Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Muško-ženski odnosi
u očima satiričara

Ljubav na rečima
Aleksandar Čotrić
Srpska reč - Beograd, 2018.

Odnos muškarca i žene je verovatno jedan od najznačajnijih, najsloženijih i najintrigantnijih ljudskih odnosa. On je izvor najveće ljudske sreće, ali i mnogih problema, muka, pa i naj­većih nesreća i tragedija. Kako uskladiti muško-ženski od­nos, predstavlja jedno od onih prastarih, večitih i nerešivih pitanja. Upravo zato ova golicava i važna tema neprestano izaziva veliku pažnju ne samo filozofa, teologa, biologa, antropologa, seksologa, psihologa i književnika, već i najšire javnosti. Postojano i snažno zanimanje ljudi za odnose sa drugim polom svakako, nije samo intelektualno, nego je pre­vashodno duboko nagonsko, arhetipsko i emocionalno.

Čotrićeva nova knjiga aforizama o ženama i muškarcima pod naslovom Ljubav na rečima: aforizmi o ženama i muškar­cima (Srpska reč, Beograd 2018) je ljupka knjiga u kojoj se na simpatičan, pre­vashodno humoristički, ali i ironičan način opisuje i analizira priroda žene i muškarca, njihove psihološke razlike i njihovi tipični odnosi. Ova nova knjiga nastavlja, proširuje i varira temu iz ranije Čotrićeve knjige Dobre vibracije: aforizmi o ženama i muškarcima (Binder, Beograd, 2013), koja o ovim provokativnim odnosima govori humoristički ali nekad više na jedan satirični način.

Muško-ženski odnos je, očigledno neiscrpna tema i može se sagledati sa mnogih strana. On je samo jednim delom nepromenljiv, opšteljudski, a drugim delom je varijabilan, kulturno specifičan. Mnoge razlike koje se pripisuju polu, zapravo su u dobroj meri stečene pod uticajem socio-kulturnih činilaca. U našoj kulturi, recimo, od muškaraca se očekuje da budu racionalniji, borbeniji, zainteresovani za tehniku, a od žene da bude osetljivija, tolerantnija, zainteresovana za kuću, decu.

Čotrićev iskošeni pogled na psihološke polne razlike


Čotrićev humor u razmatranju karaktera žene i muškarca, kao i muško-ženskih složenih i protivrečnih odnosa je prevashodno dobroćudan, nezlobivi, blagorodni humor, koji često blago prekoreva muškarce i žene, jer  ima razumevanja i saosećanja za ljudske mane i slabosti. Njegov humor, ironija i samoironija izazivaju pretežno veseli, dobroćudni smeh i razgaljuju dušu. Takvi su, recimo, aforizmi: Naš bračni život nije dosadan. / Zanimljiv je psihijatrima; Sve sam priznao ženi./ Morao sam nekom da se pohvalim. Istina, nekada u njima ima i ironije i cinizma: Neoženjeni žive kraće, / ali žive!

Aleksandar Čotrić se vešto i s humorom poigrava sa tipičnim stereotipima i predrasudama o ženi, koristeći ih kao građu za svoju umetnost. Njegove knjige su mi posebno zanimljive jer sam već analizirao preko deset hiljada srpskih narodnih poslovica da bih otkrio kakvog je stereotipa, drevna slika žene u njima (Trebješanin, Ž., "Stereotip o ženi u srpskoj kulturi" Polni stereotipi, NSPM, Beograd, 2002). Postoji zapanjujuća podudarnost između predstave žene u Čotrićevim aforizmima i narodnim poslovicama, s tim što je suštinska razlika između njih u odnosu prema toj slici.

