Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Jednake šanse

Možete li da zamislite da neko tvrdi da ljudi ne bi trebalo da imaju jednake šanse? Čak i najveći protivnici egalitarizma verovatno će reći da svakako podržavaju tu vrstu jednakosti. Oni se protive jednakosti u nečemu drugom - nečemu što predstavlja opasnost za individualnu slobodu i nanosi štetu efikasnoj ekonomiji. Jednake šanse su prihvatljiva verzija jednakosti i u oblasti politike dobijaju gotovo opštu podršku. Da li to znači da se ljudi različitih političkih uverenja slažu kad je reč o nekim temeljnim vrednostima? Nažalost, ne. Taj konsenzus je samo prividan. U stvari, izraz "jednake šanse" koristi se da označi niz sasvim različitih i međusobno nespojivih stvari. Suštinska i značajna neslaganja prikrivaju se naizgled neospornim izrazom. Političarima ponekad to odgovara. Može se dobiti utisak da se slažu sa svima. Filozofi su uvek protiv toga. Oni žele da precizno ustanove šta ljudi misle i u šta veruju, da prodru ispod bezazlene spoljašnosti i da neslaganja izvuku na videlo dana.

Od mnoštva različitih stvari koje nazivamo "jednakim šansama" izdvojićemo tri, koje ćemo nazvati "minimalnom", "uobičajenom" i "radikalnom" verzijom tog pojma. Te nazive smislio sam ja i oni se ne odnose ni na kakve poznate pojmove iz literature, te, ako vam zvuče neobično, to ne treba da vas zabrinjava. (Ako to može biti od pomoći, navešću da ih jedan drugi filozof zove "desničarsko-liberalnim", "levičarsko-liberalnim" i "socijalističkim") (U celini posmatrano, razmišljajući kao filozof, a ne političar, smatram - ovo je donekle kontroverzno mišljenje - da nije bitan naziv nekog stava ili tvrdnje. To su samo reči. Bitan je sadržaj. Mi, filozofi, trošimo puno vremena na odgonetanje značenja reči, ali to ne činimo zato što nam je stalo da ustanovimo koje se reči koriste da označe određene ideje. Želimo da otkrijemo za šta ljudi koriste određene reči da bismo mogli da shvatimo njihovo značenje. Kada to postignemo, reči koje oni koriste gube na značaju. Sve dok je svima jasno šta svaki od tri navedena pojma - znači nije bitno da li ću ih zvati Tom, Dik i Hari. Tačno je da ti nazivi neće koristiti čitaocu, jer ničim ne nagoveštavaju smisao pojmova na koje se odnose. Kada se opredelimo za jedan od tih pojmova, verovatno ćemo poželeti da ga učinimo privlačnijim, što bi nas moglo navesti da se vratimo korišćenju uobičajenih razumljivih izraza poput "jednakosti" i "šanse". No, u načelu, mogli bismo i dalje da analiziramo i ocenjujemo tvrdnje iz te - i svih drugih - oblasti, koristeći bilo koje reči, sve dok je svima jasno šta njima hoćemo da kažemo.)

Kakva je, dakle, suština onog što nazivam "minimalnim" poimanjem jednakih mogućnosti? To jednostavno znači da nečija pripadnost određenoj rasi, polu ili religiji ne bi trebalo da utiče na njegove ili njene šanse da dobije zaposlenje, dobro obrazovanje i tome slično. Tu vrstu nastojanja da se suprotstavljamo predrasudama i diskriminaciji imamo na umu kada govorimo o zakonima koji treba da obezbede jednake šanse i da regulišu politiku upisa u škole ili zapošljavanja. S tog stanovišta, pripadnost rasi, polu ili religiji je - obično - bez značaja kad je reč o tome ko je najpogodniji za obavljanje određenog posla ili da se upiše na univerzitet. Značajni su stručnost, potencijal, konkretno znanje. Ta vrsta jednakih mogućnosti može se obezbediti brižljivim praćenjem i regulisanjem zapošljavanja i unapređivanja u obrazovnim ustanovama i na tržištu rada.

