Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Jednakost i odnosi između bogatih i siromašnih:
da li treba da nam smeta jaz između njih?

Jednakost se nalazi na udaru političkih filozofa, jer neminovno podrazumeva poređenja i razmatranje odnosa. Zalagati se da pojedinci raspolažu istim količinama jednog dobra, znači zalagati se da poseduju iste količine tog dobra koje poseduju drugi. No, zašto bi se zalagali za to? Zašto je uopšte važno koliko ko ima u odnosu na drugog?

Mnogi od onih koji smatraju da veruju u jednakost - uključujući i one koji smatraju da veruju ne u potpunu jednakost, već u viši nivo jednakosti - veruju u nju kao sredstvo, a ne cilj. Zalažu se za ravnomerniju raspodelu resursa i nezadovoljni su nedovoljnom spremnošću vlada da pristupe oporezivanju radi preraspodele resursa. Ipak, upitani za razlog svog nezadovoljstva, oni govore o značaju smanjenja siromaštva i usmeravanja resursa na one kojima su oni najotrebniji, kao i omogućavanja svim članovima zajednice da učestvuju u društvenom životu. (Ovo poslednje je stav struje "društvenog uključivanja" stranaka levog centra.) Oni doista žele ravnomerniju raspodelu resursa, ali samo zato što se preko nje mogu ostvariti ostali navedeni ciljevi. Jasno je da svoja razmišljanja o tim ostalim ciljevima oni izražavaju stavovima o nekim osnovnim načelima jednakosti pojedinca. Upravo zato što su, s moralnog stanovišta, svi ljudi jednaki, siromaštvo, oskudica i društvena izolacija su neprihvatljivi. No, takvo poimanje "jednakosti" isto je što i stav "svi su jednaki", koji smo ranije pomenuli. Njegovo pravo značenje je da vlada treba da priznaje moralna prava svih građana - ne izuzimajući siromašne - i da dela u skladu s njima.

Da bismo shvatili specifičnost ocenjivanja jednakosti, izvršićemo poređenje dva društva, X i Y. Oba čine dve klase, A i B. U društvu X članovi i A i B ne poseduju ništa. U društvu Y članovi A imaju 99, dok članovi B imaju 100:

   
   A  B
X 0 0
Y 99 100
 

U kom društvu biste vi - ili bilo koji član A i B - voleli da živite? U kom društvu postoji viši nivo jednakosti? Ovaj primer predstavlja koristan podsticaj za naše intuitivne stavove protiv jednakosti, ali poruka koju nosi je slaba. Jednakost nije jedina stvar koju cenimo. Stalo nam je i da ljudi imaju nešto umesto da nemaju ništa. Vrlo važno! Pitanje je da li uopšte postoji razlog da ocenjujemo nivo jednakosti. Od kakvog moralnog značaja je da li ljudi raspolažu istim - ili bar približno istim - količinama nečega? Zbog čega je poređenje te vrste značajno?

Na našu intuiciju u prethodnom primeru može da utiče pomisao na to da oni u društvu X nemaju baš ništa. Mogli bismo zamisliti da svi umiru od gladi. Možda na takvu pomisao utiče veličina razlike između društava X i Y. Reklo bi se da 99 i 100 predstavljaju velike količine - posebno u poređenju sa 0. Moguće je da na to utiče i činjenica da je između 99 i 100 mala razlika. U društvu Y postoje neke nejednakosti, ali ne velike. Da bismo jasnije utvrdili šta mislimo o jednakosti, uzećemo jedan drugačiji primer:

   A  B
X 20 20
Y 20 40

Sada u društvu X postoji potpuna jednakost između klasa A i B, ali svi imaju 20. (Da bismo se otarasili intuicije protiv gladovanja, pretpostavićemo da je 20 dovoljno za život.) U društvu Y postoje nejednakosti: klasa A ima istu količinu kao i u društvu X, ali samo polovinu od onoga što ima klasa B. U apsolutnim iznosima, klasa A ima istovetni položaj u oba društva. No, u društvu Y ona je siromašnija - položaj joj je slabiji - od klase B. Da bismo se usredsredili na pitanje koje nas interesuje, ne treba da brinemo o tome odakle ta svojina dolazi - ko ju je stvorio i da li je njeni posednici zaslužuju ili da li imaju pravo na nju. Pretpostavimo da je u oba društva ono što te dve klase poseduju u potpunosti stvar sreće. Situacija nije takva da su članovi klase B inteligentniji, vredniji ili mudriji (niti pak da su imali inteligentnije, vrednije ili mudrije roditelje) od članova klase A. (U Nozikovoj terminologiji - o kojoj je bilo reči u prvom poglavlju - govorimo o "mani s neba".) To je "surova" nejednakost - koja se ne može opravdavati drugim stvarima.

