Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Jednakost

Jednakost je kontroverzniji pojam od pravde - čak i od socijalne pravde - i slobode. Mnogi ljudi se protive jednakosti. Smatra se da egalitaristi zastupaju politiku zavisti, šire kulturu zavisnosti, u kojoj pojedinci, o kojima se brine država, gube svako osećanje odgovornosti i svesno zanemaruju funkcionalne potrebe moderne dinamične ekonomije, koja deluje na globalnom tržištu. Čak i njeni nekadašnji zagovornici smatraju jednakost prevaziđenim idealom, na čijem se ostvarivanju nastojalo, ali čiji su nedostaci shvaćeni i kojeg je zamenio "treći put", koji na ključno mesto stavlja "bogato društvo", "društveno uključivanje" i "zajednicu". S političke tačke gledišta, jednakost je loša stvar, koja ne uvažava individualističke vrednosti i težnje današnjih birača. Američki predsednik Džordž V. Buš puno je dobio obećanjem da će ukinuti porez na nasledstvo, iako se taj porez primenjuje samo na vrednosti veće od 600.000 dolara. Kada je britanski ministar finansija Gordon Braun pokušao da skrene pažnju na pitanje jednakih mogućnosti (u vezi sa upisom na Oksfordski univerzitet), neki predstavnici štampe stavili su ga na stub srama, optužujući ga da oživljava "klasni rat". Redistributivno oporezivanje, veće oporezivanje imućnih kako bi se pomoglo siromašnim, sprovodi se gotovo tajno - više zaslužuje da se naziva "potajnim oporezivanjem" nego "oporezivanjem imovine". Čak i oni koji se i dalje zalažu za njega to izražavaju na drugi način: "Mogućnosti za veliki, ne za mali broj ljudi."

Sve ovo se odnosi na popularnu političku retoriku. No, jednakost ne prolazi dobro ni kada je reč o političkim filozofima. Oni smatraju da je pogrešno pridavati veliki značaj jednakosti. Nije bitno da ljudi imaju podjednaki udeo u dobrim stvarima. Niti da imaju jednake mogućnosti pristupa njima ili njihovog posedovanja. Kada dobro razmislimo, bitno je da svako ima dovoljno, da oni koji imaju najmanje dobiju što je moguće više i da prioritet imaju oni kojima je to najpotrebnije. Želeti jednakost znači želeti da svi dobiju istu količinu, što je veoma čudna želja. Najzad, svet u kome bi svi imali isto je svet u kome niko ne bi imao ništa.

U kontekstu današnje izborne politike, oporezivanje radi preraspodele nije na dobrom glasu, sprovodi se gotovo potajno (ako uopšte), a kada izađe na videlo, obrazlaže se tako da se ne dovodi u blisku vezu s jednakošću. U međuvremenu, sve veći broj političkih filozofa odbacuje jednakost kao politički ideal. U tom svetlu, značajno je ukazati da argumenti filozofa protiv jednakosti nisu obavezno i argumenti protiv oporezivanja radi preraspodele. Neko ko odbacuje jednakost može se vatreno zalagati za preraspodelu resursa od bogatih ka siromašnim. U tom smislu, odbacivanje jednakosti znači odbacivanje konkretnog razloga koji se može koristiti za opravdavanje preraspodele. Može se, dakle, prihvatiti činjenica da se politika preraspodele predstavlja kao da ima druge ciljeve, a ne jednakost, a đ+da se istovremeno ne pokazuje razumevanje za oklevanje političara da se zalažu za preraspodelu. Sasvim je prihvatljivo jednakost, kao jedan od osnovnih ideala, odbacivati u filozofskom smislu, ali se, iz drugih razloga, zalagati da resursi budu ravnomernije raspoređeni - možda i mnogo ravnomernije - nego što su sada.

Važno je, međutim, praviti i razliku između filozofskih i praktičnih argumenata. Filozofske primedbe na jednakost, koje ukazuju na čudnu orijentaciju na podjednake udele, potpuno su različite od praktičnih primedbi koje se suprotstavljaju preraspodeli, zbog posledica koje joj se pripisuju. Pretpostavimo da mi je najviše stalo do toga da položaj najsiromašnijih članova društva bude što je moguće bolji. Ja bih, i pored toga, mogao da se protivim jako uvećanom progresivnom oporezivanju radi preraspodele. Zašto? Zato što smatram da bi rezultat takve politike znatno uticao na ekonomsku produktivnost i, dugoročno posmatrano, smanjio kolač koji svi delimo, pa otuda i veličinu njegovog najmanjeg dela. Može se, isključivo iz praktičnih, empirijskih razloga, sumnjati u opravdanost preraspodele kao politike, a ipak biti privržen ciljevima pomaganja onima u nepovoljnom položaju. Kao što to u politici uvek biva, mora se praviti jasna razlika između sredstava i ciljeva. Politička filozofija o kojoj govorimo u ovoj knjizi razjašnjava pojmove i argumente i tako omogućuje preciznije utvrđivanje ciljeva koje jedno društvo želi da ostvari. Sasvim je drugačije i posebno pitanje kakvom politikom se ti ciljevi mogu na najbolji način ostvariti.

nazad