Za većinu ljudi, međutim, to nije dovoljno. Oni koji podržavaju "konvencionalno" shvatanje jednakih mogućnosti smatraju da one zahtevaju više od toga da nečija stručnost - a ne predrasude drugih - određuje da li će ta osoba dobiti posao ili obrazovanje za koje je konkurisala. Značajno je i da svi imaju jednake šanse đa steknu takvu stručnost. Izgledi za ostvarivanje željenih stvari u životu trebalo bi da zavise od sposobnosti i truda, ne od društvenog položaja. Činjenica da siromašnijih pedeset procenata domaćinstava daju samo sedam odsto univerzitetskih studenata govori da Velika Britanija ne pruža svojoj deci jednake mogućnosti u tom smislu. Činjenica da deca iz srednje klase imaju oko tri puta veće šanse da dobiju posao u okviru te klase nego deca iz radničke klase, a istovremeno tri puta manje šanse od njih za posao u oviru radničke klase, govori u prilog zaključka da klasna pripadnost utiče na izglede za zapošljavanje (Kažem, "govori u prilog", jer postoji mogućnost da su deca iz srednje klase u navedenom odnosu inteligentnija i motivisanija. U tom slučaju, takve nejednake šanse ne bi bile odraz nejednakih mogućnosti u konvencionalnom smislu. One bi pre bile rezultat nižeg nivoa inteligencije ili nedovoljnog truda dece iz radničke klase, da bi ona mogla da iskoriste jednake šanse.) S konvencionalnog stanovišta, to što neko potiče iz siromašne porodice ne bi trebalo da ima ikakvog uticaja na njegove šanse da se upiše na univerzitet ili da dobije dobar posao. To bi trebalo da zavisi od njegovih prirodnih sposobnosti i opredeljenja, te je država u pravu što svima pruža jednake mogućnosti.

Uzimanje konvencionalnih jednakih šansi ozbiljno može zahtevati i preduzimanje radikalnih mera. (Ne zaboravimo da još ne govorimo o "radikalnom" poimanju jednakih mogućnosti!) Društveni položaj na više načina utiče na izglede u životu. Taj uticaj nije moguće potpuno odstraniti, niti se to može postići samo jakim ograničavanjem uticaja roditelja, a gotovo sigurno ne ukidanjem institucije porodice. To pokazuje da oni koji tvrde da veruju u jednake šanse te druge vrste obično samo misle da to čine. Oni mogu iskreno želeti da uklone neke od mehanizama koji doprinose da različito društveno poreklo dece utiče na njihove izglede u životu. Možda se protive privatnom obrazovanju, podržavaju univerzitetske stipendije za studente i politiku omogućavanja pristupa siromašnijim studentima predškolskom obrazovanju, za koje je istraživanjima dokazano da je od izuzetnog značaja za njihov razvoj. Oni mogu prihvatati da politika širenja te vrste jednakih šansi zahteva preraspodelu resursa - siromašni nisu u stanju da plaćaju troškove politike koja će njihovoj deci obezbediti veću jednakost kada je reč o izgledima u životu. To podrazumeva ravnomerniju raspoređenost jednakih šansi. Ipak, ne i potpuno ravnomernu. Poznato nam je da deca kojima roditelji čitaju priče pred spavanje pokazuju bolje rezultate od dece čiji roditelji to ne rade. No, ne poznajem puno ljudi koje predanost jednakim šansama navodi da žele da zabrane čitanje priča pred spavanje (ili da podržavaju zakon kojim se roditelji obavezuju da čitaju deci). Kao što to često biva, politički ideal, za čiju podršku postoje dobri razlozi, dolazi u sukob s drugim stvarima koje nam mnogo znače - u ovom slučaju, s nezavisnošću porodice. Mnogi ljudi govore da žele "jednake mogućnosti", a, u stvari - kada se sve uzme u obzir - žele samo manje nejednake mogućnosti.

