (250) mačaka unutra. Postupak oneobičavanja pisac je u ovoj priči izveo posredstvom percepcije drugog. U iščašenom vremenu, kako je Hamlet nazvao svoje i naše vreme, neobično i obično su relativni pojmovi, a često poprimaju i suprotna značenja. Ono što je Ginter Anders rekao za Kafku važi i za nas danas: Začuđujuće je da nas ono što je kod Kafke začuđujuće ne začuđuje. Toliko smo ogrezli u nenormalnost da je poimamo kao normalno stanje! Tu kafkijansku percepciju stvarnosti Simić nam uverljivo dočarava u priči Velika škola. Svi ljudi od pera –  intelektualci i umetnici – lično su je gorko iskusili poslednjih decenija, živeći u besparici. Šta biva kad im zatreba astronomski skupa usluga nekog majstora – zanatlije, koju nisu u stanju da plate? Da ne bi ostali bez vode, struje i drugih blagodeti tehničkog doba, našli su izlaz: za neverovatno skromnu sumu jedan nezaposleni lekar je piscu složio parket, nezaposleni pravnik je jevtino okrečio stan profesoru, nezaposleni ekonomista za male pare zamenio slavinu kolegi, dok je jedan mladi nezaposleni reditelj nekom stručnjaku nevoljniku postavio pločice u kupatilu. I posle kažu da nema vajde od velike škole... – poentira pisac neveselu priču.

Pisac i psihijatar Slobodan Simić, autor dvadesetak knjiga raznih žanrova (priče, aforizmi, pesme...), kao da je u čitavom svom spisateljskom pregnuću imao na umu poetički credo pisca i takođe lekara Čehova: da rečima bude tesno, a mislima široko. U Simićevim pričama kao da sama stvarnost govori, kao da je pisac samo medijum da se stvarnost sagleda i opiše iznutra. Svedenost izraza je poetička opcija u duhu i ritmu modernog senzibiliteta, napor da se izbegne model priče kao vanvremene igre duha i mašte kad je vreme za suočenje sa grubom stvarnošću i za neodložni moralno-humanistički angažman.

Simićev Dolazak istine je vivisekcija aktuelnog društvenopolitičkog stanja i ujedno vrhunska beletristika u žanru satire. Sa raskošnim humorom, koji zrači iz svake priče, od blage ironije do cinizma i groteske.

Dolazak istine
je knjiga dostojna svog naslova i široke čitalačke pažnje.

Vitomir Teofilović


Kao i vođa, i pisac se rađa

Trbenda Silni
Milutin Pejić
Alma - Beograd, 2019.

Vreme je demokratizacije i tranzicije. Vreme neviđenog riva­liteta velesila i naglašenog hegemonizma nekih od njih koje na druge zemlje i narode pored ekonomskog vrše i snažan kulturni uticaj mehanizmima globalizacije. Sve ovo dovodi do poremećaja kakve-takve harmonije među narodima i ljudima, do brutalne komercijalizacije svega i svačega i izaziva neza­pamćeni udar na narodnu tradiciju i tradicionalne, pre svega, moralne vrednosti i čini da ih u dobroj meri u skoro svim sferama društvenog života, pa i u književnosti, karakterišu površnost, banalnost i poprilično bezvrednog. A zajedno uzevši, sve to je brojnim narodima, a pre svega nama na prostoru bivše Jugoslavije nametnulo potrebu preispitivanja decenijskog i vekovnog hoda kroz prostor i vreme.

Ipak, i verovatno zbog svega rečenog, mora se priznati da je ovo i inspirativno vreme. Ono koje čini da se na književnoj sceni iz dana u dan pojavljuju novi i pažnje vredni pesnici i pisci aforizama i satiričnih priča, ređe oni koji se opredeljuju za roman kao najpopularniji književni rod, a veoma retko oni koji se odluče da napišu humoristički, satirični ili humorističko-satirični roman.

No, na zadovoljstvo ljubitelja pisane reči sa pomenutog prostora, ipak je posle knjiga satiričnih priča "Satiranija" (2002), satiričnih pesama "Skladna slika neprilika" (2006), zbirki misaono i humorističko-satiričnih sentenci "Prst na čelu" (2006), "Životarije" (2006) i "Lipe, smrče i kaktusi" (2008), ovih dana, dakle 2019. godine, skoro u isto vreme kad i zbirku ljubavne poezije "Moj poklon ljubavi" i spev u desetercu "Šta je život ako nije varka", te knjiga aforizama "Patriotizmi" i "Crno-bijela trobojka", u izdanju IK Alma iz Beograda svetlost dana ugledao humorističko-satirični roman "Trbenda Silni" Banjalučanina Milutina Pejića, čiji sintagmičan i ironičan naslov sam po sebi, u dobroj meri, čitaocu biva smerokaz ali i odgonetka štiva, jer njim autor metaforički i simbolički označava Srbina onakvim kakav ustvari jeste, odnosno kakvim ga on vidi.

Očito da je poznavanjem svoga naroda i njegove istorije, promišljanjem i analiziranjem sadašnjeg i minulog i onim što egzistira u njemu i njegovom duhu ovom piscu nametnulo potrebu da na ovakav način ukaže da se mora češće, dublje i samokritičnije promišljati o sebi na način kako je to činio Đakomo Leopardi koji je osvrćući se na sličnu temu konstatovao: "Kao što pojedinac, tako i narodi neće nikad ništa ostvariti ako ne budu svesni samih sebe, sebeljublja, ambicije i svoje snage i ne budu puni poverenja u sebe same".

Zato, polazeći od toga i dočaravajući delikatnu, emotivnu i intimnu ispovest Trbende Silnog, koji od novorođenog jagnjeta koje brižno i uz punu posvećenost podiže sa željom da od njega stvori ovna-predvodnika i onog koji bi da bude pobednik i bolji od najboljih u svim borbama ovnova u Mrčevcima i vascelom Lijevču, Pejić je uspeo da na veoma metaforičan i alegoričan način realizuje intrigantno, dinamično i nadasve poučno štivo kojim na deskriptivan način, bogatstvom izraza i uz obilje lirskih i dramskih elemenata "ogoljuje" svoj, srpski, narod i njegove vođe, demaskira njihove brojne osobine i razotkriva kompleksnu, neretko ponavljanu i veoma gorku realnost srpskog kolektiviteta.

Jedna od bitnih karakteristika ovoga romana je ta što je autor uspeo da intimne Trbendine ambicije, emocije i ciljeve dovede u ravan kolektivnog, tako što Trbenda biva i individua, ali i kolektivitet, a Mudonja, taj ovan-predvodnik, personifikacija velikog broja srpskih vođa. Onih koje narod i pored njihovog samoljublja, sebičnosti, alavosti i osionosti svim silama i po cenu strahovanja, odricanja, brojnih nedaća, ucena i rizika, padova i uspona podržava, uzdiže i čini sve da postanu i ono što ne mogu ili ne bi trebalo da budu. Onih čije neproduktivno junačenje, neretko i nedostatak hrabrosti i neadekvatne, nepravovremene i jalove reakcije čine da, takav kakav je, Trbenda Silni i pored svega ostaje zaslepljen svojim predvodnicima. Ovo nameće utisak da Srbi kao narod ne pridaju veliki značaj tome, kao i činjenicama da "Ne može svako svakoga voditi" i "Vođa se rađa, a ne stvara!", čime ignorišu povremene opomene baba Perse, koja u ovom tekstu simbolizuje njegovu istoriju i istorijska iskustva, koje kao da je Trbenda iz njenih usta čuo još dok je u rukama držao ljupko i još mokro Garino mladunče Mudonju i zamišljao kako da od njega napravi ovna koji će ga učiniti ponosnim.

I nadljudskom željom i posvećenošću uspeva da od tog još nezrelog, pitomog i dobroćudnog ovna Mudonje napravi onog koji bez straha, opušteno i spokojno gleda u oči iskusnije i snažnije ovnove koji jurišaju na njega, da pobeđuje do tada nepobedive i uspeva da napravi "neviđeni rusvaj i okiti se vezenim šalom i zvanjem ovna-predvodnika u vascijelom Lijevču". I učini da on, Trbenda, "nije više ni svojim malim prstom nalik na onog negdašnjeg, sirotog i nemoćnog Trbendu koga je svako mogao da kinji i ponižava. Nije ni onaj kome je samo Mudonja davao osnov za nadmeni hod kroz selo i tuđu ljubomoru, zavist i ponosan! Ne samo na svog Mudonju, već i na samog sebe! I osjeća se istinski moćno, ne zato što je Mudonja moćan, već što je moćan on, Trbenda!"

A opet, kao što najčešće u životu biva ništa nije za doveka. Tako i Trbenda zbog svoje naivnosti i neiskustva, zbog zaboravljanja onoga što je za nezaborav i čime bi trebao da se diči jer ga čini posebnim i prepoznatljivim, ali i zbog čestih i ne malih Šemsinih podvala, ucena i obmana, doživljava krizu i pada skoro na prosjački štap, postaje svestan da "Šemso je jak, u to nema nikakve sumnje. Nema gđe ga nema i nema čime se ne bavi. U svašta se razumije i nema koga ne poznaje. Prepreden je i iskusan u svemu. Umije se i dušmanu podvući pod kožu i prijatelja prevariti dok si rekao britva. Svirka mu je više hobi, nego osnovno zanimanje. Njome samo mami ljude, i jake i nejake, sa osnovnim ciljem da im uzme pare. Nema se tu njemu šta zamjeriti, jer pare su stvarno čudo". Zato postaje nepoverljiv i prema baba Persi, koju i dalje voli i ceni kao svoju pokojnu majku i više ne dozvoljava da se bilo ko grubo odnosi prema njemu.

Ovim delom Pejić se potvrđuje i kao dobar poznavalac psihologije masa, jer veoma objektivno, odmereno i verodostojno oslikava prizore i karakterne osobine likova, tako da se, iako prilično neupadljivo, kroz lik popa Radujka, ustvari, osvrnuo na odnos Srpske pravoslavne crkve koja je skoro tradicionalno blagonaklona prema svakoj vlasti, bez obzira na to kakav je ko i kako je na nju došao, pa na lik sudije Krstivoja kao do tada dugogodišnjeg nepotkupljivog sudiju, pa na lik tamburaša Šemse koji verno personifikuje odnos međunarodne zajednice, koja se služi lukavstvom i primenom dvostrukih standarda, ne samo nama već i svim zemljama i narodima gde god imaju lični interes predstavljajući se kao veliki prijatelj, koji to ustvari i nije, ali i na reakcije zbunjenog naroda. Onoga koji nikako da se oslobodi zavisti i koji je u stanju da podnese sve nevolje, ali veoma teško ili skoro nikako, to da neko ima nešto bolje i lepše od njega, što je Trbenda Silni itekao osetio posebno "kada je saznao kakve je lukave planove protiv njega i njegovog Mudonje, kao još i nekolicina njih, kovao Krljo Fafaronka. Onaj isti Fafaronka koji je onako neočekivano i kobajagi dostojanstveno pred maglajanskom crkvom prihvatio pobjedu Mudonje, a odmah potom zakulisno pokušao da potkupi i uceni sudiju Krstivoja kako bi šampionska titula i pobednički šal sa srpskom trobojkom Mudonji bila oduzeta i Trbenda Silni ostao bez koferčeta para koje mu je kao nagrada trebalo da pripadne. ″No, ovo su ipak nova i sasvim drugačija vremena. Nema više ni vitezova ni viteštva. Sada se niko ne tuče zbog časti, već zbog para… Pare su ono što za borbu motiviše i što na kraju moralni pečat na sve udara″.

To se na kraju uspostavlja kao nepobitno, jer je i pored praktične Mudonjine pobede, veštom mahinacijom tamburaša Šemse, koji uz angažman svoga mlađanog sina Mike, pušta psa Šarova da žestoko izujeda Mudonju, potpuno ga onesposobi i učini da pobeda pripadne Krljinom Junioru Vilašu, a tamburaš Šemso sa sinom pobegne s koferčetom para.

No, kako god gledano, očito je da se radi o štivu kojim autor pogađa prave mete, jer čitaocu nameće osećaj kao da napisano gleda na filmskom platnu i dovodi ga u situaciju da istrajava u čitanju kako bi što pre shvatio suštinu svega. A ona se ogleda u tome da se pohvalama poraženih nikada ne sme verovati, da je lako nezadovoljne Srbe protiv nekoga okrenuti, da radi očuvanja sopstvene moći i bogatstva svetom vlada zakon jačega i da su opravdana baba Persina upozorenja da Srbi trebaju da se okrenu sebi i da se više uzdaju u pamet a ne u snagu.

Treba istaći da je ovo veoma "životan" i roman prepun simbolike u kome je rečeno još mnogo toga, i koji i pored uočljivih razlika kako po motivima tako i po stilu pisanja, čitaocu nameće potrebu da odgoneta šta je to što ga čini takvim da povremeno asocira na Kočića, pa i Domanovića, i da ima sve odlike dobrog humorističko-satiričnog štiva i književnu vrednost, koja bi trebala da mu obezbedi zapaženo mesto u svetu satire, jer na neki način potvrđuje da pisca delo rađa.

Peko Laličić

- 7 -