Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Satirični aforizmi ad personem

Otkako postoji, satira je i konkretna i apstraktna. Konkretna je u smislu da je aktuelna, da se kritički odnosi prema svom društvu i vremenu, a apstraktna po tome što ne proziva imenom i prezimenom vinovnike društvenih problema i anomalija, već protagoniste tog neveselog stanja kritikuje indirektno, koristeći razna stilska i retorička sredstva, igru reči i smisla, govor između redova. No, zar se ne može ovo stanovište osporiti argumentom analogije: ako imamo vrhunske književne aforizme u kojima su nosioci značenja i poruka razne ličnosti iz istorije, politike, nauke i umetnostii, zašto to ne važi i za glavne igrače našeg vremena? Da  bismo razumeli zašto satirični aforizam ne može da bude adresantan u doslovnom smislu, uputno je prethodno razmotriti upravo tu protivrečnost.

Glavno značenje, poenta aforizma Branislava Crnčevića – Kad bi Marks ustao iz groba… to bi bilo čudo. – je da bi se ovaj čuveni mislilac i revolucionar veoma začudio zbog vapijućeg jaza između njegove vizije socijalizma kao besklasnog društva i njegove realizacije, društva ogromnih socijalnih razlika. Folklorna sintagma ustati iz groba ovde ima estetsku funkciju, funkciju oneobičavanja, kako su književni teoretičari nazvali postupak pretakanja svakodnevnog, govornog diskursa u književni. U pozadini, kao značenjski fon ili neposredni palimpsest, naziremo i aluziju da je znameniti revolucionar omanuo u svojoj viziji budućnosti. Marks sudeluje u značenjskoj mreži ovog aforizma zato što je u sazvežđu najpoznatijih ličnosti sveta i što je njegov duhovno-politički profil postao globalni topos. Isti smisao bi ovaj aforizam imao i da je umesto Marksa pomenut neko od stotinu njegovih saradnika, ali bi se izgubio ne samo efekat već bi aforizam imao nejasan smisao pošto te ličnosti nemaju ni kapacitet prepoznavanja a kamoli profilisani značenjski potencijal.

Rodonačelnik srpske moderne satire – Radoje Domanović – nije redak gost u našim aforizmima. Stevan Naumović je koristeći njegov autoritet napravio prećutnu analogiju između onda i sada: Domanović je davno opisao VOĐU, ali mi nismo umeli da čitamo. Mada između redova, poruka je očevidna, kao i Baljkovog aforizma: Ko o čemu, Domanović o našim trenutnim teškoćama.

A Milan Beštić ovako zaziva legendarnog klasika: Ako dođu Karađorđevići, biću oštar kao Domanović. Kritikovaću Obrenoviće. Domanović može da bude nosilac ili posrednik značenja, a stotine drugih satiričara koji su tematizovali pojam vođe ne mogu, zato što je veliko ime, topos i u korpusu naše satire i u korpusu poznatih ličnosti ne samo svoje generacije već i naše svekolike tradicije.

Sjajan je i aforizam ad personem Živote Filipovića: Via Beria to Siberia. Berija kao surovi egzekutor Staljinove volje je globalno poznat, latinsko via je maštovita, asocijacijom po zvučnosti, veza sa Siberiom – Sibirom. Igrom reči i smisla, govorom između redova, figurom paralele, napravljena je aluzija sa našim vremenom, ali puno godina nakon smrti i Staljina i Berije. No, ovde ne razmatramo temu slobode izražavanja kao supstancijalnog činioca slobode uopšte već o tome da u aforizmu može da figurira samo ime koje je široko poznato i koje ima svoj prepoznatljiv profil, koje je topos u svesti, uslovno rečeno, većine – ne obavezno većine u čitavom društvu, već bar neke respektabilne većine: naučne, umetničke, akademske… u svakom slučaju – relativno velike poznatosti bar u svojoj državi ako ne šire.

Pogledajmo set aforizama u kojima figurira neko ime.