S radikalnog stanovišta, ni potpuno ostvarivanje konvencionalnih jednakih šansi ne bi bilo dovoljno. Ispravljanje društvenih nejednakosti ne obezbeđuje jednake prilike, jer ne obuhvata prirodne, odnosno urođene razlike. Trebalo bi da postoje jednake šanse u smislu da na izglede u životu ne utiču ni društveni položaj ni položaj u raspodeli prirodne obdarenosti. Samo u tom slučaju će različiti ishodi stvarno biti odraz opredeljenja pojedinaca, a ne razlike u okolnostima na koje oni nemaju uticaja. Samo tada će pojedinci imati iste šanse da žive životom za koji su se sami opredelili, a ne da im raspoložive opcije određuju činioci van njihove kontrole. Za inteligentnu siromašnu decu nije dovoljno da imaju iste mogućnosti kao bogata inteligentna deca. Jednake šanse zahtevaju i da neobdarena deca - bez obzira na to da li su bogata ili siromašna - imaju iste šanse kao obdarena. To ne znači obavezno mogućnosti da obavljaju konkretne poslove. Bilo bi smešno želeti da nemuzikalna deca imaju iste šanse da postanu koncertni pijanisti kao i za to jako obdarena deca. No, mogućnost obavljanja konkretnih poslova nije isto što i šansa da se osvoje nagrade za te poslove. Oni koji podržavaju radikalno poimanje jednakih šansi mogu prihvatati da bi obdareni i neobdareni trebalo da imaju nejednake mogućnosti dobijanja pojedinih poslova. Ono što ne prihvataju jeste ideja da bi njihove mogućnosti za dobijanje istih nagrada trebalo da budu nejednake. Da li konvencionalan stav ima čvrste temelje? Može li se odupreti tendenciji da se pretvori u radikalan? Oni koji smatraju da ne može, obrazlažu to na sledeći način: razlog za podršku konvencionalnom poimanju jednakih šansi, a ne minimalnom, jeste nepravednost situacije da društvene nejednakosti budu pojedincima prepreke. Zašto bi se neki rađali sa srebrnom kašičicom u ustima i napredovali utabanom stazom od dobre porodice do dobre škole, dobrog univerziteta, dobrog posla - dok drugi idu u manje dobre škole i moraju dobro da razmisle da li su u stanju da je završe i da idu na univerzitet? Ono što je u tome nepravedno, bar kad je reč o deci, jeste činjenica da je samo pitanje sreće u kakvoj porodici se deca rađaju. No, ako je to razlog za tu podršku, teško je izbeći Rolsovu ideju (koju smo detaljno izložili u prvom poglavlju) da je nivo inteligencije ljudi takođe stvar sreće. Oni koji smatraju da treba da se zalažemo za veću primenu načela istih šansi, kada je reč o onima koji potiču iz različitih sredina i žive u različitim uslovima, a imaju slične prirodne sposobnosti, žele poštenu konkurenciju, u kojoj ishod zavisi od "zasluga", a ne od klasne pripadnosti. No, ako tu konkurenciju čini poštenijom to što se smanjuje uticaj "moralno arbitrarnih" činilaca - onih na koje pojedinci ne mogu da utiču - onda bi trebalo da u većoj meri obezbedimo i iste šanse za one s različitim nivoima prirodnih sposobnosti. Najzad, pojedinci ni na to ne mogu da utiču. (Razmatranje zasluge iz prvog poglavlja važi i za ovaj slučaj.)

Jedan način suprotstavljanja radikalnoj verziji jednakih šansi jeste odbacivanje istih mogućnosti kao takvih, moguće potvrđivanjem načela o vlasništvu nad samim sobom, kao što to čini Nozik. Nozik je častan izuzetak od moje tvrdnje da jednake mogućnosti podržavaju svi. Kao politički filozof, a ne političar, on je spreman da prihvati da se njegova libertarijanska teorija pravde ni na koji način ne zalaže za bilo koji oblik istih mogućnosti za sve. Prema njemu, ljudi mogu zapošljavati koga oni hoće, iz razloga koje oni smatraju opravdanim, te se čak ne zalaže ni za minimalnu verziju istih mogućnosti. To je isto što i izaći iz voza pre nego što je on i krenuo iz stanice i malo je verovatno da će se svideti onima koji podržavaju konvencionalno poimanje istih mogućnosti.