Kom društvu dajete prednost? Ako smatrate da je društvo X bolje u svakom pogledu, to bi moglo značiti da doista verujete u vrednost jednakosti. Ako smatrate da je X bolje od Y, tada ste spremni da pripadnike klase B u društvu Y lišite njihove relativne prednosti, činite ih siromašnijim nego što bi inače bili, a da to ne ide u korist pripadnika klase A, samo ih sprečavate da imaju više od njih. Uzalud biste utrošli - bacili - te dodatne resurse, čak i ako bi to neke učinilo siromašnijim, a nikog bogatijim. Postaje jasno zašto oni koji se zalažu za jednakost bivaju ponekad optuženi da delaju iz zavisti.

Te veze između jednakosti i uzaludnog trošenja resursa mogu naročito biti svesni roditelji s dvoje ili više dece. Dešava se da je na raspolaganju neko nedeljivo dobro (na domaku ruke, stidak) koje bi moglo pripasti jednom od njihovo dvoje dece, ali da nije bilo nijednog očiglednog razloga kome bi trebalo da pripadne. Deca bi gotovo više volela da ne pripadne ni jednom od njih nego da ga samo jedno od njih dobije. Pre bi da ono bude bačeno ili dato nekom drugom detetu nego da se izborom stvara nejednakost među njima. Svako od njih bi ga se pre odreklo nego da bude u boljem položaju od drugog. Da li je reč o predosećanju zavisti, prkosu i iracionalnoj krivici? Ili bratskoj ljubavi? (Moja deca nisu bila oduševljena mojim pokušajima da bacanjem novčića uvedem proceduralnu jednakost ili jednake izglede. Radije bi odustala od toga što je bilo u izgledu da dobiju nego da se izlože jednakim mogućnostima. To svedoči o njihovoj nerazboritosti - za šta postoji još puno dokaza. Srećom po mene, imali su više razumevanja za predlog da prilike koriste naizmenično i on se pokazao kao uspešnija strategija uvođenja jednakosti, kojom se izbegavalo uzaludno trošenje resursa.) Poznato je da deca pokazuju jaku sklonost ka jednakosti i pravdi, a Austrijanac Sigmund Frojd (1856-1939), osnivač psihoanalize, u svojim tekstovima o psihologiji grupa nudi privlačan - i donekle uznemiravajući - prikaz korena takvih ideala koji se nalaze u detinjstvu. Ukratko, naše osećanje pravde razvija se kao reakcija na rana osećanja zavisti i ljubomore. Sa olakšanjem moram da kažem da bi nas detaljnije razmatranje tog njegovog pristupa - za koji se ponekad kaže da znači da su ljudi koji se posebno zalažu za jednakost i slične ciljeve bili izuzetno ljubomorna deca - skrenulo s našeg pravca razmišljanja.

Već sam rekao da bi oni koji smatraju da je društvo X u bilo čemu bolje od društva Y mogli stvarno verovati u značaj jednakosti. No, moglo bi se ispostaviti da je razlog njihovog davanja prednosti X nad Y sledeći: "Sve zavisi od toga šta ocenjujemo. Pretpostavimo da jedinice o kojima je reč predstavljaju resurse. Kad je reč o resursima, pripadnici A mogu ne biti mnogo siromašniji u Y nego što bi bili u X, ali bi to bili u nekom drugom pogledu. Sama činjenica da pripadnici B raspolažu većim resursima od njih čini položaj pripadnika A lošim - čak i ako to nema veze s količinom resursa kojima raspolažu. Zato podatak o količini njihovih resursa i tvrdnja da nisu siromašniji u Y nego što bi bili u X navode na pogrešan zaključak. U celini gledano, pripadnici A jesu u lošijem položaju u Y nego što bi bili u X. To nije ni u kakvoj vezi sa zavišću ili prkosom, niti predstavlja praznu priču. Razlog izbegavanja nejednakosti u raspolaganju resursima jeste što ona lošiji položaj jednih u mnogo čemu čini još gorim."