Rade Jovanović: Za bračni trougao još se nije rodio Pitagora!

Dragan Aleksić signalizira da je, na velika zvona već poodavno najavljena, promena sistema (još) samo proklamacija, verbalna, da je tranzicija promenila samo etikete a da u suštini nije promenila ništa: Siromah drug Tito. Da je još malo poživeo, postao bi gospodin Tito.

Rastko Zakić u mnogim aforizmima koristi imena. Evo tri iz tog niza: Kome zakon leži u topuzu, taj je kod nas Kraljević Marko. / Mi smo sa Hitlerom raskrstili pre Nemaca, sa Staljinom pre Španaca, i od nas se više i nije moglo očekivati! / I posle Tita Tito, ali Srbin!

Srba Pavlović: Kad je Ezop umro, životinje su zanemele. / Kod nas postoje mnoge struje, a katkad bude i Tesline.

Aforističri često koriste i formu množine, imena naroda ili žitelje određenih država. Evo i seta sa tom referencom.

Dragutin Minić Karlo: Kod Srba je na prvom mestu porodica. Zna se koja.

Srba Pavlović: Stari Sloveni su došli preko Karpata, a novi pristižu preko Kopaonika.

Vitomir Teofilović: Naš narod oduvek poštuje vlast. Tome su se i Turci pet vekova divili.

Milovan Vitezović: Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije!

Slobodan Simić: Amerika i Engleska biće zemlja proleterska, a znam i druge kletve.

Aleksandar Čotrić: Dva Srbina, tri stranke, četiri države.

Savu Martinoviću su malo pojedinačne države, pa apostrofira čitave kontinente: Menja se Istok u Zapad…

U mnogim aforizmima figurira i vrhovno biće – Bog. Evo malog seta i tog tematskog kruga.

Ranko Guzina: Verujete li u Boga? Samo kad grmi.

Vuk Gligorijević: Nemajući prethodna iskustva, Bog stvori čoveka.

Vesna Denčić: Sila Boga ne moli! Sila je Bog!

& & &


Ima li ovaj veliki niz imena zajednički imenitelj? Već smo ga u uvodu ovog kroki-eseja naznačili: svodi se na dve karakteristike. Jedna je opšta poznatost, a druga je njihov prepoznatljiv lični profil, jedna ili set osobina koje čine njihovu ličnost reprezentom, sublimacijom nekog svojstva ili određenog sklopa svojstava – sve su te ličnosti nosioci određenih široko poznatih i u masovnu svest utisnutih svojstava koja su prerasla u topose, tipske obrasce i simbole, ličnosti koje su ušle u svetski imenik i pojmovnik, postali sastavni i prepoznatljivi delovi svetskog mozaika.

Šta bi bilo kad bismo u fokus aforizma stavili nekog svog savremenika – političara iz svog okruženja ili ličnost iz bilo koje sfere delatnosti? Takav aforizam bi imao značenje samo za onoga ko dotičnu osobu izbliza i dublje poznaje, jedva nešto bi značio za one koji su za tu osobu samo čuli, a skoro ništa za sve ostale. Ovo važi samo za najkraće književne forme. Već u pričama, a pogotovu u romanima, ne samo malo poznate, već i nepoznate i izmišljene osobe mogu da budu izuzetno zanimljivi i značajni likovi, osobeniji, markantniji i značajniji i od mnogih stvarnih istorijskih ličnosti. Razume se, ako pisac raspolaže vrhunskim talentom u građenju likova, atmosfere; darom za socio-psihoške uvide… Aforizam nema prostora za profilisanje likova, zato se koristi likovima iz mitologije, istorije, nauke, umetnosti, čak i virtuelnim likovima ako su ušli u svetsku pojmovnu baštinu.

