Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

TREĆI DEO

3.

Zbog druženja svojih sinova, Dejvida i Majkla, i Moše Levi i Aleksandar Spasić su se povremeno čuli preko telefona, ali se nikad nisu neposredno sreli. Naprosto nisu pripadali istoj branši, niti im je poslovanje bilo sličnog nivoa. Dok je Saša držao servis za uređenje enterijera (uglavnom krečenja i farbanja stanova), Moše je, kao industrijalac, pripadao krupnijem kapitalu. Ali sada, zabrinut za sina koji se obreo u dalekoj balkanskoj nedođiji, a koja je stara Aleksandrova postojbina, Moše je zamolio Sašu da se nađu u restoranu na uglu (te i te ulice), on plaća ručak.

Kad su seli za kafanski sto, nakon nekoliko uobičajenih fraza o zdravlju, porodici i poslu, te i o vremenu (koje je toga dana i u Čikagu bilo veoma sparno), razgovor je krenuo nekako poizdaleka. Saša je smatrao da je zgodno da istakne kako su njihova dva naroda u jednoj stvari podudarni: naime, i Srbi sebe smatraju nebeskim narodom kao i Jevreji. Moše je uzvratio da je on čuo da između njihovih naroda postoji još jedna sličnost, možda ovozemaljska, a to je tvrdoglavost. Na to su se obojica nasmejali, a Saša je još dodao:
– Ne znam za Jevreje, ali mi Srbi često ističemo da nas krasi inat, uz njenu pomoć možemo sve da pobedimo!
– Možda mi taj inat zovemo upornost – dodao je Moše.

Saša je primetio da to nije baš isto, jer kad bi Srbi bili onoliko uporni kao Jevreji, gde bi im bio kraj. Moše je dodao da on Srbe smatra talentovanim narodom; doduše on malo zna o njima, ali poznaje njegovog sina Majkla, koji je veoma bistar i drag momak. Saša je uzvratio kompliment: i on drži da je Dejvid drag i pametan mladić.

Tako su pljuštale pohvale s obe strane za ručkom koji se pretežno sastojao od ribljih specijaliteta. Kad su stigli do vina, kucnuvši se i nazdravivši za uspešan poduhvat njihovih sinova, Moše je poželeo da mu Saša malo podrobnije opiše svoju staru postojbinu. Sve do pre koju godinu tamo se vodio neki rat, Srbiju su čak bombardovali. Koliko se stanje promenilo, da li posledice tog rata mogu još da budu opasne?

Ništa novo za Sašu, na takva pitanja je u proteklih nekoliko godina gotovo svakodnevno odgovarao. Nekada je branio Srbe, da nisu jedino oni "loši momci" u jugoslovenskom raspletu, pa je sada mogao gotovo rutinski da govori o toj temi. Odavno se više tamo ne ratuje, rekao je, pošto je Srbima oduzeto sve što se moglo, čak i sveta srpska zemlja Kosovo, kolevka srpske države. On, kao Jevrejin, pripadnik svete Izrailjeve zemlje, najlakše će to razumeti. Moše je rekao da razume. Srbija je sada mirna kao bubica, nastavio je Saša, sve je normalno i u njegovom rodnom mestu Domanovićgradu, koji je inače veoma blizu Kosova. Da, da, setio se Moše, kad je ono pre nekoliko godina njegov Dejvid bio u američkoj misiji na Kosovu, trebalo je da putuje kod Majkla u taj Doman... još tada je znao da je to mesto blizu Kosova. U stvari, najzad je priznao Moše, ne brine mnogo njega poratno stanje, nego nešto sasvim suprotno, veoma mirnodopsko: njegov Dejvid je tamo našao neku devojku i, koliko on može da vidi odavde, čak se zacopao u nju.

– Ne treba to da vas brine, gospodine Levi, naše devojke su tradicionalno vaspitane, možda nalik na vaše Jevrejke – hrabrio ga je Saša. – Uostalom, Majkl je sa njim, pa neće dozvoliti da mu se nešto neprijatno dogodi, čak i u ljubavi.
Jes, ja verujem Majklu, pa ipak... A možda vi znate tu devojku?

Moše je na svom mobilnom telefonu pokazao sliku devojke koju mu je poslao sin. Kad je video lik, Saša je namah zanemeo. Bila je to njegova Zlatica! Moši se učinilo da on nekako čudno reaguje, pa je upitao kakva je to devojka. Saša se ipak brzo pribrao i već je mogao da vlada sobom. Odmahnuo je glavom, otkud bi on poznavao takvu mladu osobu, jer kad je on živeo u Domanovićgradu, ona možda nije ni bila rođena.

– I meni bi se dopala jedna ovakva devojka – rekao je pomirljivo Moše. – Ali ona je strankinja. A i Dejvidova majka ne može da prihvati da se on oženi nejevrejkom.

Saši se nije dopalo takvo rezonovanje, pa je cinično uzvratio:
– A šta mislite, da li bi se njenim roditeljima dopao jedan Jevrejin?
–– Pretpostavljam da ne. Ali, naravno, to je njihov problem.

Tako je prijateljstvo koje se sve dotle lepo razvijalo naišlo na veoma delikatnu prepreku. Pripadnici dva naroda, za koje su malopre zaključili da su u mnogo čemu slični, najednom su pokazali oprečna shvatanja. Kako bi izgladili nesporazum kao civilizovani ljudi, Moše je rekao da inače ceni pravoslavce i Srbe, Saša je uzvratio da i on ceni Jevreje, posebno njihovu međusobnu povezanost, za razliku od Srba koji su razjedinjeni. Ali balon je pukao. Još malo su posedeli u restoranu, da bi se razišli uz suzdržanu srdačnost.

4.

Vraćajući se kući, Saša je rezonovao: on se oženio Italijankom, katolikinjom, u braku imaju sijaset problema, ali možda bi ih imali i da su istoverci. U svakom slučaju, na početku veze nisu postavljali pitanje ko je koje vere. Možda je to bila greška, a možda je greška što to pitanje sada postavlja njegov "prikan" Moše, a onda i on sam, pošto ga je isprovocirao Jevrejin. I šta sad, da li da se raduje ako Zlatica pređe da živi u Čikagu, blizu njega, ili da joj je bolje da se ne hvata u jevrejsko kolo?

Nazvao je Majkla u Domanovićgradu. Pošto se raspitao kako je tamo, kako se drži majka Lepa, i koliko će on još ostati, prešao je na temu koja ga je tištala:

– Čujem da se Zlatica upetljala sa Dejvidom. Koliko je to ozbiljno?
– Spremaj se za svadbu, ćale!
– Nije mi do šale, Majk!
– Ja se i ne šalim. Prilično su odmakli. Dejvi se debelo zagrejao, a ni Zlatica nije ravnodušna.
– Može li to da se zaustavi? Ti znaš kakvi su Jevreji. Njegovi neće prihvatiti nejevrejku. A, da ti pravo kažem, sad ni ja ne bih prihvatio jednog Mojsijevog, ili Mošinog, potomka.
– Tata, ja tebe ne poznajem kao rasistu!
– E pa, od danas jesam!

Majkl je znao da se njegov otac lako zapali, posebno kad ga uhvati inat, ali i da se jednako brzo odobrovolji, pa ga više nije provocirao.

nazad