IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović


Majstor karikature Nikola Otaš

Većina karikaturista ima izrazitiju jednu od dveju supstancijalnih odlika karikature – estetske i semantičke, likovne vrednosti i značenjskog nivoa poruke. Drugim rečima, kod jednih karikaturista izrazitija je likovna vrednost, kod drugih dubina i osobenost poruke. Nikola Otaš je među retkim umetnicima koji u svojim karikaturama uspešno ostvaruju ravnotežu između stila  i sadržaja. On uspeva i mnogo više, ono najviše što karikatura može: simbiotičko prožimanje likovnog i značenjskog - njegova poruka izvire iz crteža, zrači iz likovno prezentirane pojave. To je odlika vrhunskih majstora.

Vrhunske pohvale umetnik zaslužuje velikim brojem karikatura posejanim po mnogim listovima i knjigama – toliko često su mu se obraćali i urednici novina i časopisa, i izdavači, i mi pisci, da nije stizao da svima izađe u susret. Kod Otaša je sve na najvišem nivou: i crtež, kako crno-beli tako i koloritan, i suptilnost poruke – moralna poruka se ocrtava iz vizuelnog utiska objekta karikature, iz iščašenosti određenog lika ili pojave u vremenu i prostoru. Drugim rečima, moral (karakter) neke osobe ima svoj pandan u ogledalu.

Karikatura je, po definiciji, prikaz neke unutarnje, moralne poremećenosti vizuelnim sredstvima. Taj efekat, setimo se iz istorije karikature, postiže se koncentracijom, gomilanjem (na latinskom caricare: gomilati, nabacati) crta izvitoperenosti, no taj postupak može da bude kontraproduktivan – prikazana osoba ne sme da izgleda invalidno, pa da umesto podsmeha izaziva sažaljenje. To Otaš dobro zna i zato kod njega nema preterivanja u ciljanom efektu – "žrtva" je vizuelno karikirana onoliko koliko je sama kriva, koliko se iznutra, moralno urušila. Ta integralna vrednost, prožimanje vrhunskog umeća i hrabre poruke, estetskog rafinmana i moralno-političkog angažmana, već čitavih pola stoleća fascinira čitav svet – i domaću i svetsku kulturnu javnost. Retke su međunarodne manifestacije, od Londona i Njujorka do Sidneja i Tokija, da neko od naših karikaturista ne bude ovenčan najvišim priznanjem. Otaš je skoro četiri decenije pripadao tom sazvežđu vrhunskih umetnika i dobitnik je čitavog niza i domaćih i stranih nagrada.

& & &

Pri moralnoj osudi teško je odoleti zovu manihejske, crno-bele slike stvarnosti, kao i verbalnom pojačanju likovno predočene poruke. Otaš je uspešno odoleo i manihejskom zovu – i pored žestoke moralne osude karikatura ne teži nipodaštavanju svog objekta, ostaje prožeta geslom ništa ljudsko nije mi strano. Što se tiče drugog izazova – nazovimo ga verbalnim dodatkom – Otaš ga je sasvim eliminisao iz svoje poetike i umetničke radionice. Da ne bude zabune kod neupućenih u poetiku ovog žanra, taj izbor nije vrednosno relevantan – svaki karikaturista se opredeljuje shodno svom afinitetu – ima sjajnih karikaturista koji redovno ili povremeno kombinuju likovnu sa verbalnom imaginacijom. No jedno je izvesno: karikatura bez reči je teži izazov – sve se mora kazati vizuelnim sredstvima. To je Otaš dobro znao kad se opredelio za "suvu" vizuelizaciju, ali ono što ga čini posebnim to je hvatanje u koštac sa višeslojnim problemima i porukama. Nastojao je i uspevao da svoju najčešću inspiraciju –  socijalne motive predoči reljefno a ne u svedenom, stilizovanom vidu. Nije sebi dopuštao da se kao satiričar spušta na nivo politike, svoje okvirno vrlo česte mete.

Da bi izbegao nepodnošljivu lakoću karikiranja na prvu loptu, da se izrazimo parafrazom naslova čuvene Kunderine knjige, Otaš je pravio mini priče – to je postizao ne samo morfološkim preoblikovanjem predmeta u fokusu svoje kritike već i korišćenjem simbola i amblema u širokoj skali političkog diskursa. Ne znamo da li je naš maestro čitao švajcarskog teoretičara umetnosti Hajnriha Velflina ili je njegov uvid intuicijom dosezao, u svojim karikaturama je uspevao da izbegne plošnost (jednodimenzionalnost) i dočara oblost (reljefnost), težak zadatak i za slikare u standardnom pojmu, koji raspolažu neuporedivo većim repertoarom izražajnih sredstava od svoje braće karikaturista.

