Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Intervju

  Mihail Vešim,
glavni urednik bugarskog satiričnog lista "Stršel"

Verujem da humor može
svet učiniti boljim

Još za vreme socijalizma kod nas su objavljivana dela srpskih satiričara,
a mi smo vam tada zavideli na slobodi izražavanja i pisanja.
Jer sloboda je u tadašnjoj Jugoslaviji bila neuporedivo veća
od one koju su imali bugarski pisci.
 

Mihail Georgijev Vešim (1960), glavni je urednik bugarskog časopisa za satiru "Stršel" koji izlazi u Sofiji. Vešim je pseudonim, izveden od prezimena Mišev kada se čita s desna na levo. Sin je poznatog pisca i scenariste Georgija Miševa. Mihail je završio novinarstvo na Sofijskom univerzitetu 1982. i iste godine počeo je da radi u "Stršelu", u kojem je od 2009. glavni urednik. Napisao je hiljade tekstova, stotine priča i dvadesetak knjiga. Autor je i većeg broja scenarija, emisija za radio, komedija za pozorište i humorističkih predstava. Dobitnik je priznanja "Ekselencija satire" koje mu je kao najboljem stranom satiričaru u 2018. godini dodelilo Udruženje književnika Srbije.

* * *

ETNA: Kako biste sebe opisali?

VEŠIM: Zabavan za druge, ponekad sam "težak" za najbliže. Ozbiljno radim svoj posao, koji se ne shvata ozbiljno.

ETNA: Kako biste opisali svoj posao detetu koje još nije pošlo u školu?

VEŠIM: Ja to ni svojoj ženi ne mogu da objasnim. Ponekad dok stojim kraj prozora i razmišljam o motivu nove priče ili romana, žena mi kaže: "Ti nemaš šta da radiš, idi u prodavnicu!" Ili: "Uzmi usisivač, umesto što gubiš vreme na gluposti!" Možda bi me dete bolje razumelo bez reči, kada bih stavio na lice crveni klovnovski nos.

ETNA: U šta zaista verujete?

VEŠIM: U moć humora da svet učini boljim.

ETNA: Šta je najveći izazov u Vašem poslu?

VEŠIM: Šala. U potrazi za šalom proveo sam svoj život, ali samo ponekad je pronađem. Ali, traganje se nastavlja.

ETNA: Šta Vas oraspoloži i "napuni baterije" pozitivnom energijom?

VEŠIM: Humor svakodnevnog, običnog života. Recimo, neočekivani grafit na zidu, izlizana replika u tramvaju ili nekakav paradoksalan slučaj na ulici. Na primer - pitam jednog prodavca novina: "Da li imate 'Stršel'", a on mi odgovara: "Nemam, ali uzmi časopis 'Pčela i košnica'". Priznajem, takav vic ja ne bih mogao da osmislim.

ETNA: Čemu se smejete?

VEŠIM: Smešnim filmovima, ali ne holivudskim komedijama, smešnim pozorišnim predstavama, ali ne sa sadašnjeg repertoara sofijskog Satiričnog pozorišta. Smejem se i kad se stretnem sa piscima koje osećam kao bliske prijatelje, kao što su trojica Čeha: Jaroslav Hašek, Karel Čapek i Bohumil Hrabal. A nasmeju me i dosetke Vudija Alena.

ETNA: Šta Vas ljuti?

VEŠIM: Glupost bez granica.

ETNA: Šta može da Vas razbesni?

VEŠIM: Prostakluk bez granica.

ETNA: Kojoj ličnosti se divite?

VEŠIM: Bugarskom piscu Aleku Konstantinovu.

ETNA: Pošto ste pomenuli Aleka Konstantinova, "Stršel" i Alekov rodni grad Svištov dodeljuju međunarodno priznanje nazvano po najvećem bugarskom humoristi i satiričaru. Po čemu se ova nagrada izdvaja od drugih?

VEŠIM: Konkurs "Aleko" jedan je od najstarijih književnih konkursa u Bugarskoj i ujedno najstariji međunarodni konkurs za humorističku priču. Organizuje se od 1966. naovamo, dakle pune 52 godine. Za sve to vreme bilo je mnogo poznatih pisaca koji su postali dobitnici nagrade. Među najpoznatijim imenima su: Azis Nesin iz Turske, američki pisci Kurt Vonegat, Erskin Koldvel i Vilijam Sarojan. Čak sam nedavno u memoarima jednog poznatog bugarskog književnika pročitao da kada je bio kod Erskina Koldvela u njegovoj kući na Floridi, među različitim nagradama, na zidu je primetio i nagradu "Aleko" sa konkursa u Bugarskoj.

ETNA: Zanimljivo je da su i neki srpski satiričari dobitnici nagrade "Aleko"?

VEŠIM: Nagradu "Aleko" dobili su mnogi srpski satiričari. Njen prvi dobitnik još davne 1966. godine bio je Ilija Popovski. Dalje, od poznatijih imena u srpskoj satiri mogu da navedem Vladu Bulatovića-Viba, a takođe i Radivoja Bojičića, Miloša Tasića, Dragutina Minića Karla, Jasminu Bukvu, Veselina Milićevića i Aleksandra Čotrića. Srpska satira je veoma popularna u Bugarskoj. Još za vreme socijalizma kod nas su objavljivana dela srpskih satiričara, a mi smo vam tada zavideli na slobodi izražavanja i pisanja. Jer sloboda je u tadašnjoj Jugoslaviji bila neuporedivo veća od one koju su imali bugarski pisci. Pre svega, Jugoslavija je bila otvorena prema svetu, Jugosloveni su mogli slobodno da putuju.