Aforizam s minimumom reči izražava savremeno iskustvo ili saznanje pisca o ženama i muškarcima koje je izrazito subjektivno, duboko lično, proživljeno, mada ono može biti i opšteprihvatljivo, većinsko. Za razliku od aforizma, poslovica pretenduje da pregnatno i slikovito izražava isključivo neko tipičnno, objektivno ili prastaro iskustvo. U njima je sadržano jedno arhaično viđenje sveta muškarca i žena i njihovog vekovnog odnosa. Za razliku od satiričnog aforizma, poslovice se krajnje ozbiljno odnose prema sadržaju koji iznose jer one sažimaju i destilišu vekovno iskustvo i pretaču ga u putokaze, u pragmatična uputstva za postupanje u realnom životu. Čotrić se, naprotiv, svojim duhovitim aforizmima, zapravo, na književni način šali i poigrava sa tom slikom i odnosi se prema stereotipima o ženi sa prikrivenom ironijom i dobroćudnim humorom. On je svestan da su to preterane generalizacije i šablonske slike, ali je svestan i toga da u njima ima katkad makar zrnce, a nekada i poveće zrno istine.

Slika žene i njenih tipičnih osobina u poslovicama i aforizmim


I u Čotrićevim aforizmima, baš kao i u srpskim narodnim poslovicama slika žene je prilično tamna, u velikoj meri negativno obojena. Ali u Čotrićevim duhovitim aforizmima ima razumevanja, simpatije i ljubavi prema njenim slabostima i nedostacima, kao i samoironije kada je reč o muškarcima, dok je u poslovicama odnos prema atributima žene veoma ozbiljan i strog, kao kada se izriču "svete" neporecive istine i neopozive osude. U poslovicama se o ženama i muškarcima izriču apodiktičke istine koje su univerzalne, obuhvataju čitavu populaciju. Kod Čotrića se, međutim, često u aforizmima primećuje iznijansiran stav, ocena koja se odnosi samo na neke pripadnike muškog ili ženskog pola, a ne na sve. U poslovici se, po pravilu, tvrdi žena je ili devojka je ..., a u aforizmima Čotrića pridodat je modifikator (neka) ili prisvojni pridev (moja, njegova). Narodna poslovica, recimo, veli: Što žena više plače, više muža vara. Čotrićev aforizam: Njegova devojka ne traži da joj piše pesme, / Već ovlašćenja za kreditne kartice. Tako, na taj način, aforističar relativizuje svoju tvrdnju i vešto izbegava zamku klišetiranog, stereotipnog karakterisanja neke čitave velike grupe ljudi.

Uprkos ovim tananim ali važnim razlikama postoji i nesumnjiva sličnost u portretisanju žene između naših narodnih poslovica i aforizama Aleksandra Čotrića.

Ženu i u poslovicama i u aforizmima prevashodno karakteriše čitav niz negativnih atributa: opasna, lukava, glupa, zla, brbljiva, pohlepna itd.

Brbljiva
: Stereotipno mišljenje da je žena pričljiva, brbljiva predstavlja opšte mesto u srpskim poslovicama: Žene su da zbore, a ljudi da tvore (Vuk Karadžić); Žena će samo onu tajnu sačuvati koju nezna (Vuk Karadžić); Gde je gusaka, tu je i čantranja; gde je žena tu je i brbljanja (Letopis matice srpske). Ova osobina se veoma frekventno javlja i u Čotrićevim aforizmima: Prva reč je bila u Boga./ Kad je stvorio ženu, više nije mogao da dođe do reči; Ja ženi naredim da ćuti. / Svaki put kad uspem da dođem do reči; Doktore, šta da radim kad osetim gušenje? / Zamolite ženu da ućuti!.

Zla, đavolja
. U narodnim poslovicama
snažno je naglašeno da je žena po svojoj prirodi zla, opaka. Sve zlo dolazilo je oduvek od žene (Vuk Vrčević); Đe đavo ne može što svršiti ondje babu (ženu) pošalje (Vuk Karadžić); Zmija i žena stvar je jedna (Vuk Vrčević); Od zle žene nema većeg zla na svetu (M. Mijušković) itd. A u Čotrićevim aforizmima rđava ženska priroda data je više posredno, prikriveno, sa humorom i muškom (samo)ironijom: Ja se bojim od zla domaćega./ Moje žene; Ako stalno očekujete nešto loše,/ Onda žene nisu nepredvidljive; Neke žene su vešte,/ neke su veštije, a neke su veštice.

Lukava (sklona prevari)
: U poslovicama: Žena se uzda u plač a lupež u laž (Vuk Karadžić); Ljude je Bog odlikovao snagom za deset žena, a jednu ženu lukavstvom za deset ljudi (Vuk Vrčević) U aforizmima: Izgled može da prevari. / Zato mu žene toliko posvećuju pažnju.

Glupa
: U poslovicama: U žene je duga kosa, a kratka pamet (Vuk Karadžić); Žene su mudrije od gusaka, kad kiša padne one se u suvo sklone (LMS). U aforizmima: Zašto uz dobre batake / često ide i pileći mozak?

Mogu se, osim ovih sličnosti uočiti i neke značajne razlike u portretisanju žene u srpskim poslovicama i Čotrićevim aforizmima. Tako, recimo, aforizmi koji očigledno govore o savremenoj ženi, ukazuju na neke, iz muške vizure negativne ženske crte kojih nema u poslovicama, jer ih, po svemu sudeći, nije bilo ni stvarnosti naše patrijarhalne kulture. To su ove:

Dominantna
: Bog nema ženu. / Zato je Bog!; Naporno mi je da razgovaram sa suprugom. / Uvek se umorim od klimanja glavom; Još juče sam se javio za reč, / Ali mi žena nije dozvolila da govorim.

Koristoljubiva (materijalistički orijentisana):
Žena i ja sve delimo. / Ja delim njeno mišljenje, a ona moju imovinu; Kada muškarac ženu idealizuje, / Ona nastoji da to materijalizuje.

Najzad, zaslužuje pažnju da se neobičan, karakteristično izdiferenciran, u velikoj meri sličan, pogled na lepu i ružnu ženu javlja kako u srpskim narodnim poslovicama tako i u Čotrićevim aforizmima.

Lepa žena
Naizgled paradoksalno, sudeći prema poslovicama, u srpskom narodu je uvrežen veoma nepovoljan, podozriv stav prema lepoj ženi: Lijepe kolo vode, a ružne kuću kuće (Vuk Karadžić); Bolje da je slijepa, no što je lijepa (Tatomir Vukanović). Zanimljivo je da i kod Čotrića nailazimo na ironičan, omalovažavajući odnos prema lepoj ženi: Za lepe žene izmišljena je televizija,/ A za pametne knjiga. Verovatno je ovaj aforizam odraz stereotipa lepa i glupa!

Ružna žena
: U poslovicama: Ružna žena – mirna glava (M. Mijušković). Ova poslovica je, čini se, ključ za razumevanje poslovičnog zazora naroda prema lepoj ženi, koju nije lako sačuvati. U aforizmima: Ima dobru dušu. / To je eufemizam za ružnu ženu. Ovde je duhovito izraženo cinično mišljenje da ružnoj ženi ne preostaje ništa drugo nego da bude dobra!

Aforističari, psihoanalitičari i evolucionisti o muško-ženskim odnosima i preferencijama u izboru partnera


Sentimentalni romanopisci i razneženi pesnici stvorili su klišetiranu, idealizovanu, idiličnu sliku romantične, bestelesne ljubavi. Evolucioni psiholozi i psihoanalitičari, baš kao i satiričari, razbili su naše iluzije o uzvišenoj romantičnoj ljubavi, prikazujući odnose muškaraca i žena surovo prozaično kao večitu borbu punu obmana, samoobmana, trikova i varanja partnera. Nama ljudima, a da toga nismo svesni, upravljaju porivi koji su nastali milenijumima dugom evolucijom i prema kojima smo gotovo nemoćni. Muškarci žele da spavaju sa mnogo žena ne zato što, kako svesno misle, to žele, već zato što, zapravo, moraju, jer je njihov biološki zadatak da poseju što više spermatozoida i ostave što brojnije potomstvo. A to što oni nisu svesni ovog mehanizma, to ne znači da on ne deluje. Pravi, krajnji i skriveni cilj muške žudnje nije uživanje, nego produžetak vrste, a snažna seksualna želja je tu tek puko sredstvo, "lukavstvo prirode".

Evolucija je principom seksualnog odabiranja uobličila kod ljudi polno specifične želje pri izboru partnera, kao i ne uvek dovoljno prozirne mehanizme seksualnog ponašanja. Basova knjiga Evolucija želje (Zavod za udžbenike, Beograd, 2014) brižljivo istražuje "univerzalne preference koje muškarci i žene pokazuju prema pojedinim karakteristikama kod partnera" ali i više od toga, ona "razotkriva evolucionu logiku koja stoji iza različitih želja kod svakog pola..."

Ženske preferencije:
Žena je, da bi bila uspešna u polnom odabiranju, morala da razvije sposobnosti prepoznavanja reproduktivnih kvaliteta muškarca (dobri geni, zdravlje, telesna snaga, sposobnost pružanja zaštite i odgajanja dece). Jedna od važnijih stavki pri izboru partnera je da on bude imućan, odnosno da raspolaže obiljem sredstava (da ima resurse), ali i spremnost da ih uloži u opstanak porodice. Ove iste preferencije žene u izboru "onog pravog" uočava Aleksandar Čotrić, ali ih na svoj satirično-duhovit način književno uobličava u svojim aforizmima: Najlepše devojke izlaze sa odlikašima./ Sa onima koji odlično zarađuju; Lepota dolazi iznutra. / Iz dubine novčanika; Ideal žena: muškarac koji je duhovit, / a misli ozbiljno.

Muške preferencije
: Želje i ukusi muškaraca u traženju pogodne partnerke takođe su oblikovane evolucijom i prilično su jednostavni. Muškarac pre svega traži zdravu, seksualno zrelu i reproduktivno sposobnu ženu kadru da mu rodi brojnu zdravu decu. Ove osobine, naročito plodnost žene, ne mogu se direktno otkriti, nego pomoću indikatora zdravlja i reproduktivnih kapaciteta. Ti signali plodnosti su univerzalni standardi fizičke lepote (figura u obliku peščanog sata) i mladost žene (sjajna kosa, čista i glatka koža, duge vitke noge, zaobljene čvrste grudi itd.). Tako su se tokom duge evolucije kod muškaraca razvile preference prema fizički zgodnim, polno zrelim i mladim ženama. Ove pradavne u suštini iste želje i kriterijume u pogledu "idealne žene" nalazi i Čotrić kod savremenih muškaraca, kojima je, ma šta oni pričali, najvažniji fizički izled: Ima velike grudi, vitak stas, / Duge noge i plavu kosu. / Mozak bi joj samo smetao; Ona svoje bogatstvo drži u čarapi, / Njena vrednost su duge noge; Cenim unutrašnju lepotu kod žene. / Zato mi se sviđaju vaspitane, obrazovane i iskrene, / Sa dugim nogama, vitkim strukom i velikim grudima.

Verujem da Čotrićeve knjige aforizama o ženama i muškarcima i njihovim odnosima, mogu izazvati različite komentare, rasprave, a možda i neke žestoke polemike. Ali zato ne sumnjam da njihov visok umetnički domet, tanani blagotvorni humor i lucidni psihološki uvidi kod pravih književnih sladokusaca proizvodi isto, nepodeljeno osećanje i snažan utisak da je u ovim knjigama aforističar progovorio arhetipskim glasom na moderan način o intimnoj temi koja nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Žarko Trebješanin


Mala anatomija praroditeljskog grijeha

Crna rupa bijeli dim
Ekrem Macić
AP "Neretva" i BZK "Preporod" - Konjic, 2018.

Ekrem Macić, vanvremeni ali i veoma angažovani satiričar, o čemu govore brojne nagrade ex Jugoslovenskog prostora, ovih dana je izašao u javnost sa svojom novom knjigom aforizama, metaforičnog naslova "Crna rupa bijeli dim". Macić, koji je na neki način, i duhovni sabrat, paralela i nastavljač književno-slikarskog habitata Zuke Džumhura, ponovo daje vrijedan obol svom, već poznatom i pozamašnom književno kritičkom djelu. Ovaj "put kojim se inače rijetko ide", jer je zahtjevan, iracionalno težak i asocijativno pun zamki i prepreka, ali i lijepih prilika za jezičkog sladokusca, kakav je Macić, ponovo nam je donio svježu i aktuelnu satiru one dosadne, svakodnevne problematike, detektovane kroz minucioznu prizmu jednog nesmiljeno fokusiranog posmatrača, sa izvanrednim osjećajem za grešku, deformaciju ili nepodopštinu bilo koje vrste.

Naš autor govori jednostavnim riječima, ali jednim složenim govorom, koji se račva na svakom vidljive, i one druge, semantičkom virtuoznošću prikrivene puteve. U carstvu duha, svojom arhaičnom, vječno lavirajućom logikom, jezik je odavno situiran na samom vrhu ljudskog mišljenja. A posebno onaj račvasti, dvosmisleni jezik satire, koja ujeda ljekovito i poučno, usput manipulišući nebrojenim mogućnostima pojmovnog mišljenja.

Dobar satirik, Macićevog kalibra, nesputan je kanonom običnog, jalovog pojma, dok ga napada i destruiše ono eterično pojmovno, građeno na svakodnevnom govoru i istom takvom promišljanju, o bilo čemu rečenom ili zabilježenom.

Po jednoj modernoj psihologiji mišljenja, postignuća jezika su isključivo u fluidnoj oblasti diskurzivnog mišljenja. Na liniji rečenog, funkcioniše i najnovija Macićeva inscenacija, kao svojevrsna anatomija prastarog farisejstva, na frontu muško/ženskih odnosa, morala, iskrenosti, te globalne farse koju smo svi prisiljeni igrati, uglavnom kao nevoljni učesnici.

Nakon prvog susreta sa Macićevim virtuoznim tvorevinama, na temu bliske nam svakodnevne tragikomedije, čitaočev osmijeh biva izbrisan gorkim ukusom, koji mu, isto tako gorko-mudar aforizam ostavlja nakon čitanja. Vještom rukom, autor nas i neosjetno vodi prema "viđenju" stvari, ali pri tome ne kritikuje, niti docira nad našim neprepoznavanjem sebe u situacijama smiješnim do groteske.

Iako se "kosmati rudiment", Macićev muški dio para, cijelo vrijeme dovija kako da raciom pobijedi emociju, rijetko kad mu uspijeva izbjeći hipoteku praroditeljskog grijeha: ...jer Adam i Eva bijahu sretni u Rajskom vrtu sve dok ih vlastita oholost mrska i Bogu i čovjeku, nije istjerala odatle! Neminovno prisutan intrument paradoksa, pun, isto tako neminovne emocije, u čitaocu ozbiljno budi osmijeh, a potom i zbunjenost, kada se desi da racionalizuje ključnu misao – Kako bi bilo suviše smiješno biti ozbiljan!

Ironija, hijazam, paradoks, metafora, vješta igra riječi, mudra replika... oslikavaju ružičastu perspektivu ljubavi, sjenčenu neizbježnom gamom tamnog racia. Minuciozna replika na samo djelimično postavljeno pitanje/zagonetku, donosi rješenje vječne erotske enigme, ali samo posvećenom oku i duhu dostojnom majstorstva promišljanja pjesnika i satiričara, Ekrema Macića, nad našim ljubavnim budoarom, svakodnevnim!

Bojan Bogdanović

- 7 -