Otaševa reljefna percepcija se najbolje uočava na socijalno motivisanim karikaturama, ali se nazire i na najdelikatnijem zadatku umetničke transpozicije stvarnosti – u karikiranju rata. Ako igde manihejski zov ima magnetnu snagu, to je ovde: naši su, u autopercepciji svakog naroda, i dubinom istorije i širinom geografije duše pravednika, a neprijatelji sluge đavolove. Tu besprizivnu, samo božjim očima jasno raznatljivu vrednosnu dihotomiju, Otaš nije preuzeo na sebe. Prikazom užeg i šireg miljea svojih satiričnih izabranika, upotrebom simbola i drugih vizuelnih značenjskih indikatora, kao što su novac (dolar je višestruki simbol, od potrebe za korišću kao opštim motivom do brzog i bezobzirnog bogaćenja vojnih lobija i pasa rata) i verski simboli, državne zastave i patriotski amblemi, čija "svetost" je bila čest alibi i za zločine koje su činili takozvani mali, obični ljudi, čak i oni koji su bili uzorno čestiti u civilnom životu – fenomen o kome je potresno pisala Hana Arent. Reljefnom vizuelizacijom ratnog miljea i simbolikom, katkad čak i evokacijom ratnih toposa i narativa, Otaš je uspevao da bude svedok a ne sudija. No ako se ne može (i ne treba!) izbeći naklonost u izboru strane u društvenom miljeu – inače karikatura ne bi imala moralni angažman ni ugao gledanja (ne bi bila karikatura!), ne sme se eliminisati ni emotivna pristrasnost u viđenju rata. Tu je patriotsko osećanje ljudsko, suviše ljudsko – kako bi to rekao Fridrih Niče.

Ne samo rat, direktna ugroženost opstanka domovine i najteži test patriotizma, već i mirnodopska društvena kriza snažno motiviše prevrednovanje tekuće umetničke transpozicije stvarnosti. Kriza priziva preispitivanje kriterijuma, zahtevajući neposredni angažman čitavim bićem, direktno uključivanje umetnika ne samo u sagledavanje krize već i u njeno razrešavanje i viziranje perspektive. Kod nas je kriza umetničke transpozicije stvarnosti, označena u kulturnoj javnosti kao sukob između modernista i soc-realista, trajala čitave tri decenije nakon Drugog svetskog rata. No, dok je u našoj zemlji imala oblik višedecenijske dileme, u jednom od umetničkih središta sveta – u Francuskoj je ciglo u jednoj godini, 1970-oj, došlo do niza sukcesivnih smena stilova – neki nisu trajali ni mesec dana!

Odjeci naizmeničnih smena životne i stvaralačke bipolarne atmosfere toplo-hladno, opasno-lagodno, prevashodno u obračunu sa crnim talasom, učestvovali su i u umetničkom stasanju Nikole Otaša (rođen 1960, karikaturom se bavio od 1980, radio čak i u podmornici!). Spoznao je još u mladosti koliko nesrazmerni mogu da budu talenat i društvena promocija, zato mu je bila strana i pomisao na karijerni prestiž, kako u cehovskoj tako i u društvenoj hijerarhiji. Deleći sa satiričarima snažno osećanje za socijalne teme, sa njima se zbližio i do kraja života strasno sarađivao – u estetskom oblikovanju i značenjskom nijansiranju njihovih knjiga. No, da ne bude zabune, literarna motivacija bila je kod Otaša dodatna inspiracija – glavni izvor njegove kritičke opservacije i likovne imaginacije bilo je neposredno suočavanje sa društvenim problemima, bliskost sa bolima i ranama roda svoga –  ako smemo da se izrazimo sa malo patosa ali i sa mnogo više istine.

& & &

Nikola Otaš je karikaturista koji će ostati ne samo u antologijama naše karikature i likovne umetnosti već i po plemenitosti i žudnji za istinom i pravdom. Trudio se i često uspevao da svojim karikaturama dosegne magiju ovog žanra koju su i nama i svojim naslednicima duhom i perom ostavili svetski korifeji i utemeljivači karikature kao žanra – Žak Kalo, Georg Krajšank, Onore Domije, Gistav Dore, Al Hiršfild...


- 16 -