ETNA: Šta pamtite iz tog vremena kad ste se susretali sa srpskim kolegama?

VEŠIM: Sloboda putovanja u Jugoslaviji odražavala se i na slobodu pisanja. Još tada se moglo primetiti da je "Jež" evropskiji i slobodniji - i u tekstovima, i u karikaturi. Sećam se da smo se tada često sastajali sa karikaturistima, među kojima je bio i Nikola Rudić. On je živeo na Kipru, ali je boravio i u Parizu, i u Italiji, drugim rečima, bio je građanin sveta. Njegove karikature bile su slobodne, baš kao što su i njegovi stavovi bili slobodni. Kada je dolazio kod nas, uopšte se nije libio da priča viceve protiv socijalizma. Tako je bilo i sa ostalim našim srpskim kolegama, dok smo mi Bugari dosta strepeli dok tiho šapatom pričamo viceve o Todoru Živkovu, da nas ne uhvate na delu... Savremena srpska satira ima velike tradicije u aforizmu, filmu, pozorištu... Najznačajnije komedije Dušana Kovačevića postavljene na brojnim bugarskim pozorišnim scenama.

ETNA: A čega se sećate iz poseta tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji?

VEŠIM: Zauvek sam zapamtio prvu posetu inostranstvu - Beogradu. Tada sam bio na pripravničkom stažu u listu "Stršel". U Beograd sam putovao 1981. godine zbog "Stršelove" izložbe koja je bila priređena u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu. Tada mi se učinilo da je Srbija pravi Zapad! Ušao sam u jednu knjižaru i video naslove knjiga o kojima nismo mogli ni sanjati u Bugarskoj – čitavu policu sa delima Solženjicina, knjige Milovana Đilasa... Da i ne govorimo o prodavnici gramofonskih ploča koja je bila prepuna rok muzike, a kod nas je u to vreme njeno emitovanje na radiju i televiziji bilo zabranjeno.

ETNA: U Jugoslaviji je izbio građanski rat, država se raspala. Kasnije je Srbija bombardovana. Međutim, veze između bugarskih i srpskih satiričara nisu prekidane?

VEŠIM: Kasnije sam više puta bio gost srpskih satiričara, a i oni su dolazili kod nas. Za vreme NATO bombardovanja Srbije, kad su bugarsko-srpski odnosi bili poremećeni zato što je Bugarska ustupila vazdušni koridor NATO avionima, mi smo sa svoje strane, da bismo izrazili naš odnos prema kolegama u Beogradu, organizovali izložbu srpske karikature u Sofiji, a ujedno odštampali smo i malu antologiju srpske satire. Tako smo pokazali da odnosi među satiričarima susednih zemalja moraju biti dobri bez obzira na dnevnu politiku.

ETNA: Pomenuli ste vreme komunizma koje je nametalo brojna ograničenja. Kako je tada izgledao rad u satiričnom listu?

VEŠIM: Kada sam kao mladić počeo da radim u "Stršelu" u radu su nas sprečavale ideološke dogme. Tada je, umesto jedne Istine, postojala teorija o Velikoj i Maloj istini. Velika je istina da vera u komunizam ne sme da bude ničim pokolebana. Satiričarima je bilo dozvoljeno da "bockaju" samo deformacije Male istine, recimo - birokratiju na nižem nivou, direktore nekih preduzeća ili trgovce zbog neljubaznog odnosa prema kupcima. Sve drugo bilo je zabranjeno. Glavni urednik je bio cenzor, a cenzori su bili i njegovi zamenici. Jedan tekst je obavezno morao da dobije četiri potpisa na različitim nivoima, pa čak i od urednika koji je odgovarao za "državnu tajnu". Ali, to nije bilo najstrašnije. Autoceznura je bila pogubnija - novinari i karikaturisti "Stršela", uz retke izuzetke, dobro su znali šta "prolazi" i uopšte nisu ni pokušavali da nadmudre sistem.

ETNA: A kako je danas?

VEŠIM: Danas više nema ideološkog pritiska. Sada je pisac pritisnut ekonomski, on se bori na tržištu. Bugarsko književno tržište je malo i pisci prave drugu vrstu kompromisa - tržišnu. Jedan poznati bugarski pisac prvo objavi roman u dva toma, a posle, kada vidi da se drugi deo prodaje slabije od prvog, skrati delo za dvesta strana i spoji dve knjige u jednu...

ETNA: Kako je biti pisac-humorista u Bugarskoj?

VEŠIM: Uopšte, teško je biti pisac u današnjoj Bugarskoj. Ima mnogo pisaca, a sve manje dobrih dela. Kao što na televizijama svi pevaju, tako i svi pišu, niko neće da okopava vinograd. Zato i uvozimo turski krompir. Ovih dana sam kupio krompir iz Egipta. Zašto se svi bave nekom umetnošću, da li smo toliko talentovan narod da svi treba time da se bave? Teško je živeti od prodaje knjiga, jer kakvi uopšte tiraži mogu da se postignu?!

ETNA: Da, ipak, završimo veselijom temom. Koje je najinteresantnije mesto na kojem ste bili?

VEŠIM: Bio sam u Makau 1988. godine. Samom sebi sam poslao razglednicu sa sledećim tekstom: "Baj Mihail, ovde je tako lepo, da ostajem, a ti - kako hoćeš". I u potpisu "Baj Mihail". Razglednica je toliko namučila ljude iz specijalih službi da je stigla tri meseca pošto sam se već vratio u Sofiju.

­ Razgovarao:
Aleksandar Čotrić
 


- 10 -