Pre nego što pokažemo zašto i kako nejednakost u raspolaganju resursima može biti nepovoljna za one u lošijem položaju, napomenimo da ta misao, ako uopšte ima nekog uticaja, može važiti čak i za izbor između jednakosti u pogledu resursa i alternativa u kojima je siromašnija klasa, kad je reč o resursima, u boljem položaju nego što bi inače bila. Razmotrimo sledeću situaciju:

   A  B
X 20 20
Y 25 40

Kad je reč o resursima, ovde su svi u boljem položaju u društvu Y nego u društvu X. Položaj klase B je za sto odsto, a klase A za dvadeset pet odsto bolji. Ako bismo značaj pridavali samo resursima, svakako bismo prednost dali Y nad X. No, ako u zahtevu za jednakošću ima bilo čega lošeg za one koji su u nepovoljnijem položaju, moguće je da čak i u tom slučaju položaj pripadnika A bude bolji u X nego u Y.

Ta misao se naročito odnosi na odbranu nejednakosti, u smislu "kapanja". Uobičajeni argument je da je nejednakost opravdana jer doprinosi ekonomskom razvoju, te time donosi korist i najsiromašnijim članovima društva. Umesto da se previše zalažemo za preraspodelu resursa u korist onih koji imaju najmanje, što podrazumeva oporezivanje najproduktivnijih članova tog društva, a to može smanjiti njihov podsticaj na proizvodnju, moramo shvatiti da je zalaganje za ekonomski razvoj najbolji način pomoći najsiromašnijima. Čak i ako njihov udeo u celom kolaču ostane isti, ili bude čak nešto manji, kolač će se veoma brzo uvećavati, te će i njihov udeo, u apsolutnom smislu, rasti. Pogledajmo koliko su, u apsolutnim količinama resursa, u boljem položaju oni koji se danas zvanično smatraju siromašnim od onih od pre dvadeset godina. Umesto da se brinemo o "jazu" između bogatih i siromašnih, koji, sam po sebi, nema značaja, trebalo bi da uzimamo u obzir poboljšanje položaja relativno siromašnih u apsolutnim okvirima.

Da li je taj jaz doista beznačajan? Osoba koja prednost daje društvu X nad društvom Y upravo to poriče. S njenog stanovišta, taj jaz je loša stvar. Ne sam po sebi - ne iz nekih neuhvatljivih metafizičkih razloga - već je loš za ljude u društvu u kom postoji, ili bar za one u njemu koji su u nepovoljnom položaju. Taj jaz ima značaj zato što na ukupno blagostanje ljudi ne utiče samo apsolutni iznos ekonomskih resursa kojim raspolažu, već i taj iznos stavljen u odnos sa iznosima kojima raspolažu drugi. Možemo sebi postaviti cilj da položaj najsiromašnijih članova društva samo poboljšamo što je više moguće i da se uopšte ne zalažemo za uravnoteženje obima bogatstva i siromaštva. No, novac nije sve. Moguće je da, s vremenom, ekonomska nejednakost zaista doprinosi poboljšanju ekonomskog položaja najsiromašnijih, kao što se tvrdi u njenoj odbrani u smislu "kapanja". Ipak, to ne znači da ekonomska nejednakost doprinosi poboljšanju njihovog opšteg položaja. Može ga i pogoršati. Pretpostavimo da to čini. U tom slučaju, ako želimo da što je moguće više poboljšamo opšte blagostanje najsiromašnijih, taj ekonomski jaz bi trebalo da nas brine. U Rolsovom smislu, mogu postojati razlozi da se zalažemo za smanjenje ekonomske nejednakosti koji su upravo u vezi s takvim maksimalno mogućim poboljšanjem.

Zašto? Da bismo to objasnili, razmotrićemo tri vida blagostanja za koje ekonomska nejednakost može biti veoma loša stvar: samopoštovanje, zdravlje i osećanje bratstva. (Mogli bismo ih navesti još, ali ovi su, kao primer, dovoljni.)