Konvencionalno poimanje istih šansi neće preći u radikalno, ako je drugačije obrazloženo. Umesto da tvrdimo da, pravednosti radi, treba davati kompenzaciju za društvene nejednakosti, mogli bismo se, iz jednog drugog razloga, zalagati za smanjenje - ili uklanjanje - uticaja društvenog položaja. Neka vrsta neefikasnosti postaje očigledna kada se inteligentna deca iz siromašnih porodica teže upisuju na univerzitet od ne tako inteligentne dece iz imućnih porodica. U ekonomskom smislu, ta vrsta nejednakih šansi govori o nedovoljno dobroj raspodeli resursa. Što je ravnomernost veća, to su manje nepravilnosti i predrasude u postupcima izbora pojedinaca za upis u škole i za zapošljavanje, a efikasnije postaje pretvaranje ljudskih resursa u sposobnosti tražene na tržištu (otuda i proizvodnja onih stvari koje drugi ljudi žele). Otežavanje situacije deci iz siromašnijih porodica isto je što i besciljno trošenje "zaliha sposobnosti", od kojih svi možemo imati koristi.

To je doista jak argument u korist državne politike da se poboljšaju šanse onih koji bi, u suprotnom, bili onemogućeni društvenim okolnostima. No, to je argument sasvim drugačije vrste. Govori nam da se brinemo o nejednakim mogućnostima usled društvenih nejednakosti samo onda kada je to i zato što je to ekonomski neefikasno. Suština primedbe na nejednake mogućnosti ne odnosi se više na nepravednost prema pojedincima, već na štetnost po društvo. Za one koji podržavaju konvencionalno poimanje jednakih mogućnosti ta primedba gubi privlačnost, jer se njome zanemaruje na pravednosti zasnovana briga za jednake mogućnosti. (Osim ako ide zajedno sa stavom da je ekonomska efikasnost bitna, jer podrazumeva da će se uvećati resursi namenjeni onima čije je imovinsko stanje nezavidno, bez njihove krivice. U tom slučaju, optimalno korišćenje postojećih sposobnosti bilo bi razlog za pružanje što veće pomoći onima kojima je to najviše potrebno. Jednakim šansama u konvencionalnom smislu ovde se pridaje praktičan značaj, kao sredstvu, a ne kao cilju, ali ono čemu to sredstvo služi moglo bi, samo po sebi, da bude moralno poželjan - možda ćak i pravedan - ishod.)

Jednake mogućnosti, tako bezazlene na prvi pogled, postaju na taj način veoma kontroverzne. Deo njihove privlačnosti upravo je u tome što se čine manje zahtevnim od jednakih ishoda. Kao da su manje u sukobu s drugim stvarima koje imamo razloga da cenimo. Često se jednakost ishoda odbacuje, a da se istovremeno podrška jednakim šansama smatra očigledno opravdanom. No, čak i ako bi to bilo ispravno - na nivou osnovnog načela - i dalje bi bilo važno imati u vidu da ostvarenje (višeg nivoa) jednakih šansi može zahtevati, po nekima čak i nametati, (veću) jednakost kad je reč o ishodima. Razmotrićemo neke od njih.

Neki načini na koje jednake šanse utiču na ostvarivanje jednakih ishoda važe i sa konvencionalnog stanovišta. Zato što se rađaju u porodicama koje raspolažu različitim resursima, deca nemaju jednake mogućnosti. Deci iz porodica koje su u privilegovanom položaju pružaju se šire i bolje mogućnosti nego deci iz porodica u podređenom položaju, a razlog su upravo te privilegije. To znači da bi jedan način ostvarivanja jednakih mogućnosti bio izjednačavanje polaznog položaja. No, polazni položaj deteta - recimo, imućna porodica srednje klase, koja živi u delu grada s dobrim školama - zavisi od roditelja. To će reći da, ako doista želimo da ostvarimo jednake mogućnosti, moramo razmišljati i o izjednačavanju ishoda. Neki smatraju da ovakav način razmišljanja ukazuje na protivrečnost ideala jednakih mogućnosti. U početku izjavljujemo da želimo da ljudi imaju jednake mogućnosti, kako bi ishodi bili odraz prirodnih sposobnosti i ličnog izbora, a ne društvenih okolnosti. No, da bi to važilo i za njihovu decu, na kraju moramo da odričemo da im treba omogućiti da ostvaruju nejednake ishode. Štaviše, upravo ono što ljudi žele da ostvare i za to koriste svoje sposobnosti - ishodi koje nastoje da postignu -jeste prilika da svojoj deci pruže bolje šanse od onih koje imaju drugi!

