Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Dobra koja utiču na položaj u društvu

Ima dobara o kojima nije moguće razmišljati u smislu principa razlike. Kada je o njima reč, verovatno ne postoji način na koji bi nejednakost mogla doprineti poboljšanju položaja najsiromašnijih. To su dobra kod kojih jedini način da se jednima da više jeste da se drugima da manje. U pogledu novca, svakako je uvek tačno da bi se najbolji mogući položaj siromašnih mogao ostvariti preraspodelom onog što poseduju bogati, sve dok se ne postigne jednakost. No, to bi bio prilično kratkoročan stav. Bolji način dugoročne pomoći siromašnima bio bi prihvatanje onih nejednakosti koje doprinose povećanju veličine kolača. Kad je reč o nekim određenim dobrima, ova vrsta razmišljanja nije moguća.

Uzmimo jednake mogućnosti u vezi sa obrazovnim sistemom. Pretpostavimo da su neki univerziteti bolji od drugih i razmotrimo stanje u pogledu mogućnosti za upis na neki od boljih. Da li bi nejednake mogućnosti upisa na te univerzitete doprinele većim mogućnostima upisa onih čije su mogućnosti najmanje? Ukoliko deca iz srednje klase imaju veće izglede od dece iz radničke, to znači da su ova druga u nepovoljnijem položaju od prve. Teško je shvatiti na koji način takva nejednakost može poboljšati izglede dece iz radničke klase. Za mesta na univerzitetu postoji konkurencija, tako da nije moguće nekima dati više, a da se, istovremeno, nekima ne da manje, a ta nejednakost ne može dovesti do povećanja broja mesta za one koji su u nepovoljnijem položaju. Tu su sve priče o "kapanju" ili "većem kolaču" bespredmetne. Jedini način da se poboljšaju izgledi dece iz radničke klase jeste da se umanje izgledi one iz srednje klase. To se postavlja kao problem za političare koji ne žele da se misli da oni bilo čiji položaj pogoršavaju. Važna stvar u vezi sa ekonomskim razvojem jeste da on političarima omogućava da manipulišu pitanjima raspodele. Sve dok se kolač uvećava, svi od toga mogu imati korist. To može biti tačno u nekim oblastima, ali ne u svim.
 
Možemo, svakako, povećati broj studenata u visokom obrazovanju. Pedesetih i šezdesetih godina XX veka, savezna vlada SAD upravo je to činila, a tako je u poslednjih petnaest godina prošlog veka postupila i vlada Velike Britanije. Iako se na taj način mogu uvećati izgledi dece iz radničkih porodica da se upišu na univerzitet, to ne znači da će se obavezno uvećati i njihovi izgledi da postanu studenti u odnosu na izglede dece iz porodica srednje klase. (Setimo se, zalažemo se za jednake šanse.) Možda će se povećanje broja studenata nesrazmerno više odnositi na decu iz srednje klase. Time se neće obavezno uvećati i njihovi izgledi za upis na neki od boljih univerziteta. No, upis na bolji univerzitet - ne upis na bilo koji univerzitet - može imati poseban značaj. Evo zašto.

Obrazovanje je čudna stvar, jer obuhvata kako unutrašnji aspekt, tako i aspekt položaja u društvu. Ono je, na neki način, lično značajno, bez obzira na količinu obrazovanja koju imaju drugi. Sposobnost da razumem Šekspirova dela ili da rešavam kvadratne jednačine od koristi je meni lično, bez obzira na to koliko drugih može to da uradi podjednako dobro ili bolje. No, u drugom smislu - naročito ako imamo u vidu ekonomsku korist od obrazovanja na tržištu rada - važan je položaj u njegovoj raspodeli, količina obrazovanja koja se dobija u odnosu na druge. Obrazovanje utiče na mesto u redu za bolje ili lošije plaćene poslove. Nije, dakle, toliko bitno šta čovek, u stvari, zna, već kakvo mesto zauzima u raspodeli.