Recimo da je problem u sledećem. Samopoštovanje je ključni deo ukupnog čovekovog blagostanja. (Rols kaže da je ono njegovo najznačajnije primarno dobro.) No, samopoštovanje u velikoj meri zavisi od toga šta neko može da uradi u odnosu na ono šta mogu da urade drugi, delom zato što to utiče na njegov ugled u očima tih drugih. Na primer, društvo koje nekim svojim članovima - ženama, pripadnicima određenih etničkih grupa - ne priznaje građanska prava, lišava ih i mogućnosti da učestvuju u zajedničkom odlučivanju i, time, javno ih žigoše kao ljude niže vrednosti. Oba aspekta te situacije mogu kod tih iz društva isključenih osoba dovesti do nedostatka samopoštovanja, negativne predstave o samima sebi. Međutim, sposobnost ljudi da učestvuju u zajedničkom životu u svojoj zajednici i ugled koji uživaju među drugima, a oba ta elementa utiču na samopoštovanje, ne zavise samo od posedovanja građanskih prava, već i od njihovog ekonomskog položaja u odnosu na druge. Ako je ekonomski jaz suviše veliki, oni u nepovoljnom položaju mogu se smatrati isključenim iz aktivnosti, učešća koje se smatra ključnim za pripadnost društvu i koje pojedincima daje osećaj samopoštovanja. Takva argumentacija doprinosi formiranju stava da pojam siromaštva treba određivati u relativnim, a ne apsolutnim okvirima (na primer, manje od polovine prosečnog dohotka). Nije bitno samo to da svi ljudi imaju dovoljno za ishranu, niti je blagostanje stvar samo materijalne prednosti u apsolutnim okvirima. Bitno je i to da ono što ljudi poseduju bude, u odnosu na ono što imaju drugi, dovoljno za učešće u zajedničkom životu u društvu, da ih drugi smatraju svojim sugrađanima, te da, zahvaljujući tome, budu članovi društva koji imaju samopoštovanje. Za to, naravno, nije neophodna potpuna jednakost. No, može predstavljati razlog da pomenutom jazu pridajemo značaj.

Nekima ta priča o članstvu u društvu i samopoštovanju može biti u priličnoj meri nejasna. Bolest i smrt zvuče dosta konkretnije i merljivije. Nedavno su medicinski sociolozi došli do fascinantnog zaključka da ekonomska nejednakost loše utiče na zdravlje onih koji su u društveno nepovoljnom položaju. Oduvek smo, naravno, znali da su ekonomski položaj i zdravlje u čvrstoj međusobnoj vezi. Što je neko siromašniji, veća je verovatnoća da će se razboleti i umreti mlad, kao i da će se njegova deca razboleti i umreti mlada. To ukazuje na to da bi jedan od načina poboljšanja zdravlja siromašnih bilo poboljšanje njihovog ekonomskog položaja. To, međutim, ni u kom slučaju ne znači da nejednakost loše utiče na bilo čije zdravlje. Mnogo je interesantnije da istraživanja, u koja imam uvid, pokazuju da je zdravlje onih koji su u nepovoljnom položaju u društvu lošije od zdravlja onih čiji je položaj povoljan upravo zbog činjenice da su siromašniji od drugih. Analizom apsolutnih veličina materijalnih prednosti - u društvima u kojima postoji široka opšta lepeza ekonomskog prosperiteta - ustanovljeno je da su oni koji imaju najmanje u odnosu na druge u društvu u kome žive upravo iz tog razloga podložniji slabom zdravlju. Nema jasnog objašnjenja zašto je to tako. Da li samo postojanje onih koji imaju više doprinosi većem stresu i zabrinutosti siromašnih, a to se odražava na slabije zdravlje? Da li su oni koji imaju najmanje podložniji potpadanju pod vlast drugih, na poslu i u javnom životu, pa tako smanjena nezavisnost utiče na njihovo zdravlje? Bez obzira na konkretni mehanizam ispoljavanja, jasno je da vera u tu povezanost nejednakosti i slabog zdravlja može dovesti do tvrdnje da ekonomski jaz ipak ima značaja.