Zaista, nije lako pomiriti konvencionalno poimanje jednakih šansi i poštovanje ličnog izbora pojedinaca u vezi s načinom na koji će koristiti svoje sposobnosti. No, to još ne znači da smo ostvarili pravu ravnotežu. Čak i ako su roditelji imali jednake mogućnosti i, zahvaljujući različitim sposobnostima i opredeljenjima, na kraju ostvarili nejednake ishode, ipak bi se, radi ostvarivanja jednakih šansi, moglo smatrati opravdanim sprečavanje nekih njihovih aktivnosti koje imaju za cilj da se stečene prednosti prenesu na njihovu decu. Pošto ne živimo u društvu u kome bi se moglo uverljivo tvrditi da je nejednak položaj pojedinaca zaista rezultat jedino njihovih sposobnosti i izbora, može se smatrati sasvim opravdanim određeno izjednačavanje ishoda, radi ostvarivanja višeg nivoa jednakih mogućnosti. Već smo naveli da je za sprovođenje politike izjednačavanja postojećih uslova obezbeđivanjem nadoknada deci društvenog nepovoljnijeg položaja - poput besplatne predškolske obuke u siromašnim sredinama - potreban novac. On se može obezbediti jedino od onih koji ga imaju. Uzimanje novca od onih koji ga imaju da bi se on utrošio na obrazovanje onih koji ga nemaju predstavlja preraspodelu resursa. Ravnomernija raspodela resursa, na primer među onima koji potiču iz nejednako privilegovanih slojeva društva, može, odnosno, svakako će biti neophodna za ostvarivanje jednakih mogućnosti u konvencionalnom smislu.

S radikalnog stanovišta, veza između jednakih mogućnosti i jednakih ishoda znatno je čvršća. Nije reč o tome da izjednačavanje ishoda može da bude neophodno sredstvo za ostvarivanje jednakih šansi, već da se, s tog stanovišta, te dve vrste jednakosti svode na istu stvar. Da bismo shvatili zašto je to tako, ne smemo zaboraviti da radikalna koncepcija jednakih šansi zahteva ispravljanje svih nepovoljnih elemenata koji ne zavise od pojedinaca - kako prirodnih, tako i društvenih. Ako se to postigne, razlike u ishodima mogu biti posledica jedino istinskih razlika u ukusima i opredeljenjima. (Ako su različiti ishodi posledica različitog nivoa obdarenosti ili društvenog položaja, ili, pak, ukusa i opredeljenja na koje pojedinci nemaju uticaja - moguće zato što nisu bili odgovarajuće obavešteni o mogućim posledicama - to onda znači da nisu postojale jednake šanse u radikalnom smislu.) Na primer, neki pojedinci se mogu opredeliti da rade više od ostalih, da tako zarađuju više i, na kraju, steknu bogatstvo, dok drugi mogu odabrati da imaju više slobodnog vremena, da zarađuju taman onoliko koliko im je potrebno za život i da završe u siromaštvu. To znači da će oni biti nejednaki, kad je reč o materijalnom ishodu. No, da li će, u celini posmatrano, biti nejednaki? Ne, imaće jednake ishode u smislu celine "dohodak plus slobodno vreme". To može ličiti na nejednakost, ali je, u stvari, reč samo o različitim izborima. Prema tome, može se reći da sve dotle dok pojedinci imaju mogućnost izbora i u dovoljnoj meri su obavešteni o njihovim posledicama, jednake šanse su isto što i jednaki ishodi. Onaj ko veruje u jednake ishode nema razloga dä se protivi razlikama u konkretnim ishodima koje su rezultat jednakih šansi u radikalnom smislu, jer te razlike u suštini ne predstavljaju nejednakost. Ako su zaista posledica potpuno svesnih prioriteta i opredeljenja koji u potpunosti zavise od pojedinaca, onda zaista uopšte ne može biti reč o nejednakim ishodima.

nazad