Pogrešno je mišljenje – a nisu retka takva gledišta – da je aforizam samim tim što je najkraća forma manje književno vredan od dužih formi – priča, drama, romana… Književna teorija je objasnila da vrednost, kvalitet, ne zavisi od volumena, kvantiteta – u umetnosti ne važi dijalektičko načelo prelaska kvantiteta u kvalitet. Nastojao sam da u ranijim, u ETNI objavljenim esejima, ovaj opšti knijiževnoteorijski uvid specifikujem na aforizmu, da pokažem da i najmanja forma može da ima i vrhunsku umetničku vrednost i najdalekosežnije i najdublje značenje, a ovde ću se poslužiti jednom, nadam se uverljivom, paralelom iz sfere sporta: maraton je od trke na 100 metara duži skoro 430 puta, a niko ko se iole razume u sport ne smatra da je maraton ne toliko puta nego nimalo vrednija sportska disciplina – obe su vrhunske emanacije ljudskih fizičkih mogućnosti. Kvantitet ima veze sa načinom oblikovanja, ne i sa vrednošću: u književnosti je to traženje vrhunskog sklada forme i sadržine, u sportu umeće dosezanja maksimalnog sadejstva snage i brzine, dosezanja optimalne afirmacije duha i tela u raspoloživom vremenu. A što je u sportu vreme, u književnosti je veličina forme.



TREĆE OKO


Nenčo Čuklev (1953) Mornarički oficir, živi u Varni.


Mnogo vam se promenio profil.
Pokažite najzad anfas!

Tražiš dozvolu za protest
od onih protiv kojih protestuješ?
Koji to beše paragraf?

Treće oko neprestano me ubeđuje
da povremeno zatvorim ostala dva.

Kada se izražavaš dvosmisleno,
ljudi uvek imaju u vidu samo jednu stvar.

Gde se reči završavaju,
počinju ili laskanja ili šamari.

Neophodno je visoko obrazovanje
da se neznanje pretvori u glupost.

Ne veruj kad ti traže savet!
Odmah počni da ih hvališ!

Dobro je što ima samo deset zapovesti.
U suprotnom, bilo bi mnogo dosadno.

Nekad smo aplaudirali sa trotoara.
Sad smo sišli na kolovoz i ugrozili saobraćaj.

Saobraćajni policajci privilegovani su
da vide najlepše osmehe lepih žena.

Pametan čovek pravi gluposti
srazmerne svom položaju u društvu.

Najprijatnija sećanja u mom životu su ona
kad su mi davali loš primer.

Sve što tokom godina postane naša druga priroda
polako i sigurno eliminiše onu prvu.

Odričem se nagrade za vrline.
Poroci su mi sasvim dovoljni.

Proćerdao sam život sa zadovoljstvom
jer nije ni zaslužio drugo!

Profesionalni pesnik –
zvuči mi kao profesionalni revolucionar.
Čak i gore!

Kako brzo raste manje zlo koje smo izabrali!

Kad prestanemo da se čudimo,
ne dolazi nam mudrost.
Dolazi smrt.

Vrlo često odobravamo ono što ne razumemo.
Za svaki slučaj.

Ako se previše ogoliš pred javnošću,
tući će te po goloj zadnjici.

Da je ćutanje zlato,
uče nas oni koji žele da nam zatvore usta.

Dobro je što ljudi na Zapadu i dalje misle
da osim novca postoje i neke druge vrednosti.

Bog nas ne gleda odozgo.
Bog nas gleda iznutra.

Revolucije se dešavaju
samo kad se bogati zaborave.

Ako ne obraćaš pažnju na budale,
izgubićeš mnogo više vremena.

Moja omiljena životinja je
magarac zbog svojih vrlina,
od kojih je ona na koju ste prvo pomislili
tek na trećem mestu.

Čuda stvorena sa osam nota
mogu se porediti samo sa čudima
stvorenim sa trideset slova.

Ne budite maksimalisti!
Ne računajte da će vam oprostiti,
računajte da će zaboraviti!

Atribut talenat za humor je ogromno priznanje.

Ako mi se ne sviđa gola istina,
to je samo zato što privlači mnogo voajera.

Preveo sa bugarskog Aleksandar Čotrić

- 8 -