Najzad, vraćajući se pomenutoj nejasnoći, javlja se i argument koji se zasniva na bratstvu ili zajednici. S tog stanovišta, ekonomska nejednakost je loša zato što potkopava - ili u meri u kojoj to čini - bratske odnose između pripadnika društva. Čak i ako zaista doprinosi ekonomskom napretku i, s vremenom, poboljšava ekonomski položaj svih (uključujući i one u najnepovoljnijem položaju), nejednakost može dovesti i do nastanka slojevitog i podeljenog društva, čiji pripadnici žive u različitim sredinama i na različite načine, njihova deca idu u različite škole i, u celini gledano, imaju malo, ili nimalo, međusobnog kontakta. U takvom društvu ne može postojati osećanje solidarnosti ili zajedništva, da su svi njegovi pripadnici "ravnopravni". Oni mogu biti imućniji nego što bi bili u društvu s višim nivoom jednakosti, ali im nedostaje osećanje zajedništva i života u zajednici, koje je takođe bitno za blagostanje čoveka. To nije isto što i tvrdnja o "samopoštovanju učešćem", jer nije reč o tome da nejednakost isključuje neke ljude iz glavnih tokova društva i da to ima negativne posledice po njihovo samopoštovanje. Suština je u tome da razjedinjeno i podeljeno društvo lišava sve koji u njemu žive - i bogate i siromašne - dobra koje predstavlja bratstvo. (Imućni će, svakako, biti u povoljnijem položaju u nekom drugom smislu, ali kada je reč o "životu u bratskom društvu", njihov položaj će biti isto toliko loš kao i siromašnih.)

Ovaj treći pravac argumentacije je (čak) podložniji polemici od prethodna dva, jer se poziva na sporniji pojam blagostanja. Može se poricati da ekonomska nejednakost utiče na samopoštovanje ili na zdravlje ljudi, ali teško je poreći da bi, ako utiče, to bilo loše. S druge strane, vrednost "života u bratskom društvu" mnogo je spornija. Može se činiti opravdanim da se, radi samopoštovanja ili zdravlja, žrtvuje deo ekonomskih privilegija siromašnih u apsolutnim veličinama, ali, da li bismo se zaista zalagali za društvo u kome se ekonomska nejednakost veštački ograničava radi postizanja bratstva, ako bi rezultat toga bilo društvo u kome bi najsiromašniji bili siromašniji nego što bi inače bili? (Odgovor može zavisiti od ekonomskog nivoa najsiromašnijih u apsolutnim veličinama. Istraživanja pokazuju da, iznad određenog nivoa imućnosti, više novca ne čini ljude srećnijim. Recimo da je sreća ono do čega nam je najviše stalo. U tom slučaju, prihvatanje nejednakosti zato što najsiromašnije čini manje siromašnim ima smisla samo ako se oni nalaze ispod tog nivoa. Čim predu, na motive bratstva počinje da se sve više gleda kao na prinudu.)

Pozivanje na bratstvo proizvodi još jedan problem. Razmatramo kako bi briga o postizanju najboljeg mogućeg položaja najsiromašnijih u celini, u apsolutnim vrednostima, mogla uticati na odnose ekonomskih položaja (jednakost) koji bi za nas bili prihvatljivi. U vezi s tim, treba ukazati na to da Rols samo razmišljanje o postizanju takvog položaja smatra izrazom bratstva. U društvu u kome je na snazi princip razlike i koje je po tome poznato, svi njegovi pripadnici shvataju da je svrha svih postojećih ekonomskih nejednakosti upravo doprinos blagostanju onih u najnepovoljnijem položaju. Pretpostavimo da sam ja jedan od najsiromašnijih članova takvog društva i vidim da su drugi imućniji od mene. S Rolsovog stanovišta, nema nikakvog smisla da želim da oni imaju manje, niti čak da imam nešto od onog što oni imaju. Sama činjenica da oni imaju više od mene mora značiti da ću, s vremenom, i ja imati više nego što bih inače imao. Da to što oni imaju više od mene ne deluje u moju korist, oni ne bi ni imali toliko. To znači da kada društvo podržava princip razlike i prihvata da se rukovodi njime, ono institucionalizuje osećanje bratstva. Niko ne želi da bude imućniji od drugih, osim ako to ne ide u korist najsiromašnijih. Neobičnost ovog stanovišta razmotrićemo kasnije. Kako može to što je neko imućniji od mene biti za mene korisno? Ako zaista želi da mi pomogne, zašto mi, jednostavno, ne da nešto od toga što on ima, a ja nemam? Za sada, stvar je u tome da Rols tvrdi da princip razlike institucionalizuje vrednost bratstva. To ne predstavlja izazov ideji da ekonomska nejednakost može loše uticati na bratske odnose u društvu - zbog razjedinjavanja i podele na slojeve, koje smo pomenuli. No, ukazuje na to da ekonomska nejednakost ne mora da znači nedostatak bratstva. Nejednakosti koje se opravdavaju principom razlike mogu ići zajedno s njim.

nazad