Ako obrazovanje posmatramo kao lično dobro, opravdano je davati prednost odnosu raspodele 25 : 30 nad odnosom 20 : 20. Najmanje obrazovani imaju apsolutni nivo obrazovanja koji je viši u prvom nego u drugom slučaju, oni poseduju veću količinu tog ličnog dragocenog dobra i nelogično je davati prednost društvu u kome ga svi poseduju manje. No, sa stanovišta njegovog uticaja na položaj u društvu, 20 : 20 ne čini se tako nelogičnim. Možda je bolje da klasna pripadnost ne utiče na rezultate koje ljudi postižu u obrazovanju i da tu postoji ono što ja nazivam "konvencionalnim" jednakim mogućnostima, nego imati obrazovni sistem u kome je prisutna nejednakost po osnovi klasne pripadnosti - čak i ako deca poreklom iz radničke klase zaista znaju više u apsolutnim vrednostima. U onoj meri u kojoj se obrazovanju pridaje značaj u zavisnosti od njegovog uticaja na ostvarivanje položaja u društvu - te ono što je bitno nije apsolutni nivo obrazovanja, već njegovo poređenje sa obrazovanjem drugih - deca koja potiču iz radničke klase mogla bi više želeti da konkurišu za posao pod jednakim uslovima nego da poseduju veće znanje iz istorije ili matematike.

Primenimo to na pitanje privatnog obrazovanja. Kada oni koji za to imaju mogućnosti šalju svoju decu u elitne privatne škole, oni možda samo imaju nameru da kupe stvari koje imaju vrednost za njih lično - latinski jezik, igranje lakrosa i si. Mogu sasvim opravdano tvrditi da to što njihova deca uče te stvari ni na koji način ne nanosi štetu deci koja ih ne uče. Mogu čak dodati da, kako plaćaju porez za državno obrazovanje, a ne koriste ga, to što njihova deca idu u privatne škole praktično ide u korist onih čija deca idu u državne. Sve to bilo bi tačno ako bismo o obrazovanju razmišljali samo kao o ličnom dobru. No, stvari dobijaju drugačiji izgled kada ih posmatramo sa stanovišta uticaja na ostvarivanje položaja u društvu. Pretpostavimo da oni koji mogu sebi da dozvole školovanje u privatnim školama doista doprinose da državne škole raspolažu većim sredstvima i da državno obrazovanje bude bolje nego što bi inače bilo. To ne znači da će deca u državnim školama biti generalno u boljem položaju nego što bi bila da privatne škole ne postoje. Ako školovanje u privatnim školama daje deci bolje obrazovanje od onog koje dobijaju deca u državnim školama, to ta deca imaju bitnu prednost u konkurisanju za upis na univerzitet ili dobijanje posla. Tako će deca iz državnih škola, čak i ako dobijaju nešto veće znanje nego što bi to inače bilo, ipak biti u nepovoljnijem položaju od dece koja su išla u privatne škole.

To je razlog što nekim ljudima više smeta privatno obrazovanje nego privatno zdravstveno osiguranje. Postoji tvrdnja da oni koji odustaju od korišćenja britanskog javnog zdravstvenog osiguranja (National Health Service) doprinose poboljšanju - ili bar ne pogoršanju - kvaliteta zdravstvenih usluga onima koji ga koriste (manje se čeka na te usluge, raspoloživa sredstva su veća itd.). Ma šta o tome mislili kao empirijskoj tvrdnji, bar s načelnog stanovišta je tačno da to što neko dobija bolje zdravstvene usluge od nas ne smanjuje kvalitet onih koje mi dobijamo - a može čak doprinositi njihovom poboljšanju. Za razliku od obrazovanja, Zdravstveno osiguranje čini se da ne utiče na mogućnosti ostvarivanja položaja u društvu. (To nije isto što i pitanje da li ekonomska nejednakost loše utiče na zdravlje stanovnika.) Zato, iako zdravstveno osiguranje - kao pitanje oboljevanja i života i smrti - ima verovatno veći značaj od obrazovanja, privatno obrazovanje može izazvati veći otpor kod ljudi koji su skloni egalitarizmu nego privatno zdravstveno osiguranje. To je zbog toga što dobijanje boljeg obrazovanja od drugih automatski čini njihovo obrazovanje lošijim - u smislu mogućnosti ostvarivanja položaja u društvu - nego što bi inače bilo.

Kada dobra utiču na mogućnosti ostvarivanja položaja u društvu, zalaganje za jednakost je jedini način da se osigura da položaj najsiromašnijih bude što je moguće bolji. Možemo naginjati maksimalističkim stavovima, ali ćemo se vraćati na jednakost kao jedini način da ih ostvarimo. Načelo "kapanja" tu ne